Književne novine
Vojin. Bakić Salon Moderne galerije
NIJE TEŠKO UTVRDITI, već. prvim pogler dom, da se. poznati zagrebački vajar Vojin Bakić predstavlja, u odnosu na svoja vanija rešenja, sasvim novim opredeljenjem, tačnije rečeno — potpuno drugačijim shvatanjem plastične forme. Za nas je ovo utoliko veće ignenađenje, jer nismo imali prilike da 8istematičnije pratimo Bakića poslednjih godina. Ali, imajući u vidu njegov raniji opus, i izvesne radove iz prethodne faze, možemo reći da ova izložba predstavlja, zaista Bakićevu devjjaciju ne samo u stilskom smislu već iu pogledu značenja umetničke strukture. Međutim, odmah ireba napomenuti, da ovo šlo Bakić sada radi nikako nije nepoznat vizuelni fenom. Naime, reč je o tendenciji, poznatoj danas u svetu, čiji su protagonisti zaokupljeni radikamim preobražajem plastične- forme, preipostavljajući, pri tom, jeđan novi mo)slni momenat stvaralačkom činu i —- insistirajući na ovoj nameni dela. Sklonosi ka takvom vidu oblikovanja nastala je posredstvom industuvije; otuda i ostvareni oblici|imaju u mnogome obeležje industrijske produkcije; „depersonalizovani su, forma i struktura te forme analogna je serijskim proizvodima, a najčešće je primenjenog 'karaktera, sačinjena često od materijala koji je vizuelno efektan sam po sebi. Bakić se, dakle, zarad te i takve vrste oblikovanja, očigledno, svesno odrekao skulptorske forme, njene suštine — bilo da je reč o klasičnom ili savremenom izrazu — i,,on nam, zaista, ovom izložbom na uverljiv. način demonstrira sve spomenute postulate novih vizuelnih rešenja.
Poslednji Bakićevi radovi, koji ga, dakle, predstavljaju na izložbi, a oni su u apsolutnoj većini (ima i nekoliko skulptura iz 1960, 1961 i 1962) sačinjeni su od metala kružnih dvodimenzionalnih oblika, konkavnih i konveksnih površina — ogledala, ukomponova– mih u izvesne celine koje imaju svojstvo da reflektuju svetlost, — i sa gledaočevim. kretanjem, i same, na izvestan način, postaju mobilne ostvarujući dinamično —) svetlosne 'efekte, Svetlosni oblici, kako naziva. Bakić svoje radove, ovakvi kakvi jesu, nemaju i me" mogu imati dubljih pretenzija osim dekorativnih, uz napomenu — njihova, vizuelna senzacija je, i kao takva, banalna — zasno-
vana ma elementarnim zakonima fizike koji.
se, međutim, mogu primeniti bez većih :stva– valačkih mapora. ı
· Ako se vajar, kakav je Bakić, zadovoljava takvim rešenjima — lišenih misaonopoetskih slojeva, emocionalnijih treptaja — onđa nam mišta drugo ne ostaje no da zažalimo. Ipak, pađamo se da je to samo jedna eksperimen= talna faza kroz koju prolazi ovaj eminentni umetnik — naravno, sa naše strane, želeli bismo da ona traje što kraće.
Vojislav Todorić
Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta
SLIKARSTVO VOJISLAVA TODORIĆA produžava jednu duhovnu nit, takozvanih slikara intimista, koju su tako suvereno alirmisali, u evropskom slikarstvu Bonar i Vijar, u našem Nedeljko Gvozdenović i Ljubica Sokić, Pogrešno bi, međutim, bilo, ako bi se pretpostavljalo da između spomenutih slikara i Todorića postoji neka formalna sličnost — formalno opredeljenje je, u svakom slučaju,. različito, ali. preokupacija onim svakidašnjim stvarima koje nas okružuju i izvestan lirski odnos prema njima sačinjava jednu zajedničku osobinu koja sjedinjuje ove slikare u porodicu istog šenzibiliteta: I kao što su Nedeljko Gvozdenović i Ljubicća' Sokić izgradjli svoje vlastito slikarstvo lako prepoznatljivo, tako je i Todorić, već. sada, na najboljem putu da, u tom smislu, ostvari ličnu slikarsku viziju. Krovovi kuća, enterijeri, mrtve prirode; ·to su motivi koji pokreću emociju: Todorića, to su teme koje ovaj beogradski slikar osećajnom redukcijom prcvodi u svel plastičnog. Okrenut ovim molivima Todorić ih „otkriva“ svojim čulima, tumači svojim bićem, Iako ne prelazi granicu viđenog, u njegovim slikama naješće je objektivno svedeno do obrisa, do, fino titmovane arabeske varirane u jednoj gami iz koje je Todorić umeo da izvuče tople valePske gradacije, uprkos guste fakture, štaviše ta pastuoznost daje njegovim slikama izvesnu dubinu zvuka, sočnu pikturalnost. I he samo To, ovakva faktura sigurno je barijera da se ne zapadne u opasna ostetiziranja, u sentimentalne meditacije, što nije redak slučaj kad je ovakvo slikarstvo u Ppitanju.· . ;
_ Uzeta u celini, Todorićeva dela su .prožela islim sivaralačkim rčzultatima, nivo je gotovo podjednak. Ipak, mi bismo izdvojili Tlatna „Mrtvu prirodu s lampom“ i „Ulicu II“ — Tini ukus za sintetično uobličavanje,
spontanost u izvođenju i prisna atmoslera, .
samo su uopšteni atributi ovih rešenja — koja se nalaze na vrhu ove dobre izložbe.
Mladimir Rozić
NEOBIČAN film za našu rutinsku produkciju: u svojoj strukturi, koja se sasvim Sigurno malazi u domenu estetskog delovanja, sadrži iveoma upečatljive i vizuelno izražajne forme. Sekvence liče na stvaranje vremenskih i prostornih raspona neophodnih da bi čovek i pokušao
.da sazna potpunu istinu o sebi. Su-
sret glavnog junaka Mate Bakule sa rodnim Krajem za vreme proslave jedne „prigodne godišnjice otud ima savremeno značenje.
Zašto se ovaj junak ipak ne sukobljava sa svojom svakodnevnom realnošću ili Viševicom danas? Reditelj Vatroslav „Mimica učinio je sve da ovakvih i sličnih pitanja bude. što manje i zato je realni ambijent sveden na elemente konvencionalnosti, kako bi se u prvi plan istaklo otuđenje ličnosti. To je istovremeno i patina koju je vreme stvorilo na Mati Bakuli, ali ispod nje se oseća napregnutost da unutarnji doživljaji, sumnje i smisao dobiju realne oblike, Da li
inosfrane |C
BEŠE JEDNOM jedan grad čiji su stanovnici iako strastveno voleli pesništvo da — Ukoliko bi proteklo nekoliko sedmica bez novih Kkrasnih stihova smatrali su ovakvu sušu u poeziji opštom nesrećom. Obukli bi tada najgore ruho, posuli se pepelom po glavama i, okupljeni na trgovima, prolivali suze, gorko prekorevajući muzu što ih je napustila“, Pamćenje priziva ove početne rečenice Turgemjevljeve pesme u pro zi „Dve strofe“ — kad god je reč o današnjoj sovjetskoj poeziji i O atmosferi vrlo živog interesovanja kojom je ona okružena, 'Turgenjev je opisao (u hiperboličnom obliku, naravno) takvu almosferu, Takav odnos prema pesništvu i pešnicima. U mnogo jačoj meri nego, recimo, pre dvanaestak godina SVetovi poezije danas prodiru širom SSSR u unutarnju stvarnost hiljada i hiljada ljudi, mada to još ne znači da je svaki čitalac privržen stihovima i da ima određen sud ne samo o opusima Majakovskog i Jesenjina nego i o stihovima Pasternaka, Zabolockog, Lugovskoja, ili Euvgenija Vinokurova, Andrcja Voznesenskog itd. Ali, naporedo s tim, svakako su veoma indikalivni podaci. o visokim tiražima knjiga & kojima izlaze pred čitaoće ftalentovani predstavnici sovjetske „mla de poezije“ a i one „sredovečne“. 1 to ne samo pesnici koji u mnogome dugsuj. svoju popularnost Večerima poezije, neposrednom obraćanju publici. Tu skoro jedna knjiga stihova Vinokurova, koji. nije „esiradni” pesnik, štampana je u 50.000 primeraka (zbirka „Muzika“, Moskva 1964). Šezdeset hiljada primeraka — to je tiraž najnovije zbirke Voznesepskog „Antisvetovi“. Moskovsko izdavačko preduzeće „Molodaja gvardija“ pokrenulo je ediciju „Mala biblioteka izabranc poezije“, u kojoj je, na primet, izbor iz opusa Roberta Roždestvenkog publikovan u 180.000. primeraka, što je visok tiraž i za umetničku prozu.. Već pola decenije,.otkako se pojavila, poema Aleksandra ,Tvardovskog „Za daljinom daljina“, dosad ~ najlepše ostvare-
je sve ono što je ovaj čovek učinio kao mlad borac i revolucionar, sagledano sa distance, imalo i ima svoje značenje i smisao i može li se u svakoj pojedinosti usaglasiti intimno sa životom i putem kojim ide? Mimica je sve to uspeo da izdigne u predele duha i čoveka pretvori u stanje koje se stalno i iznova sukobljava ne samo sa realnošću nego i svetom koji nosi u sebi.
Jedna stara forma kao što: je reirospekcija, a koju moderni film ponovo oživljava, ovde se pokazala kao pravi i autentični izraz materije koja se razlaže. Zbog toga sve ono što se dogodilo pre dvadeseti i više godina u Mimičinom filmu i nema karakter istorije i prošlosti i nije gotovo ništa izgubilo u svom prirodnom intenzitetu. Kada se tome doda da su čitav jedan svet, vreme i prostor, dati kroz snimke koji ostavljaju utisak starih žurnala, ali samo spolja, a ne. iznutra, jer se istovremeno čini kao da su
eV
a
nje ovog značajnog pesnika, spada u njegovoj zemlji među najomiljenije, najčitanije Knjige.
Ne može se tvrditi, međutim, da je današnja sovjetska poezija bilo „mlađa“, bilo sredovečna izvela pred čitaoce nekog njihovog toipšteg ljubimca. Takav „univerzalni“ miljenik prijatelja poezije nije ni Voznesenski, ni Jevtušenko, ni Vinokurov, ni Roždestvenski, ni drugi poznati pesnici, kao što su David Samojlov, Sergej Narovčafov, Bulat Okudžava, Vladimir Cibin i tako dalje. Samim velikim porastom broja čitalaca i slušalaca stihova uslovljene su i vidne, veoma zanimljive diferencijacije po Obeležjima ukusa, sklonosti, smisla za ovu ili onu ·lirsku atmosferu.
Kritičar Kiril Kovaljdži, „jedan od učesnika nedavne diskusije o sovjetskoj poeziji u 1964. (održane u redakciji časopisa „Voprosi literaturi“) izneo je svoj dijalog s jednom osamnaestogodišnjom Moskovliankom koja i sama piše' stihove. Ona se·namrgodila kad je Kovaljdži počeo da citira savremene poete. Sa lica te devojke moglo se pročitati: — Red je da saslušam do kraja ali ja sam načisto s istinom koju:ti nisi kadar da shvatiš...
— Ne dopada vam se? — upi-
tao:ie kritičar. . —.Ovo ,je zastarelo... beznadežno zastarelo! Matrtinov, Jevtušenko, Vinokurov i Slucki već su postali. nesavremeni. Doduše, Voznesenski se još održava..
Ta mlada Mosškovljanka izjašnja va se za stihove koji manje vode računa o logici: „Poezija ne treba da bude tako logična“.
Dok ova čitateljka veruje da je prevazišla svetove Martinova i ista knutih mladih pesnika, mnogi njeni vršnjaci rado prihvataju poeziju Tudarda Asadova, koga većina kri-
gurnji i ostvario je više
bili skriveni sve tie godine u čoveku kao njegova potreba i istina, utisak je vanredan.
Tu je Mimica kao reditelj najsisekvenci velike snage, Odjednom suočeni smo sa činjenicom da sukobi i sećanja ne donose kompromis ili banalno rasterećenje, već daleko “više pokazuju pravu i nesagledivu ljudsku prirodu. Po tome je film „Prometej sa otoka Viševice“ aktuelan, pa mu se zanimljivost ni izdaleka ne isoppljuje samo u formalnim obeležjima. Za žaljenje je što u svojim namerama nije uspeo do kraja.., To je uglavnom zbog nemogućnosti da se režija uskladi sa nedovoljno Wimetnički oblikovanim tekstom {Slavko Goldštajn, Vairoslav Mimica, Krunoslav Kvijen).
Među vrednostima „koje su Dposebno. primetne „spada i onaj slo=bodniji odnos prema režiji koji se ogleda u nastojanju da se. posredstvom pune iluzije o događajima ... i predmetima „pokreće u gledaocu
Jedna diskusija o sovjetskom pesništvu u 1964. godini
le BB ž e m
tičara smatra autorom čija neospor na darovitosk već godinama retko nalazi adekvatnu stvaralačku Dprimenu. Naime, kritika zamera Asadovu da silazi znatno ispod nivoa svojih najboljih „ostvarenja, da pretvara u rimovane redove sadržinu koja je izvan prave poezije.. I da u njegovim zbirkama prevlađuju površni, pravolinijski, mahom vrlo sladunjavi tekstovi. Tpak, Asadov ima svoju Dpubliku. To su mahom: oni mladi ljudi koji tek počinju da stiču čitalačka i oestetička iskustva. Ljubitelji Asadovljevih pesama kažu:
— Ja plačem nad njegovim stihovima... ,
-- Asadov voli život, veliča ljubav, lepotu, vernost. On je moj Omiljeni pesnik.
— Jednostavan je! i pomalo nai van, ali piše o onome šio uzbuđuje svakog čoveka.
er
l JEVTUSŠENKO
- 1964.
stvaranje sasvim određenih misli o ćoveku njegovom vremenu i frajanju. Zato niz kadrova sadrži veoma zanimljive „prostrane dimenzije koje ne sputavaju materiju već , na protiv, podstiču njenu aktivnost i delovanje unular filmske slike. Pored toga, uspeh je i to što su izvesni elementarni prirodni simboli kao što je belina khamena, svoe{lost sumca, beskrajnost pučine, usamljenost malih ribarskih brodića ili nepokretnost atmosfere malog mesta, dobili još više na svojoj funkcionalnosti, ali ne zato da po-"
tenciraju siilizaciju već da utiču na što veću aulenličnosk samog Tilma.
Uz sve to Mimica nam je omogućio da bolje upoznamo Janeza Vrhovca i predstavio dva veoma izražajna i emoflivna mlada glum-
ca — Dinu Rutić i Slobodana Di-
mitrijevića.
ie a fi yh{ya 410 *Ni P. PP. VV.
— On me je naučio da volim stihove, Sad se već inieresujem za poeziju. A možda ću posle izvesnog vremena razumeli i složenije pesme, | |
Od ova četiri čitalačka izjašnjenja najinteresantnije je Doslednje. Iza njega se nazire želja mladog i, verovaino, još sasvim neiskusnog čitaoca da postupno dospe do razumevanja pravih, dubljih pesničkih dela. Posebno je pitanje da li je taj čitalac izabrao baš najpodesniji put.
U diskusiji „Poezija u 1964." bilo je reči i o Asadovu, i o još dvojici pesnika — Igoru Kobzevu i Haroldu ~ Registanu — za koje je rečeno da vrlo malo lraže od sopstvenog stvaralaštva. Prema rečima kritičara B. Barlasa, odlike takve lirike jesu samoupadljivost autora i njihovo nastojanje da se prilagode oestetičkoj „nedozrelosti onih čitalaca koji prihvataju surogate. Učesnici · diskusije konstatovali su da je prošle godine bilo i sasvim slabih, upadljivo „šablonskih stihova prema. kojima se kritika nije pokazala. dovoljno stroga. „Mueđufim, pažnja diskutanata usredsredila· se prvenstveno na značajna, lepa prošlogodišnja „ostvarenja sovjetskog pesništva. Šezdeset četvrta nije bila,. istina, „praznična godina“ domaće. poezije —. rečeno je u zaključku zedakcije „Voprosi literaturi“, — ali to Je zacelo bila „radna godina“, jedna od onih koje pripremaju i .. obezbeđuju uspon, visok domo!.
· Za kritičara- poezije Evgenija Osjetrova prošla. godina je Rkarakteristična po znatnom broju poema, a to su. „Moj wodoslov“ Bele Ahmaduline, „Prozori:' gledaju. u-.osvit“ Sergeja Vikulova, . poeme . Narovčatova, Voznesenskog, Pirsova · dj, naročito, ruski' prevod. speva Litvanca Justinasa: Marčinkjavičusa „Krv iv pepeo“. (Ovo „delo, koje:je preveo na ruski poznati pesnik Aleksandar Mežirov, predloženo je za” Lenjinovu. ragradu).Pored Osjetrova, poemu „Krv i pepeo" najpovoljnije su ocenili i drugi učesnici Ovog razgovora, istakavši njcnu ocpsku snagu i celovitost. O osfalim -poemama ?rečeni su vazličiti sudovi, a 1. Denisova nije: se .složila s Osjetrovljevom., opaskom, da: je prevlađivala „epska forma, Denisova' smatravda j to bila, pre svega, 'godina u ” znaku' liike~i lirizma. Zanimljiva. je: konstatacija da se sve mnogobrojniji čitaoci
KNIIŽEBEVNIE. NOVIN:E!