Književne novine

esej esej esej esej esej esej esej esej

LR ————|

Dr Miloš N. ĐURIĆ

O utvrđivanju | održavanju

mere

IZ ARISTOTELOVA nesačuvanog spisa „Državnik“ neoplatoničar Sirijan „zabeutežio je Ovu rek:enicu: „Za sve dobro je najtačnija mera“ (Arist. irg. 79 Rose, Walzer pg. 99), a Platon u „Timeju“ kaže: „Svako dobro je lepo, a lepo nije bez mere“ (87c). Svako dobro, kad predć svoje granice postaje zlo, kao što svako pravo, kad prekorači svoje granice, postaje nasilje. Dobro i lepo jesu posledica utvrđivanja i održavanja mere, a odbacivanja pretveranosti ne samo u sebi nego i izvan sebe, u svima oko]nostima života. Održavanje mere jeste unutrašnje uobličavanje svega prircdnog u čoveku, svih tamnih moći što ih on u sebi nalazi: instinkata, nagona, afekata, strasli. Bez uobl:čavanja te moĆi nose nasilničko obeležje: svaka od njih teži da potisne drugu i da se razvije i raširi na njen račun. Njihova ravnoteža neprestano je labilna, i zato se čoveku pojavljuje kao zadatak savlađivanje neravnoteže, borba protiv preteranosti i izgrađivanje unulrašnje harmonije. I zato je samosavladljivost, tj. snasa gospodarenja nad sawmim sobom, najskuplje dobro Mčovekovo, koje se stiče samo posle mnogih napora, trudova, bolova i borbi. Te tamne moći ne treba ugušivati, ier one bude inteligenciju i duh čovekov, podstiču, šire i u život izvode sve velike ideje i planove, te krče put i spremaju. zemljište ljudskom napretku, nego ih ireba svoditi na pravu meru, treba ih uobličavati a to je prethodni uslov za stvaranje viših moralnih kvaliteta. Narod koji je svugde težio da održava meru i da utvrđuje živu ravnotežu i harmoniju bili su MHeleni: u epopeji, u elegiji, u drami, u mramoru, u mćai, u zlatu, u šrepru, u slonovaca, u al'vv.iU, u ilovači, u muzikalnoj kompoziciji, u svima kristalizacijama zemlje i duha, ogleda se u njih težnja za merom i skladom, Ono što helenskom hramu,.na ·primer, daje, život, tako.da vitki stubovi dršću kao-.dvveće ili Šubore. kao šedrvani, a zabati i frizovi trepere kao grane, sastoji se u tome što on nije pritešnjen redovima kuća ni upola zaklonjen od diju, nego se, sazidan na jednoj uzvišici, vidi sa svih strana, i što prirodnom i prostom harmonijom linija koje se skladno i srećno prepliću i raspliću, tako da se celina shvata na prvi pogled, te čudesnim smislom za meru, tj. određenu proporciju pojedinin elemenata, oblika i odnosa, ostvaruje ravnotežu koju ništa ne remeti. Kad se u prozorje helenske filosofijske refleksije pojavijuju prve predstave o svetu i životu, one dobivaju oblike duha kojem je glavno obeležje raščlanjivanže, odmeravanje, upoređivanje, kontrastovanje, podređivanje ograničavanje, ukratko p.astifikac.ja kao odrazaj polifonijske prirode helenskog zemljišta, a rezultat svega toga jeste usklađivanje s prirodnim ' zakonima, euritmija i eufonija, poređak i mera, skladan raspored stvari — kosmos i njegovo odnošenje pobede nad haosom. Taj helenski smisao za održavanje mere i sklada učio je u nas Boža Knežević i zato on zaključuje: „U orijentalnoj umetnosti nije bilo proporcije, te ni lepote; u njoj je preovlađivalo bezmerno i bezgranično u poeziji i arhitekturi, te se orijen= alni narodi nisu nikad mogli dići do pojimanja prave lepote, kao Grci u proporcionalnosti svih njihovih umetničkih dela“, *) | Po Učenju Aristotela, najvećeg sistematičara u istoriji helenske filosofije, vrlina je „sređina između dvaju pogrešnih država, jednoga koji je preteranost i drugoga koji je nedostatak“ („Btika Nikomahova“ 1106 a 36 — 1107 a 1—3) i „otuda po svome biću i po svom pojmu suštine vrlina je sredina, a po onom što je najbolje i što je đobro vrlina je vrhunac vrednosti“ (1107 a 6—8). Aristotelovo načelo sredine nije ništa drugo nego dalje empirijsko- dijalektičko i naučno-metodičko razvijanje helenskog ideala mere, koji je on našao u delfijskoj opomeni: ništa suviše, i on ga dopunio svojim ništa premalo. Savršeno delanie je ono u kojem nema ničega što je suviše ili premalo; zato se etičko đelanje ili vrlina sastoji u održavanju prave mere između dveju krajnosti, na primer vrlinu hrab=rosti čini sredina između plašljivosti kao nedostatka i smelosti kao preteranosti. Da je vrlina odmerenost, to smatra i PF. Bekon; on ne sumnja đa „u velikoj smelosti uvek ima pomalo besmislenosti“ i da je „smelost uvek slepa, jer ona ne viđi opasnost i nezgode“, ?) Našelo mere Aristotel primenjuje ne samo u etici nego i u logici, u prirodnjačkim i političkim shvatanjima i u pesničkom stvaralaštvu. Aristotelova definicija vrlina odjekmula je i u srpskoj filosofiji, kao što to pokazuje definicija vrline u B. Kneževića: „Vrlina, fo je samosvesno i samovoljno reduciranje sebe na pravu meru prema drugim ljudima, prema društvu“, gde izraz „samosvesno reduciranje sebe“ odgovara Aristotelovu izrazu „sredine određene razmišljanjem i to onako kako bi je odredio pametan čovek“, a izraz „samovoljno ređuciranje sebe“ Aristotelovu izrazu „slobodna naklonost odabiranja“ 3). Kao što se omražena osionost (hibris) svagda sastoji u prekoračenju prave mere, tako je svaka prekomernost i svaki neđostatak vređao ne samo umetnički nego i moralni smisao u Helena: zato se u

KNJIŽEVNB NOVINB

ZHOVNSOD, %

njihovim sentencijama veoma često slavi prava mera, i zato je Aristotel bio sav u nacionalnom impulsu kad je vrlinu svodio na pravu meru između dveju krajnosti, dakle na odbacivanje onoga što je prekomerno i onoga što je premalo.

Heleni su bili jedan od najstrasnijih naroda u istoriji, što se vidi već u „Ilijadi“, koja se počinje prepirkom vojnih starešina, a tu strasnost pokazuje i ono besno praznovanje boga. Dionisa u stanju najviše ekstaze, neobuzdana i često preversna erotika, tiranida, satira i druge pojave, ali helenski normativni nagon nije naređivao ugušivanje strasti, nego zagaćivanje, da se izgradi harmonija duše i tela — kalokagatija. Heleni su isprva prelazili granice i prekoračisaznati istinu, tako bez toga ne bi mogli saznati granice stvari i meru svoje snage, veličine i vrednosti, a bez ovog poslednjeg ne.bi se približili prirodi i s njome se ujedinili. U najzahuktanijem času Helade kad iz Pandorina bureta izle-

Vai ff BARIVSJ A i 3117 ipo

RUKOPISA je nestalo, ali su o njemu ostale sledeće beleške na belinama nekih stranica:

1 Tekst kao ni jedan drugi, oivišem, obao, gotovo la boucle bouclće, jednostavno ob= lutak, da se ne usuđujem da ga diram svojom olovkom. Nikad nisam pred čednošću i golotinjom jednog teksta, osetio koliko je „mutan lov“ sve što sam pisao, i sve što bih mogao da kažem povodom... Neodoljivo lucidni kontinu=um vreme — prosto senzualnosti. Neki razum puti bez dvoumljenja. 2. ' Precizan do sazrevanja. Možeš skinuti ljusku, breskasto sočao meso reči ostaje netaknuto, Možeš skidati i dalje, drugu ljusku, i opet isto sveže meso. reči, I tako redom. Nema ljubavnika bez leta; nema leta bez ljubavnika. Jedno su te isto, čak i rastavljeni zimom. Retko kad sam osetio da se poricanjem može isto

hi „TOMISLAV HRUBKOVEC: VINJETA |

| Đrome

JuRO{TJA

ću svakojaka zla, pesnik Hesiod opominje:

„Treba pazit na meru, čas pravi je najbolji svima“.

To vezivanje mere s pravim časom, tj. 5 onim najvišim stvaralačkim frenutkom koji haosu daje lik i onom presudnom likotvornom snagom kojom neodređeno prelazi u određeno, predstavlja jednu ođ najvećih odlika helenskog umet= ničkog stvaralaštva. Kao iskra u kremenu, kao dan u zori, kao statua u mramornom. zatočenju, tako je u Hesiodovu ukazivanju na ođržavanje mere sadržaj ceo potonji razvitak helenske umetnosti i filosofije, koja će biti postepeno preobražavanje besporetka u poredak, prekomernosti u meru, haosa u kosmos. U njemu je, kao stablo u semenu, zbijena cela helenska etika, koja neće biti drugo nego postojano prebacivanje iracionalnog u racionalno, tj. podvrgavanje mahnitosti pameti, neprestano podređivanje snage skladnom obliku i savlađivanje mase

Hisać

{hawywpsep

or:TJy za

AV.

toliko tačno da iskaže baš suprotno: svaki potvrdan izraz bio bi ovde laž. Jer tek rastavljeni, oni dolaze do svesti da su nerazmrsivo jedno i kad nisu više stvamo ni leto ni ljubavnici; tek jedno, ovako rastavljeni, svesni, Poezija je.ono što je najstvarnije, a to je zaista islinito tek u nekom drugom svetu. (Bodler). A kako izraziti vaj „neki drugi svet“, ako ne poricanjem. Mrtvo i vaskrslo leto, mrtvi i vaskmsli ljubavnici „u slasti zimskog sna“, 3.

Najgore je, neiscrpno je beznađe postojanja baš u postojanju samom, Bilo bi to kao'neko zatvoren u ćeliji zanavek, u ćeliji bez vrata i prozora, još od rođenja. Neka vrsta Helene Keler, kojoj nije nikad pošlo za rukom da nađe svoje učitelje. Ni jednog trenutka, mi jednim tračkom svesti naslućivati da nešto postoji izvan, da postoji drugi, da postoji napolje. Postojanje se ne može samo sobom sasvim da zasnuje. Da postavi svoje sopstvene temelje. Da se smesti u samom sebi. Da stane na svoje sopstvene noge, i da krene, ili da se na njima stani, tu ostane. Čim se probudi (kako inače znati da postoji), poleti na prozor. Kakvo stravičmo beznađe, alko bi Lajbnic imao pravo: m onada nema prozora ni vrata! Kakvo užasno ropsvio: preetablirana harmonija! Kakav grozna metafizički androgin: pogled koji ne bi đođirnuo nikad ništa drugo sem svoje sopstvene zidove! A, ako nema prozora. —a može da ga nema — čim bilo, pa i golim rukama, pa i glavom, ako treba, što pre u ziđu napraviti otvor, makakav bilo prozor. Postojanje nije tu gde je: da li negde, tamo, negde, dalje?

Čovek, sam, nije dovoljno čovek. Negde, između. Ne: cogito ergo sum. Već: cogito ergo es. Negde, između. Ne supstantiv; već, možda, adjektiv. a

AL PON

Doživljaj. Zaborav. Ćutanje. Upravo silentium venti. Zatišje. Ćutanje koje miriše na. vetar, Tišina koja zna za vetar. Vetar koji pamti tišinu, Vetar koji dodiruje ćutanje. Za rnatematiku, međutim, i vetar je ćutanje i tišina. Ista jednačina. PR aa |

Kako bi skladan bio svet, kad ne bi bilo čula. I bola. Šta kažem? I suviše uzvišeno, moble. Ne. Već obične, grozne, svakodnevne patnje kad ne bi bilo. Inače svet bi uvek bio kao i prvi puki i

esej esej esej esej esej esej esej esei

_..

KAO ZVEZDA. U HAOSU, KAO ZORA U MRAKU,

U HRELENSKOM ZEMLJIŠTU SADRŽAN JB SAV; RAZVITAK. HRLENSKIE PROSVETE, KOJA ĆE

BITI NEPREKIDNO PRBEOBRAŽAVANJE RAZOBRUČENOG: U OBLIKE MBRE 1 HARMONIJE, UMRAMORA-– VANJE SNAGE I MASE

U ČISTE TIPOVE LIKOVNE OBUZDANOSTI

I PLASTIČNE POTPUNOSTI.

artikulacijom, strasti umom, čuđa zakonom, Dionisa. Apolonom, kao što je i helensko zemljište upilo u se šumnu penu posfajanja i kristalisalo je u mramorna brda s oštrim i čistim konturama. i

Ukratko: kao zvezda u haosu, kao zora u mraku, u njemu je sadržan sav razvitak helenske prosvete, koja će biti neprekidno preobražavanje razobručemog u oblike mere i harmo= nije, umramoravanje snage i mase u čiste tipove likovne obuzdanosti i plastičke potpunosti. Jer, kao Što kaže Boža Knežević, čiji su „Principi istorije“ prožeti nalaženjem filosofije prave mere, „bez mere ne bi bilo ničega, u meri je sve najviše ljudsko, sve lepo, dobro i istina, i proces istorije čovekove nije ništa drugo nego proces proporcionalizacije svega, sav progres čovekov nije ništa drugo nego utvrđivanje sve tažnije mere iproporcije svega, stvariiljudi, prostorai vremena, utvrđivanje sve tačnije i više pravde“, „a prav da nije ništa drugo nego svođenje stvari u njihove prave granice, na pravu meru njihove vrednosti, prema njihovoj veličini, snazi i trajnosti, i što su granice tačnije, i pravđa je viša“ {1 213, II 9—10).

1) B. Knežević Principi istorije, 1: Red u istoriji, Beograd, 1898, str. 216.

*) P. Bekon, Eseji, s engleskog preveo B. Nedić, Novi Sad, s. a. str. 29 i 30.

3) Boža, Knežević Misli, izd. SVZ, 1931. str. 104.

'Temp'era, dal prinoiplo de mattino

_ e ih sol montava im, su, con, quelle steile ch?eran, con, lui, auando PAmor divimo mosse di prima queille cose belic.

A, ipak, neki pokreti ruku samo tišinu traže.

Evo odlomka jedmog pisma, koje samo ćutanje traži,

(„Počeo sam tada da vezujem svoju nogu od gore do dole, da je tuširam, kupam itd., bez rezuuuaca. Meauur, apcuu Sali guba. Ujuxia nesanica je otpočela. Slabio sam i mnogo mrša-– vio, Oko 15. marta, rešio sam se da legnem, bar da se držim horizontalnog poiozaja. iıamcsctip sam svoj krevet između kase, svojih računskih knjiga i Svog prozora, odakle sam mogao da nadzirem svoje kantare u dnu dvorišta, i pla= ćao sam ljude sem toga da mi vode posao, a. ja sam ostao opružen, bar opruženu sam držao svoju bolesnu nogu... Međutim, noga i gornji deo butine mršavili su, mršavili, a koleno i pot=kolenica oticali, oticali, stvrdnjavali se, ili tač= nije, okoštavali, a fizička i moralna slabost sve su više rasle, Krajem marta, rešio sam se da krenem na put. Na putu, nisam mogao ni jedan= put da ustanem sa SVOje noSujjke, iiasiluuı Di šator iznad mene na mestu gde bi me položili; kopajući rupu svojim rukama, pored same nosiljke, s mukom mi je polazilo za rukom da se namestim na bok kako bih se u njoj olakšao, da bih je zatim zatrpavao iskopanom. zem= ljom...“ (Rembo, svojoj, sestri, 15 juna 1891).

Dvađeset godina pre toga, Rembo je pisao:

Zategao sam konopce od zvonika do zvoniha. Vence cveća od prozora do prozora;zlatne lance odzvez=de do zvezde, i igram. (Rečenice).

Kakav raspon od dvadeset godina! Kako tu postaviti jednu jeđinu jednačinu? Neki naši gorki, smešni, nepodnošljivi paradoksi! Nemo-> guć život, koji ipak jeste.

staje još đa se ispriča „Zimski san“. Ali u prirođi je sna, da nije onaj san koji je već bio sanjan; tek je io san, koji će tek biti sanjam, ,

Neka me đavo nosi. : Možda bi bolje bilo poput bolesnog, umiru-

| ćeg Remboa, samog, napuštenog, pod šatorom u

Hararskoj pustinji, na bolesnižkoj nosiljci, rukom iskopati rupu i u nju se olakšati od svih reči koje nisi stigao da kažeš, pa onda ih zatrpati da niko više ne čuje i ne vidi ništa.

Iz ovakvih rupa jednom izniknuće zvezde, izniknuće cveće, izniknuće kule jutarniom rosom oblivene, Lepota je ailleurs. Ona tek zatim dolazi. |

Zategao sam konopce od zvonika do zvonika. Vence cveća od prozora do prozora; zlatne lance od zvezde do zvezde, i igram.

TI IGRA.

ME. COO

EL It