Književne novine
OVA PREGRŠT književno-satiričnih, .aforizama tirebalo bi da bar najuopštenije upozori na pisca koji je godinama već jedna od najistaknutijih iižnosti u češkoj književnosti i uz ftO davni poznavalac i prijatelj jugoslovenskih na roda. Ali biti sentimentalni ili profesionalni prijatelj nekog naroda poziv je i zvanje veoma hneodredeno i nesigurno ukoliko iza takvog. prijateljstva, u samom tom prijateljstvu ne &toji karakter i delo onog ko mu se posvećuje. Karel Konrad je u burnim, promenljivim i teškim godinama minulih decenija dokazao postojanost toga svog prijateljstva i uporedo s tim mno gosirano ga potvrđivao umetničkim delom. | } Ne samo što su dve od najpoznatijih Konradovih knjiga — roman „Voljno!* i putopis „Jugoslovensko kolo“ — manje ili više vezane za jugoslovenski teren i jugoslovensku problematiku, već je i ukupan Konradov književni stav i profil takav da“ neizostavno budi pažnju i simpatije. To je slobodni, nekonvencionalni stav pesnika koji je u dugim i bolnim krizama i kataklizmama našeg doba umeo i mogao da sačuva veru i poverenje u dostojanstvo poetske, umetničke reči i đa sam tu reč neguje, da je brani — kako i koliko može — od Svega oriog što hoće da je ukalupi, sputa, ohosposobi i skrene sa hjenih životodavnih tokova gde Ona traži i otkriva duhovnu slobodu i ljudsko. postojanje u spletu. njegovih raznolikih i nepredviđenih mogućnosti. i aj Književni i životni put Karela Konrada „ie u neku ruku put i razvoj češke književne i revolucjonamme avangarde. Rođen 1899. „ gođine, Konrad je po završenoj gimnaziji mobilisan i 1917. poslat ha italijanski front; potom je boravio u Zagrebu. Po svrševku rata jedno vreme je studirao, pa se onda sasvim posvetio novinerstvu i lnjiževnosti. Godine 1926, postao je član avangardne književne grupe „Devet'sila* (koju su još sačinjavali: Konstantin Biebl, Prantišek Halas, Jiri Maranek, „Nitezslav Mez-
Na početku sveta bila je zemlja pusta, prazna, i Bog je stvorio RBČ koju su potom zloupotrebile mnoge ređakcije. |
\yeštačka magla, koja se smatra pronalaskonti najmodernijeg istorijskog doba, upotrebljava 5e u mas već poođavno, i to u teoretskim člancima "0 umegnosti. -
* * *
Ni siromaštvo. ni poniženje, mađa nam koračaju uz bok odanije no senka, ne mogu umanilti stzst saznanja da je lepota isto tako duboko iajanstvo kao i zagonetka smrti.
= *· *
Wwvek mi je smetala, i kod najglasovitijih romanop:saca, lakoća s kojom su njihovi junaei dolazili do novca.
* * *
Talenat —?
Ima li neko razvijene mišiće ne mnači odmah da je rvač i megdandžija. ;
. * *
p.ečeniee rođene iz puke peue mogu imali. pri x0j mjesečastoj osvetljenosti, mnogo snaŽniji avuk pa i gromovitiji odjek od onih koje su bile rođene pri udaru metala o metal.
* * *
San biscam o prozi koja bi uzbuđivala svojini wnutražnjim smislom u kome 56 poništava bilo kakav spoljašnji sadržaj svađaće uvek među njegove najuzvišenije i najszamamnije čežnje.
* * *
Sanjarska proza ne može biti odviše opsežna, 'Piktivni život naime ne može trajati toliko dugo kao stvarni život. :
Lepa i tragična lakoća vodenih ovetova.
*' * *
Zašto nam se priroda tako često javlja, kao kič? · aa f Zato žto je Bog hteo, kađ ju je stvarao, da se
sviđa svakome. .“ . #*
Realizam je bez draži prvobitne tajne. · Mao sve. Što ima preiežno. spoljašnje težište. OR | "ri izreke koje bi trebalo da imaju na umu svi oni koji nameravaju đa se posvete spisateljistva: PRAVA ak i j i.e · 1. Goetheova: „Što je pesničko delo | neizmernije i razamu neshvailjivije, utoliko bolje“. 2. VerIaineova: „Pesnička istina je u nijansi i polunijansi“.. 3. 1 najzad ona užasna rečenica iz „Mrtvih duša": „Idi i izjednači se sa čovekom!“ · * * *
Nova, vrsta. štetočinsiva, na njivama književnosti zove se: prepev ili:adaptačija. |. + .* we
Ima pisaca čiji je stil moguće imitirati ili karikirati jeđino na taj način ako ih citiramo.
* * #%
Posmatramo li gomilanje obl-+h~ ne nebu u“ini nam se — ponekad — da je to zapravo bilo
8
svojim stvaralačkim,
val, Jaroslav Seilert, Vladislav Vamnura, du Voskovec i Vilem Zzavada); -— iste i sledece (1927) godine objavio je nnjige „yiuobuizonaaa“ ı „bManaldo“, Ono sto Je pocućanı DIO ı nacio
u ceškom pesništvu, to je &onraa hteo da pre-
nese i ostvari u prozi. le dve ı neke poznije ujJegove knjige karakterisvčne su između oOšta-
log po odsustvu „sadržaja“, tabule, To su knji-
ge koje nastoje da izraze raspoloženja generacije. čiji je razvoj narušio. ptvi svetski rat; a izražavaju to svojevrsnom' prozom koja je spoj dadaističko-nadrealisticke verbalne lepršavosii ı suptilnih, senzibilnih situacija koje bi htele da Iz eknu MeiZLeC.VO, SRLUJ BTUVeS.,c ı NLičiail.JMiJc, gorke, oštre iromije i duboke, nedokucive 'i-
voitne čežnje. du. prozu prožima duh mođdernosti, pobuna protiv konvencija kakve god one bile,
boat patos kao izraz nesmirijive nostalgije iČG, NOSOM LOA NO. Sei j
Iskustvo, iz prvog svetskog rata Konrad je,
saopštio u romanu „Voljno!“ (1984). Poznata romansijerka lJviarija ujJmanova. Je O 10J MnJIiZL svojevremeno napisala: „... Autor se nije zadovoljio pukim dokazima i aritmetičkim nizom događaja; osmotrio je temeljitije laboratoriju vremena i otkrio specifičnu ironicnu hemiju koja razvija zbivanja i spaja sudbine“, Nakon vog romana Konrad se vraća svojim omiljenim temama: Ssaliri protiv malograđanstva, protiv društveno-političke situacije i atmosfere toga dosa („Sređozemno ogledalo”, 1985). Ali ona prava, r.jdublja Kohradova vokacija, onaj najmoćniji poetski impuls. u njemu koji traži i ispituje međe života i sna, humora i tuge, trajanja i prolaznosti nije se prvi tom izgubio. "Tako su na stale neke od' najboljih Konradovih knjiga: „tžostelje bez pbaluanina' (1959), „Kusma šuu-– ljivim Jljubavnicima“* (1941) i „Obala ” snova“ (1944) — nostalgične prozne poeme o detinjstvu,
o vremenu koje prolazi, 0 mladosti koja se ne
vraća, '
Posle rata, 1947, Konrad je posetio našu zemlju; rezultat toga boravka bila je knjiga članaka i reportaža „Šestostruki odjek“ (1948) koju je potom preradio i 1956. godine objavio pod naslovom „Jugoslovensko kolo“. Pored osštalih Konradovih knjiga, treba spomenuti zbirke aforizama „Posne kapi“ (1945), „Zapisnik sa letovanja“ (1949) i „Da — he!“ (196U) — žanr Kko)i je danas toliko aktuelan da postaje već i pomo~
· dan, što. ipak ne treba da nas sprečava da u
njemu vidimo jednu od karakterističnih manifestacija kritičkog duha današnjeg doba, duha borbenog ali nestrpljivog: koji živi u iluziji da sa što manje reči posligne što veće efekte i time pomera, pokreće, odvraća svet sa duhovnih i moralnih siranputica. Nizu lucidnih aforista u savremenoj čehoslovačkoj književnosti i publicistici prethodio je primer i delo Karela Konrađa: ovde prevedeni njegovi zapisi, nastali u godinama 1926—1964, jesu iskre i glasovi jednog nespokoinog duha koji je umetnost, život, slobodu video i doživeo kao istinski pesnik, sanjar i borac.
(Tekstove preveo i belešku mapisao M. 1. Bandić)
samo nebo koje je izazvalo čoveka da pronađe sentimentalnu literaturu.
*. * *
Kaže se: umetnosti je zgrada sa mnog80, ninoso spratova. Ali to najviše ponavljaju upravo oni koji stanuju u prizemiju i suterenu.
* &• *
Saglasnost umetnosti sa savešću. T saglasnost savesti sa umetnošću,
* * *
Sasvim smerno napominjem da Dauk takozvanog „formalizma nije ni izdaleka đ{fako opasan kao bauk frazizma.
* * *
Ne bojte se ničega na svetu! Ali se ipak bojte kao srdobolje, kolere, kuge i tifusa — fraze! I površnosti koja hoće da se svudđa nametne, jer se prikazuje — pomoću citata. iz najvećih dđuhova marksizma-lenjinizma — kao izvor ubeđenia, iako je zapravo samo degradavcija tih najlepših ideja.
Fraza: kukolj u klasovima, u pozlaćenim klasovima, našeg rodnog govora.
Lukavstvo nmesposobnih.
. Rupe u siru. r
Sakaćenje našeg rečnika.
Teška srčana, mana fantazije.
* * %*
A propos: || · Zar ne bismo mogli da poklonimo više pažnje vaslugama naših dogmatićara? gaa} ne bismo mogli da im dodelimo odlikovanja? Titule? Pogledajte kako bi to lepo zvučalo: Zaslužni dogmatičar. Ili tek ovo: Narodni đogmakhičar!
* “ * Treba voleti mrtve i misliti na žive.
* * %#*
Sopstveno srce, zar to nije-— autoritet?
[|
* * *
Postoje u ljudskom životu pojave za koje nije đovolina i koje ne dostiže puka, samotna pisana
· reć, iako sam nekad u iskušenju da verujem
kako je iz nje stvoren svet, dan i životi! * #*
Budi slavljena avangardna nesputanosti! Ti koja ne haješ za navike starih generacija! Koja mangupski pljuckaš u svom čistom ogorčenju na njihov preživeli stil: Na taj njihov već prozukli stil! Okoštali! Šuplji! Biresli smo ga sa sebe, svukli smo ga kao staru zmijsku kožu; — ali neka živi njegova buđuća čilost! Neka zagrize, neka zagrize taj stari podli svet, tu gospodsku kastu i tu umetnost sa velikim i Ssecesionistički osenčenim U! Neka ga smelo za-
grize! Neka živi mladost čije poslanje treba da
buđe živa slika naše čežnje! Glad za Ičpotom! Ta neufaživa glad! Neka živi groznica mlađosti koja se od iskoni zove: zanos. Zanos 73, slobođom, za ljubavlju! Neka živi naša mladićska malarija u kojoj se toliko žedni! Žeđdni za umetnošću. Š
Nekn živi novn ume{nost koja kuc na vrata starog sveta! Na njegova zardala vrata! i
III
[]
ACI
D
| VRSTE IZDAVAČKIH UGOVORA
| MNOGOBROJNE «su i raznolike forme koje
uzima odnos između autora i izdavača, Qne zavise od loga kakve je prirode delo koje je predmet ugovora, kakav je njegov pravni staius, na koji se način to delo koristi, i kako
se regulišu prava i obaveze, među ugovornim
stranama. ~ j Pre svega, za razliku od pravog izdavač~
| kog ugovora, nepravim ugovorom naziva
se onaj koji se odnosi na korišcenje nekog dela koje nije autorskopravno zaštićeno — bilo zato što to. nije moguće zbog njegovog karaktera, bilo zato što je rok zaštite protekao. Takav bi, na primer bio ugovor koji neki naš iz-
davač sklopi radi objavljivanja dela koje je
prvi but objavljeno u SSSR-u. (Kao što je poznato, SSSR, nije potpisnik Bernske konvencije o zaštiti autorskih prava, pa stoga dela objavljena prvi put na njegovoj teritoriji nisu zaštićena :u drugim zemljama.) U „neprave“ ugovore spadao bi i ugovor sklopljen sa maslednikom nekog domaćeg autora koji je umro pre više od 50 godina -— što po našem zakonu predstavlja rok po isteku koga prestaju da važe imovinska prava autorovih naslednika. * * *
· Kao jedan od kriterija za kategorisanje izdavak:kih ugovora može: služiti i način na koji se u njemu postavlja granica prenetom pravu. Naime, pravo koje autor ustupa izdavaču može se odnositi na jedno izdanje, čiji se obim odnosno MPOJ primeraka u tom siucaju sporazumno utvrđuje. Ukoliko se stranke o tome ne izjasne, zakonskim propisima ili običajem može se odrediti maksimalan broj primeraka koji se smatra jednim izdanjem. Tako je, na primer, kod nas do 1961. godine vazilo Opste uputstvo o autorskim honorarıma za objavljivanje književnih dela, u kome je pored minimalne visine honorara — bila predviđena i maksimalna visina tiraža. Ovakav na=čin propisivanja tiraža u primeni je još u Ve> ćini istočnoevropskih zemalja. 7 | Drugom vrstom ugovora autor daje izdavaču pravo da delo umnožava u onolikom broju primeraka koliki smatra potrebnim i ekonomski celishodnim (naravno, uz srazmermo povećanje autorskog honorara); postoji, dakle jedino vremenska granica — koja može biti bliža ili dalja, ali ne preko zakonskog roka zaštite, Tu je često i tehnika samog umnožavanja nešto drukčija, jer izdavač može da izvesno vreme čuva slog i „doštampava“ onoliko primeraka koliko može da plasira na tržištu. Zanimljivo je da se u nekim zemljama zakonskim propisom utvrđuje maksimalno trajanje izdavačkog ugovora (napr. u SSSR-u 4 godine, u Italiji 20 gođina sa izvesnim izuzecima). Kod nas takvih ograničenja nema, ali se u praksi dosta retko sklapaju ovakvi ugovori; preovlađuje ugovor za jedno ili više određenih izdanja. Uopšte uzev, može se reći da u našoj izdavačkoj praksi postoji jaka tendencija da se odnosi regulišu na kratak rok i „na parče“, posle čega obe strane ponovo stiču punu slobodu akcije, Obim ovog članka ne dozvoljava neku đefaljniju analizu ove inače zanimljive i karakteristične pojave.
'*
U pogledu regulisanja materijalnih odnosa između autora i izdavača, posebno se izdvajaju dva tipa uUugovova. Prvi se naziva komisionim ugovorom. Tu autor snosi troškove uwnožavanja, a izdavač objavljuje delo kao njegov ageni na komisionoj bazi; eventualni dobitak ili gubitak snosi autor. Kao što se vidi, autor se ovde — umesto da polpuno sam izda svoje delo -— koristi tehničkim uslugama izdavača, koji u tom. slučaju ne vrši u potpunosti svoju pravu funkciju. Stoga se i ne smatra da je ovo izdavački ugovor u punom smislu te reči, jer mu nedostaje jedan od bitnih elemenata.
Na sličan način gleda se uglavnom i na drugi tip ugovora, „napoličar ski“ (contrat de compte a demi, profit sharing agreement), koji se sastoji u tome što se autor sporazume sa izdavažem:' da ovaj objavi i rastura njegovo delo, s tim da u predviđenoj srazmeri (obično 50:50) dele dobitak i gubitak. Ovaj tip donekle je bli-
zak današnjem, u međunarodnoj „praksi uobičajenom tipu ugovora zasnovanog na principu srazmerne naknade autoru, ali
PROLAZNOST TRAJANJA
Nastavak sa 9. stranč
da se mađemo, da pronađemo sebe, svaki od nas
đok se nismo izgubili u, uzaludmo opjevanim godišnjim, dobima
i sistemima filozofija i mazora“. U „koštacu s trajanjem, velikim prastarim
| vremenom koje prolazi“, „naviknut na odupiranje, velike šanse. Ali ukoliko bar delimično uspe da je iskoristi, ukoliko smogne snage da ostvari
smlavljen ~ prostorom“, “Covek je lišen
nekoliko autentičnih ljudskih. emocija, koje i pred zaboravom ostaju neuništivo prisutne,
| ako, kako to Slaviček kaže, „ucjenjen porazom“
mogne da izdrži „svoj vidik“, čovek će, dok se primiče kraju, sa stoičkom ravnodušnošću primiti činjenicu da „oko nas, drugi, igraju pOočetak i sredinu naše igre“.
Jedini put stvaranja neprolaznog u prolaznom mogućčno je pokrčiti ako ne otanu bez odgovora pozivi „Ne dajmo da ljepota iščezne iz našeg življenja“ i „Ne ostavljajte me bez velikih pobornika ljudskosti i časti“. Taj krik za
' lepotom, za, pesmom koja se pruža kao jedina .
prava i mogućna pobeda u svetu sumračne. efemernost i suđenog zaborava, i istorijom, na~
' ukom zbog koje čovek želi da bude uspravan i”
koju slavi, jedina je zaloga i jedina šansa:
postoji jedna bitna razlika — a to je dđa u pravom izdavačkom ugovoru autor ne snosi gubitak. U stvari, ovde se može. govoriti o jednoj vrsti ortakluka (u nemačkom pravu se ovakav ugovor i naziva „Gemeinschaftsverlag“)
* * *
Pored osnovnog tipa izdavačkog „ugovora, postoje razne varijante za pojedine kategorije dela odnosno načine korišćenja. Tako postoje posebni tipovi ugovora za školskse udžbenike, prevode, muzička dela, itd. U ugovoru za objavljivanje udžbenika za škole raznog stepena nema na primer mesta klauzuli o opciji na sledeća dela, ili o tzv. sporednim pravima; s druge strane, ovakav ugovor može da sadrži neke odredbe kojih obižno nema u opštem ugovoru (napr, o autorovoj obavezi da izvrši raviziju teksta kada to izdavač bude našao za shodno, kako bi delo prilagodio novim potrebama ili napretku koji je u međuvremenu ostvaren u nauci).
Ugovor o prevodu u mnogome je sli mn ugovoru o originalnom «delu, ali ipak ima izvesnih razlika koje nužno proističu iz sanic prirode autorskog rada, Tako se tu može predvideti, i često, se predviđa, da izdavač moc dati tekst prevoda na redakciju (ako po njegovom, nahodenju nije dovoljno dobar), s tim da troškove te redakcije snosi prevodilac.
Isto tako, ugovor o objavljivanju muzičkog dela Fazlikuje se od ugovora o objavljivanju književnog dela pre svega time što on može da obuhvati i pravo izvođenja i emitovanja na radiju ili televiziji. Ovo, doduše, nije uobičajeno kod nas, ali je pri::žno raširena praksa u mnogim zemljama da i.davač istovremeno obezbedi sebi i ova prava — Što u stvari znači da se on ne. pojavljuje samo kao izdavač, već i kao agent-posrednik za razne oblike javmog korišćenja dela na koje se ugovor odnosi, Ovđe bi se moglo reći da, ako ne formalno .a ono faktički, pravo izdavanja postaje neka vrsta „sporednog prava“ u odnosu na pravo izvođenja odnosno emitovanja.
* * *
Jedna od kontroverznih vista izdavačkog ugovora je ugovor kojim autor prenosi na izdavača pravo da objavi njegova buduća dela. Ima pravnika koji smatraju da, ukoliko delo nije određeno, ne postoji ni ugovor, jer je on ništav u nedostatku predmeta. Uopšte uzev, prigovori protiv ovakvog tipa ugovora svode se na primedbe u pogledu onih ugovora kojima.se prenose prava na svima, budućim delima. Takvu' odredbu neki pravnici smatraju u principu neprihvatljivom, međutim, po drugim mišljenjima, takvi su ugovori protivni dobrim običajima — pa kao takvi i ništavi — fek onda kada se njima autor prekomerno ograničava u svojoj ličnoj slobodi, ili ROG ga izdavač na taj način ekonomski eksploatiše. y
” Kod ugovora o sabranim delima poBG? prvo, da li izdavač koji ima ugovor za pojedina dela samim tim stiče i pravo da objavi sabrana dela istog autora; drugo, da li i pod kojim uslovima autor može odobriti objavljivanje svojih sabranih dela kod drugog izdavača, ako je prvom ustupio pravo da pojedinačno objavi jedno ili više dela. Odgovor na prvo pitanje „većinom je negativan. Što se” tiče drugog, njegovo rešenje zavisi pre svega od uslova pod kojima je sklopljen prvi ugovor. U pojedinim zemljama dato je zakonom pravo autoru (eventualno po išteku određenog roka) da drugom izdavaču ustupi pravo objavljivanja sabranih dela. Kod nas nema nikakvih propisa u ovom pogledu. Međutim, pitanje je vrlo aktuein', kako za autore tako i za izdavače, pa bi ga pu mogućstvu trebalo rešiti zakonskim bulem, imajući naravno u vidu našu izdavačku praksu. A to znači da se ne bi smelo sprečavati objav'ljivanje sabranih dela kada je takvo objavljivanje celishodno sa gledišta jedne široko shva= ćene izdavačke i opšte kulturne politike "PG bi bilo sasvim u duhu osnovnih principa naše autorskog prava, koje — štiteći opravdane inicvese autora kao stvaraoca — istovremeno vodi računa i o opštedruštvenim interesima.
Mihailo N. Stojanović
eoreomixeranee Vari rave ari zara aa a a
„I mala legenda ma toj slici zviježdja., Ona
kazuje: ovdje živi čovjek.
A mene nije strah. Ja težim, mislim, pi-
etĆa i, šem,
” Ja dišem i živim život Koji se zametnuo, Onda se ugasim i nestanem. Ostaje mešto
| pribilžežemo. kamenu i zemlji Zemlje“.
I mnoštvo lragova u
Završni odjeci Slavičekove rezignanine životne: mudrosti nisu, meGqutim, lišeni vearijin nagoveštaja. Nauk istorije i neminovnost budućih, tuđih · dolazaka, naši koraci koji će. se pretvoriti u tude koračanje, nose sobom lonovc koji donekle disonanino odjekuju u sumornim i teškim atmoslerama ovih stihova, ali upotpunjuju i zaokružuju njihovu smisaonu zvučnost:
„Uvjek će biti slavnih vremema. Onq, 5Ć slijevaju
u ftegobno i Yclativno uspješno bpoštojamje moje Vrste".
Slavičekova meditativnost, kako je izražena U ovoj njegovoj najnovijoj knjizi, u velikoj met! lišena je bpoetičnosti. Opšte poetske teme koje pesnik prelama kroz prizmu svoje pesničke ličnosti, služeći se izrazito urbanizovanim „poetskim govorom, čitaocu 3ec nude kao istine u kojima ima više diskurzivnos umovanja nego imaginativnog poetskos dozrevanja. Zbog toga ovaj pesnik više privlači modalitetom svojih sadržajnih usmerenja nego uzbudljivošću poetske fakture. i KOM Dušan Puvačić
KNJIŽEVNE. NOVINE