Književne novine

Povodom gostovanja Borisa Livanova u „Jegoru Buličovu“ Maksima Gorkog

zanscena do intenziteta glumačkog

BILA JE TO izuzema prilika da bliže upoznamo umetnost sovjetskog dramskog glumca Borisa Livamova i obnovimo sećanje na poznatu predstavu „Jegor Buličov“ Maksima Gorkog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Otuda u gledalištu altmosfera predusretljivosti, dobroćudnosti i mnalgašene kurtoazije. Ali, kada se još imaju u vidu i preterame emocionalne izjave naših istaknutih umetnika i kultumih radnika o ovom događaju — čovek postaje zbunjem i pita se da li je uopšte vredno tragati za istinom i verificirati ovaj, već po mnogo čemu, letnji spektakl?

„U-gtvari, cela predstava,-za koju smo!BVi verovali da se otrgla od za- 06

borava i gotovo postala teatarska legenda — čini se sada kao jedno porazno iznenađenje. Postoji uverenje da je ona muodificirana namerno prema zahtevima i navikama gosta, ali to još uvek nije nikakvo opravdanje. Pre bi se moglo postaviti pitanje — čemu kompromisi i improvizacije kada one nisu bile samo tehničke prirode već su zalazile i razarale sve ono što je nekad režija stvorila, pa i više od toga, i same glumačke interpretacije. U umetnosti su takve stvari nedopustive jer svaka predstava nužno pred publikom odmerava postojanje. Ova, ako se zaustavimo na utisku, deluje

prašnjavo — bez vremenskih i prostomih dimenzija, pa se zbivanje sužava i postaje zamorno do te mere da ga je teško prihvatiti i otuda želja da se što više distanciramo od same scene. Zar je moguće da je to „Jegor Buličov“ — velika predstava koja sađa izgleda kao napuatena ljuštura bez duha i snage? Naročito neprijamo saznanje je da se u njoj više uopšte ne može prepoznati rediteljsko prisustvo Mate Miloševića — rasplinu]li su se likovi, olabavio i pomerio mizanscen, narušila organizacija svih elemenata, tako da je teško dobiti tačnu predstavu o smislu i značenju mpojedinih situacija, dijaloga ili psiholoških obrta. Na svemu se oseća jedna odsutnost i ispražnjenost, malaksalost, tako da je izlišno tražiti iza glumačke igre neku skrivenu simboliku ili nijanse u kontrapunktu istine i laži.

Uostalom, takva je izgleda sudbina svake iluzije na sceni. Nemoguče je zadržati je pred očima gledaoca, jer nju, čini se, nešto razara iznutra, pogotovu što nije nikakva statiška konsimukcija, već organizam podložan starenju i dijalektičkim promenama. Ali, na to se po svemu sudeći zaboravlja, pa po uzorima, konzervativnim i stranim savremenim teatarskim koncepcijama, Jugoslovensko dramsko pozoište čini sve da njegov „Jegor Buličovć ostane konzerviran u svojim pozna-

ani

tim formama. To se čak oseća i u igri nekih glumaca koji tek odskora tumače izvesne uloge, kao da se jedna predstava uopšte može zaustaviti? Dogodilo se tako da je postala skup činjenica bez umetničkog značenja i na taj nain u samom pozorištu a ne van njega, dokrajčem je jedan toliko negovani zamos. I zato valja otvoreno rcći — „Jegor Buličov“ kao izuzetna predstava više ne postoji. Drugo je da li se ona može održati u svom punom umctničkom intenzitetu punih četrnaest sezona.· U teatru, ako se on shvati kao savremena umetnost i izraz po„lreba.našeg duha, nema nemogućeg,

= naravno, pod pretpostavkom da su

“SVe Kreativne snage spremne da se uvek i iznova založe za stvaranje tih tako retkih i nama potrebnih iluzija scene,

Da nije bilo gostovanja Borisa Livanova, možda sve to nece bi bilo toliko pr.mzitno. Ovako, slika jedne dezorganizacije htenja je upotpunjena, pa i sama ličnost gosta u takvom poretku stvari i ljudi delovala je disonantno. Opšti utisak o njegovoj umetnižkoj individualnosti je na nivou onog što se i ranije znalo: impresivna pojava, lep i ekspresivan glas i potpuna koncentracija i vladanje scenom. Ali, zar se to ne može reći i za sve oštale velike umetnike? I zaista , u ovoj predstavi je sve njemu bilo podređeno — od mi-

'Erozoru:|i

BORIS izraza njegovih partnera. Oni su LIVANMOV na trenutlke čak davali utisak hora KAO koji dopunjava glavnog pevača, pa JEGOR otud neshvatiljiva inferiornost pojeBULIČOV # dinaca. Na žalost, time nije lučiNA SCBNIT njena usluga Livanovu koji je svoju JUGOSLOVENSKOG rolu prezentirao više estradmo. Bunt DRAMSKOG mrotiv okoline je suviše naglašen i POZORIŠTA preforsiran, pa se dobija sasvim

pogrešna slika o samom liku Jegora čije je seljačko poreklo izgleda važnije nego sve ono što se dogodilo u životu ovog čoveka, i zato previše ironije, želje za razotkrivanjem drugih, presudivanja — uopšte za nas jedan neprihvatijiv način racionalne interpretacije i vid scemske angažovanostii koji zbog svog subjektivizma već u svetu umetnosti deluje anahrono, Pplakatski, a delo svodi samo na predtekst paroli. Kao ilustraciju da podsetimo na završni prizor trećeg čina: Šura otvara prozor ushićena d:imonstracijama na ulici, cdakle u sobu dopire dah revolucionamih gibanja mase — Jegor prihvata spremno ovo oduševljenje, . okreće se, grčzvito._ 1, sam

novo i željeno, kao težnju celog svog promašenczž Života, pada u samrtničkom bolu. Po svemu, Jegor je gotovo rcvolucionaram. Nije li to zbog pogrešno tumačene replike u kojoj on govori da je ceo život proveo u pogrešnoj ulici? Ovakva koncepcija osiromašila je glumca, učinila hladnim i podredila nj-:govu igru propagandno-pedagoškim ciljevima. Izuzetak je prvi deo trećeg čina gde je Livanov uspeo da se otrgne rrditeljskim šablonima i da pokaže nešto više od bogatstva svoje, umetničke ličnosti.

Petar Volk

nekako konfuzno, hladno i pomalo

ma a li ese ij

NIJE DANAŠNJA filozofija bez razloga veliki deo svojih stvaralačkih napora i napona posšvetila lingvističkim, filološkim studijama i pokušajima da iznađe praznačenje, prasmisao, “dakle pravi smisao jedne reči, što većeg broja reči. Doseći iskonsko suglasje, identitet smisaonog sadržaja i njegove neposredne stvarnosti jezika, reči postala je velika ambicija, pa i pretpoštavka svakog iole ozbiljnijeg filozofskog mišljenja. Ta pregnuća koja idu za tim da raspale unutrašnju ozarenost što osvetljava značenje i njegov f#1mbol znače-između ostalog i pokušaj revalorizovanja i značenja i simbola jer jedan bez drugog su nezamislivi, jer se nadopunjuju, objašnjavaju.

Ovakvo shvatanje je samo izraz jednog dubljeE ubeđenja: reč je mnogo više nego nasušni elementarni oblik ljudskog.sporazumevanja. Reč. je tačka na kojoj se sustiču svekolika iskustva naša i tuđa; ona je okosnica svih protoka naše budne svesti i glavinjavog mišljenja. Izgovarati

reči znači imenovati, znači davati smisao, Osm!-

šljavati. Govoriti znači kreirati, znači misliti. No govor, onaj spoljašnji, kao čulnopredmetna objektivizacija unutrašnjih naslućenosti i domišljavanja, na svojoj neponovljivošti gradi bitnu razliku od onoga unutirašnjega, uvek promen]ljivog, nikada dorečnog govora. Misao Se do u beskraj povija, koriguje i potiskuje SVE do onoga časa dok ne pređe prag SVOE nebuloznog postojanja nepostojanja. Tada, osudena na život koji smo joj mi dali, ona, stvar ili biće, među hiljadu stvari i bića, počinje svoj vek u svetu-neprijatelju. I od nas samo. zavisi, od toga čime smo je obdarili, čime opremili, hoće li ta reč iščeznuti, neznano potonuti u susretu prvom.sa IO Ke brojnom zatečenom braćom, što na nju liče, SoS liko se od nje i razlikuju, 1}L1Ge gordo te e glave nastaviti svoj put na hvalu i slavu na u. Jer, koliko god usud reči od nas zaVISIO, i naša sudba nije ništa manje u njenim rukama. Brojne slike i prilike naše u

KNJIŽEVNE NOVINE

tisnute u rečima, .

i razbacane po svetu potvrđuju, verifikuju identitet našega vlastitoga bića. Ali, ne čine li one toliko puta upravo suprotno? I tu leži jedan deo svetosti reči i tu izvire veliki deo naše, ljudske odgovornosti pred njima. 9

Samo ukoliko je u tom lomnom “rajanju

reči večno strujao fluid našega duhovnoga irč-.

nutka, živ i ostrašćen, reč naša biće produžena u svetu, reč naša biće — biće naše u nebiću sveta. Ako li pak ona preokrene duhovno zrenje situacije i smisla, čiji teret u sebi nosi, reči, pre ili docnije, nedostaje daha. I kao brod, što kada izgubi vezu sa kopnom, ne retko, postaje plenom slučaja i obesti mora, tako i reč tada postaje roba u tuđim rukama, što je neuke ili zlobne opterete tolikim tovarom besmisla da od njega strada i tvorac reči i svi njegovi duhovni preci i potomći.

Puštajući reči u veliku avanturu življenja, mi sami krećemo u tu avanturu i ishod toga ne-

dosluta ispisaće koliko sudbina nas, toliko i sud-

bina naše reči, te dve sudbine koje se jednom neminovno ipak poistovete. Ljudska istorija piše se u večitoj projekciji čovečije reči,

Naše vreme, međutim, žalosni je svedok jednoga prekobnoga obezvređivanja reči. Reči sve

više postaju prljava moneta, objekti predmetne ·

NEMA NEDUŽNIH RE

stvarnosti što prazni značenjem lebde, ostaju

negde. u zrakopraznome' prostoru. Reči se sve lakše, sve brže, sve neodgovornije upotebljavaju. Da li je to rezultat foga što se ljudski 'humanitet sve manje ceni, sve više potcenjuje, sve lakše zamenjuje antihumanim imperativom trenuika?

Da li je nadmena samosvest današnjega nomo ·

politicusa i homo technicusa postala toliko. zase-

njujuća, toliko korozivna da čovek gubi iskonski, neophodni pijetet pred rečju; da se sve više gubi sluh za pravu suštinu i veličinu reči čiji smisao. struji k njemu kroz istoričnost vekova, osmišljavajući njega samoga, njegovu egžistenciju? Otkudđa, inače pojava da se.reči izgovara–

s s

ju satima dugo, bilo kada i bilo gde, a da iza toga ne sloji nikakva unutrašnja potreba, boriv ili osnova? Ne posedujući svoj misaoni ekvivalenat, reči postaju tužne. olupine na hudome

' vetru svakidašnjice; one se:razbacuju po uglo-

vima ulica, po govornicama, po belinama listova,

po žednim očima ljudskim. One se bacaju i oS. tavljaju prezrene nehajom i čudnom neobjašnjivom neodgovornošću za, sve što je od čoveka, što

ie za čoveka. Nije li i ona, ta reč, podlegla neumoljivim zakonima tržišta i standarizovane robe: što veći broj proizvedenih predmeta za što kraće vreme, veća ekonomičnost proizvodnje, maksimalna jednoobraznost proizvoda, u. cilju snižavanja njihove cene, favorizovanje takvoga tipa modela kojeg će biti moguće, prema, potrebi časa i vremena, što hitrije promeniti, a-da broj proizvoda time ne opadne, nego se čak i poveća.

Ne postavlja li se, konačno, toliko puta. upravo danas, potreba preispitivanja vlastiti, stavova, stava čitavog jednog društva prema ično-

'menu reči, jer istinitost našega odnosa prema

reči je velika proba'i mera istinitosti i iskrenosti našega odnosa prema stvarnosti. Bivajuči uvek ono što još nije, kreirajući se u raspohu sadanjeg i budućeg trenutka u kome se uvćk izriče nova reč, čovek, a takvih je sve više, praktikant stava neodgovornosti prema reči, je čovek koji zauzima temeljni stav neodgovornosti, bezbrige prema svojoj, budućnosti, prema sebi i budućnosti. Takav čovek se negira u svojoj mcžda

najznačajnijoj mogućnosti, u svojoi humanoj an-”

ticipaciji. Veličina cene koju čovek daje reči je

· veličina zaloga njegova idenja napred. Pa otkud „onda da ignorantski i tvrdoglavo tako često, i sve

češće,rušimo te divne i lomne mostove, koM su nam dati: da nas prevedu u trenutak koji dolazi

posle:nas. . J O dULIČCU ; Ta zar gospodin Goluža ·nije morao umreti!

Dušan Kecmanović

-

:pyropipjanju,da vidi to...

IMATI CRNO ODELO!

ČINI MI SE sve više da televizaja predstavlja svet-za sebe.

| Svet televizije, ili porodica televizije, kako hoćete liči na klasični bračni trougao: emisija, gledalac i televizijski kribičar. Dok je

brak bio veoma mulad, postojali su samo gledaoci i televizija. Zatim se pojavila kritika — i igra je bila potpuna. 7

Televizijska kritika nije tako opasna stvar kako je žele predstaviti neki umetnici iz studija. Od nje ipak niko nije umro — od nje živi mnogo ljudi, jer im je to profesija.

„Televizija -— to nije samo vreme provćdeno subotom uveče pred ekranom. To je i delatnost koja oblikuje jednu posebnu vrstu

ljudi. Izvucimo iz bogatog TV botaničkog vr--

ta jedmu biljku i pogledajmo je kroz lupu, Neka to ovaj put na zadovoljstvo onih koji prave programe bude ličnost jednog televizijskog kritičara. -

PORTRET

Taj čovek sa ogromnim crnim naočarima koje mu zaklanjaju pola lica, sedi večeras u nekoj porodici i na eknanu se upravo do-

gađa nešto vrlo smešno. Nilhome nije jasno

šta će mu te naočare, kada je veče.

Dok se svi u sobi previjaju od smeha, on sa naporom zadržava svoje dostojanstvo. On ovoga trenutka radi. I sutra ćemo čitati šta je taj genijalni čovek video. Kako je lepo biti moćan! Kajko je teško zadržati smeh!

DUHOVNI PORTRET

Od literature, ovaj gorepomenuti kritičar najradije čita pozive za festivale. Ali pošto pozivi ne stižu svakoga dana na njegov sto, a pošto je popodne dosadno, veoma dosadno, čak i za nekog ko neprestano nosi crne naočare za sunce, čak i za nekog ko je moćan, i pošto na polici iznad njegovog kreveta stoje poredane knjige, on nasumice pruža ruku i izvlači najdeblju od svih Knjiga, recimo onu koja se zove „Um caruje“ i bez koje je nemoguće zamisliti ni jednu solidnu,

predratnu, građansku kuću. Kritičar je ot

vara, takođe nasumice, i gle, njegov prst, njegov slavni prst, zaustavlja se na odlomku

iz Spinoze. Moguće je lako da se njegov prst -·

zaustavi i na Paskalu, ali bolje je da se zaustavi na Spinozi, jer se Paskal isuviše često pominje, pa je prilično neupotrebljiv. Kritičar pročita odlomak i zapiše ga u telefonski podsetnik, verovatno ispod broja telefona Sande Langerholc, jer Sanda kao i Spinoza počinje sa slovom S. Zatim kritičar odlazi da gleda televiziju. Vreme grozničavo promiče, a njegov citat je još uvek neupo= trebljiv. Ne može se primeniti na emisiju vesti, ne može se primeniti na reklame, ali evo — može se primeniti na obaveštenje meteorologa! I Spinoza kao i meteorolog govoi. m vremenu. O tempoyra, o mores!

Sutradan, imaćemo jedinstvenu priliku da se još jedanput uverimo u neisprpno znanje džentlmena sa crnim naočarima. i

PORTRET ZA JAVNOST

Slava se kotrlja kao grudva snega, koja ~

na podnožju brda postaje lavina. Jedne subote čitamo kako se pred očima nista hi-

ljada čitalaca u veoma poznatom listu kriti- čar otvara, kao ostriga, pokazujući svoje du ~

hovne bisere. Rubrika se recimo zove „'ri sata sa našim poznatim... odgovori su toliko duhoviti, toliko lapidarni i nenamešteni, da čoveku izađu ospice po nosu od alergije. kada pročita taj bvviljantni vatromet. Duhovitost to je dar koji se dobija rođenjem. Nju jednostavno imate ili nemante! Čovek sa crnim naočarima je naravno poseduje. To je neosporno! Evo nekoliko značajnih pitanja i odgovora:

„Kada biste se ponovo rodili: opet bih izabrao isto.

Najdraži romansijer: Oh, ima ih toliko mnogo! (Koliko?) OKUE O Najdraži slikar: Benoco Gocoli. (Kakav

prefinjeni ukus!) )

Koju biste knjigu poneli sa sobom na pusto ostrvo: Prusta. (Takav čovek nikada ne bi na ostrvo poneo knjigu „Kako sagraditi čamac“) ba

Muzičko delo: Šenberg. (Zbog toga što ga nije slušao.) ~

Pesma koju najrediie nevušite: „Pasija po Mateju“, Johana Sebastijana Baha. )

TV emisija koiu nerado propuštate: „Na. slovo. na slovo”. (Kolo je om eamn esećnian! Okrutni život u njeau je uništio jedno divno dete)

Šta vas uzbuđuje: Umetnost (Naravno!)

Ustajete li rano: Ne. ,

Ostajete li noću kasno: Da.

Šta vas čini nesrećnim: Kada ljudi pate. (Ovo je dobro rekao!)

Šta vas čini srećnim: di, vidi...)

Vaše piće: „Istra biter“ (Dan ste ea mitali prošle godine, rekao bi župski „Rubin“, ali to više nije u modi) . i

Vaše cveće: Suncokreti, od (Umetnost — to sam ja!)

Vaša omiliena TV zvezda: Sanda T,angerhole. Ivan Hetrih. (Čovek mora misliti i na to da će ga oni uskoro. interviuje»+i.,)

Zamara me da dalje nabrajam!

sreća drugih. (Vi-

Van Goga.

ZAKLJUČAK

Važno je imati crno odelo i ozbilinn izraz na licu. Ostalo će doći samo po sebi. Ljudi će shvatiti da ste vi jedan ozbiljan čovek. Ne smejte se kad vam je nešto smešno! Ne plačite kada ste nesrećni. Ako istrajete dovoljno dugo u tome. bićete ili mrtvi, ili član nekog od mnogobrojnih žirija za televizijske nagrade. Srećno!

Momo Kapor

–

itd.“ a njegovi ~

eo