Književne novine
zxrsisa AVUMVTONI „IZDAVAČI
„Sporedna prava“ um izdavačkom uzsovoPu
U POSLEDNJE VREMHB pojedini naši izdavači pokazuju težnju da ugovorom sa autorom obezbede sebi šira prava, koja bi prelazila dosadašnje granice glavnog prava objavljivanja u formi knjige. Ta prava, koja se obično nazivaju „sporednim“ (droits subsidiaires, subsidiaYl Tights, Nebenrechte), zauzimaju posebno mesto u izdavačkom ugovoru. S obzirom na njihov značaj, kako za pravne odnose između au tora i dzdavača tako i za materijalnu bazu izdavačke delatnosti, van svake je sumnje da ona zaslužuju da im se obrati specijalna pažnja. | Ako pokušamo da klasifikujemo ova prava, videćemo da postoje tri glavne grupe.
Kod prve grupe reč je o objavljivanju u
formi knjige, bilo u celini bilo u odlomcima ili u skraćenoj. verziji; tu spadaju prilozi u antologijama, razna skraćena izdanja (digest i 51.), popularna (džepna ili druga „jeftina“) izdanja, preštampavanje od strane drugog izdavača na istom jezičkom području, kao i prevod na neki drugi jezik. . U drugoj grupi bile bi opet razne forme objavljivanja, ali u periodičnim · „publikacijama (listovima i časopisima) objavljivanja Knjige, i bilo u nastavcima ili odjednom.
Najzad, treću grupu sačinjavaju sporedna prava u užem smislu, u koja — pored dramskih, radio-televizijskih i filmskih prava (tj. dramatizacije, radio-televizijske. obrade i ekranizacije jednog proznog dela, kao i njegovog reprodukovanja putem ovih sredstava saopštavanja) — spadaju i snimanje dela raznim mehaničkim sredstvima (gramofonske ploče, magnetofonske irake, i t. sl), korišćenje teksta za stripove, kao i izv. komercijalna prava (na primer korišćenje autorskog imena, naslova dela ili samog teksta za reklamne svrhe u vezi sa proizvodnjom raznih predmeta, i tf. sl.).
U ugovorima koje sklapaju izdavači u zapadnoevropskim zemljama i SAD, ove kategorije prava detaljno se specificiraju i za svaku predviđa odgovarajući ključ za podelu prihoda između autora i izdavača. Tako se izdavač u tim zemljama javlja u novoj ulozi, koja je dobrim delom slična funkciji autoro= vog literarnog zastupnika (agenta).
Među oblicima objavljivanja u formi knjige možda su najvažnija razna popularuna (džepna) izdanja — i fo ne samo sa čisto finansijskog gledišta, nego i kao oblik putem “koga knjiga postaje masovno sredstvo propagiranja nauke i širenja kulture. Tiraži ovakvih izdanja dostižu danas u SAD često stotine hiljada, a ponekad i milione primeraka. Stoga je razumljiv interes izdavača za njih, kao i nastojanje autora da sebi obezbeđe veći udeo.
7 Istorijski posmatbrano, · džepna izdanja' Đo=
"Wikla su u Evropi. Još sredifom XIX. veka u Nemačkoj su postala čuvena „Tauchnitz“ iz danja, a tridesetih gođina ovog veka razvio se ovaj oblik izdavačke delatnosti i u Velikoj Britaniji (poznata serija „Penguin“ pokrenuta je 1935. godine). Tek posle II svetskog rata težište razvoja prenelo se na Ameriku, gde su džepna izdanja ubrzo pokazala neslućene mogućnosfti, naročito kođ dobrih literarnih ili naučnih dela, ka čijoj je popularizaciji učinjen na ovaj način ogroman korak.
'Uobičajena podela prihoda od ovakvih izdanja (ukoliko ih — što je najčešće slučaj objavljuje drugi izdavač, a ne onaj koji je objavio prvobitno, „normalno“ izdanje) bila je do sada 50:50. Međutim, sađa autorske organizacije u SAD vrše pritisak na izđavače u' cilju postizanja povoljnijih uslova za autore — iako nema vidnijih znakova da je došlo do nekih značajnijih promena u stavu izdavača.
Drugi važan vid izdavačke delatnosti predstavljaju izdanja fizv. klubova knjige (club du lioye, book club, Buchgemeischaft). Početak razvoja ove vrste izdavačkih organizacija Vezuje se za Nemačku, gde su dvadesetih gođina ovog veka osnivani ovakvi klubovi sa ciljem 'da se grupi pretplatnika obezbede knjige po sniženim cenama (tj. bez maloprodajne marže). Jedan od vodećih američkih klubova („Bookof-the-Montih Ćlub“) osnovan je u isto vreme (1926. godine). Sada se ceni da se preko ovih klubova u SAD svake godine rastura nekoliko desetina miliona primeraka.
U osnovi je ovde reč o jednoj varijanti zadrugarstva na knjižarskom planu, što se može videti i iz samog naziva Srpske književne zadruge — koja je svojevremeno (1892. godine) osnovana na principu zadrugarstva, ali je kasnije praktično postala jedno od mnogih izdavačkih pređuzeća, doduše sa specifičnom fizionomijom i posebnom ulogom. Jedan noviji pokušaj da se kod nas osnuje slična organizacija (Klub čitalaca pri izdavačkom preduzeću „Prosveta“ u Beogradu) završio se neuspehom.
TI kod ovakvih izdanja, prihodi se na Zapadu najčešće dele između autora i izdavača po ključu od 50:50. Udeo prvobitnog izdavača u dobiti objašnjava se između ostalog time što on u ovakvim slučajevima ustupa klubu štampane tabake ili gotove primerke dela uz poseban popust, ili mu iznajmljuje klišea.
Posebnu pažnju zaslužuju prevodi na strane jezike, kod kojih se izdavači na Zapadu (naročito u Francuskoj i Nemačkoj) takođe često javljaju u ulozi autorovog zastupnika, sklapajući čak i ugovore u svoje ime. Naravno, u-– koliko autor ima literarnog agenta, ovaj nastoji da obezbedi zastupanje autora u inostranstvu za sebe. Autorske organizacije takođe zastupaju mišljenje da autor ovo pravo ne bi trebalo da prepušta izdavaču, jer se on tim
KNJIŽBVNE NOVINH
— bilo pre ili posle
poslom bavi kao sporednim, budući da se nje-
gov zadatak ne sastoji u tome da plasira knji-
ževna dela kod drugih izdavača, već da objavljuje dela svojih autora. \ Procenat koji izdavač u ovakvim slučajevima zadržava za sebe varira od 10—15 odsto (koliko obično uzimaju i literarne agencije) do celih 50 odsto. : -
-
Među sporednim pravima koja se odnose na objavljivanje u periođičnim publikacijama, ireba praviti razliku između objavljivanja pre i posle objavljivanja knjige, U prvom slučaju, autor odnosno njegov zastupnik nastoji da ovo pravo zadrži za sebe; ukoliko ga prepusti izdavaču, ovaj zadržava sebi 10—25 odsto. U
„drugom slučaju, situacija 'se osetno razlikuje '— pre svega zbog toga što izđavači najčešće in-
sistiraju na fim pravima; osim toga, i ključ za podelu je tu drukčiji: najčešće 50:50 odsto (naročito u SAD) ·a ponekad 75 odsto autoru i 95 odsto izđavaču (u Velikoj Britaniji).
U trećoj grupi sporednih prava ističe se pravo korišćenja dela za film, čiji je neposredni finansijski' značaj često vanredno velik, dok
.je njegova reklamno-publicitetna uloga u sa-
moj prodaji knjige takođe važna. Nije redak
"slučaj da je izdavač, anticipirajući uspeh na fil-
mu, spreman da.autoru plati daleko veći avans (drugim rečima, garantovani deo honorara) ne-
O
(Oi,
studije,
go što bi to normalno bio slučaj. Ukoliko autor ovo pravo prepusti izđavaču, ovaj obično dobija 10—25 odsto. ı ) ; .
Slična je situacija i kod radio-televizijskih prava, gde takođe nije u pitanju samo evenftualni dopunski prihod, već i širok publicitet za objavljenu knjigu — naročito kad je reč o televiziji. i
Ekonomski značaj ovih kategorija prava toliko je porastao u poslednje vreme, da se oOpravdano možemo bpitabi nije li već postalo
'neumesno nazivati ih „sporednim“, kad se zna
da ona u finansijskim kalkulacijama i profitima zapadnih izdavača imaju češto presudan značaj. ı i i
S druge sirane, karakteristično je za izdavače m socijalističkim zemljama da: ohi po pra~
vilu ne izlaze iz okvira svoje čisto izdavačke
uloge. To svakako nije slučajno, već proističe dobrim delom iz osnovnih koncepcija koje u tim zemljama vlađaju u pogledu prava autora i funkcije izdavača. Množenje ovih „sporednih“ prava u rukama izdavača ima, naime, za posledicu sužavapn+» autorovih kompetencija. Pristajući, često pod pritiskom raznih okolnosti, da izdavaču prepusti staranje oko raznih oblika korišćenja svog dela, autor istovremeno žrtvuje prerogative koje mu zakon daje kao stvaraocu jedne duhovne tvorevine, a samim tim i dobar deo prihoda od svog stvaralačkog
rada. i Mihailo N. Stojanović
PISMO IZ SLOPENIJE
(Tri knjige u izdanju Slovenske matice)
FRAN LEVEC (1846—1916) svakako je ime, koje neslovenačkom čitaocu, naročito danas, ne kazuje tako reći ništa, uprkos činjenice da se zbog
„svoje mnogostruke, prvenstveno književnoistowypijske Bvrstava među najpoznatija u
AES 1+" Y _
poslednjoj četvrti prošlog veka u Slovenaca. Nije Levec jedini te zlehude sreče da su mu dela, sve dosad, bila pristupačna uglavnom samo pojedincima, literarnim sladokuscima i stručnjacima koji su nalazili vremena da ih potraže isključivo u prvofiscima, u retko salčuvanim primercima književnih časopisa i drugih periodičnih publikacija iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.
Tek ovih dana, gotovo pedeset godina nakon
Levčeve smrti, objavljena su, zaslugom dra Franceta Bernika, u pristojnom izboru, u posebnoj knjizi od 538 stranica. O Levcu se, uprkos tolike i tako značajne delatnosti, nije mnogo pisalo, pa valja kao značajnije priloge spomenuti jedino Šlebingerov opšti prikaz u SBL (Sloven= ski biografski leksikon), disertaciju dra Amtona Vratuše (Levec in „Ljubljanski zvon“) i sada
napisanu studioznu raspravu od gotovo stotinu ~
stranica što ju je za ovo izdanje spremio dr Bernik... On se uopšte dao na istraživanje slovenačkih autora druge polovine prošlog veka, pa nam je pre neku godinu opširnije, u zasebnoj stuđiji, prikazao stvaralaštvo pesnika Simona
· Jenka. Tek u poslednje vreme postadosmo svesni . svekolikog značaja Levca, ovog staloženog lite-
rarnog pregaoca koji je decenijama igrao itekako važnu ulogu u razvitku slovenačke kmjiževnosti, pa valja samo pozdraviti odluku Slovenske akademije koja namerava u nekoliko tomova štampati bogatu Levčevu korespondenciju u redakciji istog: dra Bemika.
Moramo se pomiriti s činjenicom što je Levec, kao i toliki drugi, u teškim prilikama malog naroda koji se tek bori za priznanje i samostalni nacionalni razvitak, više od četrdeset godina posvetio pedagoškom radu. Kao jedan od najagilnijih poslenika u krugu mladoslovenačke struje, on je našao i vremena i mogućnosti i za literarni rad. Ističu se njegove biografske stuđije o Valentinu Vodniku, Prešernu, Čopu i Jenku, a pisao je i o Trubarovu jeziku, o Levstiku, Gregorčiču, Kersniku, Erjavcu, o Koseskom i Valjavcu. Istakao se kao dugogodišnji urednik vodećeg književnog časopisa „Ljubljanski zvon“ i kao reformator godišnjeg zbornika „Letopis Matice slovenske“. Dva decenija bio je, i potpredsednik i predsednik tada najviše slovenačke naučne ustanove Slovenske matice. Njemu ireba da zahvalimo što je ponovo priveo literarnom poslu i Janeza Trdinu i Janeza Mencingera, a i Ivana Cankara je uveo u Matičina izdanja, gde je Cankar objavio niz svojih proznih radova. Istakao se i kao redaktor, pa je uredio sabrana dela Josipa Jurčiča (11 svezaka), Frana Levstika (5 svezaka) i Erjavca (2 sveska).
Izbor Levčevih dela, kako ga je uredio dr Bernik, donosi na uvodnom mestu dosad najpregledniju studiju o piscu, 11 biografskih eseja, 9 literarnih studija, oćena i polemika kao i tri Levčeva putopisa (Dobrna, Gleichenberg i Italija). Prvenstveno svojim književnoistorijskim studijama Levec se svrstava u red začeinika isitraživanja slovenačke literarne prošlosti i savremenosti, pa stoji tako reći na čelu plodne
ekipe slovenačkih literarnih istoričara (Matija Murko, Ivan Prijatelj, Ivan Grafenauer, Avgust Žigon i naposletku France Kidrič).
FRAN SALEŠKI MBINŽGAR (1871—1962) koji. je
|
umno pre nekoliko godina, doživevši i devede-
setu, gotovo je sedamdeset godina delovao u
” slovenalčkoj književnosti, Afirmisao se prven-
stveno kao pripovedač i dramski pisac. Njegov istorijski roman iz vremena naseljenja Slavena na Balkanu, „Pod slobodnim suncem“, ovih je dana i po četvrti put (uzimajući u obzir samo posleratna izdanja) objavljen na srpskohrvatskom (u izdanju „Nolita“). Ovo je, zapravo, i jedino značajnije njegovo delo po kojem se pročuo među čitaocima sa snpskohrvatskog jezičkog područja. Finžgar spada u krug romantičnorealističkih pisaca i izuzetan je prikazivač naročito seljačkog života svoje rodne Gorenjske, a ma početku ovog stoleća privlačila ga i problematika proletarijata. Ističe se izvomim jezikom.
O ovom piscu postoji dđođuše obimma literatura (Ivan Pregelj, France Koblar, Ivan Grafenaur, Josip Vidmar itd.),, mada monografski još nije obrađen. Ni ovu upravo objavljenu opsežnu studiju dra Jožeta Toporišića (Pripovedačka dela PF, S. Finžgara, 350 stranica), na Osnovu koje je prošle godine doktorirao na ljubljanskom univerzitetu, ne možemo ubrojiti u sveobuhvafme monografije. Autor studije, koji je poslednjih godina radio na zagrebačkom sveučilištu, a upra– vo sada priprema nmovu gramatiku slovenačkog jezika, i koji je u vidu seminarskog zadatka, pre nekoliko godina, obradio Finžgarov udeo u slovenačkoj dramatici, izuzetno je opširno i studiozno sada prikazao isključivo Pinžgarovu prozu. Radi se zapravo, kako ističe Toporošič u uvođu, o „tumačenju i vrednovanju umetničke i nazorske strukture i razvoja Finžgarove proze“, Delo predstavlja zapravo estetsku analizu Finžgarovih tekstova, i to na, osnovama savremene literarne nauke, prateći pomno i u. tančine tematiku pojedinih dela, način pripovedanja i prikazivanja pojedinih ličnosti i pokrajine, kompoziciju dela, određenost gledanja na svet kao i stil pisca. Prikupljena građa je ogromna, analitički pothvat izuzetan, pa mogu istaći da slična minuciozna analiza dosad nije napisana ni o jednom
IZVESNOST |I NEIZVESNOST UMETNOSTI
Nastavak sa 5. strane | uverena je i gorda na to zadobiveno dostojan= stvo i, obraćajući se silama života s ciljem da izmeni mjihove iracionalne pogubne nagrtaje ili da podrži plodna i korisna zračenja, zapravo dovoljno snažno izražava da io može; umetnost ovde izražava isključivo svoje mogućnosti, čiji smo svedoci, umetnost je objašnjavanje. Neodlučnosti i mecelishodne mogućnosti. smenjene su završcznošću i usavršemošću Sšloženmog organizma. Ali taj organizam mne sudeluje; on je ma odstojamju, on je w odmosu; on me rešava; one me otkriva; on me dozvoljava sebi svesna gubljenja nezavisnosti u ime sveotkrivajućih sinteza; on WIuva sebe da bi time sačuvao evenfualnu priliku za izuz:tnostsi; on hoće da se razlikuje i to htenje plaća zakržljalošću radmih orgama, nerazvijenošću duhovnih (preobražajnih) impulsa. Umetnost, dakle, objašnjava (svet sebi, sebe svetu), objašnjava već dvadeset vekova (i više), objašnjava pa bilo da je igra, izraz ili odraz. Zbog toga pitanje zašto sfvarati — Ditanje koje više nije tako retko i tako bezopasno — znači, u stvari, zašto i (dalje) objašnjavati. Čemu? Sve su rezerve gotovo iscrpljene: i usamljenost jedinke, i nesređenost društva, i slepilo stihije, i besomučnost kastinsko-klasnih borbi, i besmislenost ratova, i nepristupačnot žene kao ljubavi, čoveka kao prijateljstvo. Sve je to poznato u spregu, u konstelaciji ovog čovečanstva, neizmaklog iragcdiji privatne svojine i sasvim privatne slobode. Ja podvlačim: privatne svojine! Kao objektivna činjenica, privatna svojima jeste supstancijalni oblik pre svega ODNOSA, a zatim iskrivljenog, antihuma=– nog odnosa. Onda, dalje, jeste izraz sasvim određene koncepcije Wovečanstva, sasvim određene filosofije života, sasvim određene društvene politike i sasvim određene praktično-teorijske baze umetnosti. Svojom prirodom ona je čuvarica principa ostajanja u okvirima, 'uzima~– nja da bi se uzelo i još više „uzelo. Opštoj očovečnosti ona suprotstavlja individualnu, tačnije — privalnu radost otuđenja.
Dragoljub S. Ignjatović
TOVETOOVOJ
slovenačkom pripoveđaču. Biografski momenat u studiji uopšte nije prisutam. Mađa Knjiga predstavlja prilično zamorno štivo, treba dru Toporišiču priznati izuzetan napor koji je uložio, rađeći pune tri godine, da bi nam na svojstven način prikazao jednog od nmajizvornijih slovenačkih pripovedalča.
KNJIGOM „NA ROBU“ (Na ivici) slikara Vena
·Pilona, kojom Slovenska matica počinje novu
seriju „Sećanja i susreti“,pruža se čitaocima uvid u izuzetno šareni životni put ovog umetnika. U slovenačkoj književnosti nema naročito veliki broj memoarskih tekstova natprosječne vrednosti. U sjećanje mi dolaze dve knjige o Prešernu što ih napisaše njegova kćerka EKrnestina Jelovšek i, prema pričanju pesnikove sestre Lenke, Tomo Zupan, dalje Janez Trdina, Josip Vošnjak, Ivan Lah, Franjo Šuklje, Ivan Hribar, Henrik Tuma i PF. S. Finžgar, a u najnovije vreme Milan Vidmar i Iika Vašte.
Veno Pilon, rođen na prelomu veka u Ajdovščini izmenio je u životu bezbroj zanimanja. Osnovno mu je zanimanje slikarsko, razumljivo. Slikarstvo je izučžavao u Pragu, Beču i na kraju u Firenci, Veći deo svog života, gotovo četiri decenije, proveo je u Parizu, vrativši se nedavno, nakon smrti svoje žene, Francuskinje, za stalno u domovinu. U sađa objavljenim sećanjima, na 265 stranica, mozaički je prikazao izuzelne momente iz svog rodnog kraja, iz zarobljeništva u Rusiji za vreme prvog svetskog rata, iz godina studija na akademijama, a naročito iz pariskog razdoblja kao i s čestih viđenja s domovinom, kuđa je dolazio posle drugog svetskog rata. Čuven i kao majstor fotografije, Pilon je sarađivao i kod prvog slovenačkog filma „Na svojoj zemlji“, Niz susreta s domaćim i svetskim umetnicima svih grana pružilo je Pilonu izuzetan broj tema i problema, o kojima progovora u svojoj vanredno živahnoj, gotovo filmski komponiranoj knjizi uspomena. .
Ipak je šteta što je sadržajno zanimljivo delo sročeno u suviše popularističkom stilu, bez volje da se o ponečemu kaže i ozbiljnija r«č i da se sačuva, uz bezbroj spoljašnjih, i niz produbljenijih podataka, kako o susretanim ličnostima, tako i o pojavama. Ni jezik kojim je knjiga pisana nije ma visini, Pilon je izuzetan crtač, pa nekoliko desetina reprodukcija, objavljenih u knjizi, predstavljaju njenu uspelu dopunu.
Tone Potokar
IZLOŽBA GRAFIKE
Nastavak sa 6. strane
smanović je opčinjen grafičkom matenijom, dakle, njenom građom u čije pigmenitisane površine utiskuje ljudske figure oporih, snažnih ekspresija ili pak, s druge strane, potenoira do maksimuma strukturalnost materije sve sa naročitim mnervom, za taltilne vrednosti. Slobodan Mihailović je potpuno klasičan u postupku, ali sveže vizije, bogate izražajnosti. Predeli ovog, do sada ne mnogo poznatog, grafičara protkami su čvrstom grafičkom armatunrmom, vrlo razmovrsnim zarezima, oblicima i odnosima. '·xpravo zbog takvog tretmana mjegova prostrana vizija dobija originalnu pitoresknost i draž. Miodrag Rogić je žaokupljen svakidašnjim temama, „običnim stvarima“. On ih oblikuje vrlo spontano i slobodmo, gotovo poigravajući se, U stvari, sve je to plod istan-
čamog semzibiliteta jedne izgrađene grafičke kulture koja kao da prkosi onom „iznad“ i upućuje neposredno na svakidašnjicu. .M1 a– den Srbinović je sav obavijen izmaglicom sna i mašte; njegovi imaginarni enterijeri i predeli sa figurativnim predstavama na topljeni su' nekim opojnim štimungom, oni su u isto vreme oličenje ljudske radosti i čežnjivih vapaja. |
Na kraju bih još naglasio da ova izložba sigurno nije okupila sve one alktivne individualnosti, značajne za plodonosni rast srpske savremene grafike. Njih ima znatno više. Ali je isto tako sigurno da su Ćelić, Srbinović, Karanović, Rogić, Janković, Krsmanović i Mihailović vrhunski predstavnici grafičke umetnosti u nas, i zato nije čudo što je izložba u Domu JNA zračila zrelom kreativnošću.
Vladimir Rozić
9,