Književne novine

Artur MILER

MEĐU DRUGIM revolucijama koje proživ~

ljavamo jeste revolucija u odnošima između pisca i njegovih čitalaca. Ova tema je komplikovana kao što je komplikovano društvo i pošto više volim kratke govore nego dugačke, neću da iscrpljujem vas ili temu, već da samo kofnentarišem.

Ma kako nastojali đa romantički opisujemo pisce prošlosti — naročito u ulozi proroka naroda, duhovnih vođa i tako dalje, ostaje činjenica đa je broj ljudi koji su znali da čitaju knjigu bio vanredno. mali. Literatura je bila pretežno svojina elite, ako govorimo statistički. Međutim, nijedno tehnološko društvo ne može postojati bez masovnog obrazovanja i, bez obzira na politički sistem, svuda gde preovlađuje mašina, pojavljuje se isti osnovni feno-= men — narodne mase postale su potrošači kulture.

Bez obzira na činjenicu što intelektualci 'brvi pozivaju na društvene promene, a što.ih poslednji prihvataju, postoji izvesna sumnja u

· pogledu kvaliteta sađašnje revolucije. Čuo sam ~ida čak i kada desetine hiljađa ljudi više ku-

puje ploče klasičnih kompozitora u SAD, oni ih ne slušaju. Čak i ako ih slušaju, jedva da ih shvataju. Isto važi za poplavu knjiga u mekim koricama koje se prodaju, uključivši mnogobrojna dela koja su do nedavno čitali samo specijalisti. U Sovjetskom Savezu neđavno sam izrazio iznenađenje zbog ogromnog broja ljudi koji slušaju recitovanje poezije, ali čak i tamo neki su mi ljudi kazali da ta pojava „za mnogobrojne ljude, čak i za većinu, ima malo veze sa poezijom i da je to više predstava ili mo gučnost da čovek javno izražava svoja osećanja.

Nisam došao ovamo da bih saopštio da ula-

· zimo u novu epohu filozofije i da masovna dis-

tribucija kulture znači predstojeću renesansu. Međutim, ja verujem da ne možemo da, ocenjujemo sadašnji položaj sa stanovišta koje je ostatak sasvim nedavne prošlosti. Ukratko po mome mišljenju, literatura će uskoro postati javna svojina umesto da' bude lovište relativne manjine, ali tehnike reklamiranja i publiciranja, ako se njihova priroda ne shvati, mogu da otuđuju pisce bilo ođ njihovih sopstvenih merila vrednosti bilo od samog koncepta popularne, ali ujedno i dobre literature.

Doduše, čuju se prigovori protiv OVOg nOVORB masovnog tržišta koji se zasnivaju na snobizmu. Pošto sam utrošio toliko gođina da bih sebi izborio diplomu i pošto sam davao svoja mišljenja o raznim pesama, romanima i pozoriš« nim komadima, neprijatno je pomisliti da svako ima pravo da prihvati ili odbaci naša teško

| stečena gledišta, i to bez diblome ili bez ikak-

"čak i gore khađa se čovek suoči sa činjenicom · da su ideje za koje se smatralo da ih većina ljudi ne može dokučiti, sada postale popularne '

'Vog: naročitog inieresa za literaturu. Možda je

upravo među tim,ljudima.

Ali ostavimo snobizam na stranu. Zaista ne možemo pitati da li je masovna potrošnja. umetnosti, u stvari, i potrošnja vrednosti koje ume-

· inosti pružaju ili samo publiciteta koja ih okružuje, ili čak prelazno oduševljenje.

Poznavao sam jednog mornara na teretnom brodu. U svakoj luci on bi odjurio do železničke ili autobuske stanice, do raznih lučkih· ustanova i vraćao bi se ruku punih magazina, knjiga, prospekata... svakojakog štampanog materijala. Donosio je filmske revije, religiozne publikacije,

priručnik za stolare, „Olivera Tvista“, knjižicu o

· šljao je da će jednog dana,

"opasnosti od alkohola, nešto o Armiji spasa, pesme wWillima Cullena Bryanta, pocepan katalog velike robne kuće Sears Roebuck. Jednom sam nastojao da saznam po kakvom kriterijumu oda bira knjige, ali sam dobio odgovor da je sve to „materijal za čitanje“. Pošto nigđe nije bilo mesta za tako velike količine hartije koju je gakupljao, sve su knjige noću ležale pored njega na krevetu. Ujutru se buđio pokriven papi-

rom, pesmama, priručnikom za stolare, „Olive.

rom Tvistom“ i katalogom robne kuće. Sve su ga ove knjige lepo grejale, sve su se stapale u jednu knjigu. U narednom pristaništu sve ih je odnosio sa broda, čitavu ovu masu hartije koju je nekako svario. Moram napomenuti đa je takođe skupljao punjene životinje, jelenje rogove i kopita životinja. Voleo je sve ove stvari, pošto nikada nije imao sopstvenog doma i zamikada bude imao zidove, okititi svoje zidove tim trofejima, To je ličilo na njegovo čitanje koje je bilo nekakva čežnja. Kad god sam ga upitao šta je pročitao, njegovi su se odgovori uvek udaljavali od knjiga. Svidelo mu se čitanje kao radnja, a ne sadržina onoga što je pročitao. Takođe mu se SVIdeo napor oko sakupljanja knjiga, a takođe napor da se u narednoj luci otarasi tih knjiga.

Sećam se tog mornara kađa uzmem u ruku mnogorojne knjižne ocene i literarne revije ili prolazim Brodvejom pored pozorišta, čitam televizijske programe ili se zaustavim kod prodavača novina na ma kom ćošku Europe. Poplava reči i slika koje izbacuju brze rotacije svakog dana, svake noći, knjižare koje su dupke pune remek-dela. Ima protrošača za sve. Da li je sve ovo jedna vrsta univerzalnog mazohizma, ili masovna strast, kao što je pušenje, da li je sve to jednostavno želja da se radi po sopstvenom nahođenju, a ne uz prinudu — ili mi stvarno ulazimo u period filozofije? Ali uz ono što je za odbacivanje i što puni knjižare i prodavnice nalaze se dobre knjige i one se prodaju. Često ih kupuje jsti kupac.

Čini mi se da se vreme klika među čitaocima završava. Danas se dobre knjige reklamiraju i prodaju upravo onako kao nekađa takozvame popularne knjige. I povučeni, usamljeni au'kor sada može da nađe svoju sliku na čitavoj strani u revijama sa velikim tiražom, njegova biografija ušla je u maštu javnosti gotovo onako kao što je ušla slika političara ili filmske 'zvezde. Drugim rečima, sve je sada postalo

KNJIŽBVNB NOVINE

| LITERATURA I SREDSTVA. MASOVNE KOMUNIKACIJE

REČ NOVOIZABRANOG PREDSEDNIKA NA KONGRESU MEĐUNARODNOG PEN KLUBA NA BLEDU

„materijal za čitanje“, jer čitaoci postoje i njihov broj tako je velik. i

Posleđice nisu sasvim bez ironije, Jedan slavan avangardistički dramski pisac, koji je gotovo čitav svoj život pisao dela za male pozorišne grupe i živeo nepoznat i nepriznat, odjednom je ustanovio da su njegova buntovnička dela koja se rugaju svim socijalnim i političkim, ako ne čak i ljudskim stavovima, postala najpopularnija dramska dela njegovog vremena. Rekao je da je potišten i nervozan. Po samoj prirodi stvari kako" može jedan čovek da bude daleko ispred svoga vremena, a da ujedno bude tako prokleto prihvatljiv?

Ali po mom mišljenju to je već sadržano u .

samoj situaciji. Zahvaljujući masovnim komu-

~ nikacionim sredstvima, modernim · metodama

publiciteta i reklame koje pre deset godina nismo mogli ni da naslučujemo, bilna stvar nije

više priroda jednog dela, već činjenica da ono · postoji. kao predmet bpubliciteta. Nadam se da

ovo što ću sada ispričati nije suviše neprikladno. Pre nekoliko godina primio sam ·muedalju instituta ža umetinost i književnost i posle dodeliivanja odlikovanja jedna slavna pesnikinja, koja je sada u prilično poodmaklim godinama, prišla mi je i kazala, kako je srećna što joj se pružila prilika da me upozna, kako je uživala u čitanju „Smrti trgovačkog putnika“ i „Salem“ skih veštica“. Bio sam počašćen komplimentom od tako velike književnice i to sam joj rekao. „O, da“, nastavila je, „i u čitanju „Staklene menažerije“. To je bilo divno.

Promenio sam fok razgovora, pre nego što me pobrkala ne sa dva druga pisca, već i sa više drugih pisaca, ali to je razumljivo. Pre neko= liko nedelja jeđan crnački dečak dotrčao je do

| ARTUR MILER ~.

: kJ n

mehe na ulici i rekao mi je da se veoma divi mom rađu. Naročito sam se obrađovao misleći da moje stvari znače nešto mladom čoveku osamnaestih godina, dok mi nije rekao: „Napisali ste najlepšu muziku koju sam ikad čuo“. · Pobrkao me sa dirigentom koji se zove Glen Miler. T moram da dođam da su pre nekoliko godina skinuli sa pozornice dva moja komada — mislim da se to desilo u Rumuniji — pošto je Miler opsednut seksom i pornografski pisac. Nije još- tako dugo kako se bar u Americi čula žalba da publika gotovo u potpunosti ignoriše pisca ili umetnika. To smo smatrali kao dokaz matferijalizma naše kulture. Brzo se pri·bližavamo vremenu, mislim kada će se pisac priključiti drugim javnim izvođačima kao što su političari i glumci, i postaće figura koja će biti isto onako bezoblična, isto onako poznata i isto onakva žrtva svojeglavih promena masovnog

publiciteta\ Iz· ovog položaja proizlaze dve jed-.

nako neprijatne alternative.

— Allen Ginsberg, pisac koji istupa protiv tradicija i Vrednosti svoga društva, pojavljuje se na stupcima novina, kadgod bi došao negde da održi govor i iskaže svoja buntovnička mišljenja. Ovaj publicitet verovatno fera ljude da obraćaju više pažnje njegovom radu. Slikari koji odbacuju sva pravila i vrednosti prethodne umetnosti ne samo što im nisu zatvorena vrata galerija i zabranjen dolazak na skupove ozbilj-

| nih ljudi, već su dobro-đošli i slavni — pretva–

- raju se u institucije pre nego što im se boja na

platnu osuši. Bitno svojstvo masovne kulture ieste tendencija apsorbovanja svega bez razlike,

i to sa takvom brzinom o kakvoj pre nismo mo=~ ·

gli ni da sanjamo. „Gradić Pejton“ postaje film, a isto to se dešava sa Kafkinim „Procesom“, isto se dešava sa Mary Mc Carthy, Nabokovom i Saulom Bellowom. A svrha filma jeste da privuče što veći broj gledalaca. Hoću da kažem da se nađu upravo u sredini nove literarne slave ne samo oni pisci koji pišu za slavu, novac

površnu popularnost, već i oni koji iz jednog

ili drugog razloga utiču na javnost.

Ako se sasvim grubo izrazim, onda mogu da kažem da se danas kultura isp}ati u onom smislu u kome se pre nije. isplaćivala. Ona ima

masovne potrošače, masovnu distribuciju, ma~ ·

sovni publicitet upravo onako kao što se prođaju automobili i kupaći kostimi. Ako je neko pre ižvesnog vremena kazao kućčegazdi da je pisac, to nije bila naročito dobra preporuka. Danas kućegazda bar malo razmisli pre nego što odbije da vam izda stan — jer se može desiti, da ste bogat pisac. Još pre kratkog vremena niko se nije mnogo obazirao na ono: što pesnici misle o politici. Danas Robert Lowell, osuđuje ame=> 'ričku spoljnu politiku i suštinu ugovora koje, sklapa vlada. Ističem da nije verovatno da je

” samo jedan procenat Onih koji su upleteni u

sklapanje državnih ugovora ose{ljiv za poeziju gospodina Lowela, a da ne spominjem čitaoce novina koji čitaju izveštaje o njegovoj kritici na prvim stranicama novina, ;

Sigurno nema više od 25.000 ljudi koji bi zaista nešto znali o Lowellovoj poeziji. Ipak je oči to da je postao izvesna politička snaga. U njegovom slučaju to se može objasniti delimično slavom koja okružuje njegovu porodicu. Iz ove porodice su generacijama dolazili pesnici, pedagozi i istaknute ličnosti. Ali ovo je uprkos svega

, sporedna stvar. U toku španskog „građanskog

rata, na primer, mnogobrojni slavni autori osuđivali su vladinu politiku prema Španiji, ali ne mogu se Sšetiti da bi time dizali naročito mnogo prašine. To se može objasniti time što savremena komunikaciona sredstva, naročito felevizija, dopiru do masa kao nikad pre, fako da se ličnosti koje su bile ranije poznate samo re= lativno specijalizovanoj grupi sađa projiciraju u svest javnosti na svim nivoima i na taj način, bar potencijalno, postaju elementi političke i so cijalne vlasti.

Ali treba ponovo da kažem da ova vlast ne mora proizlaziti iz literarne vrednosti autorovog

KOMENTAR.

a 2

rađa. Naprotiv, radi se o samoj komunikaciji njegovog značenja — možda samo njegove e” zistencije — i o tome da sredstva za komunikacije tu snagu samo potvrđuju. Ono o 'čemu s5se ne javlja nije se desilo. Ono o čemu se „javlja

: desilo se. I to važi ne samo za naivnog i neobra-

zovanog čoveka, već i za sve u većoj ili manjoj

meri. Tvrđim da bi nastao haos koji godinama

ne bismo mogli sređiti, ako bismo sa svake knjige, pozorišnog komada i pesme ža narednih šest meseci skinuli sva imena autora i kad bi kritičari morali slepo da ocenjuju njihovu pra vu vrednost. Odjednom bismo se našli pred samim delima, a ne pred mitologijom koja 'okružuje autore i njihove živote, njihov glas, pred mitologijom koju je u velikj meri stvorilo izveštavanje. } ::Po mom mišljenju ono što ·u toi situaciji nije dobro jeste neizbežna tendencija masovnih komunikacionih sredstava da se okome na.sve što je novinarski vanredno, neočekivano ili interesanino u vezi sa određenim NWnjiževnim radom, a ne na ono što je bitno za njega. Stvara se almosfera zadržane histerije u koioj istina mora đa strada. To je histeriia izveštača, kritičara, televizijskog producenta koji mora da ispuni program. Njegova je dužnost da hrani ma žšinu. Mogu da kažem da. sam u više navrata, pošto su me novinari molili za intervju, odbio molbu sa obrazloženjem da toga dana nema hništa što bih posebno hteo da im kažem. Odgovor, obazriv ili direktan, uvek je glasio: „Dobro, kažite ma šta“. Čitao sam intervjue koje sam navodno imao sa reporterima koje nisam nikada sreo ili o kojima nisam nikada čuo u svome životu. Čitao sam svoje izjave, duhovite i neduhovite, koje nisam nikada davao. Sve me to podseća na teoriju jednog mog poznanika an

~ tropologa, na teoriju o ustanovama. On tvrdi đa

bolnica nije ustanova za lečenje bolesnika, već postoji da oni buđu i dalje u bolnici. Biblioteka ne postoji za izdavanje knjiga, već postoji da i dalie bude biblioteka. Masovna komunikaciona sredstva pretežnim delom ne postoje da bi ma šta komunićirala, već postoje zato da bi i MHalje ispunjavala prazninu u novinama i punila ičle-

· vizijske ekrane.

Nalazimo se u epohi razonode, organizovanog zabavljanja ili joj se približavamo. Proces masovnog Mhomuniciranja pretvara sve svoje subjekte u glumce. Počev od predsednika vlade: do skromnog besnika, uvek se tu nalazi čovek sa ružom i puderom, šminker i njegovi saveti Rako najbolje možete stati pred kameru da bi· svoju propoved najbolje izneli. NEGV

Kakvo može biti reagovanje pisca na sve to? Jedan Salinger beži u šumu i ne vidi nikoga. Jedan Hemingway se poverava novinarima i sam određuje svoju sopstvenu biografiju. Ali u obe krajnosti čovek mora videti iskrivljenu moć reportaže. 3 .

Ja lično ne vidim kako se to može kontrolisati, ili u velikoj meri izmeniti. Masovne komunikacije su veoma proždrljive; svake nedelje, svakog dana mora biti · proklamovano jedno gromovito novo majstorsko delo, i svakog sledećeg dana mora biti pronađeno novo koie će doći na mesto starog. Mođe koje su raniie zahtevale godine da bi sazrele i odumrle, sađa, se pojavljuju, đominiraju i propadaiu za nekoliko meseci, ili čak nedelja; avangarda je prevaziđena i institucionalizovana pre nego što je i jedan jeđini čas bila zanemarena da bi dokazala

. svoiu čistotu,

__ Sve to sugeriše da se ništa suštinski nije 'izmenilo. U krajnjoi liniji, čitava stvar ne može imafi značaja za bilo kog čoveka koji stvarno oseća u svom srcu đa treba da povori.

U velikim periodima — u Ylasičnoi Grčkoj i elizabetanskoi Fingleskoi, publika ie bila suviše širokn i obuhvatala je čitavo društvo...

Pozorište u Fpidaurusu imalo je mesta za 14.000 liudi: može se pretvosfaviti da ie većina bila ı izvesnom smislu manje rafinirana nego što bi to Sofokle mogao želeti: da ie bilo teško uvući ih u misli i osećanja suptilniia nego što je vulgarno, ili zadržati niilhovu pažnju kada je ona već iednom izazvana. Masovna blika može dovesti umetnika u neugodnu situaciju, ali ga ona može fakođe podstaći đa govori Žživljim jezikom i đa dublje učestvuje u običnom životu svog doba. Zi

Hugo KLAJN

. Odgovor iednoi Ani

Uvažena drugarice, Ne mam ništa o Vama; a Vi želite da „u

. odnosu na mene“ i dalje ostanete „u punom

smislu daleki i nepomati“. Vrlo dobro: prema nekom nepoznatom i dalekom nemam. razloga da budem pristrasan, pa ni preterano obziran i ljubazan. I Vi sami kažete, tražeći da Vam „pomognem „svojim „mišljenjem“, da hoćete „dve tri iskrene rečenice“ mog „s ud a“ o Vašem pisanju i uveravate da ste „unapređ zahvalni“ na mom odgovoru, „ma kakav on bio“. Bacimo onda rukavice, budimo prirodni i govorimo otvoremo. .

Dak1l ” iskreno i neuvijeno: nimalo se nisam obrađovao Vašem pismu, Ne zato što me primorava. da pročitam nekoliko kucanih strana, nasumce izvučenih iz Vaših rukopisa, to ću da progutam; Dego zbog onog suđa o progutanom. Kad sam se, pre više od pola veka, približavao gimnazijskoj maturi, moj otac je zahtevao da studiram prava; odupro sam se, upisao medicinu i posvetio se izučavanju čoveka,. njegove psihe osobito, I kad

. god sam, posle, kao veštak na suđenju, u OgVr-

tima na dela književna ili pozorišno=umetnička, kao nastavnik, „davao mišljenja“, uvek mi je najmrskije bilo ocenjivanje, odmeravanje uspeha ili odgovornosti, izricanje suda, Cinio sam to, svestan da se i to mora, ali i da veoma retko čovek može &#da sudi mire savesti, potpuno uveren da neće pogrešiti, ako ne u samom sudu, onda time što ga izriče, mesto: da ga zadrži za sebe. A. sada treba ono od čega sam bežao kad mi je to nalagala profe= sionalna dužnost i za šta sam dobijao homorar — da činim za volju osobe daleke i nepoznate.

TBečenica koju sam maločas napisao (da se suđiti retko može, a često mora) podsetila · me na jednu iz Mihizovog „Banovića Strahinje“. „Ljubav je“, kaže Banović, „nešto što se ili mora ii ne može“. Urezala mi se ta rečenica u pamćenje — zato što se s njom ne. sla= žem, što je to jedna od onih simplifikacija, i aproksimacija koje Jug Bogdan naziva. aforizmima, a aforizam je, po njemu, „kad kažeš nešto odlučno, pametno i netačno“. Zacelo mi taj Strahinjin aforizam o ljubavi ne bi pao na pamet da nije, pored onog „mora“ i „može“ .u. njemu, i pisanje objekt nekakve ljubavi i da u Vašem odnosu prema bom objektu nisam naslutio nešto što je slišao lakomisleno i naopako kao i Strahinjin Odnos prema njegovom bračnm drugu. Pomisao da biste Vi mogli bi=

“ti nekakav ženski (Mihizov) Strahinja pojavila

mi se čim sam naišao na ono.što mi se u Va= šem pismu najmanje svidelo, na rečenicu: „... od Vašeg mišljenja (pa i eventualnog ·ćutarija) zavisi moje 'biti ili ne bit?. u, pogledu daljeg Đi sanja“, Tu sam zastao, u sebi nečujno uzviknuo: „Zar ništa manje, drugarice Strahinja?!“ pa nastavio da čitam: EI 'Sama nisam u stanju da sebi budem objektivamn sudija u ovome. Nekada sam stroga, pa mi se čini da je sve samo uzaludno trošenje papira, mastila i vremena, a #đmekada, me obuzima jedna popustljivost, pa poverujem da ovo ipak ima nekog smisla, pa se tako lomim: pišem, prekidam, pa opet pišem i opet prekiđam i tako već više godina. 7 Imajte stoga, molim Vas, dobrotu... itd, ; Strahinja je najmlađu kćer Jug-Bogdanovu Pa Nastavak na 12. strani

|O SN

Cy ; 9