Književne novine

· KNJIŽEVNE „ NOVINE

| tribina e tribina e tribina O tribina 0 tribina. e tribina 0 tribina

i Nastavak na 8. strani 'ljava industrijski sistem i da je ona, u isti mah, sama određena tim sistemom. Tehnika u modemo doba nije puka primena prirodne na luke, već je i sama prirodna nauka polpuno tehnizirana. Ako je ljudski svet uopšte veštački, „moderni tehničko-industrijski svet se doživljava "tako kao da nas odvaja i otuđuje od prave stbarmosti, .

„ Time se otvaraju dva osnovna problema, zajednička savremenoj filozofiji i umetnosti, prob"lem stvarnosti i problem otuđenja. · . Ako se između nas i prave stvarnosti umeče veštački svet moderne tehnike, onda filozofska kritika epohe mora najpre odrediti novi pojam wtvarnosti koji je. formiran u modemom navučno-filozofskom mišljenju. Ali ta ista stvarnost predstavlja i centralni problem svih, ma koliko inače divergeninih, pravaca moderne umetnosti. ı Današnja borba oko prave suštine umetnosti predstavlja tako borbu oko prve suštine stvarnosti. Koji je, dakle, taj novi pojam stvarnosti? Današnje naučno istraživanje prodđrlo je u područja, u kojima nije mogućno odvajanje po'smatranog objekta od posmatrajućeg subjekta, „objektivnog zbivanja od procesa posmatranja, 'ojim se shvata to zbivanje, naše delatnosti od odgovarajuće predmetnosti. Subjekt se odre-

arap) ABLJ

. ~

73064 |

NJIMA | OMALAJ i

DESET TEZA O UMETNOSTI U SVETU TEHNIKE

đuje u samom „procesu posmatranja, ao što se i objekt određuje u tom istom istra= živačkom procesu. Stvarnost naučnog istraživanja tako. postaje nerazlučiva veza subjekta i objekta. Ideja o tome bila je već jamo formulisana u nemačkom idealizmu ali, metafizički fundirana, izgubila je pravu efikasnost (W. Schulz). , Taj proces u kome se tek određuju subjekt i objekt ima u suštini sve oznake eksperimentalnog „susreta“ subjekta i objekta, pod uslo-

vom da se eksperiment ne shvati kao metođa posebno-naučnog istraživanja, već kao jedna

antropološki važna situacija (C. Fr. v. Weizsišcker). . | Ovako određena stvarnost postaje vama i za modernu umetnost: prava stvarnost ne predđ= stavlja više ni pouzdani kosmos vidljivih i dohvatljivih stvari, kao puka čulna realnost, ni daleki svet ideja, prauzora i ideala. Apstrakina i bespredmetna, mođerna umetnost se ne udaljava od stvarnosti: ona može prikazati razstvaranje (Entwirklichung) površne stvarnosti i to ne samo kao puki odraz nekog realnog zbivanja, već radi dublje stvarnosti i radi stvarnosti dubine (W. Weischedel). Tako se umetnik i naučnik u heurističkom momentu približavaju jedan drugom, nalazeći se u formalno sličnoj eksperimentalnoj situaciji, u procesu (posmaitranja, mišljenja i delanja) u kome se tek određuju subjekt i objekt, SN S 'Pojave otuđenja u savremenom tehničko-in= dustrijskom svetu mogu se ovde odrediti iz pojma prave stvarnosti: ukoliko nam veštački svet tehnike pokriva pravu stvarnost, mi. živimo u jednom otuđenom svetu. Treba promisliti pojavu ftehnicizma kao jednu važnu formu otuđenja savremenog čoveka: tehnika više nije sredstvo kulturnog života, već svrha; izraz i izvor lovekove moći, tehnika postaje izvor njegove totalne nemoći. M Moderna umetnost može i sama biti tehmizirana i postati odraz otuđenog sveta tehnike; ali to ne leži u suštini same mođerne umetnosti, koja je u stanju da ofkrije pravu stvarnošt i doprinese razotuđenju današnjeg čovečanstva.

Milan Damnjanović

OTADŽBINSKE POEME MILOŠA CRNJANSKOG ·

Nastavak sa 3. strane

: Crnjanski svedoči da se u jednom trenuiku počeo da „gadi literature“ i da se, zgađen, upitao: „Čemu fo?“ Evo nas na pragu posebnog otkrića, koje, po običaju, ne mora biti novo. Tek s·pitanjem čemu umetnost otpočinje :pesnikova borba za pesmu,.za-treću realnost. I tom prilikom ne radi se ni o čemu „s onu stranu“; radi se o prisila · aktu samopotvrđivanja svesti u čove~

Jedino tragično u univerzumu jeste čovek. Ali postoji nešto još tragičnije. Ono se, razumljivo, nalazi u čoveku i zove se — čoveštvo. Miloš Crnjanski je pesnik tragedije čoveštva. Do bola je opak posrtaj svesnog tela, ali je još bolniji i opakiji posrtaj čoveštva u čoveku. Pesma je odgovor na faj posrtaj, njegova Kolevka. „Život nema mnogo objektivnih ispoliavanja. Najčešća i dominantna jesu — „tupa patnja i Sirotinja“, komedijašenja „cinizma i orgijanja zaraznih strahota i gađosti. Onaj ko oštro, osetljivo i osećajno doživljava čoveka i njegovu isforiju nema. zbog toga, mnogo nade za spas.u Bvojim neminovnim „brodolomima. „Pogotovu, ako još nosi u sebi nešto više od obične hrabrosti i otvorenosti i ako mu je želja da vrati šivot javi. . . i

„Poraz i krah kao da su čekali i ovog pesniKka- „Misa -muzička fraza „A prah, sve je prah...“ sreće se, snažno naglašena, i u „Stražilovu“ i u „Lamentu“. Odavde, iz ovog straha, kao most, niču, potom, iluzije i samoobma– pe čiji je zadatak da, eventualno, pripreme na-

u: „Mesto ambicija društvenih, samoće, jedna nova ljubav za svemir i život“. „Ono Aristotelovo: kad smo budni imamo svi isti svet, a kad šanjamo svaki svoj!“ „Oslobođen sam veza, Zakoma ljubavi“. „Zaista, zrak sam samo?“ „Na Ttaki će da se udari u sasv m „druge žice“. Šve ovo, doslovno shvaćeno, ne biva prešudno ža: pesnika. Može se razumeti kao slovo večne težnje svih umetnika da buđu apsolutno lišeni bola. jer ga previše imaju. Biti zrak — znači nositi biće u sebi (ne obratno: biti u biću, okovan njime). Tim pre ova kosmistička. ins stifanja nisu presudna. što je jasno da postoji veliki' jaz između zemaljskih pooranih njiva i sređenih nebesa, a još veći između našom rukom rTazorenih gradova i grobova i kosmičkog bezWremena koje vapi za osmišljenjem. I sam pojam Itake, nove pesme na njoi, uzet stafično. može biti na ivici obmane. Na Itaki fnože značiti: kad se sve smiri, kad se svi izgi-

. Ignjatović. Momo Kapor. Dragan Kolundžija. List izlazi svake druge subote. Poj jguska vw, Ređakcija Francuska VH. i #

% h

f; &š.“ Fr

SB i i , ; -- Predra Pilaveštrd Sekretar r la H urednik Tanasije Mlađenović. Urednik To S • OCE ira _ Velimir Lukić, Slavko Mihalić, Aleksandar

jedini primerak 50 dinara. Godišnja pretplata 1.000 dinara, pol Teleioni: 627-286 (redakcija) i 626-020 (komercijalno odeljenje i a

nuli. s pažnjom pokopaju i kad se svi zalutali i zabludeli skrase uz suknje, plugove, strugove

. i pisaće stolove. Ali Odisej je, po proročanstvu,

okončao svoj život u nekom dalekom neofkrivenom predelu, na jetkim žalovima nepoznatog okeana... Crnjanski, dakle, nije mislio na Itaku kao na „miran kutak“ i „blaženo utočište“; ne na Itaku koja je mir, već na Itaku koja je nemir, i na novu žicu koja mora biti nov zvuk novog nemira. Verujući, možda, da, u konačnoj perspektivi, javlja: „·..Ne bojte se, setite se večnosti, sve je dobro, nema greha, nema zakona, nema jave, gledajte u nebesa...“ — on je javljao (i javlja) nešto drugo nešto potrebnije od večnosti. Šta? . ;

„Tvrdimo, fanatično, — kaže programski, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego živof, nalazi!“ Za razumevanje Crnjanskog i njegove veličine — ova rečenica, njen drugi deo, postaje presudna. Ona tumači —:da. iza pesme stoji otkriće (i da ne biva obratno), da je pesma primorana: ona je hitac, već gotov pogodak; ona je vazduh i svetlost preko brda i dolina nove, neotkrivene, još mrtve planete- A pesnik? Njegova sudbina je da diže iz praha i pepela, da bude razočaranje koje snaži i očajanje koje budi nadu. Otud, kod Crnjanskog: mnogo zapovednog načina. Cela. njegova poezija, celo njegovo delo jeste jedan jedinstven zapovedni način. Tadco što njije ni slučaj, ni kapric. Za pesnika, i dići i oboriti glavu znači jedno isto — visine. „Bio sam na kraju sveta; mesto života, videh jednu blagu, beskrajnu, zelenu svetlost“. Na nama je da ofkrijemo kakvu je to „blagu, beskrajnu, zelenu svetlost“ video pesnik. Da poverujemo da života nema, da prihvatimo, umesto života, ono što nam pesma nudi: zelenu svetlost, cvet trešnje, sneg Urala,vir Dunava. 1, tako, da otkrijemo da nam je život, kojeg nema, kojeg nije bilo, vraćen, darovan. Da olkrijemo moć koja nas može učiniti hrabrim, i suprotstaviti našoj dosadnoj i zloj sudbini.

U četvrtom pismu iz Pariza Crnjanski saopštava Zafkinovu teoriju: „da (se) sve sveđe.na čiste, osnovne oblike“. Saopštava, time, i svoj stvaralački san. Ali šta je to — čisto, šta je. to — osnovno? dg PA,

Pišući „Serbiu“, pesnik je imao pred,očima, pored rovova i grobova, neku veliku reku (Savu, Dunav), neku široku, moćnu i mirnu vodu, koja sve hrani i sve sahrani, koja sve obasja i sve ugasi, vodu koja nosi i odnosi (rađanje i pogibije, zanose i mržnje, cvetanja i oluje). Pa .je i ova poema takva. Kad u njen talas padne sen-

MODERNA UMETNOST MOŽE BITI TEHNIZIRANA ALI TO NE LEŽI U NJENOJ SUŠTINI

ka proleća i nežnosti — ona zaromoni, zatrepe-

ri, zamiriše. Kad joj dno potresu kovitlaci, na~--

jezde i razaranja — ona jekne, pomeri pravac, razlije se, potopi grmljavinom osude i proklet-

· stva.

„Lament nad Beogradom“ imao je za obrazac egipatsku i hebrejsku himnu. U pustinji, sami na svetu, stoje jedan čovek i jedan hram. Senka prvog sve je manja, senka drugog sve veća. Prvog čeka pretvaranje u pesak,..drugi počiva na pesku, I čovek. moli kameno, zdanje, gordo i spokojno, da ne zaboravi njegovu nesreću, da njegovu patnju zapamti kao jednu od svojih fresaka. Zato su, kao gromade i blokovi, ovi stihovi građeni, naizmenično, od reči koje pođrazumevaju kamen i zemlju, odnosno damar i bol živog tela.

Poemu „Stražilovo“ doživljavam kao. katedralu (s raskošnim nizom stubova, svodova. lukova, rozeta i vitraža), u kojoj glasno, zvonko i. kristalno, otmeno, ne bučno i gromko, hor mlađića peva svoju tugu i svoju snagu·

Pa, ipak, nije to bitno. Ima u ovim (otadžbinskim) poemama nečeg drugog, ne strukturalno-formalnog, što ih čini velikim tvorevinama, đuhovnim tekovinama.

One su sebe potpuno ispunile jednim sazrevanjem, nužnošću Koju poznaje samo umet= nost. Ta _nužnost zahteva ljubav veću od one koju pružaju čula, mudrost veću od one koju pruža mozak i spokojstvo veće od onog itoje pruža duša. Biti bolan, biti nemilosrđan, biti neminovan. Samo je tako mogućno biti neophodan u ovom vremenu kad se, izgleda, i bez života može.

· A. Biti bolam.

„Studeni bol prve mepravde, lažni žig sramote,

i prvo poniženje, kikotom, je opeklo,

ali tek kad ljubav snagu i volju mi ote,

sve je, iznemoglo, w, nepovrat, oteklo.“ („Serbia“)

Otadžbina nisu groblja vojnika, poređana „u ime pravde i slobođe“, već oni koji ih se sećaju. Otadžbina je ono čega se sećamo i kako se sećamo, na kraju —. zašto se sećamo. Otadžbina je ono što tražimo i što hoćemo. A to je i sam ostali svet. Posle svih patnji i užasa, posle milenijumskog orgijanja zla, posle tolikih mrcvarenja i masakriranja , čovečanstvo ne zaslužuje sreću. Čovek ne bi trebalo (i da može) da bude srećan. Biti zauvek nesrećan — to jc najviši etički dug svim mučenicima, a svi SU, uglavnom, bili mučenici.

BB. Biti nemilosrđam.

w.. To više i nismo mi, život, a ni zvezde, mego meka čudovišta, polipi, delfini,

što se ftumbaju preko mas, i plove, i jezde,

i urliču: „Prah, pepeo, smrt je tol...

... U Tebi jeđam, orač peva, | u\ zimsko doba,

prelivoši krv, kao vino, u, movi meh.ć . . („Lament“)

Kroz Pakao, kao i Dante, Crnjanski ima svoje vođiče· „Nemilosrdni svud izazivaju moj zadivljeni osmeh, i oni u Rusiji, i oni u Irskoj“. A zatim, ima li ičeg nemilosrdnijeg od grada koji

| i

je na svojim beđemima, ulicama i stubovima video hiljade i milione ljudskih i milijarde životinjskih smrti, i ostao, na kraju svih krajeva, netaknut i trajan, za malo pa isti. Njegova poruka je — ne biti poražen. Ne od ovakvog , vremena trogloditstva i muastodonstva, svinja i hijena. Ne biti pregažen ni od kakvog vremena! Tako naši životi i borbe još uvek ne vrede mnogo, još uvek stoje na granici ničeg, jer ne možemo đa ostvarimo ono što želimo: da pomirimo ideal i stvarnost, bar u priv:du.

C. Biti neminovan. a „4 kad utopim, čum Mesečev, od srebra, u novo more jutra i u trave, sednem, ma oblak, pa gledam svetlosti, što se po nebu, iz moje strasti jave.“.., : („Stražilovo“)

Slaveći zavičaj i rodno tle, Crnjanski nas po-

· ziva. da pođemo dalje. On nije nikako

ni linearan, ni naivan pesnik, pa da ubeđi sebe; i pesmu, kako se konačni smisao svega (i preživljenog i nedoživljenog, i usvojenog i 'odbačenog) može naći u jednom „#dvoljenom „predelu, gradu ili zemlji. Svakako, drugi su i druičijji putevi. Ovi svetovi u koje smo bačeni i gurnuti,tesni su, nedovoljni i besmisleni. Pesnik će, u budućnosti, rečitije od svake istorije, biti potvrđa ovog vremena-nevremeha. kad su nedostatak duševnosti jednih — drugi plaćali krvlju i ludilom. Jer, traju neukloniive činjenice: „Nisu uostalom slike bitaka koje su naistrašnije u uspomeni, nego uspomene životin:ske patnje, trogloditskog života koji smo vodili“. Ovo je pisnikovo galicijsko iskustvo, dakle iskustvo svih ratnika sa svih bojnih polja. Ono

otkriva: kad bi moglo — što više bitaka, što manje patnji — čovečanstvo bi bilo spaseno. Ofud, Crnjanskovo ili—-—1 ili (po-

stavljeno u značenju konsekvenino pobunjene svesti: „... Ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jeđan stepen više (..) il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi.“) — predstavlja iskustvo koje se više ne može ignorisati. Celim svojim bićem Crnjanski govori: dalje se ovako, opasno i nečovečno, zaista ne sme. Sa životom ili se treba, kao s mučiteljem, obračunati, ili ga, kao blagonakloni slučaj, treba iskoristiti za sreću i lepotu, Sredine nema. Istorija nas je dosta uspavljivala i obmanjivala·.

Kod najvećih ruskih pesnika postoji jeđan poseban pesnički izraz, jedan naročit stih, naročiti tvorački čin. Kod Ljermontova: „BbIXO?KJ OJMH s Ha nopory...“; kod Bloka: „BbixozRy #5 B IIyT, OTKDPBITbBII B3ODOM“. „Izlazim na put“. Takvog čina u našoj književnosti nema. Kao da su nam prostori nemagloviti, pđohodni i jasni i kao da je nalaženje izlaza — lako. Tako; na prvi pogled. Ali Crnjanski ie našao. adekvatnu sliku' za naše mlade. sudbine: „Lutam još, vitak...“ I pokazao da su, naprotiv, naši pro=stori- tmurni, beskonnčno bolni i neuhvatljivo lavirintski, i da se, je? uvek, i dalje, nikako ne dađu okončati (nađenim) putem. Lutati, tragati, i biti jak — fo. je sve. Blnženstvo putok57a. privilegija. puta — nije naša (pesnička) sudbina. ,

Dragoljub S. Ignjatović

eđakcije Bogđan A. Popović. . Tehničko-umetnička oprema Dragomir Dimi trijević. Ređakcioni odbor: Božiđar _ Božović, Dragoljub · . Petrov, Predrag Protić, Dušan, Puvačić, Izet Sarajlić. Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović-Sip. Kosta Timottjević i Petar Volk. 3 ugodišnja 500 dinara. Za inostranstvo dvostruko. List izdaje Novinsko-izđavačko preduzeće „Književne novine“. Beograd PFran- ai dministracija). Rukopisi se ne vraćaju, Tekući račun broj 101-11-1-208 Štampa „Glas“, Beograd Vlajkovićeva 8,