Književne novine

NAJČEŠĆE, kritički tekst ne podrazumeva pohvalu talentu i veštini, već oslobađanje' talenta od svega šio ga sputava da se razmahne u 'Punoj snazi, čišćenje veštine od površnog, ru'Hinerskog i izveštačenog. Kritički tekst. podra> 'umeva odstranjivanje suvišnog i. valorizaciju preostalog. v

| Razumljivo, ovim ne želim da se opravdavam prćd piscem. Delo, koje je preda mnom, obavezuje me da zanemarim mnoge elemente njegovog organizma i da, na drugoj strani, uzmem u obzir samo one koji se prema umetnikovom postojanju u budućnosti odnose ili krajnje ne gativno ili izrazito blagonaklono.

Uz napomenu, još, da je Žika Lazić, u osnovi, izvanredan pripovedač, da je pažljiv učenik Prusta, Sv. Rankovića i Andrića i, istovremeno, učenik koji misli svojom glavom i govori svojim, ozbiljnim i lepim, jezikom, da vidimo, prvo, to negativno. i

· Svako delo sadrži pretpostavku i, potom, akciju. Nije strašno ako je pretpostavka pogrešna. Svaka druga je takva, pa, ipak, iza nje stoje (ili mogu stajati) vvedna ostvarenja. Nevolje počinju onda kad pretpostavka .biva po'grešna ili nekarakteristična, a stvaralačka akcija nema snage da je poboljša, ispravi, ojača, ili me može to i pored nmajbelje volje. Tako je i s Lazićevim delom: pretpostavka, pa ilustracija, ali nekarakter:stična, nebitna pretpostavka („Sve se okretalo oko sebe u vihoru ftrošne samoće.“) i njoj nc-potrebna ilustracija. Posređi je, zapravo, plaćanje obola svojevrsnom deformitetu moderne književnosti. Ta, građanska, književnost, stavila je sebi u zađatak da bude slika mođerne duše, dakle — da buđe slika jednog čovekovog

AMBICIJE Zvonimira Majdaka pri pisanju ove knjige, koja je svojim obimom mnogo bliža. formi duže novele nego romana, postaju očigledne već:posle prvih njenih stranica: dati presek:živo'ta savremene velegradske omladine. Međutim, treba odmah reći, „Mladić“ je delo koje se mnogo više svodi na impresionističku ilustrativnost ui fiksiranju njenog mmesta. pod ·.suncem naših dana, nego što pokušava da dubinski, mulzmo traga za intimnim istinama. njenog. svakodnevmog trajanja ili tajnovitim izvorištima njene velegradske blaziranosti. U prvom ·redu Majdako= ·va knjiga je povest o jednom mladom čoveku, o jednoj celovitoj i zdravoj mladićkoj.· prirodi, koja.lako i beznaporno hvata korak. sa živomim · stilom i običajima našeg vremena, živi potpunim životom preko koga je prevučena maska oštre sarkastike, i ima snage da. stoičkim, prkosnim optimizmom baci rukavicu virovitim: matieama egzistencije. i ;

'Tunak Majdakovog dela, mladić koji se po diplomiranju zaposlio „kao upravnik jednog seoskog poljoprivrednog dobra, jednog ranog letnjeg jutra vozom stiže u veliki grad da bi sa Svojim nekadašnjim gimnazijskim drugovima proslavio godišnjicu velike mature. Vreme do ugovorenog sastanka on provodi tumarajući gradom, čeprkajući po tragovima “uspomena vezanih za studentske dane koje je tu proveo došavši: iz malog provincijskog građića. Primajući gotovo kao olakšanje činjenicu da na pred-

viđenu proslavu 'šem. njega niko nije došao,” om posećuje svoju nekadašnju gazdaricu, a po-

tom odlazi na Wupanje da bi prekratio vreme do povratka u mesto svog dobrovoljnog izgnanstva. i i , Pričom o mladićevom neostvarenom šusretu sa njegovim nekadašnjim drugovima Majdak, donekle uprošćeno i malo suviše drastično, želi da nagovesti neporecivost istine o razornom dejstvu proticanja „vremena na postojanost i prisnost veza ostvarenih u danima čiju je objediniteljsku snagu činila školska klupa. No om

(RNA

za

oblika, i to najneuhvatljivijeg, da nikako ne buđe slika celog čoveka.

Ali kakve su te moderne duše? Pogružene u mnoga dirljiva s:ćanja, one plaču, a ne znaju zažto. Tako: lete tužne suze, svi plaču, sve plače. Postoji, kaže pripoveđač, vertikalna i horizohtalna patnja. Već prema tome kako pate, ljudi se i razlikuju. Junaci ovih pripovedaka pate horizontalno. Time, kao da je sve o njima rečeno. „... Ja sam u mrljama video svoju sudbinu,..“ U mrljama, tačno. Jedino bogatstvo: „univerzalni instinkt o beskorisnosti svega“, Jedino opterećenje: „iluzija da se moža dopreti do neba“. Poslednja vera: „verovati u strah“. A kad i ona iščili — preostaje, skapavanje ili ona~

nisanje sa sopstvenim košmarom. „Činilo mi se

se ma ovoj tezi, koja je već postala u velikoj meri oveštalo opšte mesto, mnogo ne zadržava. Majdaku je ovo, pomalo veštačko središte, bilo potrebno da bi u svojoj novoj knjizi mogao da realizuje, uslovno rečeno, posmatračku koncepciju glavne ličnosti, Majdakov mladić, sem kratko vreme sa svojom bivšom gazdaricom, ni sa kim se ne sastaje niti. razgovara. On. se seća, opaža, prisluškuje, posmatra i meditira, Sećanjem nas upoznaje sa svojom prošlošću, najiatimnijim' iskustvima i doživljajima vezanimiza dane mladićke bezbrižnosti i prvih egzistenčijalnih' sudara; opažanjem' đočarava almosferu i ritam grada, damare ulica, frgova, ka· fana, tramvaja, kupališta, parkova, svih onih mesta do kojih glavni junak .dospeva u svojoj neplaniranoj nedeljnoj šetnji; posmatranjem i prisluškivaniem uvodi nas u svet velegradske mladeži kojoj je i sam nekad pripadao i koju SO donekle upoznali i kroz njegove uspomene; meditiranjem kritički komentariše egocentričnu samoživost i javašlijsku neodgovornost sredine u kojoj boravi nakon diplomiranja, baca

Pisati

hrabre

Žika Lazić: „MESEČEV ZNAK“, „Prosveta“, Beograd 1965.

da ću još &utra moći đa učinim nešto izvanredđno, nešto novo, smelo, neobično i veliko“ — to je taj večni san egzaltiranih nemoćnika. Če: hovljev „Čovek u futroli“, inkarniran kao suvi šnost zatvorena lu samoj sebi, evo, priširene: ta futrola je sposobna i za đuhovni pokret za, san .koji komično ostaje na nivoima strasti viđene i doživljene jedino u snu. U. stanju kad ništa, nikakvo vreme ne postoji. Zbog toga i jeste stalni refren ovog junaka: „Vremena. za mene nije bilo.“ Koliko u tome sasvim tobožnjeg bola, a prave nepatvorene naslade! Biti bez vrem-:na — znači biti bez obaveza. Nije li to oshovna težnja deklasiranih, suvišnih. itd? Onih koji ne znaju ništa, ali kojima to,ne smeta

da konstruišu „mudrosti“ i „istine“, da oblače Bez

Oe : trece | • V_UAOE j • • ; i dimenzije. Zvonimir Majdak:

„MLADIĆ“, „Mladost“, Zagreb 1965.

psihološki ovlašne senke na pojave i ližnosti koji mu promiču ispred očiju ili koje bostaju prisutne njegovim vraćanjem u svet uspomena, zadržava se na razlikama koje otkriva između sebe, opređeljenog da pliva protiv komfor= mističkih životnih struja, i onih koji su se lagodno i bezbrižno „prepustili opasnoj matici praznog egzibicionizma i velegradskog vetropirstva. Zbog toga temmin „posmatrač ireba

” shvatiti sasvim uslovno, jer u romanu je posma~-

ftračka samo tačka gledanja glavme ličnosti na

. svet oko sebe u trenutku kad ga pisac fiksira, a ne njegov stav prema životu. Majdak svojom:

knjigom pokazuje da je njegov. nedeljni bosmatrač velegradskih naravi mnogo angažovaniji učesnik života od onih čije oblike življenja prati i komentariše,

Teško je reći da li su Majdakove ilustrabivne ambicije uslovile posmatračku koncepciju glavme ličnosti, ili je posmatračka orijentisanost glavnog junaka „tprouzrokovala da ilustrativni postupak pri obrađi građe prevagne nad ne= kim drugim postupkom; no nesumnjivo. je da

i #g .. VAŠIM 6MDa |. „M

kiy”il

sociologiju i gneseologiju. Sociologiju, koja je sva u znaku pouke kako da s čovekom bude sve u redu (da ima dobar obrok, neometano spavB~. nje i sito popodnevno dremanje) i gnosšeologiju, koja je, sa svoje strane, potpuno, u. granicama tog istog emancipovanog mediokritetizma: „Biti ne znači: imati već činiti. Činiti da gledaš'i či> niti da si miran.“ Tako, u najboljem slučaju,

Lazićev junak, još jedan opšti tip modernog . čoveka, koga ja, uslovno, u nedostatku priklad- .

nijeg pojma (a pojam bourgeois izgubio je,

hvala bogu, svaku izrazitost), nazivam sopsfvć- nikom, svoje strasti i privatnikom, svoje svesti,

taj čovek, dakle, tako, umesto gađenja koje bi

eventualno moglo aktivirati — predstavlja rer zignaciju koja zamara. Čini sobom „mlaku du- ~

šu“ i „malog sentimentalnog mrkušca“, koji, izgleda, nije dosadio čitaocu, pa prema tome,

ne može (i ne treba) da dosadi ni onome koji ·

čitaoca snabdeva, piscu. Mapa . Jedino to, taj zahtev tržišta, može biti .opravđanje Lazićevog, i svakog drugog sličnog, postupka. „Na pitanje, kojo sam postavljao sebi, kuda idem, odgovarao sam da ne znam.“ Da. Muvamo: se između nameštaja, svađamo između zidova, ubijamo između kuća i reka, ucrvljavamo i raspađamo između svojih bližnjih, sebe

samih, bivamo sapeti, sumanuti, suludi 1 ukl:ti, · a zašto? Zašto je tako — da nam jedina ·aktiv- ·

nost bude iščekivanje, jedina radost — asOcivranje snage i životnog poleta, a jedino dostojanstvo — ostajanje u iščekivanju, smirivanje u :Ž "Nastavak na 4, strani i Ne

- Dragoljub S. Ignjatović

uzajamna uslovljenost postoji i nije toliko: va> žno šta je, u „ovom slučaju, uzrok a šta posledica. Mnogo je bithije da su i ilustrativni bpostup4k i pošmatračka konccpcija glavne ličnoati u velikoj meri doprineli osnovnom kvalitetu Majđakove knjige, njenoi gotovo. dokumentar– noj autentičnosti. Na žalost, ta autentičnost mnogo je veća u detaljima, u veoma: fino uolženim ji. Škrto saopštenim pojedinostima,. nego u-celini, u čitavoj knjizi koja govori celokupnom svojom strukturom. . o MVA Leni poyid)

.Majđak piše vešto i lako. I reči kojima opisuje tok mladićeveh misli i reči kojima „se služi kad govori o njegovim postupcima, Ppose·duju oporu draž mladićkog slenga koji,“kao.pisana: reč, ima pouzdano osvežavajuće.dejstvo; on se ne ustručava. da koristi drastične izraze ili da otvoreno govori o. stvarima. koje su, ne tako davno, predstavljale tabue 'ne samo kod nas. Oba ova' elementa povećavaju autentičnost njegovog teksta: Svaki čitalac 'koji poznaje velegradsku omladinu, njen jezik, njen način mišljenja, domet njenih maštanja, njene ambicije i njene zabave naći će' u Majdakovoj Knjizi obilje pojedinosti' koje će prepoznati 'kao sasvim prisne i bliske. Otkriće u njoj isto. ono što je, ukoliko ume. pažljivo da · gleda i vešto da opaža, sam primećivao koračajući velegradskim. ulicama. Ako je mlađi,moći će u gotovo svemu što, mladi junak doživljava ili opaža otkriti i prepoznati sebe. To svakako' nije .za

votnog trenutka, on neće otkriti onu-dubinsku dimenziju umetničkog svedočanstva, koja: se

ostvaruje stvaralačkim tftransponovanjem. dožiV-.

ljene i viđene građe u tkivo književnog ostvavrenja, Neće otkriti kompleksnu i celovitu istinu o životu nego njenu uverljivu, ilustrativno živu spoljašnju stranu. Majdakov roman .je dvođimenzionalan i u tome je njegova kobna slabost. ı teo

Dušan Puvačić

POTUKAČ PETRICA KEREMPUH dolazi iz prohujalih stoleća, odnekud iz prelomnog i krvavog XVI veka; pa ipak, on danas živi i govori kao naš savremenik i drug, jer, kako Čolak kaže za pesnika, „on je bio i ostaje simbol čo> vekovog uspravnog stajanja u životu“. ; Sa nama ga je srodio — uglavnom — Miroslav Krleža, svojim „Balađama Petrice · Kerempuha“. Zahvaljujući tim balađama, Keremuh se pridružio Davidu Štrpcu, Kir ·Janji, Švejku i drugim vrhunskim književnim likovima, koji su se žadugo (ako ne i zauvek) useHli u narodnu maštu. No, u društvu ovih likova, Kerempuh je obeležen izvesnom posebnom situacijom i sudbinom. Njegovu posebnost činilo bi jedno protivrečje., Kerempuhov duh, naime, blizak. je našim savremenicima, pošto je Univerzalan: prema Čolakovom tačnom opažanju, taj duh je prisutan „i u svevremenosti“, jer je zaokupljen onim što je „bitno i kobno u čovekovom životu uopšte“, pre svega — prisustvom i' pretnjom smrfi. Petrica je nabijen ekšplozivom' humora; a humor traži svoje izražajno

oruđe u dijalektu, argou, žargonu, uopšte u živom pučkom govoru. „Zvanični“ književni

jezik: ne.izgleda baš bogzna kako podoban da d& oduške humoru, sem kad se radi o parodiji; đrugim. rečima, takav jezik može biti mnogo pre predmet podsmeha negoli njegovo oruđe. Otuda, u „Laži i paralaži“, Sterija izvrgava ruglu oficijelni slavjanoserbski jezik, — kao što Petrica u „Baladđama“ parodira feudalno-katoličku latinštinu. . ! j Prema tome, suočena sa „Baladama Petriče Kerempuha“, književna istorija .i kritika imala

bi da reši ocrtano protivrečje između: njihovog ·

univerzalnog smisla i njihovog regionalnog izraza, — brolivrečje koje običnim čitaocima smeta da prigrle popularnog zagorskog šereta. Otuda, u svojoj knjizi, već u samom. njenom naslovu, Čolak govori baš o govorenju Petrice Kerempuha; sa istog razloga, on toj. knjizi prilaže i jedan koristan „tumači manje poznatih reči, fraza i pojmova“. NP

U rešavanju ove Rkontradikcije, književna povesnica i kritika upućcna je da se obrati za pomoć ne samo filologiji, VeC i društvenoj. istoriji, buđući da se satiričan legendarni. lik Petrice Kerempuha u suštini bratimi sa tragičnom istorisskom figurom Matije Gupca. Rešavajući prolivurečnost o kojoj je reč, Čolak se zadržava na prelazu između društveno-kujturne: istorije i književne kritike, to jest na samoj interpretaciji Krležinih „Balada“ i njihovog,

KNJIŽEVNE NOVINE

do

junaka. Tumačeći ovoga junaka i njegovo „govo= renje“, on daje veoma pronicljiv i tanan prikaz Kerempuhovog „oporog osmeha koji nikada ne prelazi u prasak već se naglo, negde na sređini ledi i prekida čašom vina“, Čolakova istorijsko-kritička · interpretacija otvara prilaz Krležinom Kerempuhu, koji je za većinu srpskohrvatskih čitalaca bio blokiran regionalnim obeležjem leksičkog izraza. Samim tim, ona rešava još jedno protivrečje, vezano

_ za ovu Krležinu tvorevinu. S.jedne strane, obi-

čnom. čitaocu bilo bi odveć teško da „Balađe“ ćita u originalu; s druge strane, opet, bilo bi nemoguće — čak i štelno — „prevoditi“ taj Krležin poetski tekst sa kajkavskog dijalekta na savremeni Književni jezik. Jeđini izlaz iz ove kontradikcije pružalo bi jedno adekvatno ı proosećano tumačenje na srpskohrvaiskom književnom jeziku. Čolakova knjiga daje baš takvo fumačenje, u kome se i sastoji njena glavna vrednost.

Čolak interpretira jedan opšti i trajni' lik kajkavske regionalne književnosti. Na taj način, on razmafra u stvari dva problema, od kojih jedan čini sam lik Petrice Kerempuha, a drugi — kajkavska literatura koja je dostigla neprevaziđen domet upravo Krležinim „Baladama“. Čolak opisuje Krležinog Petricu kao „simbol razuzdanosti i obesti, spadala, svetske

„skitnice, beskućnika, šereta i obešenjaka“. Kao

i srodni lik Tila Uilenspigela, ovaj simbol obrazovao se u veštičiem kotlu feudalizma ji u vatri seljačkih ratova, na prelazu narodne po ezije i legende u savremeniju umetničku Khnji-

Put

Kerempuha Tode Čolak: „GOVORENJE PETRICE. vg"

KEREMPUHA“, „Bagdala“, Kruševac 1965. | |

ževnost. Tokom toga prelaza nestaje sirovi blebejsko-mitski oblik Petrice Kerempuha, ali os-

· taje i traje njegov plebejski duh, koji je u, Kr-

ležinim „Balađama“ našao moderni umetnički oblik svog ispoljavanja i delovanja. 7 To je duh slobodne narodne pameti Koja sc šeretski ruga nasilnoj smrti i apsurdnoj mnepravdi. Ta Kerempuhova .podrugljiva pamet, koreni se u životu, jer, kako veli Čolak, nju pođupire „njegova elementarnost, izdržljivost koja mu omogućuje da sve savlađa“. Ako sc koren te pameti nalazi u životu, njen plod i cvet javlja se u podsmehu i buntu protiv ubijanja. U svom eseju o Jurju Križaniću, sam Krleža je isticao kako ·je mađarskog · pesnika Endre Adija opsedala „fiksna ideja da se u ovom karpatskom Kkrateru uopće ne, živi nego samo umire“. Reklo bi se da slična opsesija daje pečat i Krležinim pesmama o Petrići. Taj duh pobune protiv ubijanja — duh otpora pro tiv večitog i apsurdnog umiranja — nađahnuo je i Pitera Brojgela, holandskog slikara šesnaestog veka, dakle Kerempuhovog savremenika i sapatnika, da naslika vitlejemski pokolj i „Trijumf smrti“.· Sledstveno, taj đuh' je univerzalan i vitalan. ay e ae Jedan ključni problem, međutim, ostaje otvoren u Čolakovoj knjizi. To je problem Kerempuhovog i Krležinog humora, — onoga humora kojim pučka pamet nastoji da zaštiti život od nadmoćnih nasrtaja smrti.. Ostavljajući po strani „protejsko“ pitanje o prirođi humora ovđe je neophodno zaustaviti se na vezi između smeha i uma. Kao i Pol Lafarg (iako iz druga-

čijeg ugla viđenja), Čolak uočava ovu organsku vezu koja određuje Kerempuhovo obličje, i ko ja se manifestuje u njegovom „govorenju“, na primer u njegovim duboko-jednostavnim. stihovima o nužnosti i neuništivosti postojanja: „Nigdar ni tako bilo — daninekak bilo...“ Upravo ta veza rađa onu britku podrugljivu mudrost, koja karakteriše Petricu Kerempuha kao i Tila Uilenspigela. Uostalom, Tilovo ime doslovce znači „sovino ogledalo“, to će reći: zrcalo mudrosti. Naravno, takva mudrost nalazi načina da nadmudri i da nadjača žalosnu, besmislenu stvarnost jednog sveta, u kome 'se' čovek kuva kao meso u ljudožderskom Joncu. '·

Ova stvarnost nije negirana u savremenom svetu; pre će biti da je potencirana, — da 'je dignuta na poslednju potenciju gluposti i zločina. U šesnaestom stoleću, antičko palestinsko raspeće prerušilo se u feudalne evropske galge, bođ kojima je crma protuva Kerempuh· uđarao u svoju tamburu; u naše doba, ta vešala su se prerušila u dimnjake krematorijuma i u pečurke atomskih eksplozija. Prerušila su se, da se ne bi srušila. Mi osećamo kako se pod ovim dimnjacima i nuklearnim kišobranima vije neumrli duh Petrice Kerempuha, no ne. čujemo njegovu famburu, pošto duh još ne nalazi prikladan umetnički oblik u kome bi mogao. da se otelovi i da prozbori savremenim glasom. On se tu sjedinjuje sa duhom Bre, Ćose, Dijaka Grabancijaša, Štrpca, Švejka i druge svoje besmrtne sabraće., . i

Čolak u svojoj knjizi ne insistira na Književnom aktuelizovanju i reafirmisanju kerempuhovskog duha. Može biti da se to objašnjava Čolakovim svojstvom književnog istoričara, koji je sklon 'da podlegne gravitaciji literarne prošlosti, mada se stalno i živo bavi kritikom sa-

\vremene hrvatske literature. Sem toga, produ-,

žujući ritičko tumačenje u poetsko rekreiranje Krležinih „Balada“, autor se izlaže opasnosti da svoj stil skrene u poetiziranje, a jezik u verbalizam. No, kad se stave na vagu svi pobrojani minusi, oni ipak nisu u stanju' da prevagnu nad' pozitivnim kvalitetom i efektom

ove Knjige, koja udovoljava jednoj potrebi či=.

talačke publike i jednoj obavezi književne Kritike: Ta knjiga krči put današnjem čitaocu do jezgra KrYležinih „Balađa“ i do samog Petrice' Kerempuha. ' O MAA IA

ić i

Radojica 'Tautović

život u drečave i dronjave „principe“ i da. d prezru svakog ko odbija da prihvati mjihovu .

' potcenjivanje. Ali semi te površinski verodostoj» . ne i, detaljima autentične slike određenog ži- .

COCA SNEKOOU