Književne novine
Pisati hrabre
Ka . |
Nastavak &a 3. strane
za
asociranju? U besmislu, dakle, kao u oklopu, Ali ne bi bilo besmisla kao sibuacije đa nije snažno naglašene ljudske težnje besmislenosti kao opravdanju. Otud apsurdđizam, kojem često pribegava i Lazić, absurđizam lažan i jalov u celini, buđući. uslovljen, biva, kao sredstvo um. iničke spoznaje, nužan. Njega traže. ;
Ali književnost nije pozvana. da buđe ma nivou života. Tako je viđe, žele, i stvaraju prosečni i nemoćni. Književnost mora da bude iznad masovnog traženja. U tom smislu, čvrsto sam uveren, da je Lazić spreman i kadar da pruži ono što je, suštinski, neobhodno: negaciju i pobunu. On je već učinio neka otrežnjujuća otkrića: ukazao je na izvesnu čednu relaciju, na odnos: usamljenost — stvari. Taj odnos je, zaista, čeđan, ali i stravičan: za čoveka kao da n:ma nađe. Raspađajući se, iščezavajući, on 8e, mrfav za svoju svest, neće pretvoriti ni u pticu, ni u ideju, ni u delo. On će se pretvoriti u stvar: u čačkalicu, čiviluk, kofer.. Stvari preuzimaju ulogu čoveka i istiskuju ga iz života, zamenjuju, pobeđuju i podjarmljuju. Čak i tamo gde nema prirodne potrebe za njihovim prisustvom: u in> timitetu, u ljubavi, u senzualnoj plovidbi muškarca:· prema ženi A čovek, plašeči se prirode, osećajući se u njoj bespomoćnim, podvlašćen stvarima, oštaje, paradoksalno zaljubljen u nijh, do patetike. Zaljubljen u stvari, a ne u ono što mu dolikuje — u elemente, u ko> smičku snagu. Zaljubljen u istoriju štvari, a ne u svoju sopstvenu.
Ciklus priča o Milošu Obrenoviću sadrži plastičnu sugestiju, . ušlovljenu tim mneveselim saznanjem: istorija, ono što se naziva prošlošću, jeste pakleno mahnitanje stvari (noževa, konopaca), jeste krvavo fkanje zločina i ludila, zlobe i egoizma silnika, na jednoj strani, podlosti poslušnika, na drugoj... Tako je nekako i đanas. „Na pravouganom platnu u plavoj gami nazirao se pejzaž. Pri oskudnoj svetlosti petrolejke jeza je prožimala nekoliko drv.ta bez lišća, jedno brdo načeto kataklizmom i površinu bez ljudskog traga.“ Ovaj pejzaž slikara (iz pripovetke „Nepoznata svitanja“) predstavlja, u biti, zemlju kojom se krećemo. Ne ostaje ništa, nego na jednom od tih kataklizmatičnih brđa podići sebi vešala... :
Ili, naprotiv, postati nemilosrđan svedok života koji je mačeha, razoran pesnik sramnih neprotivljenja. „Najbolje Lazićev- pripovetke jesu one koje slede ovaj Da „Leto“, „Kasaba“ i „Vasilijeva kiša“. U njima je pesnik, svojim otvorenim očima i nepotkupljivim mozgom, sam "pred: svetom. Situacije i ličnosti
oslobođerr” su" svake: suvišne intervencije: Da?
se razumemo: autorska intervencija jedan je od atributa mođerne proze. Ona nije nepoželjna, ali u izvesnim slučajevima, kao u ovom, jeste. Intervenišući, Lazić je simpatisao, a koga simpatisao — dalo se videti: Liliputanca, Bez intervencije, međutim, pred nama, kao u du> borezu, trepere likovi fragičnog ljudstva, dišu očajni i tužni ljudi kojima treba pomoći, za koje treba živeti. Divni ljudi, poremećeni, koji, uprkos' svemu,. plemenito misle: „Ljudi će srušiti grobove i podići grad.“ T jedino što Ž.lim jeste da nas Lazić približi n2kvom takvom čove= čanstvu, ma i po cenu otvorenog cinizma i na= glašenog nihilizma. Jer, bolećivost poklonjena slabačkim, ucveljenim, unesrećenim i životinj= ski sebičnim lreaturama niti leči, niti hrabri. Ona otupljuje.
Dragoljub S. Ignjatović
NEPREVIEDIRNJE KNJIGE
R. M. :
MHistaine “ui POMAZE mnodepne
Albin Michel, Paris
„Istorija modernog romana“ je ambiciozno zamijšljena i ostvarena panorama romansijerskog sštvaralaštva savremene epohe. Da bi objasnio karakter i težnje današnjeg mođernog romana, Alberes se vraća u daleku prošlost, uspostavljajuči veze između đela iz XVII i XVIJI vekha sa ostvarenjima koja reprezentuju prošlo i naše stoleće, Zašto je baš izabrao kao predmet obimnog i iscrpnog proučavanja pođručje romana? Auto inđirektno odgovara ma ovaj način: “Sredinom dvadesetog veka roman je postao najrasprostranjenij} oblik Književnog izražavanja. U njemu će zapadni Čovek naći sve: sve Što je izmislio i sve Što sa prevazilazi, to će reći svoju sudđbinu“, Alberes Pati nos'*anak modđernog romana, hnjegov procvat u delima Balzaka,·Dikensa i 'olgstoja, njegov Kasniji razvitak koji je donosio stalne i đuboke preobražaje.· Naročitu pažnju poklanja Prustu, Kafki, Džojsu, Aloevesovo poznavanje materije je zaista veliko i'Biroko:,on govori o piscima najraziičitijih naciona\nosti, nastojeći da uspostavi u tom šarenilu, u toj bujposti duhovno jedinstvo, da ot krije žarišta .i središta književnih zbivanja i revolucija. R. M. Alberes je s'rasni, angažovani istoričar vomana. io znači da on ne ređa ravnodušno, ne izmoseći svoj stav, činjenice i imena. On se jasno izjaš*. njava i opredeliuje, Ponekad je čak preterano ličan i pristrasan U poglavlju o Floberu, na primer, on nalazi puno 'omalovažavajućih reči, za autora „Gospođe Bovari“ ·Izvrstan je, kađa analizira dela sim bojističke imaginacije — Kafke. Džojsa. Muzila.
R.M. Alberes ističe dinamičnu, dijalektičku pri• rodu romana. Od mekađašnje zabavne priče on je.
4 e
Alberćs
Svetozar Marković
Pariska komuna i Hnternaeiomala
„Nolit“, Beograd 1965.
IZ OBIMNOG DBLA Svetozara Markovića Miroslav Đorđević je odabrao one Markovičeve tekstove u kojima je Marković branio Parisku komunu od srbijanske reakolonarne štampe i propagirao ideje i program prve socijalističke internacionale u našoj sredini. Ti Članci predstavljaju značajniji đeo Markovićeve publicističke aktivnosti iako se na njih obraća mnogo manja pažnja nego na Markovićeve književne i ekonomske spise i na njesovu studiju „Srbija na Istoku“, A nama se čini da se iz ovih Markovićevih članaka može dobrim delom sagledati Markovićeva ličnosti to u mnogo većoj meri no što še to može videti iz njegovih književnih ili ekonomskih članaka. Markovićevi članci o ekonomskim pitanjima i njegove ekonomske teorlje, kao što su mnogobrojna istorijska istraživanja pokazala, nisu mnogo origimalni. Njegovi
t
- književni pogleđi me odlikuju se nekom posebnom du-
binom. Njegov! politički članci o komuni i Internacionali otkrivaju jeđan originalan stav prema aktuelnim političkim događajima i jednu, za Ssrpško nonarstvo retku, sposobnost svestrane analize dogaaja o kojima se u da'om irenutku malo zna.
Pored toga što otkrivaju Markovićevu dičnost i članci su i lepo sveđočanstvo o Markovićevoj revolucionamoj savesti. Osećanje sšoliđarnosti sa radničkom Klasom celog sveta, u Markovićevim člancima nije samo jedno teorijsko načelo nego i jedno iskreno osećanje. Kada se bude govorilo o razvitku internacionalističke misli kod nas, onda će Svetozar Marković biti prvi koji je toj internacionalističkoj misli đao nekakav stvarni, i teorijski i praktični, doprinos. U tome je istorijski značaj ovih članaka, zbog toga su to tekstovi od mnesumnjive vrednosti i neospornog značaja. Takav odnos prema interna-
cionalizmu sreće se još jeđino kođ prvih sšrpskih'
socijal-demokrata među svim jugoslovenskim socijalistima iz vremena prve i druge internacionale.
· Ovaj izbor Miroslava Đorđevića pružio mam je one Markovićeve tekstove o kojima nismo često razmišljali i mnogo. govotili. A oni su u mnogom Dpogleđu značajniji ođ onih Markovićevih spisa O Ko> jima se mnogo češće, i to češto mekritički, i u pozitfvnom i tu negativnom smislu, govorilo,
Pređrag PROTIČ
Jan Parandovski
Alinemnijia meči
„Kultura“, Beograd 1965; preveo Svetozar Nikolić
STA JE TO to čini da' čitajući ovu Knjigu eseja ostavljamo na stranu svć ono šio nas je do tada okupiralo, mučilo i podizalo? Šta je to što čini da joj se pređajemo iz stranice u stranicu kao kakvom najzanimljivijem beletrističkom delu koje mas ilsbu3. saznanjem, maštom t sanjarenj njem? Odđaebo 'rečenica? 1» kojih kuteva, iz MWojeg: vre« mena, iz kakve apsolu'ne pređanosti pisanoj reči { strasti koje ona, tako shvačena, podrazumeva, odđakle dolazi ovo snažno, poletno i u pravi čas dobijeno dejo savremenog poljskog romansijera i esejiste Jans Parandovskog? . Knjiga ima za predmet Književno stvaralaštvo. "To nam još uvek ne govori u kojoj i u kolikoj meri može imati važnosti za današnjeg čitaoca. Ako MKažemo da ona književnu umetnost razmatra iz različitih pozicija, iz mnogih mogućnih aspekata koris=teći se metođama Rkomparacije, impresije, zatim sociološkim i dijalektičkim metodama, nismo dovolj=e no rekli o onom što je njena bitnost, što je njen način da mas privuče, osvoji i ne ostavi pobeđenim, već probuđenim. Ona je, i to treba znati, došla Kao plod dugogodišnjih piščevih istraživanja, razmišlja=> nja i ljubavi prema knjizi i ljudima koji je pišu, sm namerom i oelljevima koji su se postepeno, u toku rađa, diferemcirali i nastajali kao sudovi, anegdote,
|O
Đostao sioženi oblik, i filozofski, i poetski, i socijalni, u kome ljudi traže odgovor ma mnogobrojna pitanja što ih postavlja moderno doba. U završnim glavams svoga delm Alberes objašnjava cilj i značenje tog preobražaja, kao i samu suštinu romana, onakvu kakvu je on vidi. Vrednost jednog romana .zavisi, po shvatanju Alberesovu, u prvom redu od formalnog sklo» ba, od uspešne kompozicije u muzičkom smislu te reči. Kimocionalnost romana, njegov umetnički nivo nisu uslovljeni sižeom:; oni zavise od bogatstva, snBge i originalnosti tona i ritma, od, kako Alberes TWaže, romaneskne pesme, pomoću koje stvaralac Orgahizuje svoj svet. Plodno ostvarivanje namera jednog romansijera zavisi u prvom ređu od artističke igre, aranžiranja tema, a ne od samih tema; ono je uslovljeno matematičkom „kombinacijom „elemenata romana, gde elementi sami za sebe nemaju značaja. Alberes ipak maglašava da se me može pojam sšadržaja, sižea ukinuti: „Jeđan roman me vredi zahvaljujući svom sižeu i svojoj materiji, ali bez ovog sižea, bez ove materije, on ne bi mogao biti ovo što je“. Jer je umetnik takođe onaj koji je znao da izsbere svoju romasnešknu materiju. Na taj način, Wnikad se ne može deliti siže od umetnosti“. Alberesova pažnja tokom čitave njegove studije usmerena je najviše ma osvetljavanje problema „muzikalne, pa» tetične, algebarske kompozicije“ koja je mnajvašniji cilj svakog značajnog romansijera, Kritičar ne sme suđiti o romanima po njihovim idejama, jer bi u
tom slučaju morao da odbaci sve one autore sa či-
jom se 'f1ozofijom ne slaže, a to bi ga dovelo u ćorsokak. Velika. dela se nameću istinitim, tačnim tonom i ritmom, kao Što se nameće jedna značajns simfonija ili slika. Visoka vrednost ostvarenja kao Što sU „Don 'Kıhot“, „Robinson Kruso“, „Parmski kartuzijanski manastir“, „Idiot“, „Rat i mir", „Ljudska sudbina“, nema nikakve veze sa pojedinim pravcima i školama; ona je nezavisna od pojedinačnih knji ževnih tehnika i filozofskih mamera autora, Kaže
R. M. Albereg. \ Pavle ZORIG
TIOC KNJIA
spretno ipotrebljane, kao neviđijivi saveznici jeđnog posla kome se pristupio sa neuobičejenom. na2. i poverenjem. Paranđovski, buđući i sam stvaralac, ušao je u mnoge književne radionice, nalazeći u njima ono
što Je ne samo zanimljivo, već i vredno bilo čuti i
znati. Otvarao je, sa brišljivošću i strašću kakvog ljubavnika, fijoke, pregledao rukopiše, rasturene ili #ložene stranice, ukazivao prstom na tobož nehotične pribeleške, Bio je vidovit. Znao je šta i kako nešto može vršiti i vrši uticaj na pisca, Ono preko čega bismo prešli kao preko nevažnog, nedđostojnog bominjanja; ono što je bilo mala banalna sitnica u šivotu čoveka dobijalo je svoje mesto, značenje i imalo uticaj u radu umetnika. Video je ambiciju, tamo gde bismo možda videli ravnođušnost, skriveni smisao onde gde je mogla biti, naoko, glupost. Iza kaćiperstva i sjaja, i pompe Književne slave, Kola se prigušena stidljivost, iza boemije i lIutalaštva radnik-poslenik koji je sebi nametnuo određeno vreme koje će provesti u kapanju nad pisaćim stolom. I to je bilo važno, jer Parandđovsški nasštoji da ukloni mitove, i tim uklanjanjem ne da obara bogove, već da ukaže na ono Što je bilo njihova stvarna vrednost.
Parandovski je u svojim traganjima za tajnama reči i tajnama čoveka, jer kako reče — čovek je onć što Ma je ođuvek i Bamo in“eresovalo, pošao od Đoziva pisca đokumentujući svoja izlaganja brojnim primerima. Ni životi i sudbine nisu bili beznačajni, i tu je sagledao skrovite podstrekače, jasne uzroke; i to je bilo ljudski i opravđano, ako nismo skloni da piscu Stavljamo lažni Orecol sveca, ili pah, da ga osujećujemo predstavljajući ga jeđino i samo Mao proizvod društvenog mehanizma. Pošebno zanimljiva izlaganja Parandovskog šu ona gđe je, maoružan iskustvom. sopstvene radionice, krenuo u književne laboratorije ispitujući njihovu vredmost, ulogu, malerijal, Mjegova Knjiga bavi se, isto tako, i stilom, književnom građom, istoriografijom, „nađahnućem, &vemiu dajući savremene, humane, čiste, pozitivne i tolerantne poglede. :
„Alhemija reči“ imponuje, i pored već naveđenih kvaliteta koje poseduje, i ogromnim materijalom. koji. je Parandovski uspeo ne samp da zabeleži, iz dvoji i prouči, već da ga 1 sažme, usvoji i oživotvoti. Njegove tečenise teku · 18, raspravljaju, ironiču, dokumentuju, šaloste se, bivaju muđre i plod su bpotpune posvećenmosti, ljubavi prema književnom delu i postupku kojim ono nastaje. One su ispunjene Ve» rom u opravđanost i duboko humanu svrhu poet-
skog govora. Aleksandar RISTOVIĆ
Žil Lemetr
Impresije iz kmitževmosfi i pozorišća
„Kultura“, Beograd 1965; prevela Nevenka Subotić
IZDAVAČKO PREDUZEĆE „Kultura” iz Beograda otpočelo je s izdavanjem jedne lepe i korisne biblioteke pod naslovom „Eseji i stuđije“ U 1965, godđini objavljena su u ovoj eđiciji dela Džona · Raskina, Bleza Paskala, Jana' Parandbvskog, Đžordža. Bernsrda Šoa, Aleksandra. Voronskog, Geatena. Pikona, Ourija. Oleše,· Pdmonđa' Vilsona, Leonarđa da Vinčija '*, na kraju, Žila Lemetra, čije ime u književnoj i· pozorišnoj kritici znači isto što i Kloda Debisija u muzici ill Moneovo, Pisaroovo i Sislejevo,u slikarstvu.
Onim našim čitaocima koji su rođeni posle prvo svetskog rata Žil Lemetr je daleko manje blizak nego Što Je bio, ma primer, savremenicima Jovana Skerlića, Bogdana Popovića ili Antuna Gustava. Maftoša. Generacija koja se inspirisala stvaralaštvom ovog sjainog đuha danas Je gotovo iščezla iz našeg kulturnog života, a sa njom skoro da je bilo izbrisano i swamo ime Lemetrovo u .našoj književnosti i kulturi, Zato izdavanje ovog izbora ima za svrhu da nam ponovo vrati ovog velikog i dragog književnog i pozorišnog kritičara. Ali možđa će se neko zapitati da li Lemetr kao stvaralac može još uvek biti blizak današnjim generacijama, da li način na koji je pisao o književnosti i pozorištu i, još više, na koji se obraćao svojim čitaocima može da ima neku vrednost za one koji žive u vremenu 1 sredini koji se toliko razlikuju ođ onog u kojima se malazila Francuska između Pariske komune 1 početka Prvog WvVetskog rata?
· I pored toga što ovo bitanje nije savim bez OB» nova, ubođen sam da odgovor na njega može biti samo jedan; jer Lemetr,spada u onaj krug pisaca. koje je teško ne razumeti, a to znači i ne zavoleti. A. zavoleti se može samo pisac koji nam. je blizak.
No pojava ovog izbora iz kriličkog dela Žila Le» metra na srpskohrvatskom jeziku može da dobije i jJeđan dublji smisao. Ne, bih sa sugurnošću smeo da tvrdim otkada datira takvo stanje, ali ima već dosta vremena od kako je naša književna, pa i umetnička, kritika bostala inđiferentna i neopredeljena u odnosu na dela kojima se bavi. Objektivacija književnih sudova, odnosno želja da se izriču samo oni sudovi koji će revolucionisati naše poglede na ovu ili onu književnu pojavu ili radnju učinili su da su
mnogi naši kritičari izgubili sposobnost da sa čita~
PIŠI TŠ |
Brana CRNČEVIĆ:
ocima obpšte jednim jednostavnijim i svakodnevnijim jezikom, đa na njih deluju više svojom nepo. srednošću nego svojom pameću i učenošću. Mnogi od njih, upravo. iz tih razloga, gledaju 8 prezrenjem na takozvanu dnevnu kritiku, onu koja se objavljuje u novinama odmah posle kakve pozorišne predstave i u kojoj se kritičar ne pojavljuje u ulozi presudi. telja home je tu dužnost dodelila istorija ili, najmanje, čitava jedna generacija. A Lemetr je baš bio majstor u tome što najvećem broju naših današnjih Mritičara nedostaje. On je svojoj, pariskoj publici saopš avao svoje utiske o pročitanoj knjizi, piscu ili glumcu — neposredno, jednostavno i bez pretenzija, Pogledajmo samo kako je pisao o Sari Bernar i Eleonori Duze, Molijerovom „Uobraženom bolesniku“, Alfonšu Dodeu, Mopasšanu ili Tloberu. U tome on bi danas mogao i irebalo đa nam bude učitelj.
MWIi Yinci "je, koliko mi je poznato, ođabrao zaista ono čime će najbolje predstaviti ovog velikog kritičara iz đruge polovine XIX i 8 početka XX veka. Jedino nisu uzete u obzir, „zbog oskudice u Pprosto~: ru“, njegove velike monografske stuđije. „One u: mogle biti predstavljene samo u škrtim odlomcima, , na osnovu kojih bi, ma kako pouzdano bili odđabrani,: teško bilo steći utisak koji s'udija ostavlja kao ce. lina“, Zahvaljujući prevođiocu Nevenki Subotić za; Prvi prevod iz dela Žila Lemetra na naš jezik može: 5eĆ slobodno reći da je izvrstan. :
Aleksanđar A. MILJKOVIĆ
. Jurij Oleša
Ni dama bez patka „Kultura“, Beograd 1964;
'Preveli Pavao Broz, Petar Mitropan
i Milica Nikolić
JURIJ KARLOVIČ OLEŠA pojavio se u sovjetskoj' književnosti u drugoj polovini dvadđesetih gp. .a
romanom „Zavist“ i knjigom za.decu „Tri debeljka".. Napisao je i više pripoveđaka i dramskih dela. I sve
to za nekih pet-šest gođina: A onda je iznenađm
zaćutao, javljajući se s vremena na vreme ponekom: kraćom pripovetkom ili uspomenom. Pošten i iskren, po prirodi morao je to da objasni, i' u govoru na L, kongresu sovjetskih pisaca kaže: „Mogao sam da iđem./ na gradilište, đa živim. u fabrici među radnicima, da”, ih opišem u crtici ili čak u romanu, ali to nije bila. moja tema, nije bila tema koja bi izvirala iz mog. krvotoka, iz mog daha. U toj iematici ne bih bio. istinski umetnik, lagao bih i izmišljao, ne bih imao ono Što se naziva hadđahnućem, Teško mi je 'da shvaftim lik radnika ili heroja SEV O Oi ša to ne mogu da buđem.
Ja lično stavio sam sebi u zadatak da pišem o mlađima. Pisaću komađe i pripovetke gde će lica rešavati probleme moralne prirode. Negđe u meni šivi uverenje da komunizam nije samo ekonomski več i moralni sistem i prvo otelotvorenje te strane komunizma biće mladi ljudi i devojke“,
" Međutim, to vreme nije bilo pogodno za takvu. Wnjiževnost. Prava priznanja i pravo mesto u sovjet. &koj. književnosti Oleša je dobio tek 1956. gođine.
U knjizi „Ni đana bez retka“ naš čitalac se prvi but upoznaje sa, Olešinim ı· uspomenama, . člancima beleškama... Ali „Qleša. nikad, nije. pisao samo, uspoaž, menu, samo Mritiku' ili samo govor: Kod njega se sve to prepliče, dopunjuje i daje jednu originalnu. celinu. Na primer, u. usbomenama, posle ređova koji. nam donose topao ljudski lik Iljfa, sledi zanimljiv. zaključak: „To je bio žurnalista u najlepšem smislu · te. reči, ako se žurnalistika shvati kao delainost udružena 5 učešćem u izmeni sveta. Vrednost i zna-: čenje savremene literature zavise upravo od toga da” li je u njoj prisutan žurnalistički elemenat. · Hemin« gvej i mnogi drugi veliki savremeni pisci su novi-' nari. Interesovanje za tehniku, politiku, diplomatiju” — za one oblasti života koje su obično privlačile“ novinare — ti naše dane stvara značajnu literaturu. Od novinarskog htenja da se vidi 1 objasni, rađa se. napredna, ·' sayremena — maše veka, naše epohe. literatura“, Pe
U .„Zabeleškama draya8ico8 pisca“ poradi Oobaieae Oleša razmišlja o problemu fizičkog uništenja Iič-. nosti. Polazeći od antičke i srednjovekovne drame. on dolazi do zaključka da se u savremenim dramama, usleđ odsustva mačeva, pištolja i otrova fizičko \uništenje zamenjuje logičkim, pa se „čovek ne pret. vara u leš nego u ništicu“,
WVredna su i njegova zapažanja O književnoj teh-. nici. On dokazuje tačnost, kratkoću i sjajnu meta foru Puškinove proze, i podvlačeći da je i sam Puških učestvovao u formiranju književnog jezika, zaključuje đa je njegova proza pripremila teren za' prozu L, Tolstoja, Čehova, pa čak i A, 'Tolstoja.
WU beležnicama od 19054. do 19506. pažnju privlače zapažanja i uspomene o Puškinu, L. Tolstoju, Turgenjevu. Sejfulinoj, Vološinu, Rostanu, Majakovskom,. Grinu 1 drugima. Beleške „Ni đana bez retka“ otkrivaju Olešu i kao pesnika i kao čoveka. One svedoče o jednoj prefinjenoj lirskoj prirodi sposobnoj da uopštava i donosi svoje sudove. No one istovremeno ispunjavaju čitaoca nekom neođređenom setom i ostavljaju ga u uverenju đa je Oleša osećao i mogao da kaže više od onoga što nam je ostavio.
Zoran BOŽOVIĆ.
Primetio sam da svaki prvi čovek živi bolje od PI
drugog. e
Čuo sam da će sutra biti bolje, a ja baš sutra neću
biti tu. •
Potreban mi je samo jedan korak do tuđe sreće.
smenih.
Neko će morati da plati put u budućnost.
Ako ovako nastavimo u komunizmu neće biti pi- ·
: |
KNJIŽEVNE NOVINE
.