Književne novine

·

\'

RADA ST. GOVORI o Malarmeovom «bD-sničkom delu uporno se navodi njegova dvosmi~> slenost.

U Francuskoj i u inostranstvu objavljuje se obimna literatura posvečena Malarmeovim pesmama, a njena zajednička crta jeste koriščenje maotođa egzegeze. Mu-tod se opravdava nejasnošću koja zs pripisuje autoru. Ovđe leži poreklo dvosmislenosti, jer reč „nejasan“ mošžemo shvatiti u dva smisla ili prema dva raz=ličita gledišta: jedan se odnosi na sadržaj, đrugi na formu ili strukturu. Egzegeza objašnjava OVU reč prema prvom gledištu. Pokušaćemo đa dokažemo da je u pitanju greška i đa je malarmcovska mn:jasnost potpuno formalna, u tolikoj meri da učitko prepisujući pesmu

egzegeza je prenosi iz jedne forme u drugu i,

čineći to, zadržava sve od pesme osim pboezije.

Kasnije ćemo objasniti ovu opasku. Ali naj= pre nekoliko reči o izvoru ove greške, Izvor treba tražiti u jednoj od ideoloških struja simbolističke doktrine, okulinoj i posvećenoj, koja

je bila jako u mođi oko 1880. godin, i čiji je-

Šire (Schurć) bio, podsetimo «se, teoretičar, Prema Šireu, oni koje on naziva „velikim posvećenima“ (Mojsije, Orfej. Jsus jitd.), imaju moć da iza svakog opipljivog pređmeta 'pro= niknt transcendeninu stvarnost koju on skriva i u isti mah simbolizuje. Paralemo, njihov jezik ima dvostruki smisao: jeđan, bukvalni i obični, označuje pojavu ili iluziju; drugi, simbolički, označuje Biće ili istinsku | „stvarnost. Simbolisti su prisvojili ovu doktrinu i pri> lagodili je svojoj estetici, Oni su načinili od pesnika (ili bar od onih „koje su smatrali takvima) Posvečcne čija reč treba da se tumači prema pravilu dvostrukog smisla. Čitanjm poezije ovom činienicom postaje nužno egzegehsko. Kada pesnik kaže „labud“, on ne označuje {iu pticu koja klizi po površini jezera, već nešto drugo. Šta tačno? O ovome raspravljaju egzegeti.

Da ]i je Malarme očitovao poverenje prema ovoj doktrini? Da li je on stvarno optere= tio svoju reč n-kom namerno skrivenom filozofskom porukcm? Mogućno je! Ali to nije poetski zanimljivo. Jer pesma je pesma jedino svojom strukturom i svaka poetika treba da sebi postavi samo strukturalne probleme. Ako se raspravlja, međutim, o opštem značaju ovog principa, ne možemo ga zaobići kada se radi o. Malarmeovom: delu. Jer autor „Buncanja“ nije pisao samo pesme. On je napisao jednu poetiku u. kojoj se objasnio. Dakle, ako je svako slobodan da shvati jedno književno delo kako hoće, ova sloboda prestaje od trenutka kađa je autor načinio estetiku od svog dela. To je Malarmeov slučaj. A u njegovom slučaju ne radi se o lažnoj estetici kakvih ima mnogo iz pera književnika. već o jednom delu o kojem je razmišljao tokom celog svog života i čija vrednost ne može biti dovedena u pitanje. Pozovimo se'ovd= na svedočenje sitručnjaka. „Njegova estetika ostaje vredna”, piše Mitjen Surio, „. „ona „odoleva” u očima filozofa, nemajući potrebu da poziva delo u pomoć.“

Istina je đa je Malarme, iz iedne vrste kaćiperstva, dao ovom dćlu svog stvaralaštva hermetičku formu Rkoia, ovde, u didaktičkim spisima nikako nije opravdana. Međutim, ponovljene izjave o problemu koji nas zanima još jednom se ukrštaju i nikako nije mogućno da pogrešimo. Ako se pozovemo, osim toga, na značajno Valerijevo svedočanstvo, možemo pokušati da stvorimo, najzad, jasnu sliku o prirodi i ulozi malarmeovske nejasnosti,

* *

Najpre, pređuhitrimo mogućnu zabunu. Kađa se govori o „formi“ u poeziji, uglavnom se misli na zvučnu formu suprotno smislu ili iđeji, čime se podrazumeva, be# potrebe da se to kaže, da bostoji samo jedan tip iđeje čak i ako ima dva načina da se ona izrazi, Ovđe se nalazi osnovna greška na koju treba ukazati pre svega ostalog. To Valeri i čini ovim izrazima: „On (Malarme) je hteo da se poezija, koja treba' đa se bitno razlikuje od proze fonet-

Aco ŠOPOV,

JI SPRO sam, se iznad, vrha, bola.

Covek sam, A šta je čovek?

preda mnom prazno; iza mveme praznoy praznih što se sama pali.

S one strane života

živ raspei sa slepim čvorovima.

ispeo Sam &e izmad, vrha, bola,

'Troga dama, Crnodana, Na crnim lestboama.

Ispeo sam 5e izmad vrha bola, s one Strame žiUOid,

s one štrame sebe,

ma onom što je ncizgovoremo, što je nedogoTYeno,

s one strane ode,

s once strane vrela,

s one, strane korend,

Otopi se grudvo, isteci bođo, prelij se čašo leleiska —

za Vo (rađove u Ovom gradu, za ste crnine u, ovoj crmiht, Recite koga da -optižujema koga da žalim, recite.

O rlefe, koga više nema moža crnina tvoje je draganje,

KMILŽEVNE NOVINE

skom \ormom i muzikom, razlikuje od nje i po formi smisla.“ y

„Forma smisln“, šta hoće đa se kaže ovim rečima? Valeri to odmah objašnjava: „Za njega je bilo potrebno đa sadržaj pesme bude isto tako različit od obične misli kao što je obična reč različita od stihovane ?r:či“. Vidimo da dvojnost proza — poezija ne upravlja samo jezikom kao premosiocem misli, već i samom ovom misli. Postoji specifična poetska istina, različita po samoj sebi od prozaične misli i to izvan svakog verbalnog izraza.

Ako se ovo prihvati, treba da se zapitamo u čemu se sastoji razlika. Koja su specifična obe> ležja poetske misli? ' ri

Jedna ideja može da se razlikuje ođ druge svojim sadržajem, to jest, svojim pr:dmetom. Na primer, ideja jednog drveta i ideja jedne ptice. Ali đa li mogu da postoje dve različite ideje za jedan isti mnredmet? Alo postoje. ove dve ideje će se razlikovafi, očigledno je, ne ad svom sadržaju već po svojoj formi, i formalno obet:žje uvućićče se u srž same ideje. Ali, šta može da bude ovo obeležje? Možemo se pozva= ti na srodnu suprofnost konkretnog i apstraktnog. Apstraktna iđeja i konkretna iđeja mogu imati isti predmet a da se, međutim, razlikuju po jednom unutarnjem obeležju. Ali postoji je=dan drugi tip suprotnosti koji je, kako je, po> znaio bio rasprostranien u XVII veku, upravo suprotnost jasne iđeje i nejasne ideje. Danas smo v-:ć gotovo zaboravili ovaj tip razlikovanja, ali malarmeovska nejasnost mas navođi da ga ponovo preuzmemo.

Kartezijanci, uprkos značaju koji su priđa= vali znaku jasnoće. nisu ga luoošte podrobno amalizirali. Za Lajbnica, jedna ideja je jasna ka= da se njen predmet jasno razlikuje od predme= ta istog roda. Ali kako se sprovođi ovo raz likovanje? Kojoj fenomenalnoj crti može da se prizna nejasna Ideja? O tome kartezijanci ne govore. Istina je da su oni bili' obuzeti samim probicmom ebistemološke vitalnosti iđeje. Njihovo gledište je bilo normativno a ne deskriptivno. Dakle, u njihovim očima, „nejasna ideja je bila lažna ideja koja se, prema tome, može zanemariti. Poetika će ponovo morati da uzme ovu razliku i da od nje razvije fenomenologiju. Ovđe ne možemo da preduzmemo ovaj zadatak. Prihvatimo samo princip dvojnosti strukture ideja (ili slika): s jedn: strami

· jasna ideja, analitička, u hojoj su đati tipič

vidovi i označujuća obeležin bredmeta, s druge strane, nejasna ideja, sinkretička, u kojoj je predmet viđen i identifikovan.

Prema tome, obeležje „nejasan“ tiče se samo misli a ne jezika koji je izražava. Dakle. alo se rei tekst omači kao nejasan, obično hoće da se kaže da on ne dozvoljava čitaoct da bro= nikne auforovu ideju. Time se pretpostavlja da je autor imao jednu iđeju koju je mislio jasno, ali koju nije umeo da prenese ma odgo= varajući način. Može se ići još dalje i pretpostaviti jedna misao koja se sama dobro ne razume i prema tome ne uspeva da se samoj s”bi jasno izrazi. Ali stvarno nejasna, ideja ostaje jasna po pravilu, što nas vraća prethodnom slučaju. (U ovom slučaju zadalak čitaoca je potpuno označen i on treba da pokuša da bprevaziđe teškoće opštenja, da dešifruje poruku ozakonjenu na neodgovarajući način, da bi ponovo pronašao prvobitnu jasnu misao. Takav je metod dešifrovanja kriptograma, iz kojeg proizilazi metođ jegzegeze.)

Ali u slučaju Malarm”ove pesme, neosporno je da je nejasnost željena. Još više, u njegovim očima, pesničko sfvaranje meša se, u granicama, sa Vvoljnim zamračivanjem, „Sve đok je ovaj značajan tekst: „Evocirati namerno u senci nemi predmet, aluzivnim rečima, nikađa direktnim, koje se skoro svođe na „ćutanje, jeste pokušaj blizak stvaranju“. Ožčigledno je, „namerna senka“ nije. načinj-na da buđe raspršena, veo smišljeno bačen uopšte nije određen đa bude đigmut. Pesnik se ne igra zapgonefke, on nikako ne očekuje od svog čitaoca lektiru različitu od samog rukobisa.

Moja, crnina, je tvoje draganje,

tvoj mrak moje podzemljanje. Zemljo leleknice, zemljo pustošnice, iz mrtvog plača što si izrasla,

osvrni se, zemljo, zemljo, razgrni se, i uzmi ovu ženicu,

i uzmi ovu pšenicu»

wgasıu, ma, tb0m dlanu.

Uzmi me, zemljo, ili me vrati, niže od ovog VT,

niže, s one strame žibota,

i snagu čoveka opet mi đa]}. O zemljo, ha zemlju me vrati. Covek sam, meka ko čovek strađant, da mađem kamen, živo da Se ugradim, na nekom moštu u mekom luku.

Grozomor

T U SE rađaju same i gase ste stoaTi, Ogroman kamen. dOžiljak. Nejasma

nemušta Teč. Proleće mu. je mati i maćeha zla i vešta, pepeo sma, sam, pepela, GYozomoTa

ı

P.KOEN ~

\

esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej

NEJASNOSTĆ

esma, dakle, ne nosi jednh jasnu ideju de~.

fekino saopštenu, već jednu nejasnu iđeju izra= ženu na odgovarajući način. Tako, razumeti ono što je pesnik želeo da kaže ne znači, kao

u zamršenom jeziku, da se ponovo pronađe pr-

vobitna jasna misao, V-ć, naprotiv,da se obnovi nejasna vizija u kojoj je pesma pronašla svoj izvor. „Kažem: jeđan cvet! i, izvan zaborava gde moj glas ne pohranjuje nikakav obris, kao nšto različito od znanih čašica, muzikalno se diže, ideja ista i blaga, ljupka, odsustvo svih buketa.“ |

Ovđe imamo jeđan primer nejasne vizije u kojoj se predmet, ovde cvet, shvaćen „izvan „S8Vojih obrisa“ i „znanih čašica“, odvojen od svake tačne lokalizacije, „odsustvo svih buke ta“, tada pojavljuje u svojoj totalnoj pesničkoj punoči,

STEFAN MAJLARMN

Ostaje problem prenošenja jedne fakve vizije, a to je problem fehnike jezika. Rađi se o tome da se kod čitaoca stvori nejasna slika stvari koja mu se prikazuje. Dakle, običan jezik, u svojim leksičkim konvencijama, navodi ili teži da navede objektivnu, bezličnu i tačnu ide= ju samih stvari. Nazvati jednu stvar njenim imenom, to je direktan jezik, jezik kojeg Malarme naziva „komercijalnim“, u službi „unijverzalne reportaže“. Otuđa kategorički imperativ malarm:ovske poetike jeste da „njkađa ne imenuje“, već da uvek „pravi aluzije“. Tako se Malarme približuje „parmasovcima i postupa ma način „starih filozofa i starih retora, predstavljajući predmete direkino... Parnasovci uzimaju stvar u celini i pokazuju je... TImenovati jedan predmet, to znači ođuzeti tri četvrtine uživanja u pesmi... Sugerisati je, to je san“. (Malarmć).

„Sugerisati“, to je rcč vodilja ove poetike. Ovo treba dobro shvatiti. Sugestija se ne razž+ likuje, ponavljam, od jasne predstave svojim sadržajem, već svojom strukturom. Sugerisano je ono što je viđeno nejasno. Nejasna slika nije nednvršena jasna slika. I prema tome, nju ne treba razjašnjavafti.

PONI

?ig Krilu naše visoko intelektualne Kulture, jama vizija je jcdina bila vrednovana. Sa pravom, uostalom, ako je cill noetički. Napređak saznanja, zbilja, ostvaruje se stvarno

Tugovanka s one strane života

Piju ga suše, crne ga kiše cede,

don u noć trpa, plast sa plastom,

a no, njegovoj kori u pršljevwu, se Yađaju koštane senke divljeg: mesa, i strasti.

Tu vetrovi vrište i mračne senke zavijaju, tu je prvi zločin i greh i kazna i prekor, Tu, čovek + zveri u istoj jazbini spavaju

š dete korača Svoj .nekoraknmuti korak,

Na njemu. raste hleb iz gorkog dubokog koreno, zato je suv, i sladak, i peče kao vatra.

Pesmo, ako te dodirne meki umorni isposnihk primi ga da ti oslonac u gorenju bude.

O ružo u grlu, o 2mljogrozđu u usnama, divlji ujedu u krvi sa sobom što spori,

o zemljo otrova smrtlomosnih ukusa,

kamen se u plamemu kotrlja. Gori, Gori. Gori. Tu se rađaju sve slvari, lu, se i · gase. Ogroman kamen. Ožiljak., Nejasna nemužta. reč. Proleće mu je mati i maćeha što mami, Pepeo sna, sam, i pepeo. Grozomor.

Preveo: BR, PEŠIĆ

dela.

progresivnim prelazom od hejasne slike ka jasnoj slici. Ali ako je cilj poetičamn, tađa je hijerarhija upravo obrnuta. Poezija poseduje svoju sopstvenu jasnost, neposredno razum!ljiwu poefskoj svesti. U očima pesnika, jasna i precizna deskripcija zastire predmet. Malnrme to i kaže: „Spom:nici, more, ljudsko lice, th sVOjoj punoći, čuvajući osobinu privlačnu različito od njihovog zastiranja deskripcijom, Iečena deskripcija, evokacija, aluzija, ja znam sugestija“, „(„Crise du vers“). „Kroz ovu fešku sintaksu, ipak opažamo ona, što autor hoće đa kaže: Deskripcija zastire pu-. noć wu stvari, aluzija ili sugestija je otkrivaju. , · :

Cela Malarmeova poetika je poetika mnejasnog. Jer nejasno, noefički niže, poetski je više, povlašćenije. Jedino ono poseduje moć da

Ovđe treba uvesti jedno novo gledište. Ne ireba više da se zapitamo šta čini pesnik, već šta hoće da čini, I u odnosu na ovo gleđižte, ireba jednom zauvek shvatiti poetično. Jezik je ljudski fenomen, i kao takvog, 14 žemo ga shvatiti samo sa gledišta konačnosti. Ako hočemo da objamimo funkcionisanjx jednog organa, najpre ireba da znamo koju funkciju on ispunjava. Pesma je organ koji ispunjava šednt funkciju: proizvesti na primaoca izvestan uWulisak. Kakva je priroda ovog utiska?

Malarme se objasnio i u odnosu ns OVO ElEdđište. Jezik, prema njemu, ima dve funkrije, a postoje „dva stanja reči, sirovo ili neDOsredno ovđe, tamo suštinsko.“ („Crise du vers“), Prvo je „univerzalna reportaža“ koja se saštoji u tome da se „priča, podučava, čak obisuje,“ (Ibid). Danas kažemo da je to jezik infoYmacije. Njegov jedini cilj je da prenese predstave koje imaju dvostruki zahtev da budu u isto vreme jasne i nove.

A koji je drugi? U jednom ođ svojih pisama, Malarme ga nedvosmisleno definiše: „Ja izmišljam jedan jezik koji nužno treba da isirsne iz jedne sasvim nove poetike koju bih mogao definisati ovim rečima: ne. slikati stvar, već utisak koji ona pro izvodi“. ..

Kakav je ovaj utisak? To je „stanje duše“, izraz koji često dolazi pod pero našeg autora. Citirajmo: „malo po malo evocirati jedan pređmet đa bi se pokazalo jedno stanje duše, ili obrnuto, izabrati jeđan predmet i iz niega osloboditi jedno stanje duše“. („Rćponse 8 une angučte“); ili „i ako odista drago kamenje kojim se raZmečemo ne ispoljava jedno stanje duše, nepravično je što se njime razmećemo“. (Ibid).

„Stanje duše“, to je osećajno obuhvatanje predmeta, preko kojega predmet nije više jednostavno viđen, poznaf, već osećan, dokazan, Poezija, kako će to kasnije reći Valeri, „ne teži više da prenese jednu člnjenicu“, već „đa proizvede jednu emociju“.

Treba, dakle, da uvedemo neko drugo razlikovanje među slikama, korelativno, vidoćomo

0 uskoro, prvom. S jedne strane, postoji neu'fralna slika, preko koje shvatamo predmet ne

dokazujući ga, 1 s druge strane, osečajna slika, „preko koje je predmet osećnu, prema njegovoj vlastitoj formi, kao pristi potres unutarnjeg života. Malarme nam ža OVO đaje primer u sledećoj rečenici: „oboren žzahtev, estetički, greška, da se tananoj, hartiji sveske pripoji nešto drugo: nego, na prime”, užas od šume ili nemi grom rasejan u lišću“, Pokušajmo da analiziramo ovaj primer.

Pred jednim istim predmetom, na „Drimer, jednom šumom, subjekat može dy ga „postane svestan“, to jest da ostane spoljašnji i ravno đušni posmatrač, Predmet ovđe ulazi u njegovu svesti pod nazivom sadržaja, ali da pri tome ji sama ova svest buđe mođifikovans u svojoj supstanci. Subjekat vidi šumu, shvnta je, analizira je ili je klasira, ali ne dokazuja ništa. On može. naprotiv, đa se prepusti TnepDOstednom suđaru stvari sa stvari, da o njemu poprimi opštu osećajnu impresiju (impresiju užasa, ovde, ali različitu i specifićnu za svaku stvar), ukratko, da živi predmet pod nazivom stanja duše. |

Sada ostaje đa se ustanove uzajamni odnosi između dva niza struktura slika koje smo razlikovali. U Malarmeovim očima, očevidno Je đa je nejasnoj slici svojstvena moć da deluje na subjekat i da se u njemu skupi u obliku emocije. Naše dvostruko razlikovanje fuzioniše se, dakle, u }-dnmn jedino: s jedne strane pojmovna slika, jasna ali osećajno neutralna, s druge strane emocionalna slika, nejasna, ali osećajno efikasna — poetska slika.

Još ostaje da se pronađe sredstvo kojim se Šitaocu predstavlja ovai tip slike. U ovom cilju, treba sačiniti odgovarajući jezik, čija naročita struktura spontano izaziva kod primaoca tip tražene predstave. U tome se sastoji umetnost i svojstvena fehnika pesnika! Mo guće je, uostalom, da pokušamo ovo da analiziramo, i preko analize ćemo otkriti poetiku. Ali ovaj čisto lingvistički problem Yazlikuje se od psihološkog problema koji smo jedino ovđe obradili,

Ali uviđamo da su oba problema problemi forme ili strukture: strukture jednog izvesnog tipa slike, s ieđne strane, jednog izvesnog tipa jezika, s druge strane. Malarme je, uostalom. zapazio strukturalni karakter poetskopP problema. On piše: „ovaj cilj, ja ga nazivam pr-nošenjem struktura, neki drugi.“ Ali on nije jasno razlikovao dva gledišta, lingvistički i psihološki — isto, uostalom, kao ni Valeri — i ova zabuna je omela nicegaovo iagno sagledavanje problema kojem je žrtvovao ceo svoj život. Istina ie đa ovai problem nije bio problem poetike već poezije. Malarme nije sebi stavin u zadatak đa shvati p?eziju, već da je pravi, a u tome je uspeo. Ali. njegovi poetski spisi čuvaju n“procenjivu vrednost. On je odista postavio više pitanja nego što le prušio nodenvnra. Ostaje ioš da se cela poetikn saZi ona Če moći da se sređi jedino anga-

ući se ma putevima koje Joj je Malarme prokrčio, ;

a Prevela Mirjana Vukmirović

9