Književne novine

LIRIKA U [PIŠTE-VAOJDUJ

Fridrih Helderlin

Na granici između klasicizma, u kojem je idđealizirani čovjek središte svijeta, i romantizma, koji je oslobođio čovjekovu unutarnju prirodu đo razmjera tajanstvene mitske Prirode, lik pjesnika Fridriha Helđerlina (Friedrich Hdlderlin) višestruko je preloman. Tražeći tog idealnog čovjeka, on je ustanovio njegovu otuđenost od njegova prvotnop jedđinstva s prirođom; tražeći bogove njegova idealnog svijeta, ustanovio je „svetu noć" njihove odsutnosti. Našao je, najzad, čovjeka izgubljena na nestalnom moru slučajeva njegova zemnog opstanka s jedinim nejasnim svjetlom nade u povratak prisnosti s prirođom, do kojeg vremena mu valja izdržati među neriješivim suprotnostima i nevoljama njegova

stanja.

Po naravi lirska i elegična, Helderlinova je poezija morala izdržati veliki napor uzdizanja k jednoj obuhvatnoj viziji čovjekove sudbine u „oskudnom vremenu“ svjetske noći, pod cijenu prenapregnutosti svoje strukture. Subjektivne i objektivne okolnosti nisu, međutim, dopustile pjesniku da podnese težinu svojih pjesničkih projekata i napetost vlastitog života. Gođine 1806. ludilo je konačno ovlađalo pjesnikom i držalo ga do kraja njegova života, dakle još trideset i sedam godina. Ali čak i dva desetljeća poslije izbijanja ludila, Helderlin je ma, molbu posjetilaca znao pisati jednostavne, smirene pjesme u kojima kao da se na jednom tragičnom, nađsubjektivnom planu zbilo upravo pomirenje s prirodom o kojemu je razmišljao. U prijevodu donosimo četiri pjesme

iz tog perioda,

POGLED

Z. M.

S VIJETAO od slika ljudima je otvoreni dam Kad se kazuje zelenilo iz polegnute daljine, Prije no se svjetlost večeri nmagmula smiraju A blagi odsjaji priguše zvučawmje dama. Često se mutarnjost svijeta čini oblačnom, zatvorenom

'A duša čovjekova buna smutnji, smyrknuta, Divotna priroda rad bi svoje dane razved?it AL u, daljini stoji sumnje myačno pitanje.

24. ožujka 1671.

PROLJEĆE

S poniznošćt Scarđane!lli

JRAĆA se sumce novim Yadostima, Sa zrakama javlja se dam, ko cvijet,

Ures prirode, srcu om se javlja

Ko u doba kad mastaše pjev i pjesma.

S dna dolina mobi svijet se diže

I vedriji je u proljeće sat jutaYnji,

Iz visina, blista dan, a život večeri

Ođan je motrenju wnwutaynjeg svijeta.

LJETO

Još vidimo gdje traje toplo doba godišnje A krajine ljeta stoje u svojemu sjaju:

Zelenilo polja raskošno je rastrto

Svud gdje silazeć potok klizi s valovima.

Tako prohodi dam kroz brda i đoline U:vailinic nezadyživoj, u, vijencu zrakš&,

Dok u visokim, prostorima mimo oblaci idu: Čini se da u krasoti postajkuje godina.

9. ožujka 1640.

CRTE ŽIVOTA

K o PUTov! i ko granice planina,

Crte života se razlikuju,

5 poniznošću Scardanelli

Ono što smo tu, moći će onamo meki bog upotpunit Sa skladom i s nagradom, vječitog mira. , Preveo Zvonimir MRKONJIĆ

LES LBT!TRES FRANCAISES

Univerzitet protiv nove kritike

PJER DE obraća pažnju na veoma živi pamflet Rejmona Pikara „Nova kritika ili nova' obmana", koji je objavljen u poznatoj univerzitetskoj kolekciji „Slobođa“. Ta je knjiga namenjena studentima književnosti, ali iz mnogih· razloga može biti zanimljiva i za sve one kojima je razvoj književne kritike važan i značajan. Ova knjiga nije samo jedna studija višc iz oblasti istorije književnosti, već ima i mnogo širi zahvat, pa čak inauguriše u neku ruku i izvesnu reviziju osnovnih gledišta Književne kritike. i

Pikar počinje još sa Kritikom književnosti XVII veka, i kaže da je ona bila mumificirana vrlo rano, i čitava ta književnost bila je žrtva pozitivizma Brinetijevog, Lansonovog i De Morneovog. I ko je ranije u te postavke imao smelosti da dirme, bila bi mu u pitanju čitava njegova univerzitetska kariiera, „Tako je to trajalo sve do kraja poslednjeg rata. Prvi veliki udar metlom došao je tek sa „Istorijom“ Antoana Adama, Pitanja su naglo postavljana, problemi ponovo otivarani. I tom prilikom sima neznanja otkrivena. Sam Rejmon Pikar sa svojom tezom iz 1950, „Karijera Žana Rasina“, igrao je važnu ulogu u tim otkrićima, ::3

I0

TI dok je Rejmon Pikar bio protiv svih tih starih gledišta, Pjer De je bio saglasan sa njim. Ali kad je Pikar pošao dalje i počeo da piše i protiv kritičkih straživanja pisaca modernog romana, Pjer De obraća pažnju na njegova tumačenja, i podvlači činjenicu da i pisci modernog romana, kao Mišel Bitor i Aragon, a i drugi, mogu biti izvanredni autori kritičkih analiza Kklasičnih pisaca i njihovih dela. Tako je Mišel Bitor dac značajnu analizu Bodlerovih snova sa gledišta poetskog stvaranja. A Aragon je posta vio političku genezu „Crvenog i crnog“ s gledišta aktivnosti jednopa čoveka. Što je najznačajnije, u slučaju dela Bitora i Aragona „klasična“ sredstva kKritičkih analiza nisu bila dovoljna. Stara gledi-

šta bi čak i smetala da se ra-

zviju ove nove teze,

Zato Pjer De zamera Rejmonu Pikatu da olako me presuđuje „Novu kritiku“. Ako je nova „univerzitetskn generacija“ imala uspeha u obaranju ranijih uskih, zastarelih, pa i pogrešnih postavki, ne bi trebalo da se zaustavlja samo na svojim stanoviššima, već neka :dopusti „Novoj kritici“ i piscima „No vog romana" da idu dalje i u svojim istraživanjima, ne samo u „svesti savremenog

čoveka“ već i u delima ra-

nijih generacija pisaca.”

Jer ovako, ne samo da se vrši jedna dđezinformacija .novih generacija „studenata, već i zloupotrebljava. naslov kolekcije „Sloboda“. A. osnov ni stav te edicije je slobodna

'diskusija i kritika svih gledi-

šta u cilju intelektualnog {or miranja novih generacija.

(N. T)

_ _IZLO CASOPISA

PIŠU: NIKOLA TRAJKOVIĆ, MILOŠ IT. BANDIĆ, ALMKSAMDAR POPOVI STANOJLO BOGDANOVIĆ I RADOMIR IVANOVIĆ

ip e

SLOVENSKE POHIL”ADYV. PLAMEN

_wvorezaz rg S a

Avangarda i klasici

POSLE BROJEVA posvenih nadrealizmu i romanu, ovaj sledeći (oktobarski) monotematski broj „Slovačkih pogleda“ na oko 1i20 stranica sitno štampanog teksta donosi književne priloge i dokumente o slovačkoj i evropskoj literarno-umetničkoj avangardi, trenutno aktuelnoj temi o kojoj se neđavno raspravljalo u raznim krajevima Evrope.

Na uvodnom mestu je napis Miloša Tomčika pod naslovom „Od svedočanstva o avangardi ka njenom poznavanju“. Tomčik smatra dasu svedočanstva učesnika avangardnih pokreta izvanredno značajna za njihovo razumevanje; ali pravi zaključci i sudovi o njima mogu Se i moraju se donositi jedino na osnovu čitanja i analize tekstova, kako bi se izbegla pogrešna i jednostrana tumačenja kojih je dosad bilo dosta. Prva modernija stremljenja u slovačkoj književnosti Vvezana su za ime i delo Ivana Kraska (1876—1958) i prvu deceniju ovog veka. No pra~> va delatnost avangarde počinje dvadesetih godina sa gru pom revolucionarnih „pisaca DAV koji su utrli put nadrealističkom pokretu. Pod njihovim zajedničkim uticajem u slovačkoj književnosti se konstituiše svest o umet ničkom, nausprot dotadašnjem . narodnom. i socijalnom prosvetiteljstvu — kaže na drugom mestu u časopisu Mik}laš Bakoš, jedan od nekađašnjih vođa i teoretičara

' slovačkog nadrealizma. Po-

stavlja se pitanje, nastavlja Tomčik, zašto je taj pokret krajem 40-tih godina prestao da postoji. Iako je to pitanje veoma „složeno, delimičan odgovor bio bi: zbog nepođudaranja umetničke i političke revolucionarne akcije. I evropska avangarda se triđesetih godina osipa, usredsređujući se na borbu protiv fašizma, Staljinski dogmatizam potom donosi umetničkoj avangardđi polpunu deziluziju. Pa i gore od toga: nekadašnji članovi DAV-a bivaju u doba kulta žestoko proganjani, a nadrealizam, veli Tomčik, „izločen drugom teroru — ideološkom bojkotu“ i optužbama zbaz „formahizma“ i „kosmopolitizma“, Značaj slo vačke avangarde, zakliučuje M. Tomčik, u tome je što je bila usko povezana sa svojim vremenom, što je bila umetnost savremenosti, i u tom smislu njen primer je aktuelan i danas.

Od ostalih priloga u OVOm odlično uređenom i bogatom

#

MERKUR.

eee Eirazrripasraae alana ro oaag ai Ni Oa eee erirreiy

Politika na kulturnom polju i prijateljstvo

U OKTORARSKOM BROJU ovog nemačkog časopisa Verner Ros (Werner Ross) ponavlja poznatu senfenciju: muze ćute kad oružje zvecjka i dodaje da je borbena situacjja na polju kulture ista kao i na polju privrede, samo što se konflikt rešava miroljubivim sredstvima. A i 8ukob, interesa, kako se to očituje ha polju govorne politike, nije pravilo već izuzetak, Dobro je ako kultura prednjači — fo bi se, radi zbliženja, moglo kao bparola.Dpostaviti na čelo onih nastojanja gde čvrste političke suprotnosti isključuju agreman. TI zaista je dobro kad kultura prednjači — ona se sta-

· vlja u. pokret kao mašineri-

ja. tamo gde političko . prijateljstvo treba da se razgreje i da uhvati korena. S one strane: interesa i simpatija kao snaga koja'ljuđe mesaopštljiivo povezuje, postoji samo jedna jedina pr tina ljudskih „kontakata, a to je: duh. Uticaj, razmena, sporazumevanje — fo: su nje govi prirodni mediji. Ros kaže.da ne želi da pada u zamos, ali pisci koji su se dopisivali i naučnici koji su se međusobno gostoliubivo primali mogli su biti i zavidljivi, i ljubomorni, i osvetolju-

broju ireba spomenuli bar:

Dadaistički manifest i Mani-

fest futurizma od F. T. Marinettija, „Slučajni dokument“ Tizre Pounđa, „wnadrealističke

dokumente — čehoslovačke i . francuske, članke o ekspresi- . onizmu Roberta Musila i E.

Terraya, napise o ruskom 1 italijanskom „futurizmu i O slikarstvu (H.Arp, G. Apollinaire, V. Kandinski, L. Gorbusier), o LEF-u, odlomak iž „PFineganovog buđenja“ J,. Jo ycea itd. | A

S druge strane, praški „Pla men“ se u svome loktobarskom broju vraća klasici, ali iz sadašnje perspektive, U eseju „Češki klasici i dana-

šnjica“ istaknuti esketičar i književni istoričar Jan Mukarovsky napominje da je

klasik pojam progresivnosti i da je antiprogresivan klasik oksimoron: prirodan uslov da književno delo preživi i traje jeste njegov spoj sa savreme nošću i slutnja budućnosti u

svakom vremenu kroz koje.

prolazi. Klasika ne određuje samo formalno „savršenstvo,

već njegovo delo koje, mađa ·

nastalo u prošlosti, deluje neposredno | na čitaočevu svest kao umetnička i, još Vi še, životno važna činjenica. Tako čovek uviđa da sa SVO” jim ličnim problemima nije usamljen i da, poređ svih razlika, postoji veza među ge neracijama i minulim vremenima koja time dopiru i. do nas. Pojam klasika uz to danas je veoma elastičan: klasici su već i pisci koji su donedavna živeli a klasični su po fome što čitaoci na osnovu njihovih dela mere i proveTravaju današnje „Nknjiževno stvaranie. Takvi klasici su Karel Čapek, Ivan Olbracht, Vladislav Vančura. Jedan od bitnih „elemenata tirajnosti klasične literature je .njena mnogoznačnost: i to ne mnogoznačnost kao umetničko sredstvo, već fakva, često latentna, množina smislova koja svakom vremenu pone= što kaže i znači i koja je bitno svojstvo svakog umetničkog dela dovoljno jakog đa preživi doba svog nastanka. Klasično delo, završava J. Mukarovsky, mora u svojoj umetničkoj formi sadržavati dijalektičku napetost između formalne trađicije i novator-

stva, onu gipkost postojanja i koresponđiranja koja ni u Rklasiku ne vidi više bezličan

duh, umeiničku normu, već

jedinstvenu, živu, mhnogostra= nu ličnost prisutnu i u savre= menim | |„umetfničkim „procesima. Pored mnogih drugih priloga „Plamen“ donosi misli

o kritičarima i književnoj kri tici od Josipa Vidmara i članak Pavla Zorića „Savremeni srpski roman“ u prevodu Dušana Karpafskog,

. ! (M. 1. B,

bivi, ali su se našli u onome što se u Geteovom vremenu zvalo „komerc duhova“, a mnogo pre toga „republika naučnika“, Nesumnjivo je da su takve veze određivale du hovnu klimu epoha. „Kontakt“ nije bez osnova. postao reč mođe — veli Ros. A politika na kulturnom polju znači multipliciranje kom

takata. Kontakte ne stvaraju .

ni gostioničari ni turisti mada se i milionima ftransportuju. Za to su pozvani profesori i studenti, literati, kritičari, režiseri, žurnalisti, vir tuozi, lektori na visokim školama. Nekad je i diplomatija bila pozvana da uspostavlja kontaklte kulturri, Sudbonosno će biti da li će se „kultura“ staviti „resorno nadležnim mestima“ ili će se za diplomate, pored rutine upra vljanja i prakse pregovara nja, zahtevati i dalekcwežno obrazovanje kao pretpostavka za Dpoziv.

Ros kaže da izgrađeni aparat vapije za tim da bude izgrađen. Institucije kojima su predati rutinski poslovi, munjevito su razvile svoj sopstveni život, imaju ideje i inicijativu. ii kulturnu politiku zamišljaju dinamičnom. A. „visoko zvanje“ trlja ruke, jer svi vozovi putuju po njegovim Rkolosecima i, kao' kod dečije železnice, sve juri a ništa ne prispeva. Budimo već jednom načisto s tim, uzvikuje Ros — da kulturna politika ima strahovite mndgo da stvara, da bi pripremi la ile za pridobijanje simpa

| „metfafizička shema“. .

_ ija, za ponovno uspostavljanje poštovanja, pomoću čega | se spoljna politika jedino

može izvesti iz bezvazdušnog

LITERATURNAJA —

GAŽWPA i

Da li je to viša forma?

PROBLEM NACIONALNOG i· internacionalnog ı literaturi je jedan od onih koji se dosta dugo rešavaju. Čitave stranice književnih .listova'i časopisa? naučne diskusije i

· kongresi, disertacije i Kritike

potežu ovo pitanje .i daju najraznovrsnije odgovore,

. Ni V. Piskunov nije mogao da ostane po strani pa.·je u

broju od 7. oktobra ove go-

dine dao svoju verziju pod naslovom „Ponovo 2 nacionalnoj svojevrsnosti umefnostić. On konstatuje da u svim dosadašnjim pokušajima da se ovo pitanje reši postoje „uglavnom, dve struje: jedna koja potpuno, odbacuje „nacionalne ograničenosti i fraži uklapanje u internacionalnu kulturu i đruga. Roja apeluje na poštovanje autoriteta i fradicija. Do zajedničkog rešenja, međutim, ne može da dođe zbog meusaglasivosti principa po kojima se pristupa problemu kao i zbog toga što se nacionalno suprotstavlja internacionalnom što je, po Piskunovu, „kvadratura „Kkruga“,

U stvari, u mlađim etapama umetničkog mišljenja, dok. se umetnička literatura još nije u potpunosti osamosfalila od folklora „nacionalno obeležje se javlja: u formi etnografizma i #jfaktografizma“. To ne znači da se nacionalne specifičnosti U Pprocesu približavanja. te embrionalne „umetnosti vrhovima realizma gube i slabe. One postaju složenije i gipkije i svakoj nacionalnoj umetnosti daju snagu da „na svoj način zazvuči u orkestru svetske kulture“. „Nacionalno u. Uu> metnosti to nisu samo i toliko poslovice i izreke koliko .sposobnost da se svet vidi i

shvati na svoj način, umet” GJURMIME ALBANOLOGJIKE

e aop:Zs Beer are Eeee Ear Pu" Pere Ti ar rniaraı alu uma arita

Neispitana područja albanistike

NASTAVLJAJUĆI kradiciju ne tako brojnih ali značajnih albanističkih časopisa (Baričev) „Arhiv za arbansku starinu, jezik i etnologiju“, po-

tom „Revue intemacionale des etuđes Balkanidnes“ i sl.) „Gjurmime · albanologjike“

(„Albanistička istraživanja“), koje izdaje Katedra za albanistiku Filozofskog fakulteta wu Prištini, svojim drugim tematski i naučno bogatijim brojem pokazuje đa .je pro'blematiksa kojom se! bavi široko i većim delom neispitano područje. Pojava ovog časopisa uslovljena je malim bro jem časopisa koji se u celosti ili u pojedinostima' bave problemima albanistike.

Časopis je, za veoma kratko vreme (prvi broj.se. pojavio 1962) okupio izvestan broj izvrsnih saradnika iz zemlje i inostranstva čiji radovi pred stavljaju. dostignuća hu toj naučnoj oblasti. Neguiućči po sebnu fizionomiju ·„Gjurmime" odgovara. sađašnjim poirebama. Osim široko i studiozno obrađivanih problema iz lingvistike časopis je u svoja dva broja posvetio dovoljno prostora i pažnje problemima slavishike, balkanistike, folklora i istorije..

Na uvodnom mestu najno=vijeg broja nalazi se prilog Milana · Budimira „Mesto :Arbanskog u krugu indoevropskih jezika“ u,kome sulor najviše pažnje posvećuje pita nju porekla Arbanaša. Nasuprot teoriji o ilirsko-tračkom

· poreklu Budimir tvrdi, bpot-

krepljujući „svoje - tvrđenje obiliem toponima i oronima, ra oni vode poreklo od 'PBelasta. Danag Gunar., Svan (Gunnar' Sveme) rasm*- vlja O SlovemWe er im jrmglosama, dok dr Idriz Ajeti,

· obogaćuje

. u” datiranju

prostora. Vreme" je da se spoljna politika “shvati kao nacionalni zađakak — završava Ros. (A. P)

* - E 97 avi

ničko samosaznanje naroda. Njegov izvor je istorijsko'i estetičko iskustvo nacija", Ono što se smatra nacionalnim nije ništa statično. Ono ie uvek funkcija društveno» istorijskih kretanja. Tako, na primer, u Sovjetskom Savezu revolucija je uslovila rađanje: kvalitativno novih tradđicija i, donevši socijalnu jednakost' svim njegovim naro» dima, ukinula „neprihvažljiv odnos dominiranja. jedne, ruske, literature nad ostalima, pa se, kaže Piskunov, '„Vveć sađa može govoriti o uzajamnom odnosu literatura i o tome da se i ruska literatura književnim: blagom drugih. naroda države“. Tako se nacionalno pojavljuje u svojoj višoj formi, u internacionalnom. To je, kaže on, najočiglednije na primeru romana: kađ su prihvatili iskustva ruskog realizma”'i kad su ih usaglasili s trađicijama svojih macionalnosti. M. Auezov, D. Demirčan, „A. Upit, V. Lacis i drugi, „stvo“ rili su epska platna Koja s razlogom zauzimaju mesto u ređovima svetske Pbroze“., Sovjetski književnici više ne rešavaju usko nacionalna Ditanja nego u njima 'viđe mogućnost, širih umetničkih uopštavanja, „Umetnici koji krče nove puteve kako u svojoj. nacionalnoj tako i u Svesavezmoj književnoj praksi, sintetišu i stvaralački prerađuju · kulturno masleđe · mnogih .sovjetskih narođa, oslanjaju se.na ono što su izvojevali napredni pisci raznih. zemalja a.ne oslanjaju se samo na tradicije sopstvene nacionanle kul-

· ture“

Međutim, kaže . Piskunov, iz. članka u članak, iz knjige u Knjigu, u Sovjetskom ' Sa. vezu se i dalje insistira” na tome da je ukrajinska literatura isključivo lirska, pribaltTička u celini opisna, sređnjeazijska, didgčktična i tako dalje. Ako se neko samo drzne da odstupi od tog. kanona

· odmah ga proglašavaju, _Ots padnikom, od, tradicije Ste

e. -(6..8)

MK Ne

glavni urednik ovog časopisa dokumentoivano, akribijski·i po prvi put sistematski i n& ·širokom planu govori O. rečima. arbanaskog porekla u srp skim govorima, ili o onim rečima koje su strane, ali su u ove govore dospele preko arbanaskog. Bogato ilustrujući primerima . uzetim iz FElezovićevog rečnika (1932 i 1935) Ajeti studiozno pokazuje genezu tih odnosa ispravljajući mestimično dosađašnja pogrešna tumačenja. ' U značajnije priloge: ovoga broja treba na prvom mueštu ubrojati . studije dr Danila Đayjaktarevića: „Govorne 0so bine Gnjilana" u kojoj pregledno saopštava fonoetske, morfološke i sintaksičke OSObine ovog govora dopunjuju ći dosadašnje proučavaoce (Belića, i dr.); potom intere» santan prilog za istoriju šipftarske književnosti “Gijom Apoliner i Šiptari“, rad Mihaila' Pavlovića; rad Žarka Muljačića o ulozi fonologije · starijih romasmizama u 'rpskohrvatskim dijalektima” u Dalmaciji, kao i priloge V. Fidlera o ćamerijskim pesmama i njihovoj

. metrici, dr Ljatifa, Muljakua · koji mestimično · korigira ne»

ka MBarićeva. mišljenja. ; U proučavanju folklora' na Točito mrs'o imaju ' studija prof, T.P. Vukanovića. Plaćeno naricanje kod Šiptara~i Makedonaca“ u kojoj se autor šlužio obiljem literature, za tim studija Šefćeta, Plano" o: kalenđarskim pesmama i članak o najcasprostranjenijoj narodnoi baladi o palom par tizanu. U drugom delu časo-: bisa saopšteni sšu mekoliko zahimljivih prikaza i članaka (rad: kongresa olklorisšla u Ohridu, „Zbomik naučnih ra dova PFiloz. fakulteta u Priš~

. tini“, prvi simpozijum o etno

genezi Ilira. u Sarajevu 1984) jtd. o BEM ; Sudeći po obiavljehim. pri lozima i razvojnoj liniji kO> ja se već sada lako nazire „Gyurmime“ se neće moći mimoići pri iole ozbiliniji albanističkim proučavanjima.

# R. 1.

KNUJJIV REV NR. NOVINE"