Književne novine

;

povodom desete godišnjice smrti tina ujevića

. pesnik ı život

Velibor GLIGORIĆ ·,

UJEVIĆ je otišao pred prvi svetski rat u Paniz kao mlađić. Prethodile su godine bujne i burne aktivnosti u Ujedinjenoj jugoslovenskoj nacionalnoj omladini u kojoj je on bio jedan od najborbenijih. Vratio se po završetku rata u zemlju razoren. Sasvim izmenjen. Oni koji su ga znali kao bodrog, lepo odevenog mladića, iznenadili su se njegovom promenom. Morao im se pričinjavati da je prerušen. Pošao je kao beli brik na pučinu, a vratio se iz njenih bura krme polomljene, jedra iskiđana, opustošen.

” Dolazi mi ova asocijacija, jer je Ujević jedno vreme u ratu bio mornar. I nije to slučajno. U njegovoj poeziji čarolije su i čudesa u dubinama, i zvezde e ogledaju u njenim Vo· dama. Rastko Petrović se seća iz Pariza Ujevićeve fotografije hao francuskog mornara u vreme rata. Zapisao je u dnevnik: „Njegovo odelo izgledalo mu je tesno i kratko na njemu, ali zato su mu oči bile nasmejane i podsmešljive“. Rastko Petrović pripoveda o susretima sa Ujevićem u Parizu: „Tada se bio tek vratio iz mornarice čija je baza bila u Jadranu. Parisko proleće bilo je na izmaku: on nas je odveo u sobu prenatrpanu knjigama, i jednim divnim zatalasanim glasom pročitao po nekoliko puta dve-tri male poeme o belim bolničkim ođajama, o vlažnim pariskim podsenskim mostovima. A svaki čas pitao je: „Nije li. to božanskije od Hajnea?“ Misliki smo: „Ovo je zaista novi Hajne“, i voleli smo ga beskrajno“.

"Ta soba prenatrpana knjigama pratila ga je u viziji i tada kada je sam sebe nazivao pesnikom skitnicom. On je bio načitan pisac i pre odlaska u Pariz. Pesnik i esejist sa bibliotekom knjiga u erudiciji. Zadivio je emciklopedijskim znanjima svoje slušaoce u kafani „Mo&kva“, koju je ređovno posećivao posle rata. Rade Drainac izgleđao je pored njega u erudiciji kao Sančo Pansa pored Don Kihota. Ujević je davao utisak da je iznad svega što se zbiva oko njega, usamljivao se, ali nije mogao bez društva. Ličio je u svojoj kafanskoj boemiji na kaluđera bosjaka, ali niko od onih sa kojima je dolazio tada u kontakt nije se mogao meriti 5 njim u znanju. Nosio je Rhanap kaluđerski oko struka, ali i mač duha uza se, Nije dopuštao da se sagovornik dotakne njegovog unutrašnjeg sveta. Unutrašnji svet je njegovo carstvo, a u njemu najveće blago njegova poezija.

Ja nisam pripadao njegovom krugu. Ređe sam odlazio među boeme Skadarlije, mada su me oduvek privlačili osobenjaci, maštala i sanjari ne samo u umetničkom svetu. Napisao sam knjigu o boemima: Matoš —. Dis — Ujević, i objavio je o svom trošku. Ujević je uzeo da je rasturi, iako je kritički govorio o studiji nje~

mu posvećenoj. Kađa sam se teže razboleo, do~.

šao je da me obiđe nekoliko puta čak negde iza Čubure. On jedini od pisaca. Sedeo je pokraj moje postelje i ćutao. Naši razgovori su bili ćutanja. Pređa mnom je ruševina, kao neka magična iskopina poezije, torzo hrama umetnosti i poezije, a živ je čovek i pesme dragocene piše. Zagonetan mi je njegov pravi lik. Šta je pakao u njemu, a šta raj, šta ftamnica, a šta nebo zvezda? Izgledao mi je na mo>

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

ZAŠTO JH, dakle, Tin Ujević veliki pesnik?

Ne (samo) zato što poseduje „metalno čist i zvonak stil i sliku“, „stihove gorke i lepe“, „retku i uzbudljivu muziku“ reči, što mu je pesma „teška od doživljaja tamnine, crnila ži vota, zamračena tugom“, što „tamnim bojama“ i „sumračnim tonovima“ kazuje „draž tragične šspovesti“. Ne (samo i jedino) zato što je hajne= ovac, bodlerovac, uitmenovac, remboovac i verharenovac, što je bio usamljenik i boem, lutalica i cinik, asketa i mučenik, mistik i samaričanin, što njegov pesimizam „nije bio pesimizam nemoćnika, već pesimizam moćčnika“, što je njegov pesimizam bio tobož optimizam, i to optimizam koji se „sastoji od nada u veliku budućčnost“. Veliki pesnik je velik po svakoj reči kojoj se posvetio, po svakom stihu kojem je poverovao, po svakoj pesmi koju je saopštio.

Posmatrano egzistencijalistički, Ujević je biće bačeno u „crnu jamu“, prikovano za „oštru slamu“. Egzistencijalistički, tj. liberalistički, kosmicistički, sitnoburžoaski — on je definitivan u očajanju, definisan patnjom. Ali posmatrano suštinski — ovaj pesnik je biće „ruku punih gnjeva“, biće koje se glasi „mržnjom svetih hvalospjeva“, Ujević, dakle, nije ni de finitivan, ni definisan, isto onoliko koliko to ne može biti ni bilo koji akt nemira, ni bilo koji čin junaštva. On je ono što i svaki istinski umetnik a priori: „vitez duha“ koji „u dubinu slazi kao crni rudar”, Znajući „zlu nemoć plača“, on se spremno odriče poze jeremijadnog ili stoičkog ispovedanja (u kojem mnogi viđe odlučujući kvalitet njegovog genija), odriče se, čak, i pribegavanja toj pozi, jer je bitno svojstvo njegovog duha nešto sasvim suprotino: hvatanje u koštac.

Stravično je pesnikovo pamćenje, jezive su slike koje ključaju u mozgu. Vreme je uhvaeno, epoha otkrivena u svojoj golotinji, a čo= vek nađen kako, slineći, kao majmun, čuči nad svojom sramotom. Zbog toga, Ujević često konstruiše grotesku besmisla. Zli smo, kaže on, jer nam je nepoznata nauka ozbiljnosti, veština zrelosti. Većinu čovečanstva čine — „lumpači, bekrije, bitange, bogohulnici, paranoici, leševi, strvine, hulje“, a zakon društva glasi: da postoje, da delaju i deluju Najbolji i đa su, istovremeno, nepotrebni, kao što je kamenu ne-

9

mente kao živi samostan, kao ćelija u kojoj je i ljubav molitva. Razmišljam: u njegovom ćutanju je i prkos svemu, životu, sudbini i ljudskom rođu, i pprokletstvo svemu što ga je slomilo: Pitam se: zašto seđi u mojoj sobi tako dugo i zašto Čutimo tako?

Viđeh ga još jednom u Sarajevu kada su ga prognali iz Beograđa. Bio je i on putnik kao veliki pesnici kosmički, no ovog puta progna= nik je. Vlasti su tada sa korbačem mržnje naletali na poeziju. Seđeli smo uveče u bašti jedne sarajevske kafane. Veče je letnje. Njemu kafanski štimung godi, U tome je Matošev discipulus, odmetnuti i pobunjeni đak, koji se vraća učitelju. On je zagledan u kafanski svet odsutno, Kafanski gosti ga začikavaju. On im odbrusi blistavim duhom. Podrugljiv je u kafani, a kađa je sam onda je u njoj na megdanu, Don Kihot. Za stolom smo, a svaki je od nas u svome monologu. Krećemo. On me prati. Uzima moj pržiljag. Ja se branim, no uzalud, ponaša se kao da sam njegov gost, riterski. Željeznička stanica u Sarajevu daleko je od centra. Idemo peške, zvezđe su nad nama. Sve što nas okružava, potamnela brđa, mošeje, raspeća, parkovi, šeđivan, u svetu su njegove poezije. Na stanici se rastajemo. Njegova krupna figura postiniaka, pulinika i prognanika kreće se širokim drumom. Sam je sa senkom svojom pod mesečinom, Nikad ga više ne videh.

Lik mu tražih u čarobnom ogleđalu njegove poezije. Zapisao je u ispovesti: „Zavoleo sam pisce i knjige, bajku prirođe i muziku riječi, samoću, fišinu, diskretne i mekane note, neka raspoloženja sutona, krv neba i bljjesak jadranskih boja“. Njegov intimni poetski lik je u toj ljubavi. Iđeal ljubavi mu je uznesenje u zvezde, danteovski. I on ima svoju madonu,

. svoju Beatriču iz Vita Nuova. I ona je vizija, iod

nie on, kao i Dante, očekuie spas iz zemanljskog pakla, očekuje spas od njene plave mesečine. Prognanik je, hajka je za njime i krvo-

. žedni figar sudbine, Duh mu lebđi u muziku

sfera da se uhvati, u kolo zvezda. No njegov poklik nije ekstaza, već Telek. Njegov korak ne= čujno gazi svojim mučilištem. On je pesnik mu-– čehik, tragik kome je umrla vera i koji bugari krvava srca. Krv kaplje dz njegovih stihova.

Skrivao je svoje lice od nas, i želeo da se prikaže onakav kakav nije, hamletoviki. Ponekad je ulazio u ruho onih šekspirovskih izmaštanih ličnosti, onih koje su i san i java, i realnost i irealnost, pripađaju svetu i nisu u njemu, već ispoveđaju neke svoje zatajene bolove i pobune, zagonetkama, mudrošću Kojoj dugo treba otkrivati smisao, a kada se ona otkrivena pojavi zablista kao nmajređa skupocenost duha. Ujević je veliki pesnik, jedan ođ najvećih, i svoje bolove, tuge, pustinjačka sanjarenja, jauke srca, nespokoje, bežanja ispređ hajki, molitve i kletve, krikove i pobune, izrazio je čarolijskom muzikom reči. Bio je neobično obđaren tom muzikom, dubinom, vrelinom ljubavi i muđrošću mučenika-tragika. Lepa osećanja zaista mu je dala vilinska mesečina OBZAHRVEI u kuli u kojoj se rođio kolevku be= snika.

ae

TIN UJEVIĆ

potrebno perje. U izvesnim trenucima, koji nisu beznačajni, u pesniku se javlja neskrivena zebnja, strah: đa čovek, možda, nije iskonska „težnja novom bolu ili ljepšoj mani“, kao što u drugim trenucima, najtežim, slika čovekovog prostora u vremenu predstavlja „jedinstveno, početno i završno, sveobuhvatno ne. Ne — za čoveka (koji je senka), ne — za prostor (koji je varka), ne — za vreme (koje je trik). Ne — za sadašnjost, prošlost i buđućnost. Naročito, ne — za buđućnost. Svestan licemerja „svake himne rađu (pevaju je oni koji ne rađe, oni koji rade — proklinju), svestan činjenice da „jaz, što nas dijeli od [..] budućnosti treba da bude zatrpan mrtvima“, Ujević mistički zagledan u budućnost, predstavlja, u suštini, nemilosrdnu demistifikaciju budućnosti, „Cijeli nam prošli život} — saopštava on mirmo — gledan sa ove visine, život vezan uz zemaljske ljude i zemaljske uspomene, izgleđa bogohulan, malo blata uz hitne točkove, što jure pravcem budućnosti“. Izgleđa, atak na prošlost!? Ali, ne!

TIN UJEVIĆ U BOLIICI 1955. GODINE

Arsa JOVANOVIĆ

Kad nestanu vode pod jarom besnom

se tamme senke, dva, bezdama u Krilima D moći. Slepoočnice od, mastila i Yđe. : Slepljena konopljina vlakna kose njene što ? režu, kao mačevi, kao skalpeli plavi i nmeosetljivi

prvi slog prve reči.

Podsmeh veliki kao mebeša,

nebesa još jedmog meotkrivenog kontinenta odjednom, kao oblak.

Kao klica ispuštenog semena,

slučajno kao kap zgrušane Krvi.

Zašto si tako uplašen?

Noć mije polarna, tek noć je,

tek jedma pod, senkom, dva bezžzdamna

% paperju masnom

Boja krvi i tvoje + moje-

i boja krvi čudovišta v a

ista, je. | ~

Šta će ti sam, šta će ti strah, šta, će ti osmeh?

Nijedna noć te ne može primiti, i

tvoje su ruke duže od svih senki polaynog j jutra,

veličina pesnika

Jer, i mi ćemo, sutra već, biti to trošno blato; to „malo blata uz hitne točkove“ biće neminovno svaka budućnost, i ona najobasjanija; svaka.

Pa, ipak, pesnik nije ni miran, ni gorđ zbog Tajne pred kojom stoji kao Arhanđel pred osudđenom dušom, Pesniku je, i dalje, teško. Njega muči pitanje: ima li uopšte moćnih, i ko je jak i moćan, ko je silan u ovom svefu, silan istinski? Da li onaj koji je umeo „s gruđi od čelika prebrodit bure s lovorom na čelu“ ili onaj „Koji strada, koji pati“ i koji želi „plakati, sanjati o svom različku ili visibabi“? ·

II

Ujević se užasava mogućnosti da njegova duša bude bolest. Tim više kad otkrije, da ona lo, vrlo često, i jeste, On nastoji da njegova duša svakad bude — bojište. „.. Biti veći za čitav polet uskiptele tmine“, Što je više očaja i mraka u nama da, tim ubedljivije, budemo veći, snažniji i lepši. Da nam beznađe posluži kao podsticaj. Ništa novo, jer se odavno zna da „Žživot nije samo heraklitovska rijeka, on je i

„vulkan i gejzir, i još koiešta“. Ali kad Uiević

naznačava: „... Ja.neću klieat Duhu Kakav Nije“ „Izgarah dati nešto Novo...“, „Htjeti i moći samo silne stvari“ — onda su njegova polazišta, žaista, nesvakidašnja, izuzetna. A jeđino uz velike zahteve idu velika ostvarenja. Pa kad se to moćno ne da ostvariti ovoživotno, nek se, bar, ostvari onoživotno, u poeziji. U pesmi „Oproštaj“ (kao i Rembo u „Pijanom brodu“) Ujević hoće niz divlje vode sveta — bez navigatora, bez vođa. Snagom «sopstvene duhovne orijentacije. Hoće da bude borac, svest o pobuni i lepota pobune („Korugva nam ćuhta, gremo, mi puntari!“). Hoće da bude jasan u pozivu: „Ustanimo jednom za ljudsku dušu, za otkupljenje čitava čovjeka, svečovjeka, moralnog i ekonomskog, navijestimo rat svim tiranijama, „svim buržoazijama svijeta...“ To je alfa-njegovog dela, osnovica njegove stvaralačke energije.

Kao što je, nasuprot,

omega +— onai sumoni stih: „ravnođušni

prema zlu“, Najstra=

šniji i najteži stid za Ujevića jeste stid neodgo= ·

vornosti i ravnodušnosti, stid sebičnosti. On zna: što manje noj ili kanarinac — tim više pesnik. Zna, zatim, da je pojam „društvena odgovornosi“ nedovoljan i sitan kad je u pitanju

Od voska si i nisi,

istopšiti se mećeš.

· Kađa si mek, kado odđbaciš staru ljuštu”nu,

sa rakovima, sa puževima golaćima, među međuzama, i bestelesnim, algamc, # bljutavim, baruštinama„

isto je.

Don je vam, tebe,

sveća, jedna zameniće ti sunce. Zabplovi.

Bez bujice ćeš brodđiti u kapi jedinoj slučajno kao trag zgrušane Krvi nečije. Pravac?

Dok ležiš, dok čekaš sam,

bol u petama iznemnadam meko, te podseti đa reka jedmo, velika samo nosi bestelesne tvoje udove

bez tvoje + ičije dozvole.

I misli skamenjene,

kao grudve zemlje ili snega.

ili mesa krvavog, uvaljanog u pesak, kotrlja jedam vreli blizard, polarni uvek u istom, pravcu.

AP senka je sve duža.

I sam, se pretapa w besvest meorgamsktu,

% besvest kristala,

u tišine i tame nedoticane

pod tom istom, rekom,

dole pod koritom, ispod dna peskovitog,

ispod, leša utopljenikobog,

ispod njegovog osmeha bunog školjaka i mulja kuđa dosegnuti nećeš:mikad;"" (ide IO 270%EOJ ni kad nestanu ode pod jarom, besmomi, 56% „OtašE, pod vetrovima YažhidenmafTh, 1 ČA O 0 kad nikme pĐomnovo prvo bilje,

i zađah, rađamja, M kao trska kad u nebo šikne iz toplog mulja, uguši mirise otužne i tuđe. ;

\

· tokaz istraživaču, pozivno

strasna i iskonsks angažovanost najvećih. Tad se radi o istorijskoj ođovornosti Zato, Ujević nije vapaj, nije jauk i nije moli» tva. Ujević je zahtev. Ili — ili! Da se saza tajna, da se dokuči otkriće, makar. naj• strašnija tajna, makar najjezivije otkriće, i da se, posle, istraje u njemu, do kraja. Celokupna njegova poezija nedvosmislena je i žestoka kritika postojećeg, negacija filistra i zločinca, pu> zvono buntovniku. 'ostalom, Protivrečnost je jedđima štaza kojom se, do valkirskih uznesenja, mogu kretati snažni. Odricati' pozitivna bespuća, prihvatati negativ“ na... Svestan svog položaja, svoje dužnosti, svoje snage, svestan, bez izmotavanja, svoje veliči-

- ne — Ujević je, naročito, svestan sebe kao či-

mioca istorije i sebe kao naročitog borca koji je ispunio ono što se tražilo.

On je shvatio besnika kao sudbinu. Kad, kao bog, kaže reč, tad:

„„. Uskrsmwule stvari, smijehom, + Jaukom, prodiru, u, crnu. svetinju i grožu.ć ;

Tako shvatio, ali je sebe, kao pesnika, svestra> no ispoljio: i kao utvaru, i kao žrtvu, i kao tajnu, i kao čuđotvorca, jednom yečju: Mao „malheure d” čfre počte“, To jest, kao raskršće i besanicu, kao stalni napor da se odo»li snu. Pesnik je oko koje ne vidi što jeste, već što nije, i uho koje ne čuje zvuk, već rađanje zvuka. Pesnik je posebno oko i posebno uho. „Dok život ključa u njemu, on sluti đa su izvori u golemoj dubini, nevini i bistri poslije vrtiloga“. Uskraćeno blaženstvo radosti pod suncem, vedrine u svetu, pesnik nadoknađuje vi šim, dostojnijim blaženstvom nesreće zbog saznavanja, patnje zbog otkrivanja. Upravo tako; ne želeći, međutim, ni po koju cenu da saznanje i otkrovenje prepusti slučaju jednačenja sa svakodnevnom (otužnom) bezbrigom i nebrigom. Na primer: „... Zvučnim drumom zli konjici idu...“ Samo znak, samo zvuk, jedan glas, jedno slovo, „z”, i — znamo: početak je krv, kraj je prah,.a između njih — guste kiše znoja, ledeni kristali dahtanja u stravi,

Znači, Ujević'je pesnik poraza!? Ali, kako, kakvog poraza? Da je poraz strašah i koban, pesnik bi se s njim (pesnički) možda i pomirio. Poraz je, međutim, prazan, ne osmišljuje, ne

(NASTAVAK NA 9, STRANI)

a.

KNJIŽEVNE NOVINE