Književne novine

| KNJIŽEVNE NOVINE

intervju intervju intervju intervju infervju intervju intervju intervju intervju

NAŠI

intervju sa dr Lazarom Trifunovićem

· [LI]K(OM/TNIIHJ KRITICARI

SLU}

SAMOUCI

ISTAKNUTI LIKOVNI KRITIČAR, predavač na fakultetu, pisac zapaženih Knjiga iz oblasti likovne umetnosti i direktor Narodnog muzaje u Beogradu, dr Lazar Trifunović, bez sumnje, predstavlja veoma značajnu ličnost naše ligrovne umetnosti,

VI STE AUTOR zapažemh dela iz likovne biatnosti, Imamo li dovoljno knjiga, iz te oblasti? KNJIGA o likovnoj umetnosti ima vrlo ma-– io. U poslednje vreme ova se praznima užurbano popunjava, zahvaljujući, pre svega, „Jugoslaviji“, „Nolitu“, i „Prosveti“, ali će proći još dosta godina dok u ovoj oblasti dostignemo osrednji evropski standard.

SMATRATE LI da se oseća potreba za jedmom sistematizovomom, istorijom, mašeg slikarstva. i osećate li možda i sami grižu savesti što je još nemao.mo?

MOJE KOLEGE ji drugovi, Voja Đurić i Dejan Medaković, i ja pripremamo za „Nolit“ ri knjige koje će obuhvatiti istoriju srpske umetnosti. Mcja knjiga, „Sınpska umetnost XX veka“, privedena je kraju i verujem da ću je predati izdavaču krajem godine.

STA MISLITE o novim, pokretima u našoj likovnoj umetnosti i šta je u mašem, slikavstvu najviše maše?

NE ZNAM Šta bih zvao novim, a šta našim. Novo? U čaršijskom smislu to se vezuje za reč i vic, a prava umefnost nastaje nekako mimo tih bučnih imena i naziva. Za mene je u umetnosti novo sve ono što u likovnoj formi otkriva naše vreme ili omo što svoje snove poklanja „budućnosti i stvara viziju novog Sveta. Izraz, tehnika i tehnologija nisu u pitanju, omi dolaze spontamo, Namemo tražemi, veštački izraz isto je što i veštačko cveće — ne miriše i nema života. Autemtično stvaralaštvo treba stalno pronalaziti, a to može da bude i težak posao, jer je danas mnogo siledžijn sa veštačkim cvećem. Ali, ostavimo ih njihovom samozadovoljstvu i revolucionarnom razbijanju američkih konzervi. Za pravu umetnost. oni i nisu od značaja.

A naše? U likovnoj umeflnosti je to teška i složena tema jer su nacionalne i etničke granice relativne. Slikarstvo ima jezik koji je po prirodi svoje strukture internacionalan, Nesuminjivo je da etnička pripadnost, geografskoklimatska određenost, tradicija, ostavljaju traga u umetnosti. Ali, problem nije u tome da se Svemo traži nešto naše, već da umetnik pre svega traži sebe i svoje vreme. Što je on individualniji, njegovo delo je univerzalnije, što je više svoj njegovo stvaralaštvo je više opšte ljudsko. To su kauzami odnosi koje umetnost potvrđuje od svoga postanka. U slikarstvu sve može da bude naše, ali i ništa nije naše, — naši su najpre uslovi u kojima se rađa jedna likovna forma. Postoje, možda, i neke šire opredeljenosti nacija, ali bi to bio dugačak razgovor i bolje je da ga izostavimo.

KOJI JE PRAVAC u svetskom slikarstvu danas mc • „aminantniji?

MISLIM da ne postoji dominanini „pravac“. Isključujem iz našeg razgovora novinsku reklamu, galerijske taktike, trgovinu i sve što je senzacija dana, Postoje ozbiljni umetnici koji pređano razmišljaju o svom poslu i koji ga sa entuzijazmom usavršavaju. Njih je mnogo i ne bi ih trebalo gurati ni u kakve šablonske i prazne termminološke kalupe.

SVOJEVREMENO ste se bavili likovnom. kriftikom. Sta mislite o našoj likovnoj kritici danas? LIKOVNOM KRITIKOM aktivno sam se bavio nekoliko gođina i iskreno Vam kažem da je to bio najcrnji period moga života, kada sam pogubio mnoge prijatelje. Prestao sam da pišem kritiku u znak protesta, jer mi početkom 1963. godinc nije objavljeno nekoliko članaka, što praktično znači da sam bio sprečen da iznesem svoja gledišta. Uvek kad mislim o kritici pitam se da ]i smo mi sređina u kojoj kritika može da živi Jer ni kao društvo, ni kao pojedinac ne podnosimo kritiku. Kritičar je u principu neprijatelj, njegove „zamerke se ne prihvataju kao rezultat njegovog stava i ubeđemja, već se uvek traži „nešto što je iza toga“. U posebno je teškoj situaciji likovni kritičar kad pojave umetfnosti posmatra u širem društvenom i sociološkom komtekstu, jer se često te analize neminovno pretvaraju u kritiku društva. Zato mnogi naši kritičari beže: ili na terem tehnologije i esteticizma, ali u kvazi poetiku, ili u ugodno utočište konfuznih terminoloških fraza

Glavni i odgovorni urednik Tanasije Mlađenović. Sekretar redakcije Bogdan A. Popo'

primerak 50 para (50 dinara) Godišnja pretplata 10 novih dinara preduzeće „Književne novine“, Beograd, Francuska 7, Telefoni:

koje često nemaju nikakvog smisla. Našem kritičaru jc potrebno mnogo snage da bi plivao uzvodno i mnogo vere u sopstvene principe da bi mogao da ostane usuamiljem. Postoje tu i neke praktične stvari. Svaki list šalje specijalne dopisnike na svetske filmske festivale i međunarodne utakmice, a ja tvrdim da za 20 godima nijedan list nije poslao svog likovnog kritičara u inostranstvo, iako "postoje stalne i vrlo značajne međunarodne izložbe. Da ne govorim o tome da likovmi kritičar u novinama ž#zaradi manje nego WHstačica. Novine neguju ..oseban potcenjivački odnos prema likovnoj lritici, vrši se presija na kritičara, članci mu se skraćuju i štampaju na najneugledmijem mestu, reprodukcije se ne objavljuju.. Pravi se čak i diskriminacija: članak o jednom umeilniku slaže se nonparelom, sa malim „naslovom i baca maltene među staleške vesti i čitulju, a Članak o drugom umetniku dobija drugi Slog, veliki naslov, reprodukciju, ugledno mesto, To nikada nije stvar kritičara već raznih ljuđi u redakcijama ili na prelomu. Zato je naš likovni kritičar u situaciji da se bori, pre svega, protivu redakcije u kojoj sarađuje. Sve su to, na kraju, tehnički problemi. Ono što zabrinjava, to je da se kritika kao rod ne usavršava, ne izgrađuje svoj metod, ne proširuje filozofske i estetske vidike, teorijski je slabo cpremljena. Kod naš je posle rata objavijena samo jedna teorijska kmjiga, Protićeva „Slika i smisao“, a bez teorijske dubine nema ni suda ni kritike. Svi naši likovni kritičari sreda su samouci, oni dolaze iz različitih struka: iz literature, iz redova umetnika ili istoričara umetnosti. Njihovo obrazovanje nema sistematilnost i logičnu postupnost već je isključivo rezultat ličmih napora i zalagarnija. Pored toga, kod nas čovek prestaje da piše kritiku upravo kad bi trebalo da počne. On počinje da sudi i presuđuje dok je poletarac i zelembać, a kad sazri, stekne iskustvo i prošini znanja on napušta kritiku i predaje se drugom poslu. To je uostalom i moj sl}učaj: Ali, ne treba gubiti veru. AKo nam je likovna Kritika mnerazvijena, imamo” odližnu esejistiku i monografsku studđijuku literaturu.

Lično verujem u ovu najmlađu generaciju koja se sada okuplja oko časopisa „Umetnost“, To su talentovani ji školovami ljudi. Na nama je da ih podržimo i da im stvorimo uslove kako bi

komentar komentar komentar komentar

SAREN T OVE KAO I RANIJIH GODINA u prvim let-

njim mesecima, u stvari na kraju školske go-

dine, Beograđ je doživljavao jednu značajnu

kulturnu Imanifestaciju, koja, međutim, go-

fovo uvek ostaje nezapažena. To su brojne iz-

ložbe dečjih crteža i slika što predstavlja neku

vrstu pravog spontanog likovnog festivala vi-

sokih kvaliteta.

Odavno je rečemo đa je umetnost dece projekcija njihove ličnosti. Još bi se moglo dodati: njihovog optimizma; njihove životne radosti: njihove razigrane mašte i njihove dečje bezazlenosti, To je jeđan mestvaran svet, ali svet duboko human i ljudski. Vrlo se mnogo govorilo o vezama između umetinosti dece i umetnosti mentalno bolesnih ličnosti. Kako ovde nisu u pitanju upoređivanja, već idđentifikacije, trebalo bi jasno reagovati i odvojiti ova dva stvaralaštva. Naime, i vrlo renomirani likovni kritičari pokušali su da pronađu sličnosti između crteža dece i crteža mentalno bolesnih. Ovakav stav u osnovi je nehuman, jer baš ono što odvaja stvaranje dece od stvaranja mentalno bolemih su veliki optimizam i duboka humanost koja se sreće ređovno u crtežima dece. U crtežima mentalno bolesnih, naprotiv, nema tog optimizma, i mada takvi crteži poseduju izuzetnu ekspresiju, ona se redovno kreće ne u pravcu dekorativnog šarma svojstvenopg umeflnosti dece, već u pravcu jedne napregnute ekspresije. Slike mentalno bolesnih ne poseđuju u velikoj meri čisto likovne kvalitete. Glavni akcenat na tim slikama je na ekspresiji. Kođ umetnosti dece, naprotiv, ima vrlo mnogo sponfanog baš u likovnim kvalitetima. Dečji crteži pokazuju jednu zapanjujuću organizaciju i uravnoteženost. A što se tiče humanosti, đečji crteži đaju dobru lekciju i odraslima. Deca nikada na svojim slikama i crtežima ne prikazuju svirepost, Ako se od njih i zahteva da predstave kakav dđogađai koji je sam po sebi neprijatan (to se naičešće vidi na prikazima scena iz rafa), to će biti izvedeno sa izuzetno visokim shvatanjem morala i ljudske pravđe. Na takvim crtežima i slikama pobeđuje uvek bolji; trijumfuje pravda. Ono što nas, ljudđe XX "•veka, posebno uzbuđuje pred dečjim crtežima — u prvom ređu

(1000 starih dinara),

627–286 (redakcija) i G626–020 (komerc »Glas«, Beograd, Vlajkovićeva 8

stekli šira znanja, više putovali i bili bolji od nas.

IZVESTAN BROJ SLIKARA zastupa mišljenje da su slikari majpozvamiji da tumače slikaYstvo. Oni ističu da su istoričari umetnosti stonju da u tumačenju dela dođu samo do izvesme: granice. Prema njima, iza te gramice istoričayv umetnosti Više me može da se smađe. Postoje li, zaista, takve granice?

SPOR IZMEĐU umetnika i kritičara je mitski dug, — počinje od časa kada je Apolon odrao kožu Marsiji. Lično mislim da slikarstvo može da tumači svako ko tu materiju poznaje, bez obzira na struku. Može da bude i slikar i isto> ričar umetnosti i pisac, Samo, jednom za uvek treba razbiti famu da slikarsku materiju najbolje poznaju slikari, jer treba jasno odvojiti stvari: jedno je naslikati sliku, drugo je poznavati slikarstvo, to nikako nisu sinonimi, Vi pominjete neku granicu iza koje se istoričari umetnosti ne mogu snaći. Nema takvih granica. Uostalom, čemu reči, Najumnije, najdublje i najkompletnije knjige o slikarstvu koje su u svetu napisane nisu napisali slikari.

VI STE DIRBKTOR Narodmog muzeja u Beogradu, pišete knjige i Dpredajete na fakultetu. Da 1i vam i u, kojoj meri smeta ovako svestrana angažovbamost? , 7;

TO SU TRI OBLIKA jedne itite struke koji se međusobno dopunjuju. Volim svoj posao i ništa mi nije teško. Lično smatram da nisam ni mnogo ni svestrano angažovan.

Razgovor vodio Miodrag Petrović

je njihov likovni izraz, likovni jezik, duboko emocionalan, simboličan i mitski. Ipak, i pored toga što je simbolika izuzetno prisutna, i Što su emocije često dominantne, deca ne trpe nejasnoću. Ako nam njihov crtež ponekad i deluje nejasno, to je isključivo zbog toga što se deca obraćaju — deci, a nikako odraslima. Dete crta za sebe i za drugu decu. A odrasli moraju da imaju urođenu nevinost i senzibilnost, da poseđuju afinitete za umetnost uopšte i za umet nost dece posebno. i da zatim pokušaju da se spuste na nivo deteta, đa bi tek onda, zajedno sa njim, uživali i u njegovoj slici. Tu, međutim, nastupaju nesporazumi. Oštre reči upućene na račun tehničke neveštine u crtežu. na račun „nestvarnosti“ i nerealnosti pojeđinih oblika i motiva — upučene su, u stvari, na račun one prave nevine emocije „koju odrasli ponekad vrememom izgube i na račun čiste likovne poezije. n , Tako dolazi do dečjih pokušaja da preslikavaju i kopiraju prirođu što vernije, što je, u stvari, prvi korak u banalnost, Jer. treba biti Velaskez ili Direr, pa moći »realno« preneti prirodu na papir ili platno. Pa i ovi veliki umetnici su komponovali i ođabirali. i oni nisu kopirali prirodu. I oni su davali jedan svoj pogled na svet, bez koga je nemogućno stvoriti ni poeziju na slici, pa ni. samu sliku, Pogledajmo kako deca, nesputavana primedbama i oštrim prekorima odraslih, rešavaju, na primer, problem kompozicije. Ovde njihova spontanost nepogrešivo koriguje čak i njihovu emociju. Ako dete radi samo i samostalno, ono neće pogrešiti u kompoziciji i organizaciji slike, i neće se ogrešiti o ravnotežu. Tspred ljudskog lika u profilu dete instinktivno ostavlja prazan prostor, a ako je na jednoj strani crteža dato više detalja, dete će već umeti da postigne ravnotežu docrtavajući i na drugoj strani nove detalje, ili će problem rešiti još suptilnije, time što će na praznom prostoru dati kakav psihološki efekti iznenađenja, koji tada u potpunosti zamenjuje bukvalnu ravnotežu. . Dečji svet je pre svega jedna optimistička poruka ljudima. To je svet ljubavi i sloge. Šetaju se tu, na dečjim crtežima, i mačka, i Das.

esej esej esej esej esej esej esej ese

|||)

I MASOVNA KULTURA

MNMastavak sa 5, strane

i često postaje skoro nezavisno od svak i ihološkog motiva, ali psihološki motivi koj sam sada pomenuo predstavljaju onaj daleki,

nepoznati razlog koji čini i autora i čitaoc Deetljfyirs za takvu vrstu intelektualnih izg, raljki.

reba enuti još jeđan značajan psiholo. aut OL PRGR se može otkriti kod autora dela masovne kulture. To je osećanje izgubljenosi i ugroženosti koje se kondenzuje u čoveku kao rezultat mnogih životnih problema. U delima masovne kulture ovaj motiv se otkriva u kon, strukcijama u kojima glavni akter nastoji da se izvuče iz beznadežne situacije. Ovakav + fabule naročito je čest u kratkoj kriminalnoj priči. „LE |

Logika sanjarenja igra manje ili više zna. čajnu ulogu u različitim žanrovima masovne kulture. Tako sam na osnovu analize našao đa je u stvaranju melodramskih tekstova i fil. mova odlučujući onaj tip sanjarenja Čiji je osnovni motiv mazohističko iživljavanje. U sva, kom žamru, međutim, kao i u svakom posebnom delu, ima bar nekih elemenata sadržaja koji su određeni logikom sanjarenja. Hepiend je primer takvog elementa sadržaja. Kako obja. sniti činjenicu da je hepiend redovan, čak ne. izbežan završetak storije u svim ili gotovo svim žanrovima masovne kulture?

Postoji uverenje da su đela masovne kulture pretežno nekreativna. Zaista, kao đa je cilj autora ovih dela pre da konstruišu iznenađujuće situacije i obrte nego da kreiraju estetske vrednosti. U svakom slučaju, treba se pi•

tati šta uslovljava pretežnu nekreativnost del

masovne kulture.

Mislim đa bi se odgovor mogao potražiti u vezi sanjarenja i ove vrste literature. Psihička dispozicija autora ovih dela čimi ih na» klonjenim sanjarskim konstrukcijama Koje, bar posredstvom simbola, rezoniraju sa njihovim ličnim problemima. U zamišljenim storijama autor traži gratifikaciju za neke svoje nezadovoljene težnje, za svoje društvene ambicije, Nesreća je u tome što je om sputan ovim tek njama, što ne može da ode dalje ođ njih, šio njegovo jeđino zađovoljenje na fiktivnom pl nu leži u protivrečenju stvarnoj OSRAM, Žnja za ovim Wkontriraniem je kompuls}Vhy\ zato samjar i nema sposobnosti da se izdimne imnad ličnib problema, da zauzme. slobodan stav prema životu, da pokuša da kreira nešto što neće biti vezano isključivo za njegovu liš. nost. On zato i ostaje nužno nekreativan.,

Rade Bojanović

komentar komentar komentar komentar komenter komentar komentar kom

ıI DEČJI SVET

i ne padđa im na pamet da ratuju, da se glože i da napadaju jedni druge. I, što je glavno, svi su ravnopravni, i, najčešće, svi su i po Veličini jednaki. Nije to običan nedostatak ose” čanja perspektive i realnosti. Razlog leži pre u dečjoj ljubavi prema svemu što ga okružuje, jer dete podjednako voli i lava, koji mu imponuje snagom, i plašliivog zeku. To je njegov svet, poslušan i ođan njemu, baš kao | šarena grupa igračaka koja okružuje njegovu postelju. : Deca u prirodi vide ono što je bitno ir onda predstavljaju svojim posebnim shemama simbolima. No ti simboli nisu nekakvi nere” alni i dogovoreni zadaci. To su uprošćeni živi oblici nabijeni emocijom i nevinošću, a shemi ftizacija oblika dolazi od dečieg uprošćen0oš gledanja ma život i svet koji ga okružuje, TU je kuća, shematizovana do krajnjih granica, PŠ ispod nje ograda, a iznad nje druga ograda brdo. Postoji samo iluzija perspektive. ali 5 je razloženo i posmatrano ne odjednom, ne u nizu, jedno za drugim. dečjim očima koje nč žele svet vidljiv odjednom i u istom trenutku. već svet dekomponovan na detetu fako draft pojedinosti. i Tu, na crtežu, sve mora imati podjedna važnost. I crvena kapa devojčice, i kola sa 5 nom. i ograda, i dimnjak, vijugavi put, drVh šubara seljaka, ptica koja leti, i brdo koje nij baš tako daleko — jer, već smo se peli i na 00 brdo. Drveće se, eno, sakupilo u gomilicu kd" na kakav dogovor, a kućica sa crvenim krov?m kao da će krenuti po neravnom putu druk? kućama razbacanim na papiru i posejan'm tom čudnom dečiem kosmosu. Krov na kući uvek crven, a nebo uvek plavo, Kod dece nemi tmurnog neba ni sivih krovova. | Naše doba, izgubljeno u čudovišnom te0 a brzine i tehnike, i u svom stremljenju ka manosti pokolebano ratnim strahotama, pri ; tilo je svet dečjih crteža kao viziju human i optimizma.

”

Prvoslav Mitić

i strašan lav, i plašljivi zec. Svi su zajedno.

vić. Tehničko-umetnička oprema Dragomir Dimitrijević BOLO, odbor: Božidar Božović taa KEpOr } ačić, Vladimir Rozić. Pavle Stefanović, Kosta Timotijević i Petar Volk. Tiast izlazi svake druge subote Dragan Kojundžiim Velimir T,ukić. Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puv pOltyadiBnja? 8, ČE AiaKa (BOD.-Btabih "Hida L;966. Wintramatve:dvodtruko. T1.38t Izdaje Novinskn-

ijalno odelienje i administra cija). Rukopisi se ne vraćaju. Tekući račun broj 601-1-20

Pojedin izdavačko 8. Štamp3