Književne novine
| : Esej Greama MHafa „Romani N ; istorija“ u stvari je gd i odlomak iz njegove knjige HAF „Ogled o kritici“ koja uskoro ; a treba da iziđe iz” ? štampe u Engleskoj. Haf j je inače jedan od ~
IISTOMRIJA,
najistaknutijih savremenih engleskih kritičara i i teoretičara književnosti. Tekst koji donosimo objavljen je u časopisu „Critical Quarteriy“ (leto 1966),
· prevedeni esej prevedeni esej prevedeni esej prevedeni esej prevedeni esej prevedeni esej prevedeni esej prevedeni
POSTOJI LI OSNOVA da se roman smatra posebnim slučajem, da se veruje da je sa stvarnošću povezan ma poseban način? Nijedna kritička teorija ne treba nepotrebno da +traži anomalije. ·
Ali svaki književni nod je u izvesnom smislu poseban slučaj. Da nije me bismo mogli da ga razlikujemo od durgih. Upravo je povezanost sa stvarnošću ·ono što čini posebnost romana. Ovo je fundamentalna razlika, i čini se da ona izdvaja Yoman od većine fradicionalnih rodova — komedije, tragedije, junačke poezije i·.pastorale. Ovo osećanje njegovog osobenog položaja pojačava ogromma prevlast romana u modernoj Mnjiževnosti. Daleko najveći broj danas pisanih imaginativnih dela jesu romani, Mi mećemo zbog toga doći u iskušenje, kao što čine mnogi čitaoci, da proširimo merila relevanina za roman na književnost uopšte, Roman je samo jedma traka u celom KMnjiževnom spektru
Ostali rodovi — trageđija, komedija, junačKa poezija, pastorala — razlikuju se po ftome što se svaki bavi posebnom oblasti ljudskog iskustva. Romam se me može ovako razlikovati. On pokriva sve ove oblasti. Mogu postojati tragični romani i komični romani. Mi smo čak skloni da slobodno govorimo o određenom romamu kao „tragediji“ ili „komedđiji naravi“. Mi zamo da je to ipak roman, i đa je on sazđan kao roman, ne bavljenjem nekom specijalmom oblasti iskustva, nego specijalnim načinom prikazivanja stvarnosti.
* * *
Roman je ipmišlieno pričamje u prozi, ali je potrebno da ga još dalje odredimo, Romansa je takođe. izmišljeno pričanje, i ona može biti u prozi; ali osećamo da se razlikuje od romana. Naše osećanje o tome „kako se stvari dešavaju“, kako kaže Henri Džejms, nije obuhvaćeno romansom, koja može da se bavi mađijom, ili u najmanju ruku ima ličnosti koje su u izvesnoj meri oslobođene od nužnosti vremena, me= sta i društvenih okolnosti. U romanu ličnosti su podložne tim nužnostima.
Roman može sadržavati elemente romanse; ali ukoliko ih sadrži („Skerletno slovo“, „Veliki Mon“) osećamo da on odstupa od središnje tradicije romana,
Ostali književni oblici su drukčije sazdami. Tragedija može sadržavati teofaniju ili deus ex machina, može da je pokrene duh ili ·da počne od situacije bitno neverovafine ili fantastične Komedija može imati čaroban ili kvazičaroban rasplet, i bavi se nemogućnim prerušavahjima, zamenom ličnosti itd. Junač-
'ha' poezija ima matprirođan mehanizam i juna-
ke koje potpomažu i ometaju božanstva i duhovi, Pastorala predstavlja svet koji je očigledno vizionarski. Roman je dužam da život predstavlja onako kako se stvamo živi: u ovom pogledu njegova jedina paralela je realistička drama, koja zauzima relativno mali deo u celokupnoj istoriji drame, i u znainoj meri je ogranak romana. * * *
Ne samo da je roman sputan zakonima svakidašnje verovatnosti, kao nijedna druga forma, nego on karakteristično pristupa svom daljem sputavanju — određenim vremenom i
·r.dređenim mestom. Roman se dešava u Moskvi
1812, u grofovijama oko Londona za vreme naDpoleonovskih ratova, u Parizu za vreme vladavine Luja Filipa, u Njujorku devedesetih godina osamnaestog veka. Ova mesta gde se odvija radnja romana nisu slučajna, jer roman mora negde da se odvija; ona su vitalan deo suštine romana. Kad Šekspir radnju „Dva gospodina iz Verone“ postavlja u Veronu to ga ne obavezuje ni na šta; ne postoji ništa što: bi Tazlikovalo Veronu od nekog drugog mesta, a vreme je neodređeno. Kad Stendal svoga „Lisjena. Levena“ najpre postavlja u Nansi, zatim u Pariz za vreme julske monarhije, on se prepušta predstavljanju proverljive spoljašnje realnosti — provincijskog plemstva, potom Političke i činovničke klase prestonice, u određenom trenutku njihove sudbine. On se u stvari brepušta istoriji. ji . Stepen u kojem romani prisajeđinjuju političku i socijalnu istoriju veoma mnogo se menja, ali je svi oni odista prisajedinjuju. Prema tome, svi romani su delimično istorijski romani, i deo karakterističnog metođa romana je „istorijski, Naš način razgovora o romanima kao da su poezija, sa zanemarivanjem istorijskog Taspravljanja, neadekvatan je. * * *
Da li onda roman treba da procenjujemo Prema istimitosti ili neistinitosti njegovog istorijskog predstavljanja? Delimično, da. Mi to izvesno i činimo. Glavni razlog što su Skotovi Tomami o Škotskoj XVIII veka bolji od njegoVih romana o srednjem veku jeste taj što u Drvima on pnikazuje istorijsko razdoblje koje Poznaje i intimno razume, dok nam u drugim Pruža samo sliku iz svoje mašte. U romanima 1 novije škotske istorije on jednostavno ima la nam kaže bitniju istinu. Može se. reći da su ti romani namerno istorijski i da su stoga netipični. Ali isto to razmatranje može đa sec Primeni na romane iz savremenog života. Veliki 60 superiomnosti „Duge“ nad „Kemgurom“ jeste U tome što „Duga“. prikazuje (između ostalog) stvarnu pozornicu društvene evolucije englešRe provincije, dok je „Kemgur“ samo socioPolitička fantazija. Cionistička zavera u „Dahijelu Derondi“ iste je prirođe kao „Kengur“; njena društvena nerealnost još više se ističe Pošto leži uporedo sa zaverom Gvendolen Harlet, snažnijom i autentičnijom.
* * *
Pogrešili bismo ako bismo roman ocenjiVali na osnovu količine društvene i istorijSke realnosti koju obuhvata. Roman nije stvar
Vantiteta. Romansijer je savršeno slobodan da Vrši sopstveni izbor iz dostupne socijalne i istorijske građe, i taj izbor može da bude
KNJIŽEVNE NOVINE
uzak. Kad čitamo Džejn Ostin mi ne pitamo „ali gde su niži staleži?“ Ako pitamo, onda smo glupi, Džejn Ostin govori istinu o izvesnom sloju srednjeg staleža svoga vremena, sa stanovišta žene koja sama pripada tom staležu. I.to je dovoljno. Ako želimo možemo mmnogo štošta da izvedemo iz onoga što nam prikazana građa kazuje o društvenim oblastima o kojima nam ona priča malo ili mimalo. Ako želimo da vidimo kako može da se obuhvati mnogo više, možemo da se okrenemo Džordž Eliot; ali se Džordž Eliot zbog toga ne treba davati prvenstvo.
e S druge strane, društveni i politički sadržaJ romana ne može se razređivati preko izvesme tačke bez opasnosti. Nema tog zakona koji· bi Džejmsu zabranjivao da ličnosti u „Zlatnom peharu“ prikazuje kao da žive u vakuumu. Ali čineći to on ugrožava svoj uspeh. Jedini preostali koren koji povezuje sa društvenom realnošću jeste američko-evropska zbrka; a on je verovatno suviše sitan.
* * *
Kako wocenjujemo istorijsku istinitost Yromana? Pre svega Koristimo svaku spoljašnju informaciju kojom raspolažemo; i, kao što napominje Henri Džejms, moramo koristiti sva-
ku informaciju koju me možemo a da nemamo. Sa velikim romansijerima prošlosti, Balzakom, Dikensom, Tolstojem, ovo se za nas uglavnomn već učinilo, i mi dosta dobro znamo, na osnovu pojedinačnih istraživanja ili opšte saglasnosti, njihov odnos prema istorijskoj stvarnosti vremena koje prikajuju. Ali VP exactitude mest pas la veritć (Matis). Dikens može da pobrka dva zakona o siromasima i uopšte spoji svet svoje mladosti i svet svog zrelog doba; zbog toga istinitost koja se od njega zahteva mnogo ne trpi. Ipak je zahtev za drukčijim istinitostima. apsolutan. Njemu se, na primer, ne bi moglo dozvoliti *'da poštavi banku na ugao Hajd parka.
Romansijeru se može dozvoliti da izmisli provincijski grad, ali ne prestonicu; London mora biti London, a Pariz Pariz.
On može da izmisli premijera; ali političke stranke moraju biti istinski stranke koje u to vreme postoje.
Klasni odnosi, u površnom kao i dubljem smislu, moraju se fačno prikazivati. Roman koji se dešava u sadašnjosti a koristio se klas-
nim manirima čak i fako nedavnog vremena '
kao što je 1930, izgledaće beznadežno neauten= tičan. e
Ova opažanja su trivijalna, i izabrana su nasumce; ali ona ukazuju na munogostrukost niti koje povezuju roman sa specifičnim spoljašnjim realijama. Nijedan drugi književni rod nema ih u tolikom broju.
* * *
S druge strane, roman uključuje više čisto slučajnog, uzgrednog, od ijednog drugog književnog roda; ovo zabrinjava neke skrupulozne duše.
„Kako savladati, kako izmaći izbezumljujućoj podrobnosti proze. 'Rolan se približio kući; ona je imala zelena vrata i prozorske zavese, na najgornjem stepeniku stajao je strugač za čišćenje obuće,“ ai
„Ova podrobnost je ogadila Polu "Valeriju prozu. On nije sam sebe mogao navesti da napiše: „Markiza je došla u devet, kad je ona isto tako mogla biti grofica, i kad je mogla isto tako da stigne kasnije.“
Ali možda ovo nije „s druge strane“; možda je to deo iste one situacije kao i istorijska specifičnost romana. 'Zelena vrata i strugač za obuću moraju biti takvi kakve bi takva kuća trebalo u to vreme da ima; možda je de-
vet sati bilo pravo vreme da se dođe na Dprijem u društvu koje taj roman opisuje, ili je možda bilo značajno kasno ili rano.
Roman mpnikazuje' određeno društvo u određenom vremenu, i on je posvećen prikazivanju mnogih stvari kakve stvarno jesu ili kakve su bile; veliki deo njegovih slučajnih detalja ima komfirmativnu prirodu, pružajući ono što je Džejms zvao „gustina specifikova–nja“. Neki najveći romansijeri (Balzak, Dikemns) posebno su bogati takvim detaljima; neki (Džejn Ostin, Henri Džejms) uglavnom prolaze bez njih. Ali ukoliko prolaze bez njih oni moraju, ako su uspešni, da računaju na moralne podrobnosti koje doprinose istom efektu.
Sa formalnog gledišta istorijske podrobnosti su isto tako slučajne 'kao izmišljene podrobnosti (zelena vrata i strugač). U romanu nema unutrašnjeg razloga zbog kojeg je banka u Sitiju, a ne na uglu Hajd parka. Jednostavno je takav slučaj, a ovo je jedan od slučajeva koji romamsijer mora da prikaže onakav
'kakav jeste.
Zbog toga istorijske veze momama možemo sagledati na dva načina. Prvi, počasni, jeste da roman otkriva istorijsko kretanje u Živo realizovanim konkretnim primerima. Drugi,
često viđen pežorativno, jeste da je roman sputan mnoštvom slučajnih detalja. Ali verovatno je da je drugi samo vid prvog.
* * *.
Poezija je za Aristotela više filozofska od istorije jer se istorija bavi samo slučajnim činjenicama. Slučajne činjenice mogu tek postati deo opšteg, ako se podrede izvesnom manipulisanju Poezija je veoma slobodna u svom manipulisanju slučajnim činjenicama; čini se da je roman gotovo negde na sredokraći delimično povezan sa istorijskom aktuelnošću, a delimično izvan nje.
Ona poezija koja prikazuje mnoštvo slučajnih činjenica uglavnom je novijeg datuma, i u svetlosti cele istorije poezije, ponešto neuobičajena. Poezija uopšte nastoji da izbegne specifičnu, slučajnu, istorijsku činjenicu peri-
· Trazom ili aluzivnošću. Pesme „Pusta zemlja“
i „Hju Selvin Moberli* govore (između ostalog) o Londonu; one prikazuju mnoga specifična mesta, neke istorijske ličmosti u brojne faits divers. One su zbog toga neuobičajene među pesmama; ali to je uobičajeni postupak romana. Eliot se u svojoj kasnijoj poeziji okreće uobičajenijoj praksi skrivanja ili pvrigušivanja slučajnih činjenica. Treći deo „Bernt Nortona“ dešava se u londonskoj podzemnoj železnici; otkrilo nam se da je stvarno mesto koje su slike sugerisale stanica na Gloster Rouđu. Ali ovo se u pesmi ne pominje. U romanu bi se pominjalo, i Gloster Rouđ bi se radovao što je Gloster Roud.
* * *
Svaka kritika romana koja zanemaruje njegove veze sa istorijskom stvarnošću lažna je u odnosu na stvarne vrednosti romaema, 1! prazna kad bi trebalo da je puna.
Arnold KetlIl kaže: „Orkanski visovi goVvo-
re o Engleskoj 1847. godine, Ljudi koje roman prikazuje ne žive u nekoj nepostojećoj zemlji nego u Jorkširu. Hitklif nije rođen na Bajronovim stranicama, nego u sirotinjskoj četvrti Liverpula. Priča o Orkanskim visovima ne govori o ljubavi apstraktno, nego o Sstrastima živih ljudi, vlasništvu imetka, privlačnosti društvene raskoši, udešavanju brakova, važnosti obrazovanja, vrednosti religije, odmošu bogatih i siromašnih.“
G. Ketl ima pravo. I za njega se ne postavlja pitanje da li je istorija manje {filozofska
od zije; jer on je markista, a istorija je ao ale: Za socijalrealistu majviša vrednost romana je u tome što on prikazuje, sa maksimumom &konkretnosti i podrobnosti, sile koje univerzalno dejstvuju u istoriji, Oni koji ne veruju da istorijom upravljaju univerzalne sile, ili ne veruju da se njome UOpšte upravlja, ipak moraju verovati da su u njoj, u određenim mrazdobljima, primetna izvesna ograničenja i specifična nastojanja. ak i za njih veliki đeo vrline romana mora da bude njegovo olkrivanje istorijske istine.
Možemo li da zamislimo roman koji je pot= puno lažan u odnosu na istorijsku i društvenu realnost, da je ipak koherenino i samokonsistentno umetničko delo? Ne; da postoji takva wtvar ne bismo je zvali romanom, nego fantazijom ili romansom. I tada bismo s pra vom rekli ne da je ona lažna u odnosu ma realnost, nego da nije povezana ni sa jednom specifičnom realnošću, čak i kad se služi lokalnim i istorijskim imenima.
* * *
Mora se priznati da književni kritičari do svojih informacija o istorijskim situacijama često dolaze gotovo isključivo iz proznih pripoveđačkih dela; govoreći o istinitosti takvih dela oni zbog toga često raspravljaju u irugu. Da li oni zbog toga govore besmislice? Ne, nužno. Istinita slika često se sama otkriva kao takva svojom kohereninošću. Mi znamo, recimo, na osnovu spoljašnjih dokaza, da se mesto radnje i izvesne okolnosti određenog romana oslanjaju na istoriju. I znamo bar mešto o toj istoriji. Romansijer kazuje potpuniju vrstu istorijske istine, što i jeste njegov madatak, prikazujući kakvi su ljudi morali živeti u ovom svetu, kakvi su mohivi delovali u njemu, kakve će biti njihove posledice. Pored toga što predstavlja svedočanstvo o društvenoj realnosti, roman je i fommalna konstrukcija, i istorijska laž u romanu će se često olkriti kao unutarnja kontradikcija. Gospodin Verver u „Zlatnom peharu“ je američki milioner koji je sopstvenim rukama stekao svoje bogatstvo i koji živi u vremenu kad se bogatstvo kao što je mjegovo moglo zarađiti samo memilosrdnim metodima sticanja. .A om je ipak prikazan kao blagi, nekoristoljubivi starac; neki Džejmsovi kritičari videli su ga kao neku vrstu dobrostivog proviđenja. Ako hoćemo možemo da kažemo da gospodin Verver nije sličan nijednom mogućnom američkom milionemu toga vremena, i da izgleda da se Džejmsova proza ovde, isto tako često kao u docnijim wdelima, potpuno oslobađa od društvene stvarnosti. Ali i bez pozivanja na spoljašnje izvore društvene istorije možemo reći (možda pristrasno) da je prikazivanje ličnosti gospodina Ververa unutar romana mekonsistemftno i samokontnađiktorno. Džejms ga, u stvari, prikazuje kao nemilosrdno sticajnog, od početka, kad čujemo za njegovu umetiničku kolekciju (u kojoj se malazi i jedno ljudsko biće. Princ), do Kraja, kad se vidi kako odvodi svoju žemu u ropstvo u Američki grad. A ipak su svi izvori autonmske wugestije upotrebljeni da bi se on prikazao kao blagi, nekoristoljubivi starac, I dve strane slike me odgovaraju jedna drugoj
Unutar nje nekonsistentnost (na primer, nepobediva oplemenjnost Olivera Tvista uprkos okolnostima u kojima je odrastao) može da ukaže ma autorovu meželjenost da se suoči sa izvesnim društvenim. realnostima. 'Za. kriti-. čarev cilj može biti dovoljno da ukaže na te unutarnje mekonsistentnosti. Ali ja mislim da bi trebalo da osetimo da i kritičar izbegava izvesme mealnosti ako odbije da ide dalje od ovoga. ,
* * *
Markisti imaju pravo kad naglašavaju ulogu romana u oblkrivanju istorijske stvarnosti: ali oni memaju isključivo pravo. Specijalnost romana je da prikazuje ličnosti uhvaćene u mrežu društvenih okolnosti, koje žive u istoriji, a ne u imaginamom xčekstra-istonijskom svetu. Ali roman se takođe bavi pokušajima ljudskih bića da pobegnu iz istorije i društvenih okolnosti. Prema marksističkoj teoriji ovi pokušaji uvek moraju da propadnu i romani koji ih prikazuju kao uspele ne govore istinu. Mamksistički kritičar mora da ublaži svoje divljenje za mnoge tradicionalne romane kad dođe do kraja i primeti đa mu junak izmiče iz ruku — ako živi posle svega srećno, ili ako je darovan nekom nezasluženom duhovnom pobedom. On često ima pravo. Arnold Ketl o „.Portretu jedne ledi“ kaže: „Mnogi veruju kao Izabelo AYčer da se od tih surovosti mogu iskupiti pomoću rafinirane svesti i mekoliko hiljada funti“,
Ali u ponavljanju takvih sudova postoji mehanička neizbežnost koja nagoveštava da su oni prisutni da bi iznudili doktrinu, a ne da bi odali priznanje prirodi romana. Ostavljajući po strani privatna mišljenja romansijera, kritičara ili čitalaca, roman kao oblik sasvim očigledno veruje da su ljudska bića u organičenom stepenu kadra da se oslobode od istorije i društvenih okolnosti. Veze sa istorijskom realnošću verovatno su majsnažnije u mestu gde se radnja dešava i u sporednim ličnostima, najslabije u junaku i junakinji Prema definiciji, junaci su oni koji nastoje da prevaziđu okolnosti, i u romanu ponekad uspevaju, kao što ponekad uspevaju i u životu. Učestalost teme udvaranja u romanu generički predstavlja zaveštanje iz komedije i srednjevekovne romanse; ali ona opstaje zbog drugog Yrazloga — jer je ljubav, oduvek, izlaz iz istorije i društvenih okolnosti; a roman nastoji da je učini apsolutnom, zaustavljajući se u trenutku ispunjenja. U drugim romanima (mada obično ne engleskim) junak može da ne traži ni društveno ni erotsko ispunjenje, nego spasenje svoje duše. I ovo je nešto što mora da počne unutar istorije i društvenog poretka, ali anmora da se završi izvan njih.
* * x"
Vraćamo se tački iz koje smo pošli. Svi romani su istorijski romani; istorija je polje na kojem roman dejstvuje. U rđavim romanima lažni zahtevi za duhovnom slobodom (kapric ili puko ispunjenje želje) prikazani su kao da poništavaju istoriju. U dobrim romanima, istorija ili ostaje apsolut, kao u realističkoj i naturalističkoj prozi, ili ostaje plašt, nikad pokrenut; ali se prikazuje autentična duhovna sloboda, u bljescima i svetlucajima, koja, sve do krajnjih granica romana, prevazilazi istoriju i društvo.
Ostali književni rodovi mogu potpunije i snažnije istraživati najdalje domašaje imaginativnog iskustva. Ali roman ostaje najbliži našem ovozemaljskom toku. Otuda njegova ne-
prestana snaga, ; P:eveo Dušan PUVAČIĆ
5