Književne novine

|i-

al

Nastavak sa 1. strane

škole, Milena je otišla u Donju Orovicu, ponavljajući u sebi, rekla je to i reporteru: »Učiti decu, štedeti svaki dinar i upisati se na fakultet, na matematiku«. 3

U nadahnuto pisanoj reportaži o Mileni Petronijević nadahnjuje humano pošteno Milenino opredeljenje za svoj poziv i ono što on donosi, opredeljenje bez kvazi literarnog i romantičarskog idealiziranja sopstvenog samoizgnanstva iz »udobne civilizacije«, bez revolta i gorčine, sa malo sete koja ne traži utehu i sa mnogo poletnog realizma u stavu i samouverenosti da je takav stav potreban. Reklo bi se: »Da, tu leži istina, u svakodnevnom-•radu... Glavno je da čovek bude sa· vestan na svome poslu« (dr Rieux, »La te«, Alber Camus).

. Učiteljica Milena u Donjoj Orovi-

o nema višu platu od svo00 užičkih kolega koji odbijalu da je prime zato što nije povišena. Ali, nije stvar u aa »plemenitog trpljenja«. Značajno je, najznačajnije je da su nezadovoljni užički profesori i nastavnici, solidarni u svom tihom protestu koji nadaleko odjekuje — solidarno ostali za svojim katedrama, sa svojim učenicima, ograđeni zvucima školskog zvona,

Da li će im se, najzad, za sve to dodati neki bod pri isplati ličnih dohodaka? Jli će se »na tapetu« raznositi po beskrajnim konferencijama? V. ST.

LAPSUSI, LAPSUSI

LAPSUSI SU NEŠTO što se ljudima događa, iz raznih razloga, i što niko izbeći ne može. Nekad se mogu objasniti, nekad ne.

Mnogi su zapazili jedan lapsus u pretprošlom broju „beogradskog »NIN«-a, za koji se ovaj list u idućem broju sam, sasvim fer, čitaocima izvinio: u prikazu sovjetskog filma »Mećava«, istoimena novela se pripisuje Čehovu umesto Puškinu, i to na način koji zbog greške postaje komičan: nedužni Čehov se familijarno svojata (»Anton Pavlovič«, bez prezimena), ili se egzaltirano uzvikuje: Čehov je u pitanju! Ali, ispravka je bila poštena, a čitalac tako nešto i očekuje.

. Ima, i drugačijih , lapsusa. »Eko-

ci si jih

nomska politika« donosi, u posled-.

nja.dva svoja broja, trimapisa koje ovde treba pomenuti. Jedan je polemički, sa ovim listom, kome se čitaju lekcije da je »nepismenost u abecedi društvenih odnosa doista opasna stvar«. Nepismene su, to jest, »Književne novine«. U ovom članku se inače, dokazuje da društvo treba da finansira obrazovanje, onakvo kakvo mu je potrebno, ali da radne organizacije u prosveti nemaju pravo na samoupravljanje kao što je u drugim radnim organizacijama, već da im društvo treba da bude tutor, jer »kupac ı prodavac ne mogu biti isto lice (to je razlog zašto prosvetni radnici kao prosvetni radnici ne treba da dobiju većinu u zajednici obrazovanja...)«. U istom broju, povodom spora u Skupštini oko deficita u vazdušnom saobraćaju, isti ovaj list, međutim, smatra da ne treba »razbijati avione« (i ne treba, sigurno!), argumentiše da bi bilo štetno da ostanemo bez unutrašnjeg vazdušnog saobraćaja (tačno!) i veli da bi bio »ugrožen poslovni deo« (!) nacije. Sasvim se slažemo sa predlogom da sc »smirimo i u miru razmislimo«, da platimo saobraćaj kakav nam je potreban, i da rigorozno kontrolišemo da li se ono što plaćamo i ostvaruje. Ne važi li isti princip i za prosvetu, ili je ona manje značajna? I da li je »Ekonomska politika« za to da se u JAT-u ukine sadašnja organizacija samoupravljanja, i da se organizuje po principu koji se preporučuje za prosvetu?

Da je i prosveta neophodna, i pismenost (društvena i opšta) i za poslovni deo nacije, a i za novinarstvo, pokazuju Japsusi, Onakvi kao gornji, ili ovakvi: nije zgodno kad list istinskog ugleda »Mathematics in the Making« prevede, pa i u naslov. izvuče, kao matematika u primeni, kad to znači: u nastajanju, u stvaranju. Treba moći leteti, ali jc društveno korisnije kad lete Yismeni. JUBILEJ STARE ŠKOLE

NAJSTARIJA „srpska gimnazija »Branko Radičeviće u Sremskim Karlovcima proslavlja 15. i 16. oktobra 175-godišnjicu svoga postojanja i rada. To je značajan datum za celokupnu našu kulturu. Osnovana 1701. godine kao prva srednja škola među Srbima, karlovačka gimnazija je ubrzo ostala jeNastavak na 12, strani

JI ZU M, ŠTAMPE ~. VELIKA UTAKMICA

Božidar BOŽOVIĆ

ZA ONE koji štampu prate ne samo sa širim, društvenim, nego i sa užim, profesionalnim, interesovanjem, ponovo je na redu jedan zanim-

ljiv period. Borba za čitaoce, i to borba između „dva »trusta«, vodi se još na jednom terenu: beogradske »Večernje novosti«, a za njima i konkurentska »Ekspres« politika«, pustili su na tržište svoja nedeljna izdanja. Time se svežanj li-„ stova koji se u kioscima pojavljuju između petka i nedelje izjutra, i koji su namenjeni čitanju preko vikenda, povećao za dva nova izdanja, To je i sociološki zanimljiv podatak: redakcije sui morale imati ozbiljne razloge i uverenje da će imati dovoljno čitalaca da bi se upustile u nov, ozbiljan, finansijski rizik, pa, ukoliko verujemo ovim iskusnim novinarima i njihovom njuhu za promene u društvu, možemo računati sa time da je menjanje i modernizovanje načina života kod nas stiglo do jednog novog stepena.

Istorijat ova dva izdanja, po svemu sudeći, nije baš istovetan. Inicijativu su, koliko se moglo zaključiti, imale »Večernje novosti«, koje su već neko vreme najavljivale svoj novi poduhvat. Nedeljni »Ekspres« najavljen je za upadljiv broj dana kasnije, a i na tržištu se pojavio sa zakašnjenjem od tačno jedne sedmice, pa bi se reklo da je njegova pojava manje-više iznuđena (što ne znači da se sa izlaženjem nedeljom nije računalo u perspektivi). Treba biti fer ı priznati da se u prvom broju nedeljnog »Ekspresa« ni u čemu ne primećuje neka preterana žurba'* s obzirom na razliku u koncepciji ova dva izdanja, a i na to da su se tek pojavila, još nema mesta poređenjima, ali »Ekspres« ostavlja sasvim dobar utisak, kao, uostalom, i njegov rival.

Razlika u nastajanju ova dva nova izdanja ima

još jednu pozadinu. »Nedeljne novosti« u nekoni smislu · zamenjuju jedan list — nedonošče, »Beogradsku mnedelju«, izdanje koje nije uspelo od početka da nađe svoju publiku i koje je bilo u večitom deficitu. Od »Nedelje« je i preuzeto nekoliko saradnika (tvrdi se, i dugovi štampariji). Na taj način se, pod kapom »Večernjih novosti«, našla još jedna nova, mala, ali ojačana redakcija. Nedeljni »Ekspres« je samo proširenje napora rcdakcije za'jedan broj sedmično više, što se srećom ne oseća (bar na prvom broju). t Kako će se ova utakmica razvijati, i kakve će 'imati posledice na odnose uopšte u tiražu (ako ih bude), ostaje da se vidi u toku idućih meseci. iNaše tržište ima neku svoju logiku, po kojoj.bi se jedino moglo zaključiti da je čitalačka publika relativno konzervativna i da svoje opredeljivanje zasniva ne samo na ukusu nego donekle i na tradiciji. Činjenica je, na primer, da »Politika« ima više nego dvostruko veći tiraž od »Borbe« (275.000 prema 130.000*), ali da ranije na tržište plasirane »Večernje novosti«, iako »Borbino« izdanje, imaju za oko 200.000 veći tiraž od »Politikinog«, »Ekspresa« (282.000, što je više od same »Politike«, prema 82.000). Šta u ovoj situaciji znači pojava dva nova izdanja? Gotovo je sigurno da ova ne može uticati na tiraž „dnevnih listova, već samo, eventualno, vikend-listove. Kako je i među njima malo opštih, informativnozabavnih (kao što je, na primer, »Svet«) a više užih po karakteru (»Ekonomska pnolitika«, »Jež«, »Književne novine«) ili potpuno različitih, jako informativnih, kao što je »NIN«, po svoj prilici će se pojaviti još jedna potvrda starog pravila da novi listovi ne preraspodeljuju tiraže postojećih (osim u vrlo maloj meri), nego samo podiŽžu opšti tiraž štampe, doduše kod gotovo istog broja čitalaca. To je još jedan od razloga što pojavu ovakvih novih izdanja treba pozdraviti, pa može da je kolegijalno pozdravi, skoro bez ikakve brige, i »ugrožena« konkurencija.

ZAIM TOPČIĆ: „MORE MEĐU JABLANIMA“, „Zna“ nje“, Zagreb 1966. Str. 210. Raa proza Zaima Topčića koja predđstavlja svedočanstvo o ratu kroz isto” riju jedne Kvislinške formacije, jedne jedinice muslimanske Suline milicije.

SALVATORE SORBELO: „JEDAN ŽIVOT“ Preveo Đakomo Skoti. Str. 44. Zbirka pesama kod nas nedovoljno poznatog italijanskog pesnika otkriva jednu interesantnu pesničku ličnost i jedan zanimljiv bpesnički svet.

STANA ČAKIGC: „MOJ RANJENI GOLUB“, „Veselin Maslešae, Sarajevo 196. Str, 30, Prva zbirka pesama mlađe sarajevske pesnikimje predstavlja rukovet in~

–

primijiene Kknjige

Sarajevo, 1966. Str. 30. Sentimentalno ispovedna lirika setnih raspoloženja ı uspomena.

___ Koliko je delikatno danas javno delovati, uopšte, pa i na ovaj poseban način koji se zove novinarstvo, ima u poslednje vreme sve više dokaza, Sve se više oseća potreba da se nad svakim člankom, nad svakim prilogom jednom broju, malo bolje razmisli i pogleda šta se sve u njemu tvrdi, koliko je to na mestu, i koliko su umesni izvučeni zaključci. Ponekad je reč i o malo drugačijoj formulaciji, pa da jedan tekst čvrsto stane na svoje mesto; ponekad neki prilog, u drugo kontekstu, ima sasvim „drugo idejno zna-

enje.

Šasvim je prirodno, i od velike koristi, što je i najšira javnost počela da kazuje svoje primedbe i mišljenja o ponekoj pojavi, članku, oceni. Dobro je 1 to kad se ova pitanja raspravljaju javno, u samoj štampi, ili čak na raznim političkim skupovima. Mora se ipak reći da to treba činiti drugačije nego što se ponekad čini. Tipičan je slučaj sa opaskom koju je na plenumu CK SK Slovenije načinio, na račun poslednje serije televizijskih emisija R. L. Đukića, Boris Mikoš, generalni direktor RT Ljubljane, čovek koji nije morao čekati da prođe pola godine i da se popne na govornicu jednog Plenuma da bi, sasvim zakasnelo, stavio primedbe koje je mogao reći na bilo kom sastanku Jugoslovenske radio-televizije ili, uostalom, samom Đukiću, ili, eventualno, njegovoj redakciji. Nije, čini mi se, dobro ni kad se o nekim temama sa ispravnih pozicija piše apstraktno i pri tom psovački, jer od toga nema koristi (kao što je u dva maha učinio, u »Borbi« M. Danojlić). Teze koje”! i verljivije, a članci od neke koristi, kad ne bi pisao o postupcima — ne kaže se bliže kojim jedne grupe »huligana«, »siledžija«, »pozera«, »bolesnih tipova«, »primitivaca«, koji se »dernjaju« itd., nego kad bi, o konkretnoj pojavi i onome ko iza nje stoji, kazao svoju oštru reč onda kad do te pojave dođe. Ovakvi »načelni« članci samo lažno umiruju nečiju savest, a ne (doprinose rešavanju nijednog problema, razotkrivanju bilo koje nove a štetne pojave. Mogu samo da ostave utisak kampanje i formalnog ispunjavanja jednog opšteg duga. Nije za potcenjivanje ni to da i u obračunu sa eventualnim huliganima (kad ih, i gde ima) treba vođiti računa o tonu, maniru i rečniku, jer jačina argumenata ne zavisi od lošeg ukusa; pre će biti obrnuto.

Koincidencija je pojava koja se u štampi javlja, izgleda, češće nego drugde, i može da napravi nezgodne pakosti. Ima, naravno, i zabavnih i šaljivih. Jednom, ne tako davno, jedan popularan list sa velikim tiražem doneo je preko cele dve srednje stranice, osim poslednjeg, desno, stupca, ilustrovanu reportažu o mini-suknjama. Tlustracije su prikazivale lepe i vižljaste, mlade francuske manekenke kojima mini-suknje stoje, dabome, bolje nego ikom drugom. Jedini preostali, onaj kobni stubac, bio je posvećen reklami jedne naše konfekcijske kuće sa jednom jedinom, i kategoričnom tvrdnjom da će onaj ko mosi njenu robu biti odeven po poslednjoj modi. TI t je bila jedna ilustracija: naša manekenka, mne manje šarmantna, bila je odevena do ispod kolena. |

Nekom koincidencijom, »Borba« donosi u istom broju crticu o lavovima koji šetaju po nekoj šumi kod Avasa, u Francuskoj, i krupan mnaslov nad jednim izveštajem da su medvedi (malte ne medjedi) opkolili sela oko Kotor-Varoši.

*) Ove, i niže navedene brojke, predstavljaju prosečne dnevne tiraže u mesecu avgustu ove gođine, poslednjem za koji su se mogli dobiti sređeni podaci. .

timno-ispovedne lirike u tradicionalnom smislu te reči, .

ANTONIJE ĆOSIĆ: „MJESEČAR“, „Veselin Masleša“

PLORIO KOLOMEJČUK: „LUTKA ISPOD KAPUTA“, „Bagdala“, Kruševac 1965. Str, 86 Preveli Rina Polić i Đakomo Skoti. Male kratke priče koje pružaju onu atmosferu koju najčešće srećemo u italijanskim neorealističkim filmovima. Veseli i tužni štimunzi naizmenično se smenjuju | pripoveđač otkriva tipičmo italijansku atmosferu.

pa DOS Lj

ŽIVOT OKO NAS

(abu

Ljubiša MANOJLOVIĆ

U kome smeru

ZA MNOGE OD NAS koji nikad nismo bili ni na kakvom simpozijumu — to kao da je nekakvo rnesto na kome će se nešto svirati. U beogradu je održan simpozijum o izbornom sisi?mu, što mi je pomoglo da najzad shvatim da je simpozijum mesto na kome se ne svira nego govori,

Kao glavno, istaknuto je da o sprovodenju izbora kod nas valja razmišljati imajuci u vidu ovo naše vreme, ovaj naš prostor, ovu naši sštvarnost, Nismo Francuska, nismo ni Kina. Tu smo gde smo, i to smo što smo. O izborima, izbornom sistemu, razgovaraćemo, prema tome, Što jesmo, ali, izvinite, valjda i prema onome što treba da budemo. . e

I od toga kakav izborni sistem smislimo, ka. ko nam izbori budu tekli, zavisi koliko će naša socijalistička demokratija videti ptavog dana, koliko će živeti, a koliko i u kojim stvatima da. ljs ostajati u mraku, na golome papiru. U toku simpozijuma je posebno bilo reči o kandiđovanju i izbornoj kampanji. Ukazano je na potrebu da se već u tom delu izborne radnje na nadležnom mestu dobro otvore oči. Inače će se narodu kao kandidat nametnuti „kakva budala, koja bi, po nesreći, želela da ostvaruie još i ko zna kakve lične „naopake ambicije. Pažljiva briga i još pažljivije usmeravanje od onih najsvesnijih u našem društvu „naročito se preporučuje kad se radi o poslanicima republičkih i Savezne skupštine. Da tamo, u ta svetili. šta naše demokratije, ne upadne kakav Maksim.

U ređu, dobro. Samo, na šta će to izići, da li na nešto novo i bolje od onog što je do sada bilo? |

Na sastanku Sreskog komiteta SK Valjevo sekretar tog Komiteta.Bogdan Ranković je ljudski iskreno rekao: »Mi se od birokrata ne ograđuje. mo; čak im, ponekad, dajemo „podršku. Eto, postoji već neki orijentacioni spisak kandidata za buduće poslanike. Ja u tom spisku vidim puno birokrata, drugovi«. i

Šta je to? Ono staro! Izbori, dakle, ne bi bili socijalistička mobilizacija (što nam danas treba, i o čemu bolje da razgovaramo) nego opet mlak, administrativni posao. Tu opet ne bi bilo važno kako ko stoji kod probuđenog socijalističkog na·

roda (budimo li ga?), nego kako se kotira gore kod nekog dremljivog pojedinca. Takav kandidat bi se, na dan izbora samo prevozao preko apatič-

nog učešća birača. I to nam je onda poslanik. Pa, drugovi, to znamo, u sličnom pozorištu već smo se dosađivali. Radije bismo aplaudirali u ne kom istinskijem (sviđa mi se taj izraz Koji se pozorištu.

nedavno čuo) renesansnom

Pitanje je funkcionalno

NIJE, TO BAŠ BILO lako ni -slatko, ali. drugovi stisnuše petlju i objaviše.primanja funkcionera, saveznih, pa republičkih. Plata, funkcionalni dodatak, paušal, naknada. Kad se sve sabere, iznosi koliko iznosi. Javnost bi irebalo sad da kaže da li je to malo ili mnogo. Niko o tome još ni reči. Šta vi mislite? Malo, mnogo, kažite!

Ja, na primer, mislim da je malo. Tačno tako, smatram tirista i četiri stotine, pa i pet stotina hiljada dinara za visokog funkcionera, s obzirom šta on treba da radi i kako u svom radu mora da troši, u neku ruku čak sirotinjski. Taj će se, i pored takvih primanja, misliti može li da odvoji za ovo ili onu skupinu knjiga, za sve novine, Jer takav funkcioner treba da čita skoro sve novine i prelistava mnoge knjige. Kad se sve izračuna šta inače takvom čoveku treba, po gotovo živom čoveku koga ceo svet gleda (odelo da li mu je ispeglano, košulja da li je bela, da li mu je opran auto), trista i četiri stotina hiljada je, đakle, malo.

Ipak ima nešto što, kad se ti računi pogledaju, izaziva vrtoglavicu. A to je činjenica da je takvih funkcionera, brate, mnogo.

Ako se tri-četiri stotina hiljada starih dinara množi sa deset, sa dvadeset, pa i sa trideset, da izdržimo. Ali ako je takvih triđeset u jednoj skupštini, u drugoj, u trećoj, pa u jednom veću, drugom, trećem kad se sve to donekle ponovi kroz rukovodstvo Saveza komunista, Socijalističkog 848· veza i Saveza sindikata, pa se izbroje svi generali, onda bi bilo zanimljivo viđeti, čak da ne ulazimo u obično skupe prostorije u kakvima svi takvi drugovi funkcionišu, na šta nam takav račun izlazi. Onda je sigurno — veoma mnogo.

Šta vi mislite?

Malo, mnogo, kažite!

Do dalinjega

— Niki se ne brine šta radnik je za ručak,

— Ne kaže se »niki« i »je«!

— Šev neće ni da džaka s radnikom.

— Ne kaže se »šev« i »džaka«!

— Direktor uzima s državne jasle kreč i ka men za kuću.

— Nije » s državne jasle« nego... I gde ti tu vidiš državu, kad... Ne, drugovi, stvar je 40: voljno jasna. Mi u našoj fabrici moramo pačet od nekih osnovnih stvari. Radnici prvo treba nauče gramatički da govore, naporedo s tim pri: stupiti njihovom teorijskom uzdizanju. Nećemo valida ovako da diskutujemo!

VINJETE U OVOM BROJU. DUŠAN GAVELA

KNJIŽEVNE NOVINE