Književne novine

Gojko ĐOGO

Lako je vukovima

Anamneza

Lako je vukovima Kako je ljudima Nositi zemljinu fežu.

Kraške oči

Nikada nisam saznao čije je dete.

Majka beše vučica

Jača nego hajka i šuma pušaka Otac je imao visoko čelo

I postao je hrišćanski svetac,

Slikar mu malo posekao hos Pritvorio kapke

Male oči u dnu otvora,

Dve ukresane varhice,

Da ih ne kriju šumne obrve Zapalile bi ikonu.

Otac je hrišćanski svetac

Žućkaste su mu samo oči Liče očima kraškog vuka.

Celog veka se oko heba lomi A vreža ga dole vuče

~ IO JE SUTON, a senke, čudesne i meke, plivale su oko njih, lepeći se; kao da u zidove urastaju. Bilo ih je nekoliko mladića, učenika i studenata, a svaki je imao manje od dvadeset godina. U očima im se muhtila neka izmaglica, što je štipala, i što ih je mamiJa, neznano kud, dok su se, i stideći se jedan drugoga, i hrabreći se, i praveći se važni, pušeći jednu za drugom, opipavali, svaki onome do sebe, sumnjivo nadigmute pantalone, letnje; i onda se osmehivali, i kikotali.

· Sedeli su na uglu ulice, koja nije bila promefna, na periferiji. Više od ostalih, izdvajajući se, Goran Perišin, visok, krupan momak, jak, sa isturenim jagodicama i povećim nosom, ustao je, šetao između svih, i pokazivao im sliku: gola

a, leži na boku, a kose joj, crne, rasute. Žena je rasna, kobilasta, a u očima joj sjaj, taman, oji kao da poziva, ali i kao da se smeje, i začikuje. Gledali su u to, oblizivali usne, i počeli da ustaju, i da prave krug oko Gorana Perišina. Pravio se on važan, tapšao ih po ramenima, i zavodio. .

To je ona, rekao je, smejući se. .

Zavideli su mu: svake je noći, u poslednje

weme); negde oko dvadeset i jedanm čas, ustajaoO

lako ih DOZdravljao, i žurio nekud, gde ga je, rekao im je u poverenju, čekala moćna lepa ženska, koju je ljubio. Kada im je to govorio, na licu mu se javljao osmeh, čist, i gotovo detinji, ı u njemu nije bilo oholosti. Ali sada, bili su se uzbunili: mogli su da se uvere, on je doneo fotografiju, na kojoj je i potpis te ženske, i Goranovo ime; znači, nije lagao. Sve, ipak, nisu mogli da mu poveruju. Nisu hteli da priznaju, kako je on u svemu prvi, pa i u ljubavima. Zbunjivalo ih je ono drugo, posebno: što je bio rekao da će ove noći, pošto su mu dobri drugovi, a u dogovoru sa ženom, povesti sve njih, „malo dalje odavde u usamljenu kuću, među vinograđima; i upoznaće ih sa Lenkom, lepoticom, koja naročito ljubi! Svaki od njih plašio se onoga, drugoga do sebe, kako će se pokazati, kako će sve tO ispasti, i da ne buđu nasamareni. A vukla ih je neka sila, strašna u njima, i nepoznata, ali su osećali u telu, koje se grčilo, u onim „muškim znacima, koji su se mapinjali, i srljali nekud, kao ludi, pijani, maniti, kao budaci, budaline, kreteni, jer su samo srljali nekud, u svašta; i u tome je bila njihova snaga ! veličina, i njihova bolest, beznađe, i očekivanje „uzbudljivoga. Nosila ih ie ta snaga, gOtOVO orijaška, ta strast, nemušta, i zavodila ih! a | Šunjali su se već oko kuće, u kojoj Je, samo jedan prozor bio osvetliem, i čula se muzika zabavna. Ali neke od njih, još dok su prilazili, nešto kao da poseče, pa im osećanja splasnuše, a muški se znakovi usukaše kao kukuruzi na jakome suncu, i WTO :3 ih GOO - 5. stima kroz džepove lakih pantaloma, UuSDITILJH Bio je to Sfrah ahodimli ali zajednički. Bili su, i onako iz sebe, uplašeni!

Sa 1688 Thesta, gde su sada sedeli,

* * *

Bilo je puno sveta, toga julskoga dana, a Đroslavi oslobođenja grada; i već su se razila-

zili, kada se pojavio onai sa ordenjem i medaljama. Nosio je štap u desnoj ruci, hramao )C, a bio je i bez leve šake, pa mu Je patrljak VisIO, onako soblasno, dok ic izvirivao iz kratkog Sti kava letnie košulje. Košulja nije bila nOVa ali su je ordeni, njih nekoliko, i trl medalje, ukrašavali, Čovek je bio nervozan, pa, se to prime ivalo i po tome, kako se bio izbrijao, 1 koliko se bio posekao po bradi, levo. Mnogi ga nisu DOznali. Dugo ga nije bilo u gradu. Prišli su mu, oni stariji, a on se osmehivao. Novine su, toga dana, pored drugih imena, slavnih iz početka revolucije, pominjale i njegovo. ,

Nisu znali, gde je bio toliko dugo. Lečio se, rekao je. Ali živeo je on i tu, u gradu, na perifeTiji, već nekoliko godina, posve nevidljiv, u sv?joj maloj kući, kao zatočon, i dalek. Poveli su ga u hotel, i mnogi su ga gledali širom otvorenih očiju. Jedan je od njegovih drugova, ratnih, bio izvadio požuteli list starih novina, ı čitao na glas O tome, kako je Mićo Pećanac — kada se Prva srpska odnosno južnomoravska brigada vraćala iz Bosne, i usput, uzimala, osvajala, građove kako je om, jurišao ispred ostalih na trideset i više metara napred, sam sa puškomitraljezom; kao oluja, kao zastava; i kao san! Na ulazu u Niš, bio je ranjen. To su mu bile novce ranč, i sveže, Bio je ranije ranjavan sedam „puta. Ali od tih rana, novih, ostali su duboki tragovi,

KNJIŽEVNE NOVINE

Kao da zemlju u kostima nosi, Čije je dete?

Vuk

Duge noći, breme teško, dugi dani Utroba mukla zapoveda mudroj glavi, Olovo bolno iza leđa peva

I traži mlaku Yumen ploti da zaroni, Onom što beži teža je nada

Da će drugog pogođifi,

Leti zrno, poljubi mi čelo

Još samo raha zver jalovu može da oplodi. Rane su lepše nego usne u meduze.

Boli, kad boli kotao jače gori

Telo neće da se ohladi.

Neće uspeti ni lovci ni klanci

I u nevreme ja umem darove đa vratih

Da upišem bratsku ruku ma pasjem obrazu.

Dok stoji poslednje stablo u dubokoj šumi Ni tama ni visoki mesec, pupak nebeski Dozvati me ne mogu,

Moje je vreme heko drugo vreme

Tamo čekaću nemo, prvi i zadnji.

Vučja pesma

Čovek često vidi samo jednu boju Misli jednu misao peva istu pesmu Nekad crnu nekad belu

Nekad se žuti suncokreti

Kao teška zvona preko heba hjišu.

Tako je pohekad Ono sivo zavijanje u šumama

We rruzifi Giz apr r rar" Ye uurrxyrTiunr ay ari rae ira ie o ri ara re zire gaa aerrr Er rei TeeT=—, ai ai OI TT OTR Or IT i

Zajednički jezik ovog sveta, Veran boji predmeta i vetru Što im mehja položaj i oblik, Možda je zato vučiji grkljan Sličan grkljahu koji ovo peva.

Dojke vučice

(liturgija)

Šumo zelena pusti dome

Čuvaj bronzano vime hraniteljke

Gustt mrak ın mleku kad zapenti, Nema brda, nema ustave tako tvrde

EIRIC/A BHGINI.BEZ E W NIE NI GP%7 BINE ZM

LLEII|||

zauvek. Nije mogao da ih zaleči. Nije ih preboleo, ni onda, ni uvek.

Dugo se ustezao da ne pije; a onda, čim je počeo, napio se. Poslednjih godina, dok su ga viđali, nije bio trezan. Lečio je rane, i milovao ih. Uveče, poneli su ga, a onaj se njegov drug, što je čitao zapis iz novina, bio izgubio. Pećanca su, dok je drhtao, penio se, vikao, dok je mrtve svoje drugove zvao na juriš, i dok je neku ženu dozivao, unosili u ambulantna kola, a on se batrgao, u nemoći, ponižen, sam, izgubljen.

Svečanosti se, julske, u. noći, nastaviše,

We e | We :

Noć se letnja, uz vetrić i mesec pum, naslanjaše na tela, pa ih je zanosila, i kropila svežinom. Ali Rastku Nemanjiću bilo je sparno, pa se dosađivao među drugovima, i hteo je da pobegne. Iznenada mu se, kao i jutros u zoru, opet javi u svesti lik onoga junaka, izrešetanoga, Gnoga invalida, što su ga juče, pijanog, iz hotela, ponela kola za hitnu pomoć. Sanjao ga je, onako pijanoga, i opet drugačije — kao mladića, deliiu, koji se izdvaja među drugovima, i koji, s puškomitraljezom u rukama, uvek nekako strči; kao i kosa mu, smeđa i tršava. Sanjao ga je svu noć, različito, a u zoru je, bio seo i pokušao da taj san nacrta. Nije mu baš uspelo. Ispalo je O nešto izukrštano, bezbroj linija, koje su se sekle neprekidno. Iz svega toga samo se naziraše lik nečega čudesnoga: čovek u više linija, ogroman, pa se pokidao! Crtež nije pocepao, ali mu sc nije sviđao. Opet će pokušati. Baš mu se sada činilo, da bi uspeo. Ali nije mogao da pobegne; a od malopređašnje žeđi gotovo, one junoške, one zapovedničke strasti koja srlia nekud da se istutnji — sada nije ništa ostajalo. Kao i uvek, kada je mislio o onome što treba da naslika, kada se posve vraćao umetnosti _— muški mu se znak smanjivao, i malaksavao. Zato mu je, 1 oOVOg trenutka, želja, ioš pre kratkog vremena oča]nička, divlja i divna, luda, već bila iskliznula, istopila se. Uzalud bi se silio, da je opet vrati. Znao je,kaoi još nekoliko puta, ništa odte njegove želje, kada ga obaspe, i ulazeći u sve njegovo, počinje gotovo da ga zaleđuje neko znamenje dela, koje treba da stvori. To ie u prevlasti bio duh, pa se lepota ženskoga obilja gubila. Iznova ie bio počeo da veruje u ono: gde duh počinje lepota prestaje; pa se osmehnu u noći, dok su ga gotovo vukli Instinktivno, on sc trgnu, pa krenu, osmehujući se i dalje. |

Julska se noć, čista, smirena uz svu muziku leta i plodova zemlje, skidala lagano, pa bila nepojamnost, golotinja, očaranje, i mir.

“O.

Bili su ušli u mrak, kad se, iza njih, iz druge prostorije, neosvetljene isto tako, iznenada, prosu smeh, vrcast, pa sve bučniji, i nervozniji, da se bio, ma kraju, pretvorio u malođušno grcanje. Svetlo se ugasilo, kada su već bili na pragu, i oni se, zatečeni u igri, koja je tek počinjala, osetiše zbunjeno, dok Goran Perišin opsova, liutito, udarajući rukom po vratima. Svetlost 5e upali, i oni zažmiriše, dok se Rastko Nemanjić, osećajući sve više, da se ponižava, okrenu i 748gleda u žuti zid, prepun porodičnih fotografija. Ostali, na čelu sa Goranom, gledali su na vrata, na koja su maločas ušli. Tamo, iz malog predsoblja i druge sobe, gde se bio čuo smeh, bila je tama. Krv se, njihova, uzmešana, uzbuđena, slivala nekud, malaiksalo. Bio je to trenutak iščekivanja. Svucite se, rekla je. Glas mekan, zavodljiv, pa se razli u smeh, koji se zaori, pa naglo presta.

Ugasi svetlo, reče Goran Perišin.

Svetlo se ugasi, pa se samo odnekud iz vana probijaše malen krug mesečevoga sjaja, i oskudno zavirivaše kroz prozor, sa istoka, u levi kut sobe, gde su bili bračni kreveti, prekriveni nekom somotastom presvlakom. Onda se oni skidoše,

NJEGOVOG LICA

Radoslav VOJVODIĆ

prvo Goran Perišin, koji ih je sokolio. Tapkali su jedan drugoga, zamuckivali, smejuljili se, i goiovo svi drhtali od neke jeze, što je išla uz telo, milila uz krv, i često se uvlačila u misao, i prekidala je. Njih četvorica, samo u gaćicama, posedaše u krevet. Rastko se bio Nemanjić zagledao u tamu, u kojoi naziraše zid, i one fotografije. Učini mu se, da je u njima rešenje njegovoga crteža, od koga će stvoriti veliku i genijalnu sliku. Ali ga drmnuše, pa se i on uznemiri, skidajući se. Stideo se, i kajao, što je tu.

Videli su, zatim, kako je ušla ženska, mlađa, vitkasta, i mršava. To nije bila rasna žena sa

fotografije. Čuo se zvižduk. Ali onda, njišući se,

lagano, kao da je odnekud isplovila, pojavi se žena, naga, krupna, s velikim grudima i bokovima, a kosa joj je bila raščešliana, i padala ie po vratu i prsima. Ženina desna ruka bila je podignuta u visini desne dojke, i tu se igrala uvojkom kose. Oni ustuknuše, povlačeći se, jedan uz drugoga. Na ovu prvu, koju su već bili prepoznali, Slavicu, devojku koja je radila svašta, nisu obraćali pažnju. A žena koja je ušla, bila se ustremila na njih, i potiskivaše ih, idući mirno, bez reči, bez osmeha, prema njima, koji se sa-

' biše u vrstu, kao da zid prave. Onda je Goram

Perišin presrete, u stvari, kao da skoči, i gotovo zanjišta, obarajući je na pod.

'Trak mesečevoga svetla video je ženine noge, bele, punačke, kako se podižu uvis, i njišu; i kako se stresaju. U uglu, Rastko umalo da nagazi na mladića, koji se rvao sa Slavicom, dok je besnela: idiote, nemoj tako, čekaj, ja ću to, čekaj! A na onome mestu, blizu kreveta, gde su bili Goran i žema, još dvojica momaka su drhtali: jedan je hvatao ženinu kosu, zubima, drugi joj je, butinu koja se pomeraše, ljubio, prinoseći onaj muški znak, čedan i odlučan, nesit, nasrtljiv, ubilački krenuo — pa naplo zapalaca prosipajući nešto, dok je žena, kao da je u nesvesti, više naređivala po taktu nego vikala: napred, napred, napred! Rastko pođe ka vratima, s tom slikom Jepote tela koje se mučilo i radovalo i padalo, kad ispred njega, u onome predsoblju, planu oganj, dva puta; i neko se strovali, bez jauka, kao da proštac pada, nečujno, tvrdo, surovo i bez bola. Zastajući na trenutak, uplašen, Rastko vide čovekovo lice, ono isto — koje se na njegovome crtežu pokidalo u čudesne linije, koje su se ukrštale, i imale više pravaca, više vijuga; ali nisu irnale put!

Onaj čovek bio je sam. Pobednik je, ovoga trenutka, prihvatajući ulogu pobeđenoga, padao; nije izdržao! Nije imao ni oca, ni majku ili devojku, a davno već nije bilo drugova, koji bi ga, kao u onim bojevima što minuše, blagosiljali: »Srećne ti rane, junače!«

Nešto iz njega, iz Rastka Nemanjića provali, suknu, izvi se u krik, koji poseče' strasnu svečanost tela, zapenjenoga, zaplamenjenoga, podatog davanju i uzimanju, i smrti. Glasovi se, kao pokiđani konji, sjuriše ni u šta, tražeći sebi oduška, i nasrćući na strah.

Mesečev trak, bio se pomerio ka istoku, tamneći sve više.

i

Između zidova svoje sobe, sam, sa žilama kucavicama koje kao da su treperile po taktu, beo u licu, šakama trljajući čelo, Rastko se Nemanjić, kao u bunilu, šetao tamo-amo, i uzalud pokušavao da onome crtežu doda zraku sunca, koja bi osvetlila junakovo lice, dajući

mu nešto strašno u lepoti, i nešto uzvišeno;

kao da mu sretnjika rane. Video je, kako je junak ogrezao u krvi, ali se ta krv pozlaćuje, pa iz nie, kaplinći na zelenu travu — niče cvet, plavi različak, posut žutim pegama, a velik, strašno velik, i neobičan! To mofa naslikati na

Da zaustavi plimu zverinje krvi U mom hevernom srcu.

Šumo zelena pusti dome

Ne umaraj mramorhe izvore, okrilje i e ~ zadnje,

Pod trbuhom divljim vučice majke. i

Prejako mleko mori pitome familije,

Bludne mladunce koje krase cvećem

Za praznike kao hrišćani jagahjće. j

Šumo zelena pusti dome

Vučicu trbuh boli

Mleko gruva niz mlečni put,

Malo zgrčeno vuče ko uspravno sečivo Igra ispod njenog vimena, · M Seva mu kremen u qubima.

Šumo zelena pusti dome 0: 8 Lako je gospodaru zoološkog vrta · Slušati pesmu slavuja od slame

Gledati čuvara sa svećom ma obrazu

On ne zna kako je mehi u kavezu Umirati zagledan u pomrčimu.' o

Šumo zelena pusti dome |

Uči i mene na gorko bilje, na životinje bez TAI SN ' dlake

Uči od koga da bežim, kome đa se klanjam ·

Da ne poštujem nikog osim mraka,

Divlje leno što hrani i održava ·

Kad mleko teče iz dubokih rana.

Šumo zelena pusti dome

Tvoj čopor je poslednji kamen iza kog sam stao. Čekam kameno doba da se vrati

Detinjstvo sveta u naš truli vrt.

Ugasite slepu vatru neverne lučonoše,

Igraju zveri, dolazi vreme plodnosti.

junakovome čelu, to je znak nečega višega, i nečega plemenitoga! Ali njega zaseni i gotovo zaslepi strašna lepota lica, u koju se sada nije moglo gledati, i mladi umetnik pade na kolena, Na kolenima, bauljajući, zavedem lepotom lica junakovoga, umetnik zadrhta, pognu glavu, i sklupča se na pod, kriknuvši.

U onaj znak na junakovome čelu, u strašni lepotu lica njegovoga, upi se srebrna zora, koja svitaše.

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA