Književne novine

LIRIKA

U PREVODU Jon

Aleksandru

SAVREMENA RUMUNSKA POEZIJA u prvom redu predstavlja panoramu zadivljujućih individualnosti, prebogati spektar pesničkih samosvojnosti; to {e poezija čija prva odlika jeste vanredna svežina poetskih nastojanja i postignuća, U konstelaciji sveopšteg traganja za modernim izgovorom drevnih reči, reskost hjrurškog lirizma Marina Soreskua (1936), ili pak impregnirani tragizam poetskih slika Nikite Staneskua (1935) svakako imaju autentične i vrlo orlginalne- izvore, A neosporno poseduju vrsne artističke oblike. U njihovoj poeziji u potpunosti je ostvaren zahtev da se pesmom postigne i misaono iskustvo i da se to iskustvo iskaže u jednom drugačijem poetskom tonu. | POL

S poezijom Jona Aleksandrua stvari stoje nešio drugačije, Ovaj pesnik vetuje u sasvim jednoslavnu liriku; on takvu i piše. Tradicionalizam poetskog zahvata nadomešten je u njegovoj poeziji »unutarnjom 'svežinom«• same pesme: tananošću poetske fraze, vrelinom šentimenta, neposrednošću. Dok se čita, ova poezija odaje utisak da dopire upravo iz usta vrlo dragog prijatelja koga nema pokraj nas, a ipak ga čujemo dovoljno jasno da bismo ga mogli prepoznati, To je poezija prisna kao dah.

Ako kažemo da se prva zbirka ovog pesnika zove ZASAD ŽIVOT«, zar treba još reći i da je on rođen 1942?

Bunar | Ovaj betonski bunar, ljubljena,

ukraj pruge, gde si u prvoj Mmašoj zori

od noćne time obraze umivala,

istišeh je aa dnu kao kameni stubovi

kraj puta što se penje k moru.

Dečaci kamenove u izvore zavitlaše

ii ih je to vreme osvajalo

korenjepi od dima i trhja

sve dok ih sasvim ne. osvoji.

Njihovu ozvezdanu kožu, stenjem rastrhghutu, u bunaru vidi, ha dnu, mračnu,

kao zgaslu jeku mištavila.

Odozdo se ništa tu ne čuje —

samo kamen ćuti i

crv VFremeha Memo glođe.

Duh mrtvog bunara u ušima

zuji mi; gde su se, i kojim to putem, · vode povukle — zgasle žile njihovih 12vora spaljuju mi grudi puste.

Zimske ptice — meteori zaleđeni

koji oživljavaju vazduh — uznemireno lete. Zasuzi mi oko otkako vas sledim

s prutićem lišine u Yuci,

Vi ste možda one najranije, RMenjajući dan u drugi dah, kroz noć prolazeći kao buta kroz šumu, ·

poprimajući boje muhja

iz prvih oblaka. .

Kao breme osećam misao svoju

i nepoMmičan osluškujem

kako totem, s nebom na

oznojenim grudima.

•

Snegovi

Prepoznajete snegove, taj hebeski dim +

otrov naše prirode gori uvis, večna ·jard . i dim u slojevima kruže oko zemlje.

1 LL Kada ljubav naša ode,

vhatiće nam se samo gresi namneseni joj. Vera kada se razbije o talas

tmine koju s prezirom

vreme mabacuje preko mas

uzvišeno je protumačena

lobanjom jednmoroga.

Žene se na brda bpehju, odvučene Miesečom majskih moći,

nesanica njihova ovi su shegovi.

Shegovi rasprostryfi ukraj mora,

kolena devojaka koje izbeljuju bezlični haos. Na jednom polegnut krilu, voleo bih

da plačem ispružem ha leđima

u Vvečifom smegu.

Sestra

Nijedan od vas, koji ste mojih" godina, Moju najstariju sestru ne Miože bptepozMati. Ni sdm je ne zham, osim iz sna

1! zaborava.

U vreme magli, davno već iščezle jeseni, Pre moga rođenja oha je umrla —

I zato sam došao tako brzo

U prazno Mesto koje je ostavila za soboM. I zato sam tako visok —

U njenoj sam Yastao visiMi

IT dospeh vrlo rato u doba zrelosti.

Još s broleća za jesen sam spremati,

Usred leta zimski mraz mi steže kosti. Ja u svet unosim bPustoš sestre Moje, Kada budem umro, već ću Watav biti,

SLkijač * IE S brda na brdo da ideš dato ti je belim putem, poravhatim za tvoje skije.

Već sada, u dolinama i Ma brdima

snegovi su otopljeni —

samo'će u noći poleđicu od ihja

hladan vazduh moći da zaledi

i ti ćeš, skamenjen u jednom meslu,.putovali,

Do svoje kuće sve ređe dolaziš, stubovi doksata već Silaze u zemlju i majka — sva u suzama oko ponoći. 'Staze su sve kružnije i sve mahje ih je; padine postaju sve opashije, leto je blizu i suhce je opasnost rasprostrta za tebe. Korača svirepa zemlja i crni kamen tvojim trago?. Poteran s leđa, kao od osihjeg froja, nestaješ ı maglama tuskovitlani?, uvis ma dan koji prolazi. Ostavljaš mukle reči po drvenim kapijama n zamenu za jedan bokal vode, i s lavežom pasa . stalno goniš sebe na penjanje s Putem ma Sebi; a otud, s hajvišeg vrha, usred Teta, tr Žkijaču, y ız hašer zodijaka ćeš mestatfi ka brdima rauvek osneženih. S mumuhnskog Preveo Ađam PUŠSLOJIĆ

PRAXIS

IZLOG ASOPISA

O nacionalnom, internacionalnom i univerzalnom

ČETVRTI ovogodišnji broj

»Praxisa« tematski je Dposvećen problemu nacionalnog, internacionalnog i univerzalnog. Predrag Vranicki raspravlja o socijalizmu i nacionalnom pitanju. Milan Kangrga se bavi odnosom prema istoriji i tradiciji u okviru problema nacionalnog, internacionalnog, i univerzalnog. Rudija Supeka interesuje odnos buržoa-

ske i proleterske svesli Dre-

ma ovom problemu, dok Umberto Čeroni i Hauard Parsons žele preciznije da definišu nacionalno, jntermacionalno i univerzalno. Svoje priloge dali su i Veliko Cvjetičanin, Arnold Kimzli i Dam'ko Grlić. U istom broju časopis nastavlja sa objavljivAnjem odgovora članova ređakcijskog saveta povodom događaja u Poljskoj, a u rubrici »Portreti i situacije« Gajo Petrović govori o razvoju i biti Marksove misli. Objavljema su i dva priloga iz istoriic hrvatske filozofije. Marija Brida piše o ličnosti i filosofiji Benedikta Benkovića, a Blaženka „Despot prikazuje tok polemike između Boguslava Šuleka i, kasnijeg zagvebačkog nadbiskupa, Ante Bauera o materijalizmu. U rubrici »Kronika« redakcija »Praxisa« se u opširnom komentaru osvrće na najnovije kritike koje su u poslednje vreme upućene ovom časopisu. »Časopis ,Praxis' — kaže se megde na početku komentara — proglašen je gotovo ,neprijafteljem jugoslovenskog socijalizma broj jedan. „Kompliment' ie, nema Šta, zaMmsta „velik', ali je redakcija toliko samokritična da ga ne namjerava primiti, i to iz jed-

POEZIJA

nog osnovnog razloga: Kao socijalistički građani i kao marksisti nc možemo se sloŽiti s upotrebom neistina, insinuacija i kleveta kao sredstvom javne djelatnosti, Ne samo zbog toga što je to su protno komunističkoj etici, nego i zato Što je upotreba

neistina u javnom Životu du-

boko reakcionarna.« Redakcija zatim mastoji da opovrgne sve zamerke koje su joj u poslednje vreme upućene. Besmisleno je, po mišljenju rYedakcije da ie »Praxis«e protivnik radničkog samoupravljanja, što, istovremeno, znači i protivnik našeg socijalizma uopšte. Nejasno je da li je reč o nedovoljnoj obaveštenosti onih koji to tvrde ili je u pitanju smišljena optužba, ali ta tvrdnja je, kao tvrdnja, potpuno besmislena. U savremenom socijalističkom pokretu postoje dve teorijsko-praktične orijentacije: birokratskoetatistička i samouvravliačkodemokratska. »Na filozofskom planu riječ je o borbi i sukobu između staljinističkog pozitivizma i stvaralačkog marksizma. Staljimistički pozitivizam nije marksizam, nego antipod i negacija marksizma. Staljinizam u teoriji i praksi u svjetskim se razmierama

svim sredstvima bori protiv „samoupravlianja, demokratizaciie društva # hu-

manmizaciie ljudskih odnosa... Stvaralačkom se marksizmu, što ga zastupa »Praxis«e mnaprotiv u temelju nalazi primcip samoupravnosti kao vodeća misao suvremene epohe i kao onaj povijesni novum i policaj, na kojem je danas jedno mišljenic jedino moguće kao revolucionarno-kritičko mišljenje i kao smisao

oopesuncBzuzzuzruuwu_epĆnun auuu aza nnunuuzeenaeuun erna Renesansa Marije Pavlikovske-

Jasnoževske

NEDAVNO seu poljskim knji-.

žarama pojavilo najnovije 1zdanje pesama Marije Jasnoževske—Pavlikovske sa Veoma studioznim komentarom kritičara Ježija Kvjatkovskog. O ovom izdanju u šestom rolu časopisa »Poezja« ise Jadviga Zaharska. Jasnoževska—Pavlikovska ie jedan od najzanimiljivijih fenomema poljske poezije XX veka. O njoj je veoma mnogo pisamo. Njenu poeziju su vrednovali najpoznatiji Kritičami, TDesnici i suvremenici. Na primer Ostap Ortvin, kritičar velikog formata i veliki ljubitelj poezije, tumačio ju je sasvim pogrešno. Jako joj je priznavao majstorstvo stiha, neobičnost metafora megirao. je sve intelektualne vrednosti mjene poezije. Ali u njenu odbramu su ipak ustali Žeromski, Tuvim, Ivaškjevič shvatajući izuzetnost. te poezije. Pavlikovska —Jasnoževska je bila izuzetna po tome što je zauvek srušila izvesne konvemcije u ljubavnoj poeziji, kako suštinski tako i formalno. U poeziju je unela eleganciju, ironiju, humor, šarm, jezičke igranije a potisnula sentimentalizam, stidljivost, pretvarapišući o mjoj: »Ona je želela da bude pesnikinja ljubavi i bila je — najveća poljska pesnikinja ljubavi«. Međutim, koncepcija poezije-zabave, pojeshhumora i ironije nije ni najmanje meozbilina. Pesnikinja je i te kako umela upravo kroz tu svojevrsnu lakoću, igrarije, koketerije da tretira čisto filozofske probleme. Jasnoževska - Pavlikovska je bi-

la fascinirana prirodom, pro-

' laznošću sveta, starenjem. To

nije samo zbog njene izuzetne ženstvemosti, već zbog njenog naturalističkog viđenja čovekao i sveta. Jer je upravo to viđenje izvor tragizma njenc blistave, „»nasmejane«, šarmantne, eleganine poezije, koja je pre svega ispunjena ogromnim znanjem o čovekovoj sudbini, Hspunmiena buntom protiv prirodnog toka te sudbine, Uz njenu poeziju se uzalud ne spominju imena Ničea, Bergsona, Meterlinka ili induska filozofija, misticizam, magija. Međutim, spomemuti uticaji se ne mogu zapaziti na prvi pogled ili na površini te poezije, već u njeaim dubljim slojevima.

Tako je poezija Jasnoževske—Pavlikovske bogata problemima ipak se me može reći da je njen dijapazon širok. To dokazuie i njen razvoj. Dna se razvijala »od zatvorene ka otvorenoj«. Šta to konkretno znači? Istorija ko-

ju je pesnikinja odbacila posvetivši se iskliučivo dijalogu sa večnom Prirodom materala ju je da se nje seti. A to je bilo za vreme rata. Pesnikinja za koju nisu postojale aktuelne teme objavljuje iklus pesama upravo Dposveeh toj tematici. Rat je bio veliki „prelom u pesnikinjinom privamom životu i preom u njenoj poetici. U jedoj od svojih »ratmih beležica« ona je napisala: »Ipak je stvarnost prestala da postoji. Zbignjev Bjenjkovski fu rečenicu smafra ključem poezije Jasnoževske—PPavlikovske. Biserka Raijčić

ira Coa aaa ia ee eo ay Oea aa ——

stvaralačke teorijsko-praktičke djelatnosti. Stvaralački marksizam polazi od srži Marksovce filozofije i <cjelokupne njegove nmauke; od shvaćanja čovjeka kao slobodnog stvaralačkog bića prakse i ot zahtjeva za imenom postojećeg (građansko-kapitalističkog) svijeta ČIji je jedan od oblika i staljinistički tehnokratsko-birokratski etatizam«. Kao takav, stvaralački marksizam Je idejna osnova samoupravljačkog socijalizma, a samouprayvljački sooijalizam, ističe se dalje u članku, predstavlja istorilsku perspektivu za svestrani razmah slobodnog kritičkog mišljenja. Ako se to ma u vidu — smatira redakcija »Praxisa« — onda i prigovor da se” »Praxis« zalaže za etatizam otpada. Da bi se to dokazalo potrebno ie najpre dokazati da ie Marksova osnovna istoriijsko-epohalna misao o otuđenju pogrešna ili ctalistička, Dosadašnje dskustvo, pa i iskustvo »Praxisa«, pokazuje da ie ona savršeno istinita. A »Praxis« se samo u nizu članaka starao da razobliči otuđenje i postvaremic koja su »ishoduMšta i temelj maše društvene kritike«. Kao što je poznato — podseća redakcija »Praxisa« svoje čitaoce — časopis ie pisao ı o tome da ice birokratizam |7mperem prot slobodnog odlučivania liudi na svim nivoima društvene organizacije i da su samo VDirokratske snage nosioci ekonomskog i političkog centralizma. Teško je zato poverovati u fvrdniu da je »Praxis« centralistički orilemtisan kada je upravo birokratski centralizam bio jedna od stalnih meta kritike saradnika ovog časopisa. Istima je, kaže se u komentaru, povodom prigovora da ic »Praxis« nepriiateli privredne reforme, da časopis nije POosebno pisao o privrednoi reformi. jer su ocena privredne reforme, prikaz miemih tokova i svega ostaloc više stvar ekonomista, koji o ftome mogu stručno «a pišu. Ali le isto tako tačno da ic »Praxis« »za sve one privredne miecre koie su kadre od-

straniti adminustralivni pĐara-_

zitizam, nesposobne i nestručne kadrove. lošu oreamizaciju rada i nisku produktivnost«. »No kad ic riieč o privrednoj reformi, želimo podsjetiti naglašava uredništvo — da ie privredna reforma shvaćema istovremeno i kao društvena reforma. Mi pod time — slijedeći Marksa — razumijemo socijalnu (sociialističku, proleteesku) revoluciji koia se nužno nastavlia na političku revoluciiu (kojia sama po sebi ostaie u horizonfu i u okviru građanskog društva). Pod sooijalnom (socliialističkom) revolucijom Yazumijemo prije svega dosljedno i realno samoupravljanje radničke klase koje tek otvara mogućnost globalnog društvenog samoupravljanja na svim nivoima odozdo do gore. Ti-

me se ostvaruje ovljesna uloga radničke klase u nje. nom samooslobođenju . ..« e šenje ovog bitnog i osmovnog socijalnog problema, po mišljenju nwedakcije, omogućuje istovremeno i dosledno Tešenje nacionalnog pitanja jer se rešenje Kklasno-socilj problema i ravnopravnosti naroda i narodnosti uzajamno uslovljavaju. A proleterski internacionalizam je idejna osnova za rešenje macionmal. mnog problema »jer mu je provedena socijalistička revoluci. ja ona pretpostavka i, povije. sna dimemzija u kojoj je hu. manitet istinska i iskonska veza među ljudima«. Odgovara se i na primedbu da je »Praxise · protivnik tržišne privrede _ i robnonovčanih odnosa. Ekonomskim aspektom ove teme časopis se nije bavio, ali se u nekim filozo[skim tekstovima ukazivalo na potrebu tržišne privrede i robnonovčanih odnosa u ovoj fazi našeg razvoja, ali i ma negativne posledice kole takvi odnosi mogu da donesu. A to da robnonovčani odnosi rađaju izvesne negativne DOsledice nije izmislio »Praxis« e>ć na tom saznaniu Dočiva celokupna Marksova Kritika i celokupna niegova nauka,. kao što je to znala i buržoazija u vreme kada su se ti odnosi naislobodniie · formirali. T zašto je onda i iz kojih idejnih i etičkih razloga — pita se redakcija »Praxisa« — nedozvolieno o svemu tome raspravliati? . Negativne mojave te vrste su Jasno uoćliive i stavlieme sm pod strogu javnu kritiku. Po čemu je »Praxis« kviv što ih. i on uočava. što ih stavlia pod kmti-. ku. iako ne smatra da su:to iedimi wroblemi našeg društva. Osporava se i tvrdmia da se »Praxis« zalaže za višepartijski sistem jer je OSmovna pretpostavka 7 Ostyarenie samoupravliačkogz s<ociilalizma i mostoianje naše Ssocijalističke zajednice ijedna maYksističko-komuwnisfička |deina osnova, fake da dwwamn i mimo programa SKT ne nostoii danas mijednn molitička snaga koja bi mosla eŽuvafi inteovritet ove zemlie. Nia prigovor da se »kritikom svega mostoiećez« iznevevava Marks i da se pod tom firmom kriTtikuie ono Ššfo je naipDrogresivniie u našem društvu, TYe„dakoija podvlači da onp” ne vodi političku neso #filozofsku kritiku * da ie njena kritika. kao ı Marksova, radikalma i tofalna negacija staroga građanskog sveta otuđenia i postvarenja. »Stnea naša. kriijkka miie, niti želt da VDide, volitička kmvitika, dakle takva kritika koja bi se kvetala u 'sferi nenosredme. svakidašnie, tekuće ı na čist aktualnost wsmjerenc Yolitičke akcije. Jer — niti smo mi nolitičari, mitl to želimo biti! Stoga mismo, miti možemo biti »neka politička opozicija bilo. kome i Đilo čemu«. U odeovoru se dalje ukazuie na to da sut proizvoline fvrdnje o mekakvom »Prexisovom« 1initarizmu i inisistira se ma tome da »Prnaxise ni u kom slučaju ne može da mnrimi ma sebe antikomunističku etiketu.

Predrag Protić

THE NEW VORK TIMES BOOK REVIEW

O O car aaa aaa an aaa ee r e aero ao ee > ı

Romansijer kao novinar

PROŠLA SU vremena kad se smatralo da je za pravog pisca ispod časti da sarađuje u komercijalnim magazinima i kad se verovalo da novinarstvo kvari Književni stil. Danas je sve više romansijera koji se u javnosti pojavliuju noseći novinarski šešir. Ekonomski razlozi izazivaju ovu pojavu isto toliko koliko i razvoj kulturnog laissez-faire-a. U toku poslednjih 15 godina došlo je do primetnog opadanja interesovanja za pripovedačke prozne oblike, dok pravi »bum« doživljavaju knjige memoara, zapisa, reportaža, eseja, sve ono što nosi zajednički naslov »nepripovedačka proza«.

Ovo su uvodna razmatranja Tomasa Fleminga objavljena u »The New York Times Book Review« od 21. jula, pod naslovom »Romansiler kao novinar«. Pitanje na koje on u ovom tekstu Dpokušava da odgovori glasi: da l; je za pisca i literaturu uopšte dobro ili rđavo ovo gostovanje u žurnalizmu. Odgova-

rajući na njega on podseća na činjenice koje idu u prilom i optimističkim i pesimističkim gledištima: navodi verovanje Džona P. Markanda da

pisac ne može da se ne Pponavlja (»Mislim da bi pisci trebalo da napišu jedan Yoman a zatim buđu poslati u gasnu komoru«, kazao je jednom Markand), spominje Ficdžeraldova i Foknerova neuspela gostovanja kao scenarista u holivadskim filmovima, i »književnu sramotu« onih koji su, iz komercijalnih razloga, pisali detektivske priče. Nova sloboda rada u novinarstvu pomaže piscu da izbegne sve to. Iz ove komunikacije literature i novinarstva već sc javljaju nove forme. Roman doživljava radbkalne preobražaje jer se oslobađa primesa istorije i žurnalizma i sve se više pri5ližuje poeziji. Istovremeno neki pisci neguju takav Žurnalizam koji je nesumnjivo zredan imena umetnost. Takozvani »lični eseje postao je dominantna kratka umetnička forma našeg vremena. P-esimisti, međutim, upozoravaju da uticaji pripovedača i romansijera dovode u opasnost integritet novinara. Fokner je jedanput rekao da je pisac nesposoban da govori istinu i da zbog toga piše ono što zovemo »fikcijom«. Hecmingvej se očigledno s tim

slagao jer je mapisao dasu pripovedači i romansijeri Šmosli postati izvanredno uspešni lažovi, Norman Podhorec ivr1i da objektivnost kao takva ne postoji. Fora lako se slaže da je čista objektivnost u muetafizičkom smislu nedostižan ideal, Fleming veruje da to ne znači da bi novinari trebalo taj i deal da napuste. Ukoliko e mladi pisćci mudro posluže Dpvom novom literafmom slobodom dobri rezultati·će potisnuti rđave. Reportaža, feljton, sećanje, realistički ili DOctski roman, istorija viđema kao drama i pisana kao litčratura, pesma, filmski pa čak i televizijski scenario treba da imaju jednaka prava i ne ma razloga zašto bi pisac bilo šta od 9voga izbegavao. Nesumnjivo da sve neće mo: ći raditi podjednako dobro, ali će postepeno sužavati polie na ono što čini. najbolje. Ali čak i tada on će na svom luku imati dve ili tri ·tetive, ne samo iz ekonomskih ra?loga, nego i zato što svaka od tih disciplina, ako se pravilno iskoristi, može da Pproduži njegov kreativni život i da produbi njegov doprinos literaturi. Ladislav Ninković

KNJIŽEVNE NOVINE