Književne novine

______NNMIIMRA

+ 51. *

PROSTO JE NEVEROVATNO da se kod nas niko ranije nije' setio da prikaže jednu skorojevićsku porodicu, što je sada, u svom kratkom romanu »Skorojevići«, učinio Berislav Kosier. Jer problem skorojevića i skorojevićstva je bez sumnje, kod nas mnogo značajniji i akiuelniji nego u nekim drugim, starijim, okoštalim društvima, u kojima se spuštanje i, naročito, dizanje ka vrhovima društva, ne vrše ni tako brzo ni tako lako. Problem je to koji se našim piscima, kako se obično kaže, nametao a ipak je, u savremenoj srpskoj književnosti, Kosierova zasluga što se prvi setio da ga Dposebno razmotri.

Ne bih rekao da je porodica koju je Kosier odabrao ili, tačniic, stvorio da bi njome rasvetlio ovaj problem, tipična porodica skorojevića. Njeni članovi su mmogo obrazovaniji i kultivisaniji od naše prosečne skorojevićske porodice. Ona, po Kosieru. nije ni maročito Joša porodica. Kosier nije hteo da bude satiričar, mada mu se ovoga puta pružala prilika za to. Tako u podnaslovu stoji da je reč o romanu-farsi, on je mapisao jedan, u osnovi, OZbiljan, klasičan roman o porodici, Ima u njemu i malo preterivanja i izvesnog podsmevanja, ali je u prvom planu realistički porodični

ret, na kome se razaznaje mekoliko ličnosti s karakterističnim načinom mišljenja i ponašanja. | ;

· Kosierov roman umnogome podseća na dramu ili filmski scenario ı kome je pisac veštom rukom uspeo da u traianiu od nekoliko časova osvetli čitav život nekoliko ličnosti povezanih jedinstvenim događajem. Tai dozgađaj je proslava povodom dobijania stipendiic za atomska istraživania u mirmodopske svrhe u Americi jednop od članova porodice. na Kkojoi, sticajem prilika, nema majvažnijih ličnosti: samog slavljenika i njegovog oca — Majora, „Prvi je zauzet radom u institutu. drugi — brisustvuje sednici nekog državnog foruma. Večera prolazi bez mjih i tek kada se prisutne zvanice raziđu, vidi se naličie ovog skupa relativno dobro vaspitanih liudi. Slavlienikova s*c-

ee: era er erna roi aan irrena ar ia aaa aa ae a a

NA NEKIM najprometnijim velegradskim magistralama, automobilisti se kreću sporije nego eešaci. Sličan paradoks javlja se ı na magistraama savremenog. saznanja: izgleda da su 7 czultati ovoga sazmanja utoliko protivrečniji i problematičniji ukoliko njegovi instrumenti, postaju brojniji i utančaniji; jer, upotreba tih instrumenata najčešće nije sintetički OTkestrirana. Takav paradoks je prisutan, naročito, u današnjem poetskom i književnom saznanju o ljudskoj realnosti. Ovde, i pored raznoraznih, pa i najvisprenijih »tehnika« pisanja, umetničku istinu iznutra razjeđa iluzija ı ignorancija, a ma prvom mestu — neka osobema'i perfidna vrsta veštačke »naivnosti«. Otuda nasušna potreba za maučno-filozofskim saznanjem o. umetničkom saznanju, o njegovim unutarnjim mogućnostima i spoljnjim uslovima. Obuhvatajući to nasušno saznanje, »literatura o literaturi« (književna kritika, esejistika, i tako dalje) pružala bi:mam istinu o istini, kao što nam sama literatura nuci istinu o ljudskom biću. Čini se da nam ovakvu »istinu o is: tale najizdašnije pruža savremena kritička escjistika, koju je zasnovao Montenj, možda na temeljima antičke dijatribe. Prikazujući Montenjeve oglede, Auerbah je okarakterisao, u stvari, i svoje sopstveno pisanje, Prema tom prikazu, pomenuti ogledi bili su komentari odabranih štiva, ali su komentari postepeno pretegli nad štivima, tako da se komentarisani tekst šVeo na »pretekst« za Montenjevu ispovest o svolim doživljajima i saznanjima. S obzirom na intelektualnu i jezičku složenost samih Auerbahovih ogleda, kao i na zamašnost saznanja što ga oni prezentiraju, Tabakovićev prevod ic zaista jedan podvig znalačke akribije i energije.

Prevodiočev podvig je utoliko korisniji, što stagnacija »nauke o književnosti« izgleda prilično kritična, pogotovu kod nas. S jedne strane, naime, ova nauka danas ne može više pretendovati na iscrpnu književno-istorijsku faktografiju u pozitivističkom stilu: prema egzaktnim podacima, čovek ne bi mogao pročitati ni 30. hiljada knjiga, kada bi celoga svog veka čitao po 10'sati dnevno, — a do sada Je u svetu štampano više od 30 miliona knjiga, S druge strane, svaka teorijska generalizacija ipak se mora oslanjati na najbitnija istorijska i empiTijska fakta, — koja su postala naprosto neo-

oce +. re — ——

PROFESOR zagrebačkog Filozofskog fakulteta dr Ivo Frangeš se već više godina bavi nmaučnom književnom kritikom, kmjiževnim esejom i istorijom književnosti. Svoju bogatu, veoma zanimljivu i raznovrsnu književnu aktivnost Frangeš je objavio u tri svoje knjige: »Stilističke studije« 1957. godine, »Talijanske teme« 1967. i »Studije i eseji«, takođe 1967. godine. Prva Frangešova knjiga »Stilističke studije« ima 17razito programski karakter jer namece jedan novafitiman. književnih vrednosti, zalaže „sc za stilističku analizu, za ispitivanje umetnosti reči,vza utvrđivanje wnutrašnjeg psihološkog intenziteta izraza u umetničkom delu. U postavljanju ovih problema Ivo Frangeš mije naročilo nov i "originalan, on je inspirisan u ovakvini zahvatima učenjima nekih vrlo istaknutih evropskih predstavnika stilističke kritike. Posebnosu na njega uticali Kajzer, Špicer, Devot, Auerbah i dr. Doduše, ne treba Frangešova nastoianja shvatiti kao posredništvo ili kao cplgonstvo već kao stvaralaštvo; on je učio kod njih i'ušoeo je da izgradi vlastite stavove. da stvori jednu sasvim svoiu naučnu i stilističku kritiku, Knjiga »Stilističke studiic« podeljena je u tri dela. U prvom delu, koi: obuhvata i čefiY! poštile, Frangeš kritički Lanalitički razmatra dva

Bas maipoznafija, ali oprečna, stilistička sl!stema (Šmicer i Devota). dok u uvodnom tekstu pod naeloyom »Stilistička kritika« izlaže svola sHvatania/ i.svoie polede ma stilistiku. U drugom delu PFranceš je podvrgao stilističkoji i peibolečkoj analizi prozu velikog ftalijanskog realiste Đovanijn Verge. U ovoi analizi on ie vrlo usppšnn isprobavao svoi stilistički metod. takođe je ie»robao Špicerovu kritičku poruku da delo: treba analizirati od veriferiie do središta a v»ntim od središta orema periferii. U trećem debi «voic kmiige Frangeš stečema iskustva i znania iz stilistike primenjuie 1ı ma domaće misem (Keyvačića, Voinovića, Matoša i Ktležu). Našu npžniu ovoga puta posebno privlači Fran-

KNJIŽEVNE NOVINE

stra vajarka žuri se svom ljubavnom partneru — ženi, njen bivši muž glumac započinje

itimne veze sa sestrom od strica svoje bivše.

žene, muž te sestre od strica lekar žuri u zagrljaj svoje bolničarke itd.

Tokom čitavog romana naličje ovih ljudi se naslućuje. a ponegde i pokazuje, i tenzija ne opada, ali tek na kraju dolazi ono što je najvažnije: pada i oreol s glave naučnika, koji ocu otkriva da u Ameriku odlazi ne kao laurzat željan naučnog usavršavanja, već, uz pomoć bivšeg školskog druga emigranta, da bi tamo što više zaradio. Poslednji čin drame je najsnaŽniji, Jer su u njemu demaskirani svi članovi

. porodičnog kruga skorojevića. Iz tog kruga pi-

sac je Izuzco samo naučnikovu ženu, jednu krotku ali glupu i ograničenu ženu i, donekle, Maiora, koji ie mehotično kriv za moralne slabosti svoje dece.

lako je ovo, po temi i problemu, jedan klasičan roman, on je moderan po formi, po tome što je stvarmo, kako stoji u podnaslovu, napisan »u koncertantnom obliku, za jednu

Erih Auerbah:

»MIMEZIS«, »Nolit«, Beograd 1968. Preveo Milan Tabaković

buhvatna. I tako, uhvaćena u makaze ocrtanog protivrečja, studija književnosti našla se u stanju izvesnog zastoja. Da bi se izbavila iz ovakvoga stanja, teorijska i kritička misao mora se poveriti — slučaj u. Doista, jedino je jOŠ slučaj kadar da je vodi u izboru onih istorijskil činjenica i književnih tvorevina na koje ce. se ona pozivati. Ža nju, slučajnost izbora postala je -— nužnost.

Auerbah je shvatio i prihvatio tu paradoksalnu nužnost, koja ga je primorala da se prepusti nekolikim motivima, razmatranim »bez nekog naročitog cilja«, i da ih demonstrira »na bilo kom realističkom tekstu«. Uostalom, udeo »slučaja« postaje sve bitniji i neizbežniji kako u književno-kritičkoj esejistici, tako i u samoj matematici (u kojoj se 1 Mihailo Petrović često prepuštao intuiciji bez obzira na takozvane nužne i dovoljne uslove« za rešenje problema).

Auerbahova nam era bila je da prouči književnost modernog realizma; slučaj ga je VOdio samo u izboru pojedinih dela iz ove 'književnosti. U njegovoj viziji, proučavana literatura ukazuje se kao neki plod ukrštanja hclensko-rimske antike sa biblijskom tradicijom. Kako izgleda, ova tradicija se najprirodnije i najneposrednije nadovezala na Petronijevu s a{iru kao na »krajnju granicu do koje Je dopro antički realizam«. Samim tim što je potkopala klasičnu tragičnu uzvišenost, ova safira Je omogućila da se grčko-rimska klasika spoji sa

gešov uvodni deo u Knjizi »Stilističke studaije« jer je u njemu razradio metod svoje kritike koji je primenjen i u najnovijoj njegovoj knjizi »Studije i esejle u kojoj se isključivo bavi domaćim piscima,

U postavljanju. osnovnih teza o funkciji stilističke kritike Ivo Frangeš je pošao od pretpostavke da ova kritika dublje od ostalih ponire u umetničko delo i ostvaruje najcelovitiji doŽivljaj umetničkog u delu. Po Frangešu stilistička se kritika najvećim svojim delom kreće na pod-

ručju izraza ı zbog toga je on ovako definiše:

»Slilistička „ kritika ireba da izraz piščev proučava nošena dubokim osvjedoćenjem,. da se upravo nm jeziku najpotpunije ocitujc i univerzalni i individualni karakter pjesničkog djela, da upravo ma takozvanoj »lormi« pisac ostavlja toliko »otisaka, prstiju“, da, ga ic lako idenliti cirati, proniknuti u mjegovc namjerc i naći korijene, nmjugovu stvaranju.“

Klasično? Moderno? Oboje

Berislav Kosier: »SKOROJEVIĆI«, »Otokar Keršovani«, Rijeka 1968.

porodicu, jedno veče i jedmu noć (razbijenu u

paramparče) sa mueditacijama i sa muziciranjem«. Ima u njemu reljefno ocrtanih karaktera, jasne psihološke diferencijacije, tačno

“date atmosfere i dobro zamišljene predistorije

događaju koji je opisan, ali je to dato u kralkim, sažetim, brzo smenjivanim poglavljima, u sinkopiranom ritmu modernog doba i u Žargonu karakterističnom za jedan određeni sloj savremenih gradskih ljudi.

Kosierov roman je, u osnovi, kontrapunkt odsečnih i preciznih dijaloga, uverljivih unutrašnjih monologa i najnužnijih opisa onoga što je u vezi s neposrednim zbivanjem u YOmanu. Teorijsko-književno uzevVši, njegov TOman je drama »proširena« unutrašnjim Ponolozima. Ličnosti su u njemu gotovo sve, a Sredina gotovo ništa. Klasični romanopisac ne bi mogao odoleti iskušenju da u mnogim prilikama u ovom romanu ne bude, opširan i da detalino ne opisuje sve što se zbiva oko ličnosti, makar one to i ne zapažale. Ali potencirani subjektivizam modernog čoveka zahteva drukčiji književni postupak. Kosier. to zna i vrši

Istina istini

biblijskom literaturom, koja je od početka obuhvatala »nisku« svakidašnjicu.

Reklo bi se da je Dante prvi postigao savšenu, živu sintezu »visokog« i »niskog« stila. Tim svojim postignućem, upravo »Božanstvenom komedijom«, on je postao neprevaziđen Bahnbrecher modemog realizma: on je čak i dušama u paklu dao »neku vrstu prividnog tela«, pri čemu je jasno nagoveštavao da je zemaljsko biće samih pokojnika (recimo, Farinate i Kavalkantea) jače od njihovog Dpoložaja u infermnalnom krugu, Po svoj prilici, Marks je baš zato rado čitao Dantea, a Engels ga jc ocenjivao veoma visoko. Može biti da Auerbahov ogled o »Božanstvenoj komediji« sadrži njegovu najradikalniju istinu o umetničkoj istini (to jest o književnom realizmu).

Biće da je inventivna »slučajnost« upravljala ne samo izborom Auerbalovog predmefa, već i primenom njegovog metoda, — koji se, sloga, ne da bez natege uključivati u lingvističku stilistiku, fenomenološku redukciju ili neku drugu metodologiju. U stvari, Auerbahov postupak ponajviše liči na neku slobodnu, lićčnu, prikladnu kooperaciju različitih naučnih instrumenata i metoda: stilističkih, književno-istorijskih, socioloških i drugih. Svaki od ovih metoda ponaosob ima nesumnjivu naučnu OoZnaku i vrednost; u celini, međutim, njihova kooperacija približuie se svojevrsnoi umetnićkoj sintezi, koju odlikuje stvaralačka spomntanost, individualnost, ituifivnost... Ovakva kooperacija omogućuje istraživaču da umetničku

Dimenzije naučne kritike

»STUDIJE I ESEJI«, »Naprijed«, Zagreb 1967.

Za Frangeša je to »najkraći i majplodmiji put do spoznaje, koju djelo nosi«. Utoliko pre i više što je izraz najsnažnija vrednost u komunikaciji, što u izrazu čovek oblikuje, realizuje svoje doživljaje. 1 u tome Frangeš vidi opravdane razloge za postojanje stilističke ki tike i »što moderna stilistička kritika proučava piščev jezik i stil, jer se na njima vidi nc samo gramatika, nego ı estetika« i to ona estetika »koja izvire iz unutrašnje zakonitosti djela«, rekao bih iz same srži Života. U tom smislu Frangeš kaže da se u delu odražava život i da se delo jedino može objasniti životom, ali ne samo sobom. Sve nam to pokazuje da dr Tvo Frangeš nije hladan i egzaktan interpretator

književnog teksta; on kroz kritičku analizu is- .

poljava stav; kroz svoje kritičke interpretacije domaćih pisaca sledi najmodernija iskustva savremene evropske nauke o književnosti, primenjuje ih na našu književnu trađiciju, ali u nje-

velika sažimanja. Njegovi opisi su svojevrsni mizanscen, u kome ima i nešto od anti-romama. Umesto' da opisuje kako ko za večerom jede, on nam samo navodi detaljan jelovnik i nabraja koliko i kakvog posuđa se posle večere našlo u mašini za pranje posuđa. I kao” što njegova poglavlja idu od A do Z, tako sc i njegove kratke i prodorne skice, koje se ne pretvaraju u veliku fresku, mogu smatrati dovršenim u skladu s tempom našeg vremena.

Tema skorojevićstva u našem društvu picvazilazi mogućnosti i granice kratkog romana i zahteva jednu dublju i svestraniju psihološku i, naročito, sociološku studiju. Ne može se psihologija skorojevića svoditi samo na Dpojačanu seksuaMmost, želju za dobrim jelom i težnju za sticanjem novca čak i po cenu moralnih ustupaka. Kosjer jc, pišući ovaj roman za konkurs »Telegrama« (na kome je dobio prvu nagradu), unapred ušao u okvir koji je bio nepodesan da se ta tema svestranije ı dublje osvetli, mada on to umnogome nadoknađuje originalnim pristupom. Tako ponekad ima isuviše izlomljenu liniju zbivanja, ovaj roman je, živo i moderno pisan, za savremenog čitaoca zanimljiva lektira, koja odgovara njcgovom doživljaju sveta.

Kosier je ovim kratkim romanom pokazao da je zreo pisac, koji može da se lati i zamašnijih tema i da je kadar da ih savlada svojim književnim znanjem i umešnošću. Ovim ?omanom on je imao šansu da stane u red najistakmutijih pisaca svoje generacije i on jc 10, donekle. iskoristio, ali ga je u potpunom uspehu sprečio uzan okvir u kome ice trctirao svoOju temu, Ipak, on je ovim delom potvrdio svoju darovitost i veštinu, kojima će, uvercn sam, dati i značajnija dela nego što je dosad dao. U svakom slučaju, ovako dobro, zanimljivo i sigurno napisan kratak roman sasvim opravdava postojiamic biblioteke »Telegram«, u kojoj je objavljen.

Dragan M. Jeremić

JT 1U“QUUJ|I|“]I uno oc uni i —_.ua OGG

istinu književnog dcla »isceqi« iz NnjCgOVeĆ »CStetske realnosti«, iz njegovog jezičkog tela i stila, Tako, svestrano, Auerbah raspreda jcdan jedini, manje-više slučajno izabran odlomak; ali, baš to široko raspredanje jednog fragmenta deluje kao sažimanje i zgušnjavanje čitavog dela do njegove kvintesencije, naime — do umcetničke istine. Ovakav esejistički metod podseća na postupak izvesnog modernog romana (na primer, romana Virdžinije Vulf koji Aucrbah takođe analizuje).

Sočan i živ, slobodan od suvoparne »učenosti«, Auerbahov stil odgovara prikazanom metođu, kao i samom predmetu, fo će reći — jednom umetničkom fenomenu, koji je sposoban da u čitaocu pobudi estetski doživljaj i odgovarajući, umetnički izraz. Blagodareći takvom stilu, Auerbahov ogled najčešće biva intomiran kao pesma o pesniku: prizvuk ovakve pesme odaje, između ostalog, i reč o »bezimenim duhovima« s kojima esejist upoređuje pisca »lzleta na svetionik«. Približujući se stilu i karakteru Montenjevih ogleda, Auerbahova esejisfika sadrži istinu o istini, ali se oblikuje kao wadahnuta literatura o najvišoj literatui. iv

Ako Homerovog junaka predstavlja Odisći, Auerbahov junak je sam Homer, kaogod i elohistički autor Starog zaveta, Šekspir, Scrvan-, tes, Stendal i čitav red vrhunskih stvaralaca i lovaca ljudske istine, sve do Virdžinije Vulf.

Pošto se ovde ne može ni približno iscrpsti obilna materija i problematika Auerbahova spisa (počev od problema samc realnosti, pa preko problema tipa, mimeze, figuralnog prikaza i kategorije uzvišenoga — do međusobnozs odnosa romana i filma), to u zakliučku valja fiksirati najvredniji rezultat Auerbahovor poduhvata: argumentovanu, moćnu realirmaciiu umefhičkog realizma kao bića svekolike velike kniiževnosti. Zacelo, ta afirmacija trpi od poiedinih bitniiih ograničenja, kao što je mneubedljivo ograđivanie Servantesovog i Molijierovog recalizma oc društveno-kritičkog aktivizma. Uprkos ovakvim ograničenjima, ona ipak daie snažam impuls za postizanje novih. dalekoscežniih Yezultata u istorijskoj i teoriiskoi studii Kmiževnosti. Za Kkritičko razveiavanie književnih obmana. Za meophodno osvajanjc istime O istimi. Radoiica Tautović

govim tekstovima ima i slobodne vizije umetnić-

kog, ima veoma jakih doživljaja, dubokih teorijskih razmatranja i beležaka iz mnogobrojne literature koju je studirao. Frangeš je istOVIemeno i naučnik i umetnik — samo imam utisak da je snažniji kao umetnik, on briljira u escju, njegove misli su tada varničavče, bremenite, krupne, njegov izraz Je pronicljivo pocetičan, Frekvencija njegovoga izraza postajc velika. Znači, Frangeš uvek, duboko meditira, studira, hvata koren misli, rastvara probleme do dna. U to nas posebno uverava njegova najnovija knjiga »Studije i eseji«.

U ovoj knjizi, koja je sva posvećena domaćim piscima, Frangešova se kritika i escjistika razlikuje od svega onoga Što se u toj oblasti danas koda nas stvara — razlikuje se po Svojoi studioznosti. Njegova Je kritika vrlo stručna, složena, dokumcentovana, autentična, sigurna u sudu, ima svoj siguran metod koji razrađuje i usavršava, Frangešova je kritika ı ovde stilistička, ali i ne samo. to, ona ovde podrazumeva sve vidove kKritičkog interpretiranja dela. Takvu kritiku i escjistiku kod nas danas meguju Petar Guberina, Aleksandar Flaker, Svetozar Petrović, Zdenko Škreb i dr. Frangeš je ipak najvitalniji, najviše oseća delo, umetnički je uz Guberinu najsenzibilniji. Zdenko Škreb je, uzmimo njega za primer, tipičan naučnik, profesor — izvanreano Je obavešten (knjiga »Stilovi i razdoblja« u zajednici sa Flakerom), zna sva pravila i sve poetike od najstarijih do najnovijih, ali mu nedostaje ono bez čega saVFomena kritička analiza, stilistička posebno, ne može — medostaje mu autentičan doživljaj umetničkog, nedostaje mu emotivna komponenta. Škreb je isuviše racionalan, šabloniziran, ponekad čak i moderan dogmatičar. Tma trenutaka kad Ivo Frangeš u knjizi »Studije i eseji« pod-

v Nastavak na 4. strani -

Milivoje Marković