Književne novine

IZLOŽBA i CRTEŽA I TAPISERIJE RAULA DIFIJA U MUZEJU SAVREMENE. UMETNOSTI

EVO JEDNE IZLOŽBE čiji značaj još nismo dovoljno ocenili. Povod treba potražiti u činjenici što je Raul Difi bio jedan od poslediN — ako ne i poslednji, — predstavnik one k asıtne umetnosti koja Je toliko dugo vladala našim ukusom da nam još i danas nameće izVesne obaveze estetske i emocionalne prirode. Pravi smisao Difijevog stvaranja je u suštini aradoksalan jer sayremeno stilsko bespuće eži čvrsto na temeljima izgrađenim još u renesansi· U pitanju Je ravnoteža između boje i crteža. Vaspitan u vreme prvih uspeha imipreslonista, a pod čvrstom rukom mekolicine akademičara, Difi je ušao na svečane vratnice slikarstva tek pod uticajem Matisa. Sve to ukupno znači da je on savladao zanat kako valja, da je shvatio značaj boje u svetu vizuelnih simbola i da se veoma približio analizi slikarske materije kao takve: Bio je vršnjak Albera Markea, pa možda nije slučajnost što su oboJica prigrlili crtež, — to zapostavljeno i odbačeno nahoče impresionista, — i uzdigli ga do tolike visine da je posle toga mogao samo da ide na dole. Tako se i dogodilo, ali ne pre nego što su oba ova velika poklonika linije upozorila svoje sledbenike na veliku opasnost negiranja forme. Difi je u tome nesumnjivo prednjačio, i ko se još seća njegovih poslednjih slika, pejzaža sa mora i kompozicija iz koncertnih dvorana i sa hipodroma, potvrdiće nam da je ovaj veliki umetnik doveo maš objektivni svet do stamja koje se graniči s apstrakcijom. „Za umetnike sa klasičnom kulturom pledanja, to je bilo u isto vreme i stanje u kome se umetnost graničila s neumetnošću. Kako Je to Difi mislio i verovao, otkriće nam crteži na ovoj izložbi. Savršeni kao postupak i siže, organizovni na način koji ne dopušta sumnju u njihovu emocionalnu čistotu, laki kao pero a duboko zariveni u stvarnost materije, ovi su crteži školski primer formalne dedukcije, neka vrsta živih geometrijskih aksioma.· Mobilnost i stilsko jedinstvo ovih tvorevina podsećaju nas na emocionalnu čednost renesansnih bakrorezaca, na njihovu čudesnu moć otkrivanja konstrukcije i agregatnog stanja u prirodi. S druge strane, svedeni na čistu liniju, na rudimentarnu svetlost, na fugu »belih« senki, Difijevi crteži deluju bestežinski, na način koji je karaktenističan za predstavnike biomorfne ili optičke apstrakcije. U tematskom smislu, Difi je bio isto toliko izobilan koliko i u tehničkom. Vidimo pejzaže, mrtve prirode, portrete, marine, pojedinačne figure 1 kompozicije, — kompozicije sa manje ili više figura, jedna lepša od druge, jedna složenija od druge, pa ipak sve lake i prozime, kao da ih je majstor načinio u jednom dahu (što verovatno i jeste). Difi voli prirodu i more, ptice i cveće, brodove na pučini i stoletne šume, kupačice i voće na porcelanu, starinske gradove i njive pod žitom, istorijske scene i enterijere, hirurge pri operaciji i orkestre, likove ljudi od pera i arhitekturu, — sve same oprobane teme za jednog crtača od rase ili strasti, — ali se on nije libio ni tema kao što su fabričke hale ili topionice. U svestranoj humanizaciji svoje umetnosti, on je bio veoma strog i veoma dosledan· Dodajmo još i to da mu dekorativno slikarstvo duguje jedno od svojih najmonumentalnijih spomenika, kompoziciju »Magija elektriciteta« na zidovima Pa'late elekitriciteta u Papizu, sagrađene za Svetsku izložbu 1937. - Organizatori ove izložbe kombinovali su Difijeve crteže s njegovom tapiserijom i otiscima na platnu. Ne bez razloga· Upućeni smo, na taj način, u smeru još jednog medijuma Difijeve umetnosti: boje. Neiscrpna snaga njejave palete je pojam u savremenoj umetnosti: a pouku je koristio foviste i Matisa, ali originalnost njegovog postupka počinje od trenutka kad je, prihvatajući činjenicu da boja zavisi od svetlosti, došao do zaključka da treba identifikovati boju i svetlost. Na taj način, njegovo slikarstvo odbacuje i ton i valer i pribegava nerazrušivom jedinstvu vremena i hromatike· On je u stanju da iscedi svetlost iz svakog delića spektra, a valjda je jedimi slikar koji je uspeo da u svoje luminističke vizije uvuče čak i crnu boju· Ne samo na svojim uljima i akvarelima, već i u ostalim disciplinama, kao što su: keramika, bojena tkanina, tapiserija. Bojenom tkaninom je počeo da se bavi iz materijalnih razloga; da bi mogao da slika, projektovao je tekstil za čuvenog krojača Pola Poarea a kasnije za preduzeće Bijankini-Ferijer.· Od 1930. prelazi na tapiseriju, radeći je isprva u Boveu, zatim u Obisonu i, na kraju, u Goblenu· U toj oblasti ostaje kao umetnik više sklon čistom slikarstvu nego dekoraciji, a, u isto vreme, kao i tvorac kompozicija sa veoma velikim brojem

ljudskih figura. Međutim, za nas je ovoga ~

puta od posebnog interesa Što ćemo se UpOZnati sa jcdnom Difijevom tapiserijom iz Obisona, nastalom 1948, u čijoj je izradi umetnik aktivno učestvovao: Ona nosi naziv »Muzika u polju« i nudi nam jednog kompletnog Difija: izvrsnop crtača, sjajnog koloristu, vanrednog zanatliju, a iznad. svega, i pre svega, velikog umeln ka Iz tih razloga je ova izložba dvostruko značajna: za one koji proučavaju zbivanja u modernoj umetnosti, kao i za one sladokusce koji u likovnim delima nalaze hranu svojoj potrebi za lepim.

Miodrag Kolarić

NAŠEM NAJSTARIJEM, najmačajnijem i najatraktivnijem festivalu misu potrebni kompmplinuenti. Za devetnaest godina poslojnnja i napora njegovih tvoraca i saradnika, kao i sredine u kojoj deluje, om je sa dovoljno razloga stekao ugle u svetu i kod nas koji sada poseduje· Štoga se, uostalom, o njemu «anas i može pisati sa najstrožim kKrjiterijumom, ne kao o letjem turističkom poduhvatu, nego kao o nacionalnoj umetničkoj instituciji od koje se s pravom zahtevaju OBIĆI i sve veći

rezultati, a čije široko Javno delovanje nmaj-

dana o prodatoj, milionitoj ulaznici.

Konačna ocena ovogodišnje sezone: mora se ostaviti za kraj Igara. Ipak se, po sastavu repertoara, i onome što je do sada prikazano, neki zaključci mogu izvesti· Jasno je, na prvom mestu, da će, već po tradiciji, muzički, dakle dominantni deo festivala biti neuporedivo iznad ostalih i bez sumnje u znatnoj meri uspešam. Koncerti folklornih amsambala ne mogu se uzimati kao merilo; oni se godinama mponavljaju u izvođenju naših najpoznatijih amsambala,

kojima se pridružio i dubrovački amaterski »Linđo«, i imaju dovoljno zahvalne domaće i pogotovu inostrane publike. Opera i balet ostaJu, takođe po tradiciji, neka vrsta priveska, verovatno koliko rezultat neodlučne politike toliko i usled nestašice sredstava. Ove godine ponovljeno je prikazivanje, u izvođenju dobro odabranog posebnog festivalskog ansambla, Mocartove »Figarove ženidbe«, koja je prošle godine s razlogom naišla na uspeh. Od operske umetnosti — to je sve. Balet je predstavljem jedino gostovanjem (četiri predstave) američke trupe Alvina Ejlija. Materijalni razlozi se ne mogu zaobići, ali ni činjenica da u Jugoslaviji operska i baletska umetnost dosežu nivo koji se ne može prenebreći. Takođe ni to da ima dela, na repertoaru naših omerskih kuća i baletskih ansambala, koja bi se sasvim uspešno uklopila u opšti duh Letnjih igara i dubrovačke scenske prostore· Među baletima ima i takvih koji angažuju minimalan ansambl i ne bi suviše stajali. Zar nije, s druge strane, baš ova sezona bila pravi trenutak da se ovde prikaže opera »Porin« povodom jubileja Lisinskog, pre kratkog vremena uspešno izvedena na feleviziji (i koju bi zagrebački TV studio, saradnik u organizaciji i safinansijer Letbnjih igara, pretpostavljam, podjednako rado snimao i u Dubrovniku kao što je to učinio u studiju)? ;

Sve su to načelna pitanja koja tako treba i razmatrati- Od onoga što smo čuli i videli evo nekoliko kritičkih zabeležaka o komncertima i predstavama koje nam se čini da treba iz jednih ili drugih razloga izdvojiti.

'* o...

Trupa Alvina Ejlija gostovala je prošle sezone u Beogradu, a sada, posle Dubrovnika, i u nekim drugim našim centnima, te je poznata širem krugu publike i kritike nego što je onaj koji je u Dubrovniku imao prilike da je vidi. Kako ona gaji vrlo određen stil igre i prikazuje relativno uzak repertoar, ocene date već ranije, ili sada drugde, važe i za ono što je prikazala u Dubrovniku. Izvesne nedostatke (skučenost scene, na primer) svakako je potpuno nadoknadio neobično topao prijem publike, takav da su amerikči umetnici dali najviše što mogu. Pošto je strast za igrom jedna od bitnih karakteristika ovog crnačkog ansambla, ovo je od ne malog značaja.'

Balet Alvina Ejlija zapravo nije balet u pravom smislu te reči; na engleskom ova trupa sebe naziva igračkim pozorištem, pOZorištem igre (Damce Theatre), iako je i u AmeTici engleska reč Ballet u opštoj upotrebi. Iako ima poneki element klasične baletske tehnike, oni su nadgradnmja, dodatak izrazu, a nikako osnova na kojoj je ova igračka umetnost građena. Nije to ni folklor u onom značenju na koje smo mi navikli — svakako nipošto nije folklor (afričkih) cmnaca; izvesne muzičke, tematske pa i koreografske veze su vrlo opšte i daleke. To je, ako pokušamo da nađemo neko bliže određenje ovog shvatanja i načina igre, savremeni, urbani folklor, u koji su utkani mnogi univerzalni, a naravno i mnogi posebni uticaji sredine, Šire, američke, i uže, američkih crnaca, u kojoj Je ovaj ansambl pre deset godina postao:

'Kao muzička osnova, muzika na koju se igra, služe, na pnimer, podjednako Stravinski,

jedan savremeni japamski kompozitor i tradi .

cionalna instrumentalna i vokalna američka crnačka muzika, duhovna i svetovna: Libreta | se takođe kreću u širokom opsegu slobodnih tema, srodnih onima u savremenoni modernom baletu, ali se služe i starim Jegendama·

pouzdanije ilustruje podatak od pre nekoliko .

Osim troje, ova trupa nema igrače izuzetne obdarenosti i vrednosti, zapravo svega dvoje koji predstavljaju jako oso! ividualnosti. Međutim, unutrašnja snaga, beskrajno, uročemo osećamje nitma ı uz to meodoljiv magom da se ono izrazi, jedan osobeni zanos i nadabhnuće, izraz elementame a oplememjene Vitalnosti, čine od ove trupe nešto posebno, što. očarava publiku.

Ovo je gostovanje bilo veoma uspešno i predstavlja doprinos repertoaru.

* .% .%

Od koncerata koje sam, od početka OVOE meseca, stigao da čujem, najviše mi se svideo onaj Dubrovačkog gradskog orkestra sa Henrikom Šeringom kao dirigentom i solistom ma violini (bilo je, svakako, izvrsnih, a možda i slabijih,koje ja nisam. čuo ili sam o njima pisao; među prvima, naročito Moskovske filharmonije od kojih sam jedan pomenuo u svojoj redovnoj rubrici u prošlom broju lista). Šering je, uz pratnju mesnog okresfra koji je pod njegovom palicom (tačnije — gestovima, mi-

IVO VOJINOVIĆ: »NA TARACI«

mikom i tu i tamo znacima gudalom) zvučao sasvim dostojno Letnjih igara i mesta izvođenja (Atrium Kneževog dvora), izveo Bahov violinski koncert u E-duru, Mocartov komcert br, 5. u A-duru i Vivaldijeva »Četiri godišnja doba« Pokazao je u ova tri tako različita dela koliko je svestran interpretator i ponovo potvrdio da se nalazi na vrhu Jestvice, među najužim brojem najboljih, u svojoj, umetnostiApsolutna lakoća kojom rešava tehničke probleme na takav način da ih slušalac i ne oseća Šeringa ne odvlači u prazni sjaj tehničke bri. ljancije; pumoća, toplina, kad treba i dramska snaga njegovog tona su upravo ono što ga čini velikim umetnikom violine. Doživeo je prijem publike kakav se ne vidi često; bio je, na kraju, potpuno zasut Jaticama cveća što je osobenost (ali ne i česta milost) ove publike i ovog jedinstvenog konmcertnog prostora: *% * *

Svega tri večeni kasnije (na nesreću!) slušali smo jednog anonimnog violinistu koji ima sve šanse da to i ostane: ovešni Johanes Brining, u stvari mladi koncertmajstor renomirane Klasične filharmonije iz Štutgarta, sa tim orkestrom i pod dirigovanjem poznatog Karla Minhingera, izveo je, sasvim bledo i loše, Mocartov komcert br· 3· G-dur, K. 216· Školski tačno (što je možda najporazniji epitet) izveo je tehnički najlakši, srednji stav (Adađo); sve ostalo, mutnog zvuka, bez tona i boje, bilo je i nedovoljno sigurno i nimalo precizno: Nikakvi tehnički razlozi (na koje se ansambi pozvao) nisu smeli dozvoliti ni ovom dirigentu ni Letnjim igrama da se umesto »Hafner« simfonije pojavi violinski koncert Mocar-

– Sa Dubrovačkih letnjih igara —

DOMETIIPADOVI

ta u ovakvoj inmtempretaciji. Hendlova »Muzika

na vodi« i Šubertova Četvrta simfonija (»TIra·

nai) bili su zaista dobro izvedeni, posebno end}

di. O X

Retka je prilika da se čovek duboko ra.

zočara na pozorišnoj j

edstavi Op pre nego što je ona i počela: Takav je bio slučaj sa

ovogodišnjom jedinom prinovom dramskom Tea [ORO Dehbjih igara, »Prikazanjem života i muke Svetih Ćiprijana i Justine« U bezbroj prob a do sada, | sa zaista vrlo malo izuzetaa, scenografi koji rade dekor, tačnije adaptiraju prirodne dubrovačke scenske prostore pod vedrim mebom, pokazali su pun smisao za stil, punu diskretnost i poštovanje autentičnog prostora, pouzdan ukus. To se bez rezerve odnosi i na M. Račića, jednog od dugogodišnjih saradnika Letnjih igara, koji ie autor ove scenografije (na žalost, ne: adaptacije prostora, kako u programu piše). Na Boškovićevoj poljani, pred. kitnjastom baroknom jezuitskom crkvom, podignuto je nešto zaista neverovatno. Tu su istovremeno paklene dveri sa izlazom od drvenih vrata u obliku svoda, koja se spu· štaju po principu kapija na srednjovekovnim zamkovima, zatim nekakve dve drvene mini. -citadele (!), sve to na rustično nazidanom prostoru od grubog kamena i maltera (na sred pločnika trga, pred vratima crkve); najzad, tu je i jedan balkon od lažnog kamena koji stoji na drvenim (!) stubovima, zalep. ljen uza zid isusovačkog Kolegijuma, sa lif. tom za silazak anđela pride. Ovo nije ocena: to je pedantan opis: A ocena: kao opšta slika, ovo je majružnije i stilski najnečistije scemografsko rešemje koje sam ikada igde Sreo,

Suštinu predstave, naravno, ne čini scenografija, ili recimo kostimi (rad vrlo talemtova· nog Z· Boureka, koji mi se takođe nisu svideli, jer nikuda ne spadaju, svakako ne, sa sukmnenim čarapama a la ruske. valjenka-čizme, u Antiohiju), nego delo, režija, izvođenje. Nije mi jasna, u prvom redu, namera (još mamije potreba) da se kod nas, danas, pa i na ovom festivalu, izvode stare crkveme misterije. Ni vnlo nategnutim argumentima ne verujem da se može dokazati da one spadaju zaista unašu marodnu, nacionalnu, kulturmu baš. tinu:· U istorijsku, više na nesreću nego na sreću, da. Ali mislim da im je i mesto u istoriografskom materijalu, a ne na Živoj scemi, bez obzira na to što ih je crkva, u svoje vre me, i za svoje svrhe, prikazivala našim ljudima i Što su u njihovom mpriređivanju i izvođemju sudelovali naši ljudi tog vremena:

Stvar bi, svakako, drugačije stajala da ovo delo ima sopstvenu umetničku vrednost. Nema, međutim, baš u dubrovačkoj i dalmatimskoj našoj književnosti, ni među prvim ili inače najslabijim, književnim i za scenu pisanim delima, preradama, polupreradama ili originalnim, takvih kojima u ovoj meri ta vrednost nedostaje, koja su toliko siromašna duhom: Ovo je primitivna, sirova, nevešta, prazna, za jzvođenje pred zatucanim pukom pripremljena, uslovno je nazovimo scenska adaptacija jedne od bezbroj apokrifnih priča zasnovanih na nekoj staroj legendi o tome kako je krst jači od đavola. Nešto što ni po čemu ne spada u umetost. roi

Otuda je prema trudu reditelja (B. Violić), drugih njegovih saradnika i posebno glumaca moguće osećati jedino prijateljsko saučešće, a vrlo teško ocemjivati rezultate tog truda; bila bi nepravda ovde vivisecirati šta je sve, uprkos talentu mnogih među njima, a dobroj volji i naporu svakako svih, ispalo ru'no, jalovo, deplasirano. Pohvalimo zato glumce i reditelja za izvanredno govoren jezik, koji je ZVUučao u svoj lepoti, sočnosti i koloritu jednog zaista lepog govora. Osim ovoga, svega su dva detalja imala punu autentičnost. Jedno su kostimi hora franjevaca — možda i pozajmljeni· Drugo je bio trenutak na premijeri kad jedan od nekoliko golubova posle dugog stajanja u gustom kavezu ošamućenih kad ih Đavo npusti da polete, sa naporom pokušava da leti, nema više snage da se digne dovoljno visoko, i sleće u krila anđelu — R«devojčici iz hora . anđela. Taj delić trenutka, ni od koga zamišljen ili predviđen, imao je u sebi više istinske poezije, pa i simbolike (naravnmo, na idejnoj liniji dela), nego sve ostalo cele večeri, neupo-

redivo, beskrajno više. : Božidar Božović

U »POLITICI« ja sam 28. januara objavio članak »Sto godina memoara Prote Mateje«.

U ovom članku kažem da sam nekad video rukopise Protine u većem obimu nego što danas postoje i da u njima memoari nisu počinjali kao u knjizi nego nešto dalje, »a kad se dobro razmotri, štampani početak »Memoara« razlikuje se i stilom od ostalog teksta«, pa nastavljam: »Nema valjda obrazovanog čoveka u našem narodu koji se ne divi tome uvodu. Ko se ne seća onog čuvenog mesfa: »Bunna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ova promemljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv. Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke puitove, i kod kuće mimo sedio, i u mojoj bašti voće kalamio; vojevao sam opasne ratove, i uživno blagodet opšteg mira; s carevima govonio sam slobodno, a katkad zbunio me je govor prostor kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od njih; živio u svakom blagu i izobilju, i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće, i pledao ih iz šume spaljene i srušene: pred mojim šatorom vništali su u srebro okićeni arapski hatovi, i vozio sam se u svojim neokovanim taliigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz mojih usta, i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge uslajem. — To je, deco, večna promenljivost sudbine koju sam

ese) Calabrčak dok

rano poznao i ma koju se nigda tužio nisam, iz te promemnljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi ni u nesreći očajavati«.

Člamak završavam mišljenjem da je ovaj najimpresivniji deo uvoda, koji uvod (ne samo deo!) pripisujem intervenciji Lj. Nenadovića, »inspinisan sličnim uvodom francuskog bpesnika Šatobrijana«. Pa dodajem: »Ko zaželi da razmotni ovu sličnost između početaka Šatobnijanovih i Protinih »Memoara« ...doći će do jednog prijatnog zaključka: da je suptilni mislilac, zahvaljujući svom književnom daru, ali: i divnom našem jeziku, Ljubomir Nenadović Šatobrijanovu detelinu od tri lista odnegovao u detelinu od četiri lista, A ko to wsme, kao, što je rekao Oskar Vajld, nije plagijator nego veliki stvaralac, Može se učiniti preterano, ali meni se mnogo više sviđa klasični početak našeg »malenoga« Ljubomira Nenadovića, nego uvod velikog, genijalnog Šatobriiana«.

Zbog prostora u novinama nisam navodio dva prva, paragrafa ispred gornjega citata i paragraf iza njega; naveo sam samo najimbpesivniji deo uvoda, ali ovde naglašavam da po mom mišljenju intervemocila Ljubomira Nema dovića ide od početka knjige pa do reči »vaš učitelj«.

Protini memoari izišli su početkom avgusta

ili krajem jula godine 1867, ali se nekako. dogodilo da moj članak iziđe nekoliko meseci po-

KNJIŽEVNE NOVINE