Književne novine

Nastavak sa 1. strane

narnog Godoa, Arabal nas podržava u ljubavi prema Kamijevom dr Rieuxu (iz »Kuge«).

U završnom wdeljku WArabalovog prikazanja »Groblje automobila« —d ja sam ga shvatio kao teatarski-ritualnu scenu mučenja i mučeništva dva vida trpljenja teku i odigravaju

se paralelno. Nazvao bih taj proces.

scenskog oblikovanja pozorišnom kontrapunktikom ·(terminološka oznaka potiče iz oblasti muzičke umetnosti). Mlada devojka, recimo devojčica, poslušno sleduje ironično intoniranoj propovedi svoje bake, naoružane“ moralizatorskom retorikom kuhinjskih, rađanskih, sitničarskih »mudrosti«. ala je gola do pojasa, njen ten je žućkasto-beličast, zapravo boje bele sveće od voska, bradavice na smerno-omanjim wdojkama veoma su isturene, kao postoperativni rudiment hirurški izmanipulisanog slepog creva u trbušnoj duplji ili, možda, kao podvezani batrljak vazduhom mnaduvanog dečjeg, gumenog balona. To je na jednom, centralnom mestu pozorišne scene ta poslušnost, to papagajsko o' dobravanje pridikama stare ı iskusne mamice. Na drugom sektoru scene, u levom uglu prednjeg dela gledališta, odigrava se scena bičevanja Emanuoa, ljudskog simbola žudnje za nedostižnom Dobrotom. Ovo drugo, muško · telo, trza se i neprestano preobličava, deformisano, razuđeno, razobličeno i veličanstveno potresano udarima biča. Tamo, jedan kontinuum dobrovoljnog podvrgavanja, ovde — jedna serija magistralno izvedenih grčeva tela i duše. Šta pre da vidite, da sagledate? Meni je lako, poneo sam na predstavu dvogled, šaram njime sa jednog na drugi punkt scenske radnje, Male dojke sa snažno isturenim bradavicama neprekidno se mešaju sa razvaljenim telom ahilovski idealnog musškarca. Oni, oboje, trpe i podnosc sudbinu koju su izabrali ili koja im je nametnuta, to je svejedno. Ali mi, koji gledamo ovo čudesno i čudovišno pozorište, saznajemo i doživljujemo strahotnu istinu egzistencije: čovek je predmet mučenja i ugnjetavanja, predmet, samo predmet, 1 ništa više. A nasilnik i ugnjetač je — opet čovek. Mi smo, dakle, biološka vrsta koja samu sebe satire i uništava, vrsta koja se samoiscrpljuje, u ime sopstvenih, velikih i svetih ideala. Mi smo, dakle, poprište sopstvenih unutarnjih =: „protivrečnosti: rasap konzervatorskih i uništilačkih sila u nama samima. Mi “smo, dakle, jedan jad i beda mučenja "1 Samiomučenja, a ontološki razlog toj trajnoj aktivnosti svoje ljudske Prirode, eto, nismo dokučili. Mi smo, dakle, osuđeni na spasenje ili propast, a smisao tih polarnih suprotnosti i protivrečnosti naše prirode, eto, nije dokučen. Mi smo, jednostavno rečeno, ispaćeno i izmučeno čovečanstvo. Mladi španski pisac brojnih drama, Arabal, ni o čemu drugom, ni višem ni nižem, ne obaveštava mas. Ostajemo pogruženi i zbunjeni, u svojoj trajnoj panici.

Pavle Stefanović

Čitanka — prilog literaturi i kulturi

NEDAVNO SE, među novim udžbenici ma. za osmogodišnje škole, pojavila i nova čitanka za osmi razred koju su priredili Dragan Lukić i Sreten Pižurica,.a u izdanju Zavoda za izdavamje udžbenika SR Srbije. Pred javnošću je, izgleda, ostalo spomo pitanje da li ie pored odlično primljemih skorašmjih čitanki Petra Gudelja trebalo izdavati nove. Činjenica je da su nove izišle iz štampe ı stoga je od značaja kakve su onme.

Čitanka Lukića i Pižurice je nesumnjivo ono što joj ime kaže i sud o njenoj vrednosti kao udžbenika mogu da-

· ti samo stručnjaci. Kao Kkmjiga, međutim, ona je izvanredno zamimljiva i ima, u stvani, karakter pomoćnog udžbenika čija je koncepcija pomerena u pravcu antologije. Izvanredam izbor proznih i poetskih tekstova autora čija imena počinju od Homera a završavaju se na našoj mlađoj generaciji pravljen je sa jasnom Kkoncepcijom. Očigledna je, i dobro sprovedena, namera autora da dečacima i devojčicama koji tek što nisu prešli iz detinjstva u. mladost kroz izbor i grupisanje lektire daju ne samo znanje nastavnim planom predviđeno iz kKmjiževnosti, i ne samo primere stila i Jjeika, nego i jedno šire viđenje literature i umelnosti uopšte, pa i Jjedmo shvatanje sveta. O tome svedoči i podela knjige na poglavlja, na posebne celine u tematskom smislu široke ali "Jogične, sa karaktenističnim naslovima kao što su, na primer, »Doba reči«, »Cvetati i dati«, »Mrava ne zgazih u vojnike odoh«, »More ima dušu omoga ko mu se divi«, »Svedok vekovnog megdana, itd.

e Knjigu je likovno veoma uspelo a pri tom smišljeno opremio akademski slikar Mihailo Pisanjuk.

Nastavak na 12. strani

III 77 MYUDIINIJIIIIJIII

IME] 7777/7/17777/U{|}|}

HHIAAAVVIIIIIIIIWNWN „...... IBI VWWGNRR(SBEMUMIMI|IE DMI |||||||/1877/7

MI (AI |||"

CZZZ2TE?

a 0.8 Zr AKGARAGCC bi|

- Ljubiša MANOJLOVIĆ

HuA\oRe Ka

Iz zbirke »Filipike nuove«

DVA CARA, ne dva mačja kašlja nego dva gospodina cara, razumete li, to je doista mnogo da Se utroši na jednu priču dibidus kratku. ajidiotskije rasipanje! Međutim, pisac je pričicu pisao u kavani, u trenucima svoje i tuđe patnje, kada je bio prepun svega, kada mu je bilo došlo do guše. A onda neka se, o jednom trošku, do sto đavola nose i car Filip Protestant Krivonosi i car Filip Protestant Krivousti. Ubacio bi ih onda Ppisac ne u jednu priču nego u jedan bunar, dve svetle krune u jednu mračnu rupu.

— Šta vaše veličanstvo želi za doručak? Hoćete li da vam koljemo kokoške? — lomili su se dvorani od bele zore oko cara Filipa Protestanta Krivonosog.

— Dvorani, nisam li vam rekao da ja krv kokošiju ne mogu da gledam? ;

— Rekli ste, veličanstvo... Ali prosto ne znamo šta biste danas natakli na srebrnu viljušku, nabili na zlatan nož...

— A šta sam ono juče naticao-na :srebrnu Viljušku i nabijao na zlatan nož, šta?

— Valjda, koga. ı

— Da. Kako se zvahu oni što sam ih juče žvakao? ,

— Boranijanci, veličanstvo.

— Bogami, oni su bili ukusni, baš su mi žestoko prijali... Mogu i danas, ali da mne budu suviše star1. · f |

Car

— Serviraćemo' vam omladinu, vaše veličan- '

stvo. Mlade Boranijance. Pržene.

aa —====U{||| 47 __ =—=— | . ILUSTROVAO NIKOLA RUDIĆ

Za ručak car Filip Protestant Krivonosi se TO OD pečenih Kepecijanaca, opet samo omla-

ine.

Uveče car Filip Protestant Krivonosi neće da čuje o prženim Boranijancima i pečenim Kepecijancima, ne podnosi mu ih više stomak. Hoće nekog lakšeg, kuvanog. Na primer, Lukivodijance,

" mlađi naraštaj. Začiniti lečka i Biberijancima.

TI tako, dakle, taj car smaže po tri, po četiri

Filip Protestant

Krivonosi i car Filip Protestant Krivousti

narodića na dan. Posle se odmara, na carski, na odgovoran način, što znači bez pravog odmora. Mora da čuje kako je proveo dan i car Filip Protestant Krivousti, onaj što ima carstvo sa druge strane Zemljine kugle. Naređeno je da se provrti zemljina kugla i da se car Filip Protestant Krivousti drži stalno pod okom.

Skokom doskoče dvorani i potanko obaveštavaju cara Filipa Protestanta Krivonosog o radu drugog cara:

— Car filip Protestant Krivousti je doruč. kovao Rezanijance, mlađe, pržene na masti... Za ručak pojeo je porciju mladih Tricijanaca, opet prženih na masti koju je isterao mladim KučiniJjancima... — Ala fa životinja voli masno! — užasava Se

car Filip Protestant Krivonosi. — Zamastiću ja njemu. A za večeru, nisu mu valjda i za večeru pržili?! . — Nisu, veličanstvo. Kuvali su mu. Prebijene papke od Rezanijanaca, Tricinijanaca i KučinijaDa koji su mu za doručak i ručak otišli u perun. — Je li to sve?

— To su, vaše veličanstvo, glavna današnja dela cara Filipa Protestanta Krivoustog.

— To su nedela! Krvava nedela! — dreknu.

. car Filip Protestant Krivonosi. — Da se toj kri-. voustoj satani smesta uputi hiljadu i jedan Dpro-

testni telegram. Za svaki njegov zločin protivu čovečanstva. Ja se gnušam. Taj kKrivousti krivak grubo vređa osnovna prava ljudi da žive u slobodi. Pišite: »Najoštrije protestujem... protestujem... protestujem...«

Protestujući najoštrije, car Filip Protestant POIVOtOoŠI najlakše. zaspi. Stigne još samo da naredi: dit — Ako ima nešto izvanredno, vi me Pprobu-

ite.

Uskoro ga doista bude.

— Vaše krivonoso veličanstvo, od cara Filipa Protestanta Krivoustog baš su stigla dve hiljade i dva protestna telegrama. On protestuje što ste danas na viljušku...

— Srebrnu!

— ... Što ste danas na nož...

— Zlatni!

— ... Što ste na srebrnu viljušku i zlatni nož namakli Boranijance, Kepecijance, Lukivodijance i Biberiiance...

— Pazi,i taj gad provrteo rupu kroz zemljinu kuglu, pa viri i prisluškuje. Nisko, bedno, trivijalno! i

— Vaše veličanstvo, car Tilip Protestant Krivousti profestuje protiv vaših dela kao zločina protiv čovečanstva. Kaže, to je grubo vređanje

· osnovnih prava ljudi da žive u slobodi.

— Laže, ostavio sam ih sve u slobodi.. Da sam ih ostavio i u životu, Boranijanci, Kepecijanci, Lukivodijanci i Biberijanci bi to potvrđili pred celim ·'slobodoljubivim svetom... Jeste li me zato budili?

— Zato, veličanstvo. -

— Napolje, niste smeli zato da me budite! — podviknu dvoranima car, Filip Protestant Krivonosi. — Sad napolje, i budite me samo ako ima nešto izvanredno, što se ne događa svakoga dana.

PISMO UREDNIŠTVU

Pitanje redakciji

Druže uredniče, SA VELIKOM pažnjom pratio sam sve vesti i informacije o događajima u Čehoslovačkoj i o reagovanju naše javnosti na te događaje. U poslednjem broju »Književnih novina« pročitao sam telegram učesnika Korčulanske letnje škole drugu Titu, izjavu solidarnosti Društva književnika Hrvatske i poruku učesnika Korčulanske letnje škole svetskoj javnosti povodom okupacije Čehoslovačke. Ni u jednom beogradskom listu nisam pročitao integralan tekst Izjave solidarnosti Društva Književnika Hrvatske, niti Oslala dva dokumenta. Interesuje me da li su oni negde

objavljeni, pa ste ih iz tih listova preneli, ili ste do njih

došli nekim drugim putem? 9. IX 1968. S drugarskim pozdravom Branimir Dožić Narodnog heroja Stanka Paunovića 1/I Rakovica kod Beograda

ODGOVOR REDAKCIJE. Nije nam poznato dm li su tekstovi o kojima je reč objavljeni još u nekom jugoslovenskom listu, osim što je integralni tekst Društva književmika Hrvatske objavljen u »Telegramuc od 31, avgusta ove godine. Izjavu Društva književnika Hrvatske nmažoj

ređakciji je đostavila Uprava DKH uz propratno pismo sekretara Društva Dalibora Cvitana. Telegram učesnika Kor.

čulanske letnje škole drugu Titu i poruku učesnika Korčulanske letnje škole svetskoj javnosti dobili smo poštom ođ organizatora ovogodišnje Korčulanske letnje škole, kao kako smo obavešteni, i drugi jugoslovenski listovi. A stvar je svake redakcije da H će nešto kad primi objaviti i me.

aku (piju

Božidar BOŽOVIĆ u —

Za zabrane ili protiv njih

POSLE DUŽEG VREMENA, povodom student. skih akcija sa početka juna meseca, kod nas je ponovo počeo da se pomalja recidiv zabranjivanja listova i časopisa, naravno ne od stra. ne cenzure jer je i nema, nego redovnim sud. skim putem. To je pojava zanimljiva i vredna mnogo više pažnje, i studioznijeg razmatranja, nego što može da stane ovde u nekoliko uzgred. nih rečenica. Jasno Je, da je za nama vrlo da. leko vreme lažne unisonosti mišljenja i agit. prop-komisija, slanja tekstova na odobrenje onima kojima je bilo povereno da odlučuju šta ie ispravno mišljenje a šta ne, i to bez opoziva, Za nama je i vreme preterane autocenzZure, one koja dovodi do idejne i intelektualne impotencije, gde je čovek sam zazirao od sopstvenih nekonformističkih, »jeretičkih«, pomisli. A valjda i vreme ezopovštine?

Ne može se poreći činjenica da je u ovakvoj

klimi — upravo onakvoj kakvoj je, da ne za.

boravimo, težilo čehoslovačko društvo — bposlednjih godina kod nas ugledalo sveta bezbroj tekstova, članaka, eseja, komentara, izveštaja po novinama, studija po časopisima, vrlo problematičnih po sadržaju — idejno, ili na drugi način, pa i takvih koje, kako se narodski kaže, ni pas s maslom ne bi pojeo. U svakoj proizvodnji ima Šškarta. Bilo je replika, ali ne i mnogo ozbiljnih reagovanja. Shvatili smo da borba mišljenja ne može da se odvija između jednakih mišljenja a da među 'raznorodnim mišljenjima mora biti različitih. Sa njima se, uostalom, može boriti samo ako se znaju,

Ova atmosfera u kojoj je vladala jedna la. godna pasivnost jer je ominiralo ignorisanje suprotnih mišljenja, umesto borbe sa njima,

oslednjih meseci je u nekoliko slučajeva preKitita (zabrane »Studenta«, »Vidika«, najzad »Dela«). Da bi stvar bila zanimljivija, osim jednog broja, »Student« je naknadno odlukom suda pušten u prodaju, »Vidici« takođe sa izuzetkom jednog teksta (i to iz pera jedne pesni· kinje!); jedino je »Delo« ponovo zabranjeno.

Oborene zabrane su očigledan politički promašaj, koliko god bio motivisan dobrom namerom autora prvobitne zabrane. Kod javnosti već sam taj fakat stvara neprijatnu reakciju u pogledu trenutne političke klime; još veća zabuna nastaje kad se prvobitno zabranjeni broj nađe na ulicama pa ljudi u njemu zaista ne nađu stvarni povod za zabranu.

Šta se postiže zabranom koja ostaje na snazi? Verovatno manje nego što sle želi: teško je pretpostaviti da pisanje poznatih profesora, čija javna delatnost nije nimalo anonimna već tolike godine, i čiji su stavovi, prema tome, poznati, može imati takav karakter koji je neprijateljski ovoj zemlji i od štete za mir i red

'u njoj, a još teže da je to pisanje takve prirode

da ga je bolje administrativno ugušiti nego s njim javno polemisati pa im argumente, ako su slabi, jačim oboriti. i

Možda nisam. u “pravu, ali 'mi se Čini đa" je bolje izbegavati ove. metode stvaranja itrzmemirenja i zameniti ih mirnom, hladnokrvnom, argumentisanom diskusijom, bez etiketiranja i apodiktičkih osuda, već u duhu zaista slobodne borbe mišljenja. Čak i ako se neko vremenom prometnuo u crnog đavola, bolje je da mu se otkriju rogovi, nego da postane velikomučenik u očima onih koji mu rogove nisu imali prilike da vide. A valjda ni svi đavoli više nisu tako crni.

Dobro je to, ali...

. Kad je organizovan prvi BITEF prošle godine, bilo je, pored aplauza ovoj zaista zanimljivoj teatarskoj manifestaciji, i gunđanja. Dok je taj mali festival avangardnog pozorišta naišao na odličan odziv ne samo kod stručnjaka i pasionirane pozorišne publike, nego i k šire javnosti, a kod kulturnih i društvenih faktora u gradu na punu podršku, ne samo, moralnu, bilo ie tu i tamo ipak i gunđanja i ćiftinskog prebrajanja para i svega onoga što se za svotu, utrošenu na organizaciju BITEF-a, moglo dobiti. i

„ „Sada je u toku već drugi BITEF, još više u žiži interesovanja takozvanc kulturne javnosti, I već su se digli, izokola, glasovi primitivizma. Čak je i u štampi, pola u šali, stavljen prigovor zašto su olupine automobila i motocikla za predstavu trupe Viktora Garsije »Groblje automobila« »uvezene iz Pariza« umesto da se olupine sakupe po našim grobljima automobila. Onaj ko je tako rezonovao nije se potrudio ni da sazna da to nije staro gvožđe, već dekor, posebno konstruisan, koji se u toku predstave kreće, rasklapa i sklapa, funkcioniše, dakle, pa čak ima i ulogu simbola, Važno je bilo, očigledno, u principu da se već pre početka festivala počne sa primedbama. l

A O 6p

)) (a

VINJETE IZRADILA SMILJANA STOJANOVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE