Književne novine

|/

VELIKI srpski matematičar Mihailo Petrović je nastojao, kao niz drugih naučnika i filozola da stvori naučnu filozofiju u kojoj bi sve pojave,u prirodi bile objašnjene pomoću jedinstvene metode. Tu težnju on jc pokazao ne samo 'sledeći ideje pariske matematičke škole već 1 svoja Sopstvema višestrana interesovanja i znanja. Kao dobar poznavalac mnogih nauka i njihove primene, putopisac od dara i istinski ljubitelj umetnosti, on je, prirodno, osećao potrebu da različite napore duha harmonizuje u ;jedinstvenoj slici sveta. Radeći na tonie eotovo pola veka, on Je postepeno razvijao i usavyšavao svoju leoriju, koju je, izlažući je u više mahova na srpskohrvatskom i francuskom jeziku, najpotpunije prikazao u »Elementima matematičke fenomenologije« (1911) i »Fenomenološkom preslikavanju« (1933).

„U nizu spisa koje je Fetrović od 1896. godine posvetio matematičkoj fenomenologiji, spis »Metalore i alegorije«, koji je napisao između 1939. i 1942. godinc, predstavlja najpopularnije izlaganje njegove pozitivističke filozofije. U njemu su na najjednostavniji mogući način izloženi neki osnovni stavovi ı pojmovi matematičke fenomenologije i dati najbrojniji primeri koji treba da potvrde njenu celishodnost. Tako delimično istovetna s ranijim njegovim delima, ova 'Kknjiga ima i neke specifične vrednosti. Skupljajući materijal još od 1918. godinc, Petrović je stvorio knjigu gotovo isto toliko interesantnu za teorctičara nauke koliko i za teoretičara poezije. Nabrajajući veliki broj metafora i alegorija iz svakodnevnog govora, pesničk)h, naučnih i filozofskih dela, on ih je ma jzveslan način klasifikovao ı time pružio mogućnost za mjihovo daljc tipsko proučavanje, koje bi' bilo od velike koristi za upoznavanje 1jihove: uloge u čitavom ljudskom saznanju j sitvaralaštvu. Zato ovo posthumno objavljeno delo predstavlja ne samo popularno izlaganje matematičke fenomenologije već i jiniciranic dubljeg proučavanja problema metodologije maučnog | drugog saznanja.

Pozitivizam sc, prirodno, zasniva na izVesnom protivstavljanju naučnog i nenaučnog saznanja. U Petrovićevom se pozitivizmu, međ:i-

U DOBA SVEOPŠTE i mahom mesvrhovite »proizvodnjc«, kada i pisanje (mectamorlozom od: Čina u ćinovničenje) postaje meka Vista vepbalnc mdustrjje, pojavi se, s vremena na vreme, usred šuštavih bokora prazninc, Ppohneka knjiga »za nas«, nošena snagom odbijanja, koja upitno suočava čovcka i njegov svet, logos: negacije i logiku ·etabliranog, totalitet konkretnog i tolalitarizam činjenica, Naiđe li, takvo delo sc stvarno smešla na smeru humranog poslulata, kao da je taj smer produženo obeležen tačkicama, i ono stoga nije samo stvaranje novog nego i kritičko prestvaranjc prošlog. Otuda se delo i nc može objasniti iskjteivo iz sebe sama, budući da.svojim značenjem ukazuje na nešto što. premaša delo na smisao i besmisao našeg postojanja. Kosikova knjiga nesumnjivo ima rang takvog dela, Ona pre svega nastoji da izbavi dragoceno humanističko nasleđe zaptiveno u »rđavoj unutrašnjostje staljinističke »tradicije« koja jc.bi•la-Nidljiva i vladajuća isključivo po tome šlo ·ijesmasilmo prigušila i zaklonila istinski slobodnu revolucionarnu misao. Trebalo je, dakle, obnoviti Marksovu poruku, tu kritičku krticu istorije, i to nakon polustoletnog staža socijalističke revolucije s jedne, i kolosalnog razmaha sila postvarenia u građanskom svcćtiu, S druge strane. Sa kakvim htenjem i umzenjem je Kosik obavio laj zadatak — u to naibolje može da ubedi sama njegova knjiga. Jer to nije monograf[ska knjiga o jednom problemu; reklo bi se da su u njoj sabrani i tematizovani, ili na neki način podrazumevani, bezmalo svi Ditni problemi filozofske savremenosti pred kojima jedna živa i Jucidna, temeljno obaveštena inteligencija me može ostati ravnodušna. Hazume se da je takvo sadržajno i tematsko bogatstvo »ukrcano« na tako ograničen prostor neizbežno vodilo maksimalnom, gotovo alorisličkom sažimanju, ali ne manje i zapostavlianju nekih . formalnih zahteva. Neka poglavlja su,više skice nego razvijene celinc, neki Tundamentalni pojmovi ostali su pomalo u clair obscure-u, a meke teze medovoljno artikulisane. Misaoni zamah, strogo disciplinovan, e

prati uvek i adekvatan zamah invemcije i aSO-

wwZ_„_—AJJ Th __Č_JAACAZAr__]LJ„–„_-UzJ une —" ""_—T—

»DAN OSMI«, novi roman Milivoja Perovića, jedna je od onih knjiga koje su morale da budu napisane. Pisac koji se u toj metri introspektivno razgolićuje, oseća, ncsum!|ivo, neodoljivu unutrašnju potrebu da se procesom literat no relevantnog samosagledavanja oslobodi iskustva ne kao mudrosti koju ireba slediti, nego kao prokletstva za kojim nipošto ne treba ici.

'»Dan Osmice je pre svega ı „više od svcga roman iskustva koje je literarnim vivisekcit njem valjalo racionalizovati. Ali, kao i Živol, i iskustvo se odupirc racionalizaciji. Ono je neobuzdano i stihijno, živi svojim životom 1,Tevado se podređuje osmišliavajucini pokušajima stvaralačke kontrole. Pisac koji Je bolećiv prema svome iskustvu i koji mu pristupa. sa DOO metnim odsustvom selektivne strogosti izla :c se opasnosti da svojc delo liši onc bitnc bli saone usredsređenosti koju jc mogucno pos iĆ isključivo strogom stvaralačkom samodiscilinom. SAM 5 U romanu Milivoja Perovića postoji pl inetan nesklad između potrebe da se, iskustvo racionalizuje i intelektualno produbi i nužnosti da se, onakvo kakvo je, bogato ı neobuzdano, izrazi i obelodani. U tom neskladu valja (Maa osnovni razlog što Perovićeva knjiga Ima 0 bavu strukturu, što jc prepuna digresivnih dctalia i irelevantnih potankosti koji mogu nešto da znače sami po Sebi, ali ničim ne doprinose značenju knjige kao celinc. Očigledno ic da ie Perović strogoj i neumoljivoj lopici stvaralackog čina pretpostavio stihijno bogatstvo autentičnih životnih detalia. To je razlog Što proces racionalizacijc nilc u potpunosti mogao da bude sproveden i ŠTO ic »Dan Osmi« slabija knjiga ncgo što jc mogla da bude.

Dan Osmi« le manje roman, a YVIŠC neka vrsta čudnog, sumorTnog. zavcštanja.. Otac, razdiran bezmernim sumnjama, UCI sina, jedinu vrednost u životu do koje mu Je stalo, da. nc bude kao on. Već na samom početku pisac upozorava čitaoce: »Vi, budući ljudi, ako „se budete čudili i čak zgražali nad pojedinim mestima u ovome romanu, znajic: ŽIVĆO sam 1

KNJIŽEVNE NOVINE

MIA

+

Hm, maucno saznanje mz Drolivstavlja: poetškoj VIZIJI' svela, već sc nauka i poezija posmatraju kao istosmerni napori da se svet objasni. PoeZija Je, u izvesnom smislu, prethodnica naukc i kao saznanje manje savršeno od nje ali u osnovi ipak stvarno i tačno. Donekle je tačan čak i mit, koji se nalazi na najnižoj lestvici u hijerarhiji saznanja. A u osnovi svih ovih vidova objašnjenja sveta malazi se saznanje pomoću metalora i alegorija, koje proističe iz duboke, instinktivne težnje ljudskoz duha da jedne činjenice »preslikava« na druge i na .taj način pojavc koje su manje poznate objašnjava pomocu poznatijih. | .

'Na. osnovu

preslikavanja Petrović vezujc

SVcC vidove saznanja u jedinstvenu celinu, u ko- .

ioj. sc mitsko, pesničko i naučno saznanje razlikuju po cpzaktnosti, ali ne i po duhu, odnosno IcŽnji da objasne svet pomoću analogija disparatnih pojava. Štaviše, iako je Petrović naučnik, on, u izvesnom. smislu, težište stavlja na ono Što je u saznanju slikovito, stvaralačko i poctsko. Ranije od Herberta Rida, koji je u

Karel Kosik:

»DIJALEK TIKA KONKRETNOG»,

preveo dr Krešimir Georgijević; »Prosveta«, Beograd 1968.

vcijalivnosti, time je delo ponešto izgubio u šarmu, kakav sretamo u Bloha i Markuzea.

O čemu svc raspravlja Kosik? Spisak je heiscrpan, a nemamo prostora za nabrajanje. Ali o bilo čemu da počne, on doista poćnce od onoga što je bitno. On ima redak dar da zahvata. u korenu, U tomc je neobično inspiralivan sagovornik. Kosik uvek pronađe nov »rakurs«: bilo da otkriva aporetičhost u poznatim stavovima, bilo da osvetljava pojavu sa nepoznate strane, To može samo onaj ko je u centru problematike, ko je ovladao materijom. Zato će on podjednako mecritorno da raspravlja (iako ne vazda »pravilno« — zakasneo i simtomatičan Kosikov izraz; valjda mu prevodilac ne kumuje): o stvarnom i fiktivnom prevladavanju otuđenja; konkretnom i pseudokonkretnom; o odnosu čoveka i društvenog. sistema; Sšuštini rada; vrednosnim sudovima; o konkretnom i apstraktnom totalitetu; o razlici između racionalnolističkog i dijalektičkog razuma; o dijalektici i antropologiji; o umetnosti, istoriji, nauci itd.

Mada je' teško izdvajati i možda liči. na puko prefleriranje, reklo bi sc da je u celom ovom izobilju najinteresantnije Kosikovo razmišljanje o kategoriji totaliteta. Ne zbog toga što je ona u dogmatizovanoj pseudodijalektici bila „svedena na princip sveopšle povezanosti, truizam koliko banalan toliko i neinformaivan, nego i zbog toga što,ova kategorija, u ckim tokovima savremenc antropologije i mark-

pisao ga u jcdmom sramotnom YVreme!nu.« Vec ove reči u dovoljnoj mcri nagoveštavaju da se vlastiti život. posmatra kao negativni Životni piimer upravo zbog toga Što je najvećim delom proživljen u pokušajima da se realizuju veliki ideali. »Hteo sam da pokažem da se ova partija ne gubi greškom, ona prosto — mora bili-1zgubljenja. Bilo kako da jc igraš poraz je ne minovan. I niko je nikad nije dobio. E, to ja hoću da kažem mome sinu — da se mnogo nc nada.«

· Ova filozolija rczignacije je onaj intelektualni talog iskustva zbog kojeg jc ovo delo moralo da budc napisano. Junak, zgađen i OgOI-

čen posuvraćenošću moralnih normi i uzalud- ·

nošću plemenitih ljudskih napora, u dubokom nesporazumu sa ljudima koji su mu nekad bili drugovi, pokušava da povremenim povracima zavičajnim brdima, u usamljeničkim snatrenJjima sred iskonskog spokoja večnih prirodnih pejzaža, povrati poremećenu unutrašnju ravno: težu i izgubljeni mir, Ali kad sazna da su i ti

ledinstvo svih vidova saznanja

x Mihailo Petrović:

»METAFORE. TI ALEGORIJEx«,

»Srpska književna zadruga«, Beograd 1967.

knjizi »Slika i misao« nastojao.da pokaže kako u kulturi, po pravilu, slika prethodi imtelektualnom saznanju, on jc ukazao na činjenicu da »pesnička intuicija pre oseli, nazre ili nasluti kakvu sličnost no što će sce-.ova otkriti razmišljanjem«. I mada se, po Petroviću, duboki smjsao metafora i alegorija otkriva tek u nauci, njihovo »pravo i prostrano carstvo« jcC poezija.

U sadašnjem stupnju razvoja nauke Petrović vidi ne samo veliki udeo poetskog nego i

mjftskog shvatanja prirode. Mitsko je u nauci,

po.njemu, svođenic pojava na izvesne cntitefc, a prava nauka se bavi samo utvrđivanjem sličnosti na osnovu kojih se mogu upoznati mehanizmji pojava. Cilj, Jc nauke da pomoću analoško-mehaničkog preslikavanja utvrdi »pomašanje« izvcsnih pojava, nc otkrivajući njihovu suštinu, kao što je, uostalom, ivrdio i Viljem Tomson govoreći o elektricitetu. Naučno saznanije je, prema tome, samo jedna ređa ili gušća mreža sličnosti kojc smo utvrđili između naj-

Dijalektika konkretnog totaliteta”

sizma poslaje opasno nmeodređena i »monetarno&«” univerzalna.

Na putu izgradnje vlastite komcepcije konkretnog totaliteta Kosik razlikuje i podvrgava kritici' tri vrste lažnog totaliteta: prazni, apstraktni i loši totalitct.

Prazni totalitet je mncposredovan analizom i refleksijom i mc uključuje kontškstualni smisao istorijskih činjenica. Takav prilaz previđa da su istorijske činjemicc određenec celovitom koncepcijom stvarnosti ı da su na izgled potpuno objektivni predmcti samo konačan rezultat: subjektivne ljudskc delatnosli — prakse. Prazni totalitet stavlja bogatstvo stvarhosti u zagradc, mne podrazumeva istorijski · kontekst pojava i nc uočava laicnciju novih procesa i tendencija. On iskrivljava sliku stvarnosti.

·Apstraktni totalitct ima više:Yarijanti: od organicizma i holizma pa do Šelinga (za koga postoji prioritet celine nad dcelovima), Hegela (kod koga logički razvoj apsolutne ideje konstituiše jednu zatvorenu celinu) i savremenog humanizma u komc se ispoljava na dva mačina: prvo, u secesiji istorijc od pukog Jakliciteta; cdrugo, u, beznačajnosti rezultata nauke kao znanja o delovima za filozofiju kao viziju celinc. |

Loši :totalitet je treći vid,lažnog totaliteta, To jc stanovište u kome se rezultati liudske delatnosti dele od same delatnosti. Društvena stvarmost se sagledava negenelski i

Sumorno zaveštanje Milivoje Perović:

»DAN OSMI«,

izdanje autora, Beograd 1968.

irenuci umirujućeg samovanja bili samoobmama, jer ga svevideće oko bližnjih i tada hije napuštalo, njemu postaje jasno (iako to izričito ne kaže) da je svet iz Kafkine litcraturc dobio svoje živo ovaploćemic i da je 1 on, kao svi “dru. gi, bespomoćno, izgubljeno biće o ČIJOJ sudbini odlučuje neko van njega. Ako sc ljudski živo! živi prema meri svojih želja, čovek sa sigunošću može da računa da cilj do kojcg će doći neće biti onaj kojem se uputio; dejstvo onih koji su toliko močni da mogu da odrede smcr svake sudbine sve ljudske naporc čini besmi: slenim,. jer čovek u svojoj nemoći nije u Stanju da cfikasno ospori “tuđe mišljenje o smislu toga napora. U završnim poglavljima romana ta kafkijanska atmosfera ljudske obezoružanosti naročito je snažno izražena i njomc izvesna ranija piščeva upozorenja dobijaju SVOJe OpravVdanje. (Kao neka vrsta marginalnc primedbe, moglo bi sc reći da »Dan Osmi« nastanjuju JUnaci Dostojevskog koji provode Ssvolie danc u syetu Franca Kafke). U tim poglavljima sc do-

CC PSK —————)

Praktićna vrednost analoško-mehanickog gledanja.na pojave jc neosporna, iako je, bez sumnje, ograničena. Petrovic je, na primer, na osnovu analogije sa hemijskom spektralnom analizom, stvorio novu računsku metodu: spektralni račun. Svodeći objašnjenje svih pojava; od mehaničkih, preko hemijskih i bioloških, do društvenih, psiholoških i moralnih pojava, na uzajamne sličnosti, on jc anticipirao ı izvesne probleme kibernetike. Ali matematička fenomenologija nailazi na velike teorijske teškoće kad se postavi pilanje mogućnosti jedinstvenog saznanja. Da li se može verovati, da se, na Osnovu sve većeg broja analogija disparatnih pojava, svekoliko ljudsko saznanje može svesti na mali broj najopštijih stavova, pa čak i na jedan jedini stav? Logičniji je, čini se, zaključak da će odnosi i veze koje otkrivamo među najrazličitijim pojavama ubuduće postati složenijj i prepleteniji ı da će, baš zato, biti sve teži zadatak da sc celokupno saznanjc svede na jedinstven naučni stav. .

Teškoća matematičke Tenomenologije nije, međutim, samo feškoća svake pozitivističke: Tfilozofije, koja: leži u tome da mjena težnja ka epzaktnosti smanjuje mogućnost da sc dođe do jedinstvenih lilozofskih principa. Nicna teškoća je i u tomc Što sve pojavc pojednostavljuje i svodi na ono što |e mehaničko, Ako u odnosima između pojava na raznim nivoima razvoja sveta postoje analogije, one misu istovetnosil i ne mogu sc, svođenjem na mivo mehaničkog kretanja, dovesti do jedinstvenog stava koji bi važio Za čitavu stvarnost. Pa ipak, Petrović je uspeo da imgeniozno postavi ijednu originalmti, mada jednostranu, metodsku osnovu za 'egzakino upoznavanje sveta, koja, može naći i svoju korisnu primenu u bofpunijem i tačnijem Sax

znanju. Zato Draganu Trifunoviću, koji jc ovu knjigu pripremio za štampu, snabdevši. ie pred-

vovorom., beleškom o piscu i bibliografiiom o matematičkoj fenomenolop»iji, duguiemo zabvalnost što nam je omogvućio da bolje upoznamo iedan od naiznačajnijih pokušaia stvaranja tcorijc jedinstvenog saznanja u moderno “do?ba.

Dragan M. Jeremić

mnedinamički, samo u obliku objekata i gotovih rezultata, 2

Po Kosiku, najkraće rečeno, totalitet, slvarmo ne znači sve Činjenice. Istinski, a to će reći, konkretni dijalektički totalitet, za Kosika je:i metodološki princip i ontološka kategorija, da bi se mogao dobiti pravi odgovor na pitanje: šta je stvarnost. Prema tome, dijalektički -totalitet. sc stvara društvenom produkcijom Čoveka, a ne uzajamnim delovanjem autonomnih struktura.

No, ako. i prihvatimo da su ove Kosikove briljantnc analize neospornc, nećemo. time, izgleda, moći da ugušimo sporove u sebi. Posle svega, ili na dnu svega, ostaju opet pitanja. Naime, može li se Marksova misao istorije 5agledati samo kroz prizmu dijalektike totaliteta? Nije li možda problem u tome da sc dijalektika (kao misao· rada) i totalitet (kao. njen medij) dovedu konačno u pitanie? Ne otvara li sc tek tada mogućnost za istinski dijalov istorije i prirodc kao iskona? Neće li sumrak dijalektike i totaliteta označiti rođenje čoveka? Ne krije li sc u teorijskoj žudnji za totalitetom mihilzam žudmje za moći, žudnje (a sc predvidi, usmeri, ukroti, prilagodi i uobruči otvorenost istinskog istorijskop zbivanja? Ako je istorija prava priroda čovekova i niegovo vlastito delo, nije li onda vreme — vreme isštorije same? Priroda kao iskon istoric nc može se raslvorili u istoriju a da se nc rastvori samo vreme; tada bi istorija morala skončati. Konačno, nema li, sem etimološkog, ı mekog drugog srodstva između totaliteta i totalitarizma? Nije li izlaz s onu stranu i jednog i drugog?

Ova dilematična pitanja i, bez sumnjc, čudna, možda protivreče mnogo čemu ali verovatno nc osnovnom pitanju ove knjigc: kako prevazići svet svakidašnjice, poznati, slari sveci? | kako postići da misao budc istinska duhovna produkcija i rcprodukcija bica?

Šleta ie Što u ovo| izvrsnoj knjizi nedostaje i kritika, fenomena političkog otuđenja. Razlozi zalo su van leorijskov karaktera: politička i društvena klima u kojoi je knjiga nastala. ~

Dobroslav Smiljanić

lazi do osnovnog znacenja Peroviceve knjige i tu sumorna groteska poprima oblik fihe tra gedije: najautentičniji, „mnajpresudmiji ljudski život Živi se u nećijoj tuđoj, proizvoljno vodenoj. kartoteci.

Čitajući Perovićev roman čilalac susreće Vveliki broj ličnosti. Onc su gotovo sve vešlo i upećatljivo oživljene, ali se neke od njih teško uklapaju u osnovnc koordinate knjige kao nosioca određenog značenja. IT ličnosti se ma stramicama Perovićevog romana Krecu 15100 Omomi neobrazloženom stihijmosću kzso i doživljaji kojie evociraju. lako i među njima Ima manje i Više uspelih, Perovićeva sposobnost da u mne: koliko poteza skicira ljudski portret otkriva rasnog pisca sa izvanrednim darom zapažanja. Tsto to važi za mnogobroinc dcskriptivnc Dasaže, naročito onc u kojima sc opisuje priroda, Perović oseća da mu opisi prirode idu od ruke i on im vrlo rado pribegava. Zahvaljuiuži sugestivnosti tih opisa priroda u ovom romanu mema samo dekorativnu ulogu: ona postaje akter.u koga se čovek jedino može pouzdati da ga neće obmanuti, jer se ne menja i ne iznčveravVa one 'koji joj veruju. Meditativni delovi romana su znatno ispod dcskriptivnih. U njima čitalac ne može da me prepozma oveštale iruizme il intelektualne pabirke koji se prihvataju sa Tavnodušnošću ili odbijaju uz neizbežan, znak 'pitania. PA Sa nešto malo dopisivanja i ncSšto više Odbacivanja roman Milivoja Perovića »Dan Osmi« mogao je da bude jedna od onih knjiga o našem vremenu ma koje se već duže vremena uzalud čeka. Perović je imao osnovni Preduslov da takvu knjigu mapiše: ogromno bogalstvo autentičnog životnog iskustva i potrebni hrabrost da to iskustvo izrazi. lako je ostao na pola puta on ipak treba da bude zadovoljan, U njegovom romanu sc prepoznaie naše vreme, jer će u njemu mnogi junak našeg vremena pronaći SVOJ O2rC, SVOI oncv i svoju suzu.

Dušan Puvači.

e

~