Književne novine
Галактичка кантилена
СВЕМИРСКИ БРОД са људском посадом обишао је десет пута око Месеца и успешно се вратио на Земљу. Овај спектакуларни призор, макар само и у статичним одломцима, пратиле су очи милиона људи широм Земље, без обзира на расну, верску, идеолошку, националну и економску подељеност. Тријумф људског ума био је у стању, бар за тренутак, да измами осећање с' гидарности и јединства људског рода.
Па ипак, има нешто што баца сенку на читав овај блистави подухват о којем су сањали најдалековидији умови људског рода, почев од оног анонимног библијског фантасте који је измислио мит о вазнесењу па све до Жила Верна, који је у танчине предвидео како ће изгледати поход на Месец. Док се одвија ова космичка драма, на мајци Земљи се ништа битно не мења: политика велесила конзервирана је у односе „јачи-тлачи"; стотине милиона људи буквално гладују, а милиопи умиру сваке године од глади, болести и преране смрти која наступа само зато што се у хуманитарне и каритативне сврхе, као и у протраме медицинских истражи вања, улажу безначајна финансијска средства.
Човечанство доживљава тужну распетост између благостања, 20ростасних успеха науке и тријумфалног похода људског ума у све мир на једној страни, и беде, потлачености и уништења на другој страни. Јаз између развијених и неразвијених нација као да је још више продубљен: наука се определила за пут који. не. дацдси брза, неопходна и практична решења, не уклања међусобну острвљеност, не смањује количину зла у свету, не руководи се солидарношћу са паћеницима. Као да је несклад између науке и етике, мисли и хуманости, ума и среће већи но икада.
Научни протрес и његова хумана усмереност данас најмање зависе од научника: заувек су прошла романтична, постична и „алхемијска" времена када је за развој науке био довољан генијалан ум, парче папира и писаљка, када мислилац није зависио ни од кота до од своје сопствене мисли. Данас је научник најамни радних У горем и опаснијем виду него што је некад био мануфактурни_ радник: без моћних _ финансијских компанија и владпјућих гарнитура аутархичне власти немогуће је
_ радити на било којем сзбиљнијем научном пројекту.
Налазимо се на прекретници: или ће привредни системи двеју велесила постепено бити тако преустројени да издржавају амбициозне програме свемирских истраживања и повећавају међусобно утркивање двају система, како би се у васиони, уместо на Земљи, наставила битка за престиж, или ће развој науке и технологије · подстакнут тим свемирским ис траживањима добити практичну примену на Земљи и омогућити брже решавање сомијалних, политичких и културних проблема. Сензационални успеси у свемиру не би смели да онемотуће програме за уклпњање беде, потлачено. ста и људске несреће на Земљи. Своје романтично узбуђење и задовољство што је сведок човеков0г продора у свемир обичан човек мора данас да доживљава и као компензацију за нерешене проблеме стварног живота на Зеи којима је он највише потозен, '
Значајно је што је један совјетски космонаут доживео себе, летећи орбитом око Земље, као граВанина Света, али чим се вратио натраг морао је доживети грдно разочарење: на мајци Земљи све је остало по старом, а светско зрађанство космонаута ипак је недовољно да се на њему изгради светска солидарност становника ове планете. Немамо довољно средстава да загрижене и острвљене појединце, тиранске владе и бирократе свих боја шаљемо у космос на хумани птепород и ослобаћање од свих облика нехума“ ности, што би мотла бити најхуманија сврха птодора У свемир, али морамо се борити за то да се последице ових велелепних успеха људског ума не окрену противу њега самог.
Зато, у нове подухвате, У освајање Месеца, Марса, Венере, али не зато да бисмо побегли од не решених тротивречности на Земљи, него да бисмо убрзали њихово разрешавање; да бисмо с преображеним осећањима и умом прионули да ову нашу стару Земљу што пре извучемо из беде и заосталости коко јаз између технолошких џинова и милионске масе несрећнике не би постао трајан извоп сукоба п уништења, жако се, коначно, Не. би поновила стара прича да људске нивилизације настају на крви, беди и без-
душној експлоатацији!
Нека се бар нова, космичка, Е наше цивилизације ослободи 080 проклетства.
ФоееееоФееое09%6%%% 69%9%%%%%%%%%%%%99%99%99%%%% 99%99%%%9%
ВЕОВКАР Робће Гаћ 249
Чпјуегај фећвка БђЈјоћека "ЗУБТОЉАН МАНКОУТС"
Вијеуаг Кеуојиејје 71
3
БЕОГРАД, 4. ЈАНУАР 1969. о. Година ХХТ. Број 344. Лист излази сваке друте суботе
Цена 1,50 динара
ТИ ЕЛИ ИЕ НЕ
Језик
наш насушни
ЗНАМО колико је језик осетљиво и неуралгично место у свести сваког човека: он је незаобилазан и незаменљив инструмент сваке више духовности. Он је толико уткан у менталну структуру да се без његовог система споразумевања не може замислити опставак ни најнижих облика циви: лизације. Он је средство у којем се и помоћу којег се изграђује индивидуална и колективна мисао, савлађује хаотична стварност и остварује међуљудска комуникација. У њему се депонују афективни напони, он је средство идентификације и оруђе индивидуалне или националне компензације. ЛАЗАР ВОЗАРЕВИЋ: МАТЕРИНСТВО
Све нам ово објашњава зашто смо изузетно осетљиви на било какво језичко ограничавање и потискивање: човек се у толикој мери идентификује са језиком којим говори и на којем осећа и мисли да језичке забране и језичку неравноправност болно. и трагачно доживљава као спутавање сопствене личности и ту шење националног бића. Потребан је известаш степен културне и духовне самосвести да се превазиђу ови романтични и емоционалном експло-
зивношћу испуњени облици идентификације језика и личности, језика м нације, па да се борба за слободу језика изједначи са борбом за право
ва слободан духовни и културни живот, национални и друштвени про-
трес. Отуда су реаговања у вези са друштвеним и политичким положајем
· једног националног језика често вео'' ма афективна, бурна и историјски
дубоко оправдана, али исто тако могу бити и израз сумњивих и мрачних политичких шпекулација које ра чунају са урођеном осетљивошћу на забрану или спречавање употребе матерњег језика, поготову кад је у питању језик којим се служе два или више народа, где постојање језичких варијанти и лексичких особености, као и њихово прожимање заједничком и јединственом морфолошком структуром, подразумева или покреће и питање међунационалних односа, те се лингвистички и филолошки аспекти не могу одвојити од политичких, а побуде за лингвистичку расправу вешто прикривају своје политичко наличје,
У првом прошлогодишњем броју књижевног часописа „Критика", који издаје Накладни завод Матице хрватске, објављени су критички осврти Стјепана Бабића, Далибора Брозовића, Радослава Катичића и Томислава Ладана под заједничким тематским насловом: „Рјечник хрватскосрпског књижевног језика у процијепу етатизма и унитаризма". Основне и битне примедбе рецензената на поменути речник, који представЉа плод Новосадског књижевног договора, своде се на следеће: 1) „Речник" је рађен са тенденцијом да се српскохрватски језик представи као потпуна и кохерентна језичка целина, према којој су разлике између српске и хрватске варијанте или безначајне или их чак и нема; 2) „Речник" је рађен са тенденцијом да се прикаже надмоћност српске варијанте над хрватском, како у погледу распрострањености „српских“ речи тако и давањем предности речима српске варијанте приликом објашњава ња појмова; 3) идејна основа „Речника“" је идеалистичка, ненаучна и контрареволуционарна, јер не само што вештачки прикрива постојање варијанти, него и тежи да их мехавички уклони; 4) „Речник" негира и потире постојање лингвистичког комплекса хрватске књижевности као и „издиференциран језични стандард средстава јавне комуникапије, новина, књига и докумената у СР Хрватској'; 5) он је „духовно чело етатизма и централизма“ и он је реакционарна творевина, јер „није у скла ду с начелима децентрализираног самоуправљачког социјализма у култури". М складу са овим својим примедбама и њима израженим схватањима, која показују савршену духовну сродност са по злу познатом „Декларацијом о положају хрватског књижевног језика", рецензенти су се бесомучно дали на посао да наведу што више доказа за своје контратезе, наводећи „хрватске" речи насупрот „српским", делећи заједничку српљскохрватску лексику на различито национално _ порекло, – утврђујући стриктно, минуциозно, прецизно али и цепидлачки „правично" која реч припада којем националном власништву. Само да су имали мало више простора или да им је, неком грешком, омогућено да саставе један свој речник, они би читаву нашу лексику
поделили на равне „талове", као да је у питању каква непокретна имовина, чије се својинско порекло судски може лако доказати уредно ' регистрованим тапијама у катастарској управи.
Ови квази-лингвистички прикази представљају у ствари смишљен и језуитски лукав покушај да се злогласна „Декларација“, коју су олбациле хрватске народне масе, читава јавност као и политички фактори, прогура на „мала" врата. Пошто су својевремено пред лицем целокупне наше јавности отворено политички поражени, творци и потписници „Декларације", као и њихови једномишљеници, прибегавају сада рафинованијим средствима, служећи се демагошким паролама о самоуправљању и жигошући непоштедно као етатисте и унитаристе све остале који не мисле као и они.
При том ови новопечени теоретичари социјалистичког самоуправљања у области културе и лингвистике заборављају да су тако рећи јуче, са својом фамозном „Декларацијом", покушали крајње етатистичко, бирократско и централистичко насиље присвајајући себи искључиво право да говоре у име читавог једног народа и да том народу (да ди у име демократског права на сопијалистичко самоуправљање и самоодлауо“"гпање2у наметну своју верзију к“ "жевнот језика и да вешто, под вилом борбе за право на књижевне специфионости језика, наметну своју писану варијанту као норматив говорном језику.
Ове махинације поново покрећу питање односа књижевног и говорног језика као и проблем односа према разликама између српске и хрватске варијанте, Да ли речник савременог књижевног језика треба да иде за тенденцијама живог говорног језика, у којем се, захваљујући брзим и све већим комуникапијама између Срба и Хрвата, затим као последица великих миграција као и интеграционих привредних процеса, постепено али неминовно смањују разлике између варијанти или, обрнуто, треба радити на њиховом конзервирању вештачким увођењем речи и израза које је не само говорни језик нето и новија књижевност потпуно избацила из употребе2
Шта је стварно реакпионаоно им контрареволуционарно: продубљавати разлике између варијанти, пепидлачки и мрачњачки борити се за право власништва на сваку реч, чак и ону чије се некадашње порекло и национална припадност међусобним позајмицама и заједничком употребом одавно изгубило; упрети из петних жила да се сваки народ што дубље ушанчи у свој језички и културни домен; извести педантну и неопозиву раздеобу заједничког језичког блага, па онда, у име братства и јединства, самоуправљања и децентрализације — свак на своме, ни педаљ својег другоме, никаквог додира, никаквог мешања, позајмица, бркања „власништва", баш као да смо у феудалном а не у атомском добу2 Или, супротно томе, истицати у први план оно језичко богатство које је заједничко, које сачињава јединствену и незаобилазну морфолошку и функционалну структуру обе варијанте и
Наставак на 2. страни
ПРОЗОРИ, БУРГИЈЕ, БРОДОВИ
ЉУДСКА ПОТРЕБА за конвенцијом стара је, скоро, колико и сам човек; наука о томе има довољно доказа. Чак је и људски говор скуп оноликог броја појмова за коликим једна средина има потребе, и којима мора дати име: свака је реч резултат конвенције да се одређени предмет, или појам, назове на један одређени начин, једном прихваћеном речи.
Можда је опасно устајати против конвенција на једном ширем, друштевном плану, ако је реч о друштву и историјском тренутку Кад су неке основне друштвене конвенције најбоља брана против асоцијалних поступака мање зрелих чланова друштва. На крају крајева, и сваки кривични законик само је збир договорених (конвенција!) прописа који се не смеју кршити (то јест конвенција које се проглашавају у име друштва светим и чије се поштовање силом намеће), односно казни које се могу одредити за прекршитеље прописа-конвенција.
Револуције су обарање конвенција, насилно такође, у име. других, друштвено, социјално и етички праведнијих и бољих.
Сукоби конвенција нису увек такви, и не морају се решавати силом, Има чак и комичних.
У Великој Британији и Америци, а и неким другим земљама ближе северу, из неких разлога од вајкада се праве једноструки прозори, и то ве као наши, који имају крила и отварају се унутра, односно напоље, како где, него тако што се доња половина подгже по жљебовима у Које је углављена, па се отвара само једна, обично доња половина прозора. Ова је конвенција, нама са југа се чини, врло ирационална ми сасвим непрактична
јер би баш у овим земљама где је хладније и има више влаге било паметније имати двоструке прозоре који боље заптивају. За ово пристрасно јужњачко мишљење као аргумент могу да послуже недовољно загрејани станови, количина промаје и проценат оболелих од реуматизма. Од супротних аргумената човеку пада на ум једино то да би без горе-доле прозора човечанство било лишено једног од најомиљенијих и ефектних филмских гегова Станлија и Олија п осталих, којима је подигнуто доње крило безброј пута пало на главу и тако их прикљештило. Аргумент ипак изгледа мршав.
На терену ових земаља, где се вози левом страном (све мање) и где су кваке округле, па се мокром руком врата не могу отворити, има и других сукоба конвенција. Један од најлепших био је она; који -је, пре једне деценије, поделио две значајне групе радника, синдикално организоване у савезе металаца односно дрводељаца, а под паролом: ко сме да буши рупе. Када се, наиме, гради брод, у његовој унутрашњости се просторије облажу и дрветом (особито кабине); да се дрво постави на метал, потребно је да се за њега причврсти завртњем коме је, опет, неопходна рупа. Металци су штрајковали зато што су сматрали да дрводељац нема право да буши рупу у металу, него само у дрвету; кад пробуши дрво, дужан је да позове члана оног другог сипдиката и да му уступи бургију како би завршио посао, И тако КОД сваке е, ЊЕ"
Временом је тај део. света 'научио да конвенције не треба ломити,
Наставак на 2, страни