Književne novine
Из једног Аневника
АРАГИ МОЈ УО, мој једини пријатеЉу! За ове овде на планети земљи, ти си „интелигентније космичко биће". Хиљаде светлосних година (по њиховим мерилима) удаљен си од њих. Они знају, осећају да је права памет још увек далеко, далеко... н то скоро тачно знају раздаљину. Алп, мој пријатељу, никада нису били у стању да одреде прави правац, Никада нису смогаи бар мело памети да заједничким снагама иду ка по метним стварима.
= Земља је округла — кажу људи. Сви правци су могући и,увек је свако вукао на своју страну.
Ја сам учинио како си ми ти при поласку и рекао. Ушао сам у једно овоземаљско биће, заробио његову душу и потпуно овладао његовим мозгом. Све налоге, све моје команде, извршава без поговора. Мој је роб. Мопште, овима овде на земљи, није тешко да се привикну на такво
Када сам почео да тумарам по 0вом свету, говорећи им истину о с= би и о нама и о томе како сам дошао из друтог света и да је потребно да ми омогуће редовно јављање једном мом пријатељу који се зове Уо — наишле су и прве тешкоће,
— Не буди луд — рекли су ми. Да си стварно бар мало паметнији, не _би дошао овамо. Нема човека који _-Де.у стању да поверује у твоју причу.
Пошао сам у потрагу за човеком. Мој пријатељу, какав је то хаос назива и звања! Нико не може да искомпликује толико ствари, као што то може просто биће. Шта све не може да буде човек... И столар, и шофер, и генерал, и песник, и рудар, и функционер, и доктор, и глумац и професионални политичар, и... Тушта и тма назива и звања. Али ипак, најрадије изговарају оно: „Човек сам".
— Најбоље је бити човек — кажу.
За све што кажу за себе да јесу, имају одговарајуће дипломе, потврде, уверења... Само за оно „Човек" — нико од њих нема сигурне гаранције. Они највредније звање заснива: ју на пуком поверењу. Увреда је рећи некоме од њих да није човек, Ни у једном тренутку не смеш неког од њих да доводиш у сумњу да је човек, јер нико од њих није у стању да то буде у сваком тренутку. Тешко је то за њих, драги мој Уо.
Нисам наишао на боље разумевање ни међу најпаметнијим људима, њиховим научницима,
— Ти-ниси изнад нас — рекли су ми, ти си испод нас. То што ти чи ниш овде на земљи чисто је мајмунисање, а човек је и постао од мајмуна. џ
То је једна од теорија њиховог настанка, која има највише присталица и никаква мајмунисања у том смислу не помажу. Не да се човек. Јадни ови људи, мој Мо. Не виде какву медвеђу услугу чине себи. Не · виде да ће, ако се теорија одржи, кроз 100 хиљада година, на пример, њихови потомци, када о томе бУАУ говорили, мислити на њих. По другој теорији њих је створио бог. Ја
УПЛАТОМ 30 ДИНАРА
НА ЖИРО-РАЧУН „књижевних новин “ 608—1-—208—1 НАЈСИГУРНИЈЕ ОБЕЗБЕБУЈЕТЕ
РЕДОВАН
ПРИЈЕМ ЛИСТА
14, септембар
Ститла нам је јутрос ваша молбеница, крштено писмо, шкодска сведоџба, те сведоџба о здрављу и имовном стању родитеља молитељке, па смо одмах уписали Вашу кћер Амалију у редовну шк. тодину. Уз ово писмо шаљемо вам домаћа и дисциплинирана правила женске задруге: опште одред: бе, правила при поласку у госте, примању посете, корептирању, правила при часовима музике, при тнетњи, јелу, писању писама, вечерњи надзор и правила која се односе на спаваће дворане,
Питомице плаћају за шк. годину 800 круна за које имају у васпиталишту: стан, потпуну храну, огрев, осветљење, прање, кућевно купање и лечење, сталан надзор, наставу и веџбање у српском, мађарском, немачком и Француском језику, наставу у појању, певању, игрању и гимнастисању и употребу клавира. Питомице плаћају пристојбоу васпиталишта у три рате и то увек унапред 300 круна при упису, 300 круна од 1—15. јануара, а 200 круна од 1—15. априла. Уплаћена пристојба не враћа се натраг ако би питомице преко године из васпитали“ шта сама иступила. Пристојба за учење свирања у гласовир плаћа се посебно. Родитељи полажу унапред извесну своту управитељици завода, тако. ћер плаћају трошкове за одело, књиге. писаћи прибор, материјал ручног рада. Уколико питомица којим случајем учини изгред и тиме наруши углед васпиталишта плаћа се и до 900 круна. Свака нитомица дужна је да донесе собом у васпитали“ ште, почетним словима свога имена и редним бројем означене ове ствари: модроц у три комада, јастук, зимски и летњи јорган и ћебе, те за преобуку: 12 кошуља, 6 спаваћица, 6 летњих гаћица, 6 зимњих гаћица, 4 летње додње сукње, 4 зимње торње сукње, 1 шарену фланелску доњу сукњу, 6 спаваћих реклица, 12 пари црних чарапа, 24 цепна рупца, 6 убруса, 4 постељска чаршава, 4 јортанска чаршава, 4 јастучне навлаке, 4 крпе за брисање умиваоница, 2 столна чаршава, 6 салвета, најмање 12 уложака, кожне и чојане рукавице, пар папуча, 3 црне кецеље, отирач за купаону, аморед. и кишобран, пар калочни, ! плехану кутију за ситнице, чест и редак чешаљ, четкицу за зубе, мапу за ноте и шиваћи прибор.
Јутром, у подне и пред вечером моле се све питомице укупно богу, походе сваке недеље и 0 великим празницима св, цркву и причешћују се о божићном и ускршњем посту. Катихета је васпиталишта пречасни госп. др Арон Димитријевић Ваша П. Барота.
ж к На Сретеније господње
СРЕТНА САМ што Вам могу након првог полуго“ дишта упутити оцене ваше кћи Амалије, најпре одлично знање из науке о православној вери којој их је учио парох др Арон Димитријевић, а У
МИРКО КОВАЧ
НП ошштођани господине
Ђ. Трифкобићу_
тим тајнама и храму божјем, одиста надмаша све нитомице тако да смо Амалију наградили новчано, у књигама и два слободна изласка у град. Но, напосе Амалија је показала све врлине вредне домаћице и из женског ручног рада добила највишу оцену. Њене радове поклонили смо нашем добротвору градоначелнику Ст-Андреје Евгену Думчи. Амалија је урадила покривач на црквеном налону од црвене свиле с чипком, рађен: рош асе, украс за сто рађен: персијском шупљиком, таблет рађен везом маљање са иглом, стони потркач, тишлајфер рађен: пљоснатим везом у црвеној боји, прегладалицу за крпљење на платну, женску кошуљу шивену руком, јастуче на свили, оковратник рађен: роти асе, два покривача за послужаоник рађен: Кајојазхешл, пар завеса рађене: вез на тилу и јастуче са чипкама рађено: кукичањем.
Будите сретни Г. Трифковићу и поносни на вашу кћер Амалију. — Петронела Барота.
: 16. јуни
ДОБРИ ГОСПОДИНЕ Б. Трифковићу, — још јутрос морамо Вам јавити страшну вест! Молимо вас да се не дате скрушити и да какве црне мисли не падну вам на ум после ових речи које смо обавезни да вам изустимо, па иако нам се свила туга око срца поготову што смо упознати с вашим здрављем. Пре равно једанаест дана ваша кћер Амалија побегла је из васпиталишта Св. мајке Ангелине и то баш оне седмице кад је била редуша за спаваће собе. Еуфрозима Первуловић, такођер питомица, уверена је да се човек с којим је побетла зове Вађеју Раз2јо, посластичар, очигледно човек друге вероисповести. Такова човека тражили смо и путем власти, али ни до данас нисмо добили одтовора. Оно што нам је најтеже пало јесу тврд ње питомица Јулке Думче, Савете Кракановић и Малвине Теофановић, којима се уочи бекства поверила, то да је Амалија у петом месецу трудноће и да је зачела баш у оно време када смо јој указивали највише поверења.
Све што је донела собом остаје у својину васпиталишта, то јест располажемо с њеним стварима према упути катихете др Арона Димитријевића који држи да је најправедније за робу упрљану грехом, на знање и поуку осталих питомица, пронаћи начина да се уништи. Па како је Ваша кћер Амалија нарушила углед васпиталишта то се мора платити казна према предвиђеном правилнику 900 круна, али како имамо у виду ваше трошкове око лечења, одредили смо да нам уплатите суму од 865 круна на адресу задруге у Ђудимпешти (М. Зхтађајзартег 14), најкасније до краја месеца јуна,
Ако што год, било када, сазнате за судбину Амалије, нисмо вољни да нас, ма шта у вези
не верујем, Уо, да је неко од нас био толико блесав. Ипак, више сам склон да поверујем у ону прву теорију. Ти мајмуни, на које се они позивају, врао су ИМ слични. Видео сам их и како се вешају по дрвећу, а видео сам их и иза решетака.
Коначно сам дошао и до оних који су дужни да буду у вези са памећу.
— Ја долазим из ваше далеке будућности — рекао сам им.
— Немогуће — одговорили су ми. Из погрешног правца сте дошли, али и да сте у праву извештаје не би требало да шаљете. Одавде је то јалов посао. Ми идемо ка будућности и извештаји не могу да стигну пре нас.
М ово су ме убебивали и сви остади људи. Ето ти мој пријатељу, увек су веровали и још увек верују у лепшу, светлију и правичнију будућност. Навикавани су на то вековима, То слепо, пожртвовано веровање у будућност чини их врло кротким и послушним за неке ствари (о којима ћу ти касније нешто више рећи), јер у односу на будућност себе У сваком тренутку садашњости осећају као део примитивне прошлости.
Пред толиком и таквом људском будућношћу, ја сам на крају дигао руке, драги мој Уо.
— Све сам измислио — рекао сам.
— Све си измислиог — питали су ме.
— Да! Све. М цивилизацију ван овога света, и тврању да постоји нешто боље од овога света и мог пријатеља који се зове Уо и уопште — све.
Тако сам, драги мој пријатељу, добио могућност да те извештавам са ове планете. Дивно, зар нег
Да, дивно је! Чућеш многе ствари. Али нимало лако ми није било да дођем до овога. Требало је схватити да људи најрадије верују у измишљене ствари. Памет признају за па. мет, али не желе да је виде, или неће да је виде пред собом. Нису у стању ни да је прате без престанка, нити да расуђују до краја паметно без неког већег апсурда.
Показаћу ти то одмах на примеру.
Човек је једно врло рашчеречено биће, На лево, на десно, на доле, на.
пратњи префекте племените Јустине Белесмине. Е Знаје о литургики, свећеним местима, о празницима, ; и празничним богослужењима, о символу вере, све-
Ц Ш П
торе. Тако се и односе према средини. Има и левих и најлевијих међу левима. Има и десних и најдеснијих међу деснима, али зашто најгоре траже међу онима доле — никако ми није јасно. џ
Могућно је да ја још не схватам добро њихов говор, речи, појмове...
' Уосталом то је тешко. Оно што неки
од њих кажу данас, сутра може сасвим другачије да зазвучи. Или, ти нешто кажеш данас, а они ти сутра. објасне да си казао нешто што ни сам не знаш. Све је то из једног те истог разлога, драги мој Уо, али га они вешто прикривају речима: „виши интереси", „захтев времена", „право тумачење", „расположење вебине" и сл. Никада нисам разумео шта то значи. Ту су нас превазишли.
Дакле Мо, дневник који сам водио и који и даље још водим, моћи ћеш да читаш наравно, с наличја. Наличје људско је много активније. Ако се кад-тад и не разумемо — то је наша ствар. Боље је да се све не зна.
Надам се да се разумемо...
Иначе, људи су се већ пребројали. Њих има за три бомбе. По нашим мерилима. Душан Јагликин
/
с њом, обавештавате. — усрдно Петронела Барота, васпитатељица, Будапест.
| ||
' | ћ
МЕД 8 АЛА
У ПЕТНАЕСТ ГОДИНА једног братства сасвим је довољно за рекапитулацију јер су се успомене нагомилале, као слике и као низови бројки чланова, изложби, узлета и падова, али те тодине, једне окултне борбе, тајне повести неспоразума и споразума нису могли условити капитулацију. 11. јануара Медиала је отворила излож-
ата аи а аи
Размишљања пред спавање
Фабрике долазе и одлазе. Остају само последице.
Научници су уверени да ћемо кроз двадесет година моћи да ступимо на тле Марса. Хоће ли то бити прилика за све оне који су „пали с Марса“ да се врате на
родну им планету2
Ако се на грешкама учи, ми смо најученији народ на
свету.
Војислав Стапојчић
мита вата Ритам ита штитити а аи
2 бу,у Галерији УЛУС-а, у Улици Вука
Караџића број 10, у калоричној атмосфери, на минус десет степени целзијусових. У годинама када је настајала Медиала, у нашим интелектуалним сферама водила се јалова и бездушна борба између реалиста и модерниста. Било ми је јасно оно што је већ било јасно и Марселу Прусту, да се идеје прождиру као микроби и телаша, али да остаје живот. У нашем микро-свету прождирали су се микроби, док сам са искуством своје две деценије, разбијао главу над дијалектиком Николе Кузанског — соапсдепша _ оррозиотшт, јединство супротности, начелом које је блистало још у мом дечаштву као истинска светлост. Покушао сам да нађем место, географску тачку, где је кардинал Никола Кузански, на путу за Цариград, у илуминацији и у светлости тајанствене муње спознаје, формулисао своје чувено начело. Знао сам, да се та светлост, у његовој глави запалила на нашој земљи, под овим поднебљем, где се у времену Медиале, позније, настојао формулисати принцип — коегзистенције. Па ипак, и упркос свему, прождирали су | се принципи, као микроби.
. Магија екстрема, која заслужује, још једном, да буде објашњена, терала ме у игру осцилација између екстрема, полова, дијалектичких парова и релација а на уметничком плану, као и у животу, било их је доста. Лудост пи мудрост, лепо п ружно, ред и неред, светло и тамно, велико и мало, гордост и понизност, зло и добро, јасно и мутно, било је из живота и света пренесено у уметност и слику, која и није могла бити друго до слика света, А уместо свега, несувисло и неразумно, микроби модернизма и микроби реализма, у инфериорним микро облицима, прождирали су се узајамно, у годинама када је настајала Медиала. Надреалистичка симулација могла је добро копистити игри магије екстрема, игри осцилација између супротности, једној невидљиво] и артифицијелној клацкалици. Теорија грешака, пренесена са егзактног подручја, на план уметности или психологије, добро је дошла да пре времена, муњевито, можда а приори спознамо све могуће грешке наших моментаних становишта, која су, уосталом, била оимулирана надреалистичком симулацијом. Нека ме Баво носи ако п надреализам није имао неког другог смисла, осим педерастичког, како је утврдио мудри Пол Клодел. Микроби надреализма учествовали су у перманентној прожарљивости која је сам живот,
Магија екстрема могла је да ме натера да мењам личност, као убеБења и као одела, јер је то било заиста мање смешно него остати слеп или у свету илузија у којем живе
= месечари данашњег времена. Истине
су се рачвале као стазе у борхесовским вртовима и ја сам се лепо шетао кроз башту мојих интимних дихотомија, у лабиринту. који је, ко“ начно био м конкретан. Иза једне дијалектике, постајала је једна тријалектика. Дијалектика меда и але; меда м е дитације, духовне м е дицине, адравот духа у здравом телу, и але, прогресивно растуће антропије, анархије, але хиљадутодишњих митова и езотерије, завршавала се у трећу тачку, тачку синтезе, вечних тријада, у Медиалу, која је синтетички облик тезе меда и антитезе але. На трима тачкама вечних троуглова. заснивала се тријалектика меднале.
У нашим медиалистичким теоријама постојала је тачка Медиале, као тачка сусрета, синтезе пн као тачка конвергенције, која ће се позније јавити у философије „Планета“, фанта стичних реалиста из Париза и Андре Амара. И увек неке светле тачке, које сијају као звезде тносеолошких констелација. Тачке једне медиалистичке интерпункције, које дају смисао хаотичном низу м сплету речи, хоје се празне, и чији смисао ишчезава у ваздуху Бабилонске куле помућеног језика, посебно њиховим гомилањем, јављале су се увек у хаосу учења. Тачке недогледа перспективе коју откривамо у нашим сликама, сликама Милована Вилака, Леонила Шејке, Синише Вуковића и Оље Ивањицке, опет после Ренесансе, Барока, Метафизичког сликарства, Де Кирика и Далија, и које пролубљују у недоглед, површну дводимензионалну слику апстракције или нулте беле површине Казимира Маљевића; тачка перспективе у теоријама Андреје Поца, теоретичара Барока, тачка „Омега" генијалног језунте Тејара де Шардена, тачка „Алеф" чудесног Хорхе Луиса Борхеса, тачка свих сусрета о којој у једном свом манифесту говори Андре Бретон, ето, то су те тачке на које увек наилазимо као у добром старом тексту који још: чува смисао интерпункпије без које се ипак не може.
То су биле тачке наше мисли и једне непостојеће медиалистичке монадологије. Перманентне тачке нашег дневног реда. Поента наше акције. Од тих тачака била је сазлана Меди-
ала, њена дијалектика пи њена тријалектика. ;
Миро Главуртић
15