Književne novine

РЕЧЕ МИ

ЈЕДАН ЧОЕК

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

Рече ми један чоек,

на једноме мјесту,

код једнога чоека,

једну ствар,

не могу ти рећи ђе,

одмах би се сјетио који је.

Таман се дан од ноћи одвајао, кад оно,

но је боље да не знамо ни ја ни ти за ово, и ђе ти бијаг почео причат, таман у цик зоре,

а зове неко по имену та и та, доби ту и ту, у томе у чему се видиш,

те ја из онијег стопа,

ја с оне банде, он с оне,

ојд, ојд, ојд, бољ, бољ, бољ, кад имам кога и видјет.

Само ја ово с тобом, “ да остане међу нама, то знамо ја и ти и ова омар, то није да речеш ко било и о чему било, но заиста бираник између нас без омрази и иле,

Те ти он мене тупа и тупа,

да те страг увати,

да не вјерујеш ушима,

да се то може десити ономе чоску,

није чоче — јес богоми — ама велиш ди велим, све истинску истину, истинит чбек, није од онијег,

вишега чуда нијесам чуја у моје дневи,

но се добро припази, е те маре ископат.

А бог ти један, зађосмо у дебели дан,

а оно се наоблачи, уљев кишани,

пукли божји нерими, суво ни под пазуо,

а мене кото на ватру, она ужица бјељавине, а оћу да чунем шта ће ми рећи,

те ја поитај, а он чеки, чеки, да завршим.

|

Све да ми је неко причо не биг вјерово,

тога кукања, у сну се не снило,

те сави оне Ђузине, па јопет награди,

руко божја,

није чоче — јес богоми — е видио — видио, може ли то бит — може.

Те живни, живни, нећемо никад, виђи ђе је сунце, заранци, омркосмо, те та дан то ту оста,

земље ми у коју ћу,

ово без тебе данас нијесам никоме, а не биг волио ни ти поседе,

немој преко уста, да грдан нијеси, е сам ја човек од својега посла,

Људи су ме тако цјенили досад,

а тако мислим и посад,

док ми се не успе земље на образ, оба ми свијета,

умрлога ми сата.

На јад ми дође дан,

и ђе га сретог,

а кућеш мимо људе,

то је било за невјеровати, не могу ти рећи шта, одма би се сјетио,

то је он мене у повјерењу, а мене је ко под камен, а то и у тебе гледам, тишти ме на душу,

не могу ти рећи шта, припази се добро, олакнуло ми је, а знам нећеш никоме.

Куне се у једно дијете, главе ми,

прс у грло, јес па јес, под таранцију, ако је он мене лаго лажем и ја тебе,

16

а што би ме лаго да излаже колач,

а не вјерујем то је међу нама заиста ко најбољи,

не могу ти рећи одма би се сјетио,

но отвори оба, видиш која су времена.

Рече ми та чоек,

ма немој — мој богоми — ама нека,

е кад је тако, вјеруј богоми, очи на очи, тако ће и бити,

е како то — како им се траг утро.

Рече ми под цијену живота,

ја никако да се алавертим да се то може десит,

вјеруј га — таман је тако,

мрче, а он удри, удри, господу се поклањам,

реко би чоек неће никад,

немој ово коме,

в би се одма знало ко је реко,

ма шта велиш — велим богоми.

Тучисмо се таман ноње, ог јуначе,

а волиг би да нијесмо,

е може бит нешто па чудо на мене, то се мене увијек шћело, |

да ме снађе чудо на правди вишњега, а да од тога ништа не бидне,

а ова година знаш каква је била,

ни суве ни сирове, ни околиша,

куј би она пилеж, просула се фамеља, једно другоме до ува,

но ријеч из уста ко камен из рука,

је ди јес — није чоче — јес богоми, нема се куј,

а у једну руку мило ми је те ми рече, да то не чуг не биг прежалио,

не смијем ти рећи шта,

но се припази.

Немој да би ово коме за откуп живота, ово сам тебе реко и овој буковини,

то он не би другоме,

а мене је ко под камен,

поврх свега јада још и то,

немој ме ништа питат,

то је чоек који зна сваке нити,

нијесам ти смио ни оволико,

ако јес, ако није.

Те он мене ту ствар,

да ме не западе једне да изустим, колико изговори ли ти,

тај језик у вилице не уводи,

а имо је и рашта, заиста,

грану зора, а он још запарадио, а ја слуша, слуша, слуша, овијег ми небеса, ауг, ауг.

Тако ни прође дан и ној, двије полуредице, грану ли то зора — ограну богоми,

но ја не мишљаг ни о чему но о своме јаду, али кад навали причу и јаде заборавиг, а поготову кад ми спомену за тога чоека, то и то, ту и ту, на томе и томе мјесту, а није он ни до бог,

а јес богоми,

а прекрсти се лијевом па десном,

може ли то бит — може богоми,

немо ме сад ништа припиткиват,

и да ти кажем нећеш ми вјеровати,

и мене да је неко други ваистину не биг, нијесам ти смио ни оволико,

то је ту остало и ту запечати,

земље ми у коју ћу,

оба ми свијета,

умрлога ми сата,

но отвори четвере,

и пази, не смијем ти рећи на што,

и немој, не могу ти рећи шта,

е ћеш свакога свога у прно завит, свакога ко има дијела у тебе,

не могу ти рећ зашто,

немо ме ништа запиткиват,

нијесам ти смио ни волико.

ЈАКОБ ГРОБАРОВ |

ОИ

из ДАЉИНЕ ЈАК ветар је донео мирис свеже трулежи, Нико се не сети да оде по поштарђа, Зато до дана данашњег на ТОМе месту нико не остави своје отиске Белка се с времена на време ОСвртала да би видела да ли је неко од нас прати, а ни на памет ЈОЈ Бије пало да смо је ми давно, давно мимомшшли. Група

„стараца седе испо, једног дебелог

дрвета. Хтео сам да наставим пут не осврћуни.ое на њих, када ме они зауставише. |

— То не смеш да радиш ни по коју цену, — рече ми један од њих. — Белка би могла да се наљути,

Седох. Земља је била топла и мирисала је на једну давно умрлу животињу. — Само када бих могао да се ослободим ових стараца, помислих, знао бих шта да радим. Овако се даље не може. Уосталом, не знам зашто ме толико дуго прате, не мислећи при том да ја једнога тренутка могу и да се вратим и да они остану без обећане жртве. Знам добро њихов лукаво смишљени план. Наговориће Белку да ми веже очи и да ме баци у реку, а они ће онда на брзу руку да образују одбор за сахрану, да поставе страже и да се праве важни. После ће се понашати нормално као да се ништа није десило... Сад знам, сачекаћу: они ће заспати, а онда ћу да се попнем на дрво и неће ме приметити, Старци никада не гледају у небо.

Нисам дуго чекао, а они се као по договору, испружише по топлој испуцалој земљи. Изнад наших глава пројури јато птица. Осврнух се још неколико пута око себе, а затим У највећој тишини попех се на дрво и сместих се у једну густу, удобну крошњу одакле сам имао сјајан видик на све стране,

Белке још нема. Није ваљда променила правац. То је немогућно. Остао бих на дрвету до краја живота уколико се она не би појавила... Гле, нешто пуже уз дрво. Ухвати ме паника. Погледах боље. Змија, огромна змијурина, какву раније никада нисам видео. Ево је испод мојих ногу. Мишићи попустише и ја се попут клатна заљуљах на дрвету. Али тле чуда: змија се одједном нагло окрете и отпуза доле међу старце Проби ме зној. Хтео бих нешто гласно да кажем, али ми речи засташе у Грау. |

Из даљине се чује потмула грмљавина. У оваквој ситуацији никада раније нисам био и једноставно не могу да се снађем. Дан је на измаку. Кроз неко време пашће густ мрак и онда је све пропало. Белка ће проћи а ја је нећу приметити. Може у мраку да нагази старце, што такође не би било добро. Ако би се старци

дили поново не бих могао да их се отресем.

Као што сам очекивао убрзо је пао мрак. На дрвету тишина ОА које врло лако може да се полуди. Зи-

ма ме штипа за нос и за руке. Плашим се сна који ме полако савладава. Борио сам се неколико тренутака а потом сам чврсто заспао.

Када сам се пробудио, стараца више није било. Крупно сунце изнад саме моје главе као да ми се широко осмехивало. Напустио сам крошњу и сишао сам са дрвета.

Чим сам земљу прене-

сам се; на месту где су дежали старци остала је гомила косРА раген, хтедох од свега овога да побегнем, када ме нечија рука лагано дотаче. Окренух се. Преда мном је стајала жена са дубоко упалим очима и широким осмехом на лицу. МЕ Ко си ти, упитах изненађен.

— Ја сам Белка, зар ме не познајеш2 Погледах боље. Ја сам Белку и очекивао. Знао сам да ће да дође, само жена која је стајала испред мене нема никакве сличности са Белком. Истина, ова жена има младеж на лицу и то на истом месту на коме га има и Белка. Па ипак, заклео бих се да то није она,

Дуго смо тако стајали неодлучно, кад Белка одједном поче да тресе раменима, а затим удари у кукњаву. Тек тада сам је препознао. Загрлих је и свом снатом пољубих у чело. — Белка!

— Знала сам да ће тако бити. Зато сам се и плашила нашег поновног сусрета. — Белка једног тренутка застаде, обриса сузе, подиже рукав на левој руци. — Погледај, рече.

Погледах: врео жиг утиснут у месо. И број 4444. Колена ми попустише, Клекнух. — Белка! Шта се то с тобом десило, забога2 Белка!

Белка ме обема рукама подиже са земље.

— Хајдемо одавде — рече — плашим се овога места. Пођосмо. Свакога часа могао сам да паднем да ме није Белка придржавала. Уз пут ми је испричала како је дуго била у изгнанству и како је једва остала у животу. Кала нас је изгубила из вида, заробили су је неки људи и оковали је у ланце. Ко зна, можда би иструнула тамо да је нису спасли разбојници,

Слушао сам пажљиво и никако нисам могао да схватим како се све то тако брзо одиграло. Ја сам значи цело то време спавао на дрвету. Заиста, несхватљиво.

Када смо дошли на реку сетих се стараца.

— А где су старци одједном Упита Белка погађајући моју мисао.

Не знам, рекох, сигурно су остали да се играју.

Река ме ошамути. Из даљине јак“ ветар је донео мирис свеже трулежи. Нико се не сети да оде до поштара. Зато до дана данашњет нико на томе месту не остави своје отиске,

ДУШАН РАДОВИЋ

ШТА ЈА МИСЛИМ

Огромна већина — то могу бити само равнодушни.

Њих је највише.

Лако је бити Црнац и против расне дискриминације.

Филозофи не знају неке основне ствари — тврде они који знају само неке основне ствари.

Сељаци су се борили за ствар радничке класе како би

чиновници боље живели.

Лоше књиге може писати свако а књижевници су само

они који их пишу.

Здрави мајмуни остали су мајмуни. Човекови преци

били су декаденти.

Децентрализовали смо и идеале. Сад је мој идеал моја

плата.

1 Та 1 =

ЗА Зи

ОС

Ма А молио 222

де 25001

А