Književne novine

иностране ТЕМЕ

ПРЕ НЕКОЛИКО НЕДЕЉА један Од најзначајнијих словачких прозаиста, дугогодишњи уредник разних културних публикација, обавештен је из Повереништва за културу Словачке да треба да дође како би примио тиТУЛ „заслужног уметника“. До тога није дошло јер је Татарка компетентним за додељивање тог звања поручио следеће: када писац не може по сопственој савести да уређује један књижевни часопис (реч је о књижевном часопису „Културни живот“ чије излажење је било обустављено), када му се, на тај начин, фактички изражава неповерење, када се са његовим књигама приликом дистрибуције дешавају загонетне и готово несхватљиве ствари (Татаркина књига проблемских члана ка о култури „Против демона“, штампана је, за чехословачке прилике, у нечувено малом тиражу од свега 400 примерака) и у ситуацији, најзад, када низ акција не може да се схвати друкчије него као више или мање брутално ућуткивање великог колектива писаца и интелигенције уопште — такво једно признање савршено је бесмислено.

Тим поводом новинарка прашког часописа за културу, политику, спорт и коментаре, „Репортер“, Агата Пилатова поставила је Татарки низ питања да би их доцније избрисала. и добила текст који је назвала „Монолог Доминика Татарке“. У том, само донекле новинарски конструисаном тексту, значајти писац дао је једну врсту „прегледа пишчеве

хиљада интелектуалаца,

1968. године“. На чему тај преглед почива» Као сведок мајских догађаја у Француској и учесник бурних августовских дана у Чехословачкој, Татарка открива своје схватање бунтовништва које се тих дана манифестовало, бунтовништва против нељудске и отуђене бирократске машинерије и његов смисао посматра у континуитету једне културе. „Јер, уметност и литература — каже Татарка — то је само један део манифестације људскости. То је, можда, део који је најочевиднији. Осим ликовне културе и културе речи остаје још огромна област људске и друштвене мачифестапије човекове, а и то је култура... Култура је, исто тако, и бунтовништво им револуција“. Сматрајући да је позив писца и културног радника да износи документе о свом време. ну, који су такође део културе, Татарка говори о тим драматичним данима, онако како с“ се они пројектовали у његовој свести: „Пратио ме је непознати младић — говори Татарка о августовским данима у којима се обоаћао народу на местима на којима су експлозије револта биле најжешће — који је такође скупљао „документе времена“ и на» стојао да трагику свог времена сними на маг. нетофонску траку. Снимио је шкрипање тенкова, пуцњаву, буку, узвике и шрквена звона, То је била потресна симфонија августовских дана. Незамислива, изненађујућа ком позитија конкретне музике“.

ТИта значи култура у контексту таквих догађаја2г Она, разуме се, не може само да

посебно

литература“ превише популарна, али

Ш БУНТОВНИШТНВО ЈЕ БУЛТУРА

СЛОВАЧКИ ПРОЗАИСТ ДОМИНИК ТАТАРКА ОДБИО ЗВАЊЕ ЗАСЛУЖНОГ УМЕТНИКА

ствара и промовише богове и божанства. Она их, такође, и ликвидира. Нарочито онда када од божанства постају тотеми, празни фети-

· шта. Народ престаје да их признаје јер му ни-

шта не дају, штавише, ућуткују та. А ако је народ културан мора из сопствене, унутрашње потребе да их ликвилира, Догађаји који су ове године задесили Чехословачку, мисли Татарка, у ствари су огромна морална победа, јер је могућно рећи, а то није фраза, да је цео народ, или тамније, оба народа, све до најудаљенијег, изгубљеног села, схватио свој понос. Човек је спреман да страда, да трпи и да се жртвује само до извесне границе; у извесним моментима даље не може. Кала се те границе поекораче, када их неко не респектује — човек се побуни. ИМ, долазе моменти масовног херојства.

Наглашавајући елементарну, виталну по требу за индивидуалном свешћу јелне људске јелинке, и шире, једног читавог напода, Татарка тврди да човек не жели да буде само материјал за историјску грађевину. Исто тако не жели да ту грађевину саздаје неко друти, јачи. Он неће да буде цигла у рукама супер. атомских држава само зато што су оне јаче. Како год да је реалност тврда и неумољива, човек се с њом никада не мири. Јер, „може се мирне. длше догодити да се одједном читаве армије, наорпужане до зуба, распалну, расточене термитима. Не треба згборавити: и у оклопним тенковима, пол оружјем ну униформама — ипак су људи! Раније или касни-

)

је они морају показати своју људскост“. – „Нећу да будем пророк, као што су то били слепши. Говорио сам само оно што се осећало у вазд , подсећа Татарка на март 1968, када је приликом свог 55. рођендана, на питање новинара и присутних гостију: да ЛИ се Чехословачка, а и он сам, осећају безбед; нима2 — одговорио одречно. У то време Татарка је наиме, писао веома много о култу. ри, о култури као средству комуникације и

· контакта. Он. је сматрао, и то изрекао, да је

реч данашњег писџа слична речима оних древних проповедника који су говорили народу о његовом овоземаљском битисању. Ова његова мисао у данима што су долазили Добила је нову интонацију и зазвучала је као позив људима Од пера за једну одреЊену _ врсту ангажованости: — „Савремена публицистика је данас, више но икада раније блиска народу. Публициста се у великим и тешким моментима претвара у новог чудесног проловедника једног модерног шамана који помаже да се превазиБе страх од грозота природних сила и стихи ја, и говори својој пастви, окупљеној око ва тре: „Ја сам с вама, сви смо ту затедно. Прна пантера нас неће пожлерати.“ Тај проповедник мора да говори све дотле док се неко не подигне и не смогне снаге да прног пантера из цоне ноћи убије. Живот има смисао — на» ставља Татарка непосредно — управо у мо мету када се живи: сада, сада, сала. Модеран човек, што је сасвим разумљиво тражи, тренотну сатисфакцију од живота. Ту сатисфакцију му не дају, нити му је могу дати, партије ни владе. Оно што му они не дгту, увек је неко лажно божанско провићење. Било Аоше, било добро, — али увек лажно. Јер, из весне ствари човек. мора да освоји за себе

Од писца обично очекујемо да прича догаБаје. Као филозоф по духовном опредељењу Татарка иле дубље: он тражи срж свих зби-

вања и коментарише њихове послеутте. Њетов „преглед пијичеве 1968. године“. гул. зато, и једну дубљу моралну, моралистичку и, ако хоћемо, философску димензију. -

П. Т.

по њетовом мишљењу ипза њега кри- ство са протрамима, у најбољем слу-

У име лдоора културе

ПРОШЛА ГОДИНА је била једна од најбурнијих за десет последњих, тачније од 1956. па до данас. Отишле су тоне папира и море мастила на 06јашњења обрта ствари и последице догађаја, чији смо били сведоци. КоАико је ситуација озбиљна говори нам ни У конгрес ПУРП. На њему, за азлику од претходних копгреса, није било реферата у коме није била споменута литература, забрана Мицк зевичевих „Задушница", резолуције Доброволског и Кијовског, иступи Амажејевскот, Јашењице и Китпелевског на ванредном конгресу Савеза пољских писаца непосредно после мартовских студентских демонстрашија итд. итд. Али највише се говодило о опасностима контрареводуције које прете не само пољској литератури већ и самој Пољској. Истиче се поверење у партију, њена одговорност, вера у добре интенције и слично. Међутим, да ситуација ни мало није једноставна и да се ствари преко ноћи не могу решити говори и чињеница да је Пољску за непуну тодину дана напустило петнаестак

оних који се баве филозофијом, сопциологијом, економијом (Колаков> ски, Баоман, Бачко, Тарн и др.) и да су то већином Јевреји, да се сма: њују тиражи књига, пооштрава цензура, нако водећи књижевни листови Као „Култура“, „Жиће литерацке", „Вепулчесношћ" покушавају да говоре да ствари стоје другачије. На пример „Вспулчесношћ" (бр. 1/69) објављује непотписани чланак под насловом „У име добра културе" у коме се каже ово; „...чињенице говоре о даљем непрекидном порасту тиража и наслова; о непрестаном порасту културног нивоа друштва, као и о бројним залацима пољске литературе. ..". Или: „Нема у нашим условима никакве иманентне анти номије између писца и политичара... ако се писап сматра такође господарем ове земље, овог поретка и ако се као господар труди да искрено схвати реалне неминовности и ограничења нашег времена, не стоји му ништа на путу као препрека за добар дијалог са представницима Партије, са политичарима. Сваки настали конфликт може на таквој заједничкој равни разумевања бити решен, Наравно, пракса обилује личностима и ситуацијама, које умањују оптимизам горе реченот. Ради се ипак о томе, да се по сваку пену трудимо да остваримо — и поред инпидената — приншипе.,."

У истом броју „Веспулчесношћи" читамо и дискуситу „Литература И политика" у којој су учествовали писпи Јежи Путтамент, Јежи Њећиковски, Јузеф Ленарт. Њећиковски констатује да је тема „политика и

не без разлога. Ленарт сматра тему веома важном, јер по његовом мишљењу један добар писац може имати далеко већег утицаја на друштво од једног политичара. Док Путрамент мисли да је улога писца увеличавана само у социјалистичким друштвима, да писац ипак мора рачунати са гласом политичара. У даљој дискусији ћеварт истиче да високо место писца у Пољској датира још из давних времена, посебно деветнаестог века када се писац сматрао | духовним предводником народа и Да литература изражава најсуштинскије про. блеме свога народа. „Ланас има деста, чак и превише претенлената на духовно прелводништво напода, што пронстиче из ноођма лизтије нате историјске ситуације". Међутим, Ленарт сматра, да писац не сме себи да присваја превише права. „У тренотку кала могућности, које профестји писпа пружа сопијализам овај кописти за напалање сопитализма, У тренутку када писац губи контакт са ритмом и логиком исторутскот развоја наше земље, апсурда је мислити да ће његова спепитална птава и даље бити потттована. Јер он тада постаје обичан политички радник, опозитионар и поллеже свим последимама, које политичка ботба позлачи са собом" (Путпамент). Њећиковски са жаљењем такође констатује: „Посебно у пољске литератури гтухмећујем знатно сохпетање ол реализма и настгнак субјективтстичких и еготистичтктх тенлентија". Јавивтти се

· за реч Лезетт покутлава да полеми-

тте са Њећиковским и ттетизира термин „политички роман", јер се

ју мноте нејасности и недоречености. „Мислим, каже Ленарт, да политички роман може бити дело које тре-

тира проблематику која нема ничег

заједничкот са великим политичким одлукама, које имају општедоуштве» ну или истоотску важност“. Али када се поставило питање поверења према писцима и њиховом занату сва три дискутанта су се сложила да кредит који им се даје не сме превелик; једном речју положај писца и даље остаје под знаком питања.

Како смо из штампе обавештени, крајем прошле године у Варшави је одржана ванредна седница варшавске секције Савеза пољских писаца на којој су изабрани делегати за Општепољски конгрес писапа у Бил: гошчу и која је проппаћена веома бурним дискусијама. Пошто излатања свих учесника у дискусији нису објављена ни у јелном пољском књижевном листу, нисмо у могућносте да их наводимо, али ћемо зато на. вести нека места из та Јежи Потрамента, који је објавила „Култура" (51—52/687/. У првој реченици свога реферата Путрамент каже: „Би. ло је погоеттно што је досадашња улога партијске организације вар тлавских писапа била исувише дис кретна; та греттка је нанела штете не само нама већ и читавој спелини. У нашем уређењу не може се нормално развијати дууштвена органи. запила, у којој партија нема потпуну политичку одговорност, Ната претерано мала активпост учинила је. да си сена књижевном терену јавили други претенденти на политичко вођ-

чату мутним, који се пре света ослањају на протесте и захтеве од "тих власти, који проширују и гтолуб љују те протесте чак до прелогча на платформу полујавне политич"е опозипије...' и нешто даље: „Мтото год дина смо толерисали све очиглелније улаљавање извесних наших колета. Правили смо се да га не видимо, правили смо се да професионална колегијалност има превгту над том подаитичком разликом. Али овога тре“ нутка даље претваогње је немогу. ће,. " „Желели бисмо да билтоштћски Контрес, конгрес двалесетпетотолитшњице Народне републике Пољске најшире репрезентује све књижевне токове нашег дриплтва. Књижевне да, али не н политичке. Овај конгрес не може бити место сусрета и диску.“ сија присталица Народне републике Пољске и њених противника..." Ко су заиста противнипи и даље не зна мо, јер их ни Путрамент ни неке његове колеге понменице не наводе. Вероватно они којих нема на; листи делегата за Конгрес у Ђилготичу: Не ма на пример Анджејевског, Кота, Мрожека, Колаковског, али њихово одсуство биће само привидно. Вероватно ће се појавити бар један ре ферат у коме ће се њихова имена повезивати са контрареволуцијом, ревизионизмом, а њихова дела забра» њивати на ко зна још колико вре“ мена. Ко доноси култури и литератури добро а ко зло једног дана ће нам историја и то сигурно рећи. За: сад је општепознато да су у Чехословачку мили међу првима и полљски тенкови.

Бисерка Рајчић

АРУГА СТРАНА МЕСЕЦА

~

Наставак са 12. стране

дечји роман Чеда Вуковића „Летелица про фесара Бистроума". Док то чини, писац личи на неку озбиљну савремену Касандру. На жалост, изгледа да он при том намигује слепима. Забрињавајуће мноштво читалаца и пибаца остаје слепо за овај алармантни миг научне фантастике, за њен будилачки сан који би, иначе, био у стању да људе прене из њихове вегетативне успаваности. Штавише, с обзиром на овакву стравичну успаваност, човеку је крајње тешко да пише о научној фантастици поводом „Апола 8": посве је неизвесно да ли ће та писана реч негде и некад бити објгзљена; она делује као неки говор упућен оглувелом свету. А када такво казивање постане људима јасно, можда ће бити касно. Јер, у данашњем свету, у времену хлад: ног рата, рокови постају све краћи и све неумитнији: „У логистичком рату који се сада одвија У миру, гокови остварења износе око 5 година" (Тенерал: Бофр: „Увол У стратегију“. Београд 1963. године). Већ кроз пет година, свака шанса може бити бесповратно изгубљена, а опасност — неотклоњива.

Научна фантастика (и литература уопште) ипак остаје привржена својој „донкихотској"

обавези ла ситнализуја и опасност и шансу,

то ће сећи — сутраттњицу. Овакву моралну обавезу прописује 101 сама, њена естотека

природа, коју спецификује управо визија

будућности, — оне будућности што се одсликава у огледалу васионе. Та визија не одлаже салашње могућности у неко неопредељено и магловито Сутра („до Куковог лета"). Другим речима, она не представља никакву „футури“ зацију“ садашњости; сасвим обрнуто, она значи презентанију будућности. При том, ова последња се дефинише као квалитотивна промена, а не као прост квантитативан додатак. садашњем тренутку.

Продирући у такву будућност, књижевна, визија иде дубље и шире него „практична“ мисао; у том погледу, она претиче чак и научну прогнозу, Совјетски стручњак 3. и. Фа:нбуог усудио се да призна ово претипање, жонстатујући да је било какво дугорочно прогнозирање немогућно без — научне фантастике! („Вагтоси философин" бр. 6 за 1967. годину, стр. 40), Лемов .научно-фантастични роман „Соларис“ пружа управо такву једну прогнозу, — коју актуелизује лет брода „Аполо 8". Овде се свемир директно поистовећује са личношћу: једини становник планете ларис јесте — живи и мислећи Океан, способан да проникне у свест земаљских космонаста и научника. Што је од нарочитог зна“ чаја, он успева да овим „земљанима“ прикључи неуклоњиве пратиоце, у ствари двотнике које су опи оставили на Земљи, На крају, косменаути се одлучују да униште своје зе маљске двојнике, али главни јунак романа није калар да се олважи на тај судбопосни корак. Из „Солариса", дакле, зрачи сугестија да би човек у свемиру тежио да остане земаљско биће: да буле човек, а не робот или нешто друго. Да ли томе теже и тројипа у летелици „Аполо 8'2 Ма какав могао бити одтовођ на ово питање, сигурно је да научна фантастика не нуди решење постојећих проблема, него поставља сасвим нове проћлеме. Проблеме који се тичу људског бића у будућности и у васиони.

Доминирајући у научно-фантастичној књижевности, Аимензија будућности доминира, исто тако, и у „пакленој“ грани савремене науке, нанме у стпатетији: „Није више важна салатињица, већ булићност“ (Генерал Бофр: Навелено дело). Ппема томе, за молерну

стратегију, научно-фантастична прогноза до“

бија вредност научног експеримента и миса: оног модела. Стога је Пентагон још пре више од десет година узео у своју службу неко. лико писаца научне фантастике; он је то урадио с разлогом, будући да су такви писци још 1944, године — пре Хирошиме — „кон. струисали" атомску бомбу. Тако је Марс у своја кола упрегао двопрет Аполона и Минерве. (Можла није без значаја чињеница да космички брод „Аполо 8" носи име бога уметности). џ

Мада стреми врхунцу хуманизма, научно„фантастични „космизам“ обрео се у назучју технократског милитаризма, који деху мани“ вацију тера до крајње границе. Бродом „Аполо 8" командује пуковник Борман. Данас, чак и достизање Месепа мора да служи постизању предности у стратегији застрашивања: „Вероватно је да ћемо, у знаку васионе п неутронске „бомбе (на пример), присуствовати новим развојима у области стратегијског застрашивања" (Генерал Бофр: Исто). На тај начин, глобална стратегија прераста у космичку: када је Кенедијева администрација

1962. тодине донела одлуку о том прерастању,,

амеђички научник Гринберг је овај акт упоредио са Трумановом одлуком о изради водоничне бомбе. И тако, у васионском огледалу, па и на друтој страни Месеца, сада се одражава монструозно обличје милитаризма: кад у оглелало завири мајмун, тамо се не мо же одсликати — светац. Али, у истом огле. далу се одражава и очајничко рвање хуманизма са милитаризмом. Обухватајући трку за месец, племенити васионски агон отима се од силуде ратне агоније, која прети да га поентира космичком апокалипсом. Ангажован у таквом атону, човек неће да палне у ништавило. Међутим, он више не

· може ви да се имобилизује У свом салаптњем

бићу, Следствено, оп мора кренсти путем свога хераклитовскот постатања, што зпачи — путем освајања Месеца и Свемира. Ако на том путу „умире“, као што тврде неки са» времени писти, човек се на њему — истовре“ мено — и рађа. Раћа се, између осталот, и у лику тројипе космичких Аотонаута који с вих дана плове према Месепу. У неку руку, дакле, он ту постаје ногопоћенче: дете (као што је језгровито и проницљиво приметио

Пива аи

ТЕХНИКА

Реј Бредбери, водећи аутор научне фантастике у САД). Ово дете Свемира и Земље израста у неког модерног Фауста, то јест — у освајача оне бесмртности. коју су француски нобеловац Ростан и совјетски академик Купревич на: зрели у најинтимнијем бићу човечјег орга> низма. Јер, човекова експанзија у безграничну васиону изискује (и омогућује) неограничено продужавање људског века. Да би тте опстао у васиони, човек-смртник мора мастати нека врста бесмртника. Постати савремени Фауст. МИ, када тројица на броду „Аполо 8" буду погледали другу страну Месеца, они би могли опазити како се њихова амца огледају на њој као лик овог новороћеног Фауста, — који ће наставити да живи без обзира на хепиенд или трагичан епилог те херојске тројице,

23—24. децембар 1968. године Радојица Таутовић