Književne novine

ВАЛТЕР ХУДЕР

ЖЕНЕОВ досадашњи живот је с толико прелива извикан и испуњен црном поезијом да личи на криминални роман и може се саошштити у простом стилу телеграма. Жан Жене је рођен 19. децембра 1910. у петом округу Париза. Његови родитељи су непознати. Нахоче доспева у дом за нахочад. Једна честита сељачка породица узима дете без родитеља к себи.Оно се из велике вароши пресађује у село. Недорасло дете поткрада своје хранитеље и суседе, не може се поучити и с петнаест година доспева у поправићлиште из кога бежи. Ступа у легију странаца, продаје се истополним и доспева у затвор. Домогавши се опет слободе, скита по Европи, постаје асоцијални номад Запада, живи под петнаест лажних имена, бива протеран из пет држава и искрцава се опет иза решетки. 1942. пише свој први роман „Моје Раше дез РЈешт5", пише га у решеткастој сенци затворског прозора. Дело посвећује неком убици. Настају песме, романи, позоришна дела: све „дела самоослобађања“, негативно г' гврђивање друштва. које га одбацује, предузимљивост литерарне трансфитурације сопственога. Ја у позицији демијурга. После мало година такозване слободе Жене бива осубен на доживотни затвор. Али музе шаљу своме недруштвеном миљенику привлачне надничаре за друштвену сло боду. Једна Сартрова и Коктоова петиција председнику Републике"Ориолу вади осуђеника Женеа из ћелије број 13. Његова дела се издају, постају бестселери. Његова дела се инсценирају за позорнице не само Европе. Жене зарађује на велико, постаје граЂанин, потрошач, и не пише више. А није му ни потребно. Јер, садашњи живот није његов живот и не заслужује да се пренесе у литературу. Изгледа да је његова анализа нечовечне човечности завршена,

Сартров утицај

Сартр је једном рекао: „Истински важно није шта неко чини с нама, него шта ми сами чинимо с оним што неко чини с нама." То је акција наше слободе, која нас, у супротности са свим осталим индивидуама света потврђује као свет који уистину постоји, Човек странац који израња у свет, носи по Сартровом мишљењу, у своме пртљагу три основна начина постојања, три структурна елемента „бивања човеком" (дез Мепзсћепзејт5), који се нису слатали у ранијем судбинском свету човековом: свест, слободу и ништавило. Ништавило, којега је човек постао свестан, личи на рупу у човековој егзистенцији, на рупу која вапије за испуњавањем. Снагом свести човек је свестан ове недовољности. Снагом своје слободе он може, чак мора, да изабере чиме ће да испуни овај вакуум.

Сва Женеова дела одигравају се у рупама људске егзистенције

претвореним у слику, у просторима инсуфицијенције, у замандаљеним локалима с горком чежњом, у паклу једне оковане слободе, у безизлазности свести непремостиве дистанце, потпуној раздичитости, генералном разликовању. Метафизичка а ипак реална рупа је херметичка затворска ћелија у комаду „Под надзором“ (1949), пенетрантна спаваћа соба у комаду „Собарице" (1954), дворјанство, раса и маска у комаду „Црнци“ (1958) а у сва три комада. заједно циклус неизбежне смрти. Дела „Балкон" (1957) и „Зидови" (1961) већ својим насловима декларишу да сликом постаје један стешњен простор, један локализовани одсек, једна констру“ исана и конструктивна дистанца. Ту рупу људске егзистенције, коју је Сартр филозофски открио, ту празну антрополошку таструлу Жене је анатомски тачно фиксирао у романима „Чудо руже" (1946), „Погребни празник" (1947), „Аневник једног лопоа." (1949) и „Квереле" (1953), 7 Разумљиво је што човек покушава да мења своја кола егзистенције у која је упрегнута рабијатна тротка, састављена од свести, слободе и ништавила. Јер, он је помоћу своје три вучне снаге постао свестан апсурдне ситуације: бити осуђен на слободу ништавила, Он се труди да пробије свој изоловани локал и да се ослободи у јединство постојања, против дефиниције појмова, против цементирања судова. Он трза ланцима слободе, која га везује. И он предузима све да затрпа рупу ништавила из које су се у његову егзистенцију излиле бујице које туше.

Значење сна

Бег од свести успева у сну. Он пружа безмало безграничне могућности доживљавања, која су сва слободна од контроле свеснога реда, која „овде“ и „сад“, повезују са „свуда“ и „јуче као сутра". Свести је у сну остављена једино улога регистровања, учествовања у игри. У Женеовим напоменама уз комад „Под надзором" нарочито је наглашено: „Цео комад се одвија као сан". „Собарице" реализују у својој игри, коју саме себи инсценирају, жеље снова своје стешњене егзистенције. Да би оствариле своју „игру милостиве госпође" оне се огрћу одећом снова своје господарице, којој завиде, и окружују се халуцинацијама задовољстава, која су им иначе ускраћена. _ Све сценске слике комада. „Балкон“ сањарски су разбацане као коцке, претрпане су сањалачким бароком који се налази пострани, оне су панопгикум друштва. Жене омогућава имагинацији да кроз реалност триумфује против реалности, Он је ригорозни унук романтичара, који су управо развили једну аполотетику сна. Као и они, Жене рационализује страсти, описује их, да би их окушао и у литератури, анализира их, сецира их и, што је најодлучније: чини их

" продуктом сна, чак их диже у висине које су религиозне природе.

Ослобођење из окова слободе, из нужности одлучивања, из правила воље — успева у игри. Додуше, свака игра има своја правила. Али код Женеа сваки играч постаје хазардер, постаје смео, хохштаплер, који оперише чековима без покрића, који својом фантазијом надмашује правила игре. Игра је бесмисленост пуна смисла. У Женеовим комадима се игра увек' изнова игра у игри. „Собарице" наизменично играју улогу милостиве госпође и себе саме. „Дрнци" инсценирају бело лакрдијаштво. Њихов комад сам аутор декларише као лакрдију. Као у комаду „Под надзопа инсценирано позоришно убиство се преобраћа у стварно

иство,

~ Избављење од празнине ништавила, попуњавање рупе у човековом телу егзистенције успева кроз утеловљење једне друге постојеће супстанце, успева кроз уобразиљу, кроз споља створено јединство, кроз платонизам насилничке идентификације, Вакуум у неком Ја одстрањује супстанца неког Ти. „Собарице“ улажу све у то да своју празнину, свој мањак кљукају супстанцом господства. У комаду „Балкон“ друштво се тови понашањем из јавних кућа. „Црнци“ каче беле маске око црних лица. Убица Квереле се у истоименом роману упушта у однос с једним полицајцем, а Француз Жан у роману „Погребни празник“ с немачким војником Ериком. А како онај други не сме да буде само супротност, него мора у своме Ја да апсорбује ништавило ако треба да се постигне јединство стога је процес идентификације свагда праћен тоталитарном тенденцијом. Потребно је идентификовати моје ништавило с ништавилом оног другог. Онај други зато мора, како то код Сартра гласи, бити „поништен“ од мене. Тек „поништено“ Ти је употребљиво као надев без остатка мога празног Ја. Зато у Женеовим комадима долази до многих генералних уништавања, до убистава.

ан Жене нечовечна човечноет

Све то је неспроводљиво без примене силе и не може се постићи без бруталности, све су то интенције које допиру до указивања на биће егзистенцијалних нужности. МА бити човеком чини човека разбојником, који „чудо“ синтезе мора силом да постигне својим трудом, ако се друштвени морал постави између њих. Сартр је Женеа добро назвао „изабраником црнога чуда", а његово дело „апологијом злочинства". Све се то догађа у оној намери коју је Пруст формулисао већ самим насловом своје књиге „У трагању за изгубљеним временом" (1913). Као што је Картезијус онај фактор тадашњег времена, који је понајвише изгледао деструктиван, — сумњу преобличио у међаш људске без бедности, тако се Жене на свој начин служио привидно најпространијим феноменом нашег модерног света, сексуалним, чак и опсценим, злочином и издајом, да би тамо открио људску егзистенцију. Он је постао закаснели француски Новалис кад је своје Ја посветио „ноћној страни" човековог бивања.

„Мој позив је крађа“

Једном америчком репортеру Жене је једанпут изјавио: „Мој прави позив је крађа!" Ово је у основи отворена исповест о правој литерарној ангажованости. Зар репортер који пише,не краде чињенице свакодневице чак до интимне сфере покраденога, да би их после тога саопштио, дакле издао, па чак и оставио на милост и немилост, нанме заменио за акције извештаја2 А тако је и позив писца заправо крађа. Писац присваја себи као посед свет који га окружава да би га литерарно исковао у новац. Он уображава да је свет који га окружава власништво које ће служити његовом делу не питајући пре тога за дозволу. Из присвојенога он ствара своје дело. Своје ништавило, чељуст своје лоповске фантазије и укадупљене снаге он храни страном супстанцом. Као што се Гете докопа ликова Лоте, Кестнера, Маријане и Јерусалема да би их на свој начин сјединио и написао, тако је Грас, лупајући у лимени добош, заузео град Данциг, тако је Герхард Хауптман за већину својих дела окупирао провинцију Шлезију, Кафка искористио континент Америку за истоимени роман, а Рилке узаптио чак и унутрашњи простор света за своје „Девинске елегије" (1923), Дакле, писци су по природи ригорозни лопови, испрва тихо, стидљиво, а касније, очевидно, бесрамно. Они краду кришом, магичним магнетизмом и кријумчарено деле међу својима, међу другаре свога читалачког круга.

Женеове „Собарице" су трагедија безумља егзистенцијалне филозофије. Није оно чињенично, оно објективно, него управо оно играно, од егзистенцијалних мислилаца примарно виђено, дакле субјективни живот, то што се конзеквентном логиком, према томе помоћу прогнаног средства, о тврди цемент логике удара и распршава. Бег из стварности и из логике у игру и имагинацију на крају се логичном неумољивошћу завршава у ствар-

ности. Дакле, логика тријумфује. Собарица Клер, додуше, игра тосподарицу, али у игри ипак остаје собарица. Игра и живот, уобразиља и јава морају бити избрисани. Зато собарице при-

премају камуфлирани отровни напитак за господарицу живота: Аипов чај, који објективно делује против заптивања гуше, али субјективно је зачињен отровом који гуши. Али живот се не покорава злој игри. Милостива тоспођа одбија липов чај у спаваћој соби и хоће пенушави шампањац живота да срче с барског стола, хоће, дакле, да мења локале. Собарица Клер, која је изигравала господарицу, заступајући праву господарицу, приноси шољу отрова уснама једне трагичне Талије. И то зато да би се игра идентификовала са животом јер се сам живот није. хтео; упустити у игру. Зато да би се закону имагинације кроз стварност дало право, Зато, најзад, да би и они који учествују у тој игри били у праву.

Ова конзеквентност није никако перверзна, него има, додуше, црну али најчистију логику, логику невиног ужаса. Свако апсолутизовање свети се у егзистенцији. У постојању може да има своје важење. У животу постаје проклетство. Убилачка игра окреће други крај. Апсолутизована игра захтева апсолутну жртву, смрт ригорозног играча. „Собарице“ су позвале духове једне игре којих се више нису могле ослободити. Оне су собарице и остају собарице. Не тријумфује игра, имагинација, значај, него живот, реалност и логика.

Средњовековне представе

Као што Женеова драматургија поступа по сколастичком ме тоду, тако и његова дикција и његова симболика делује према срелњовековном узору, све и да се конкретности његових тема одигравају у времену између капитализма и социјализма. Ако је средњовековни „физиологус“ животиње примењивао на Бога и људе, Жене људе примењује на животињске појаве. Он тенијално конструише једно ново јединство, служећи се оним бекељењима и искривљеним имагинацијама које на готским катедраама Француске представљају свет, употпуњавају њихово јединство и, чак, доказују узвишеност свога господара.

Из манастирске ћелије средњовековног калуђера и испосника. код Женеа је постала затворска ћелија савременог одбаченика и изолованог, друштвене парије, азил духовног унука Бодлеровог, Малармеовог и Прустовог. Жене је затворску ћелију учинио литерарном и егзистенцијалном привлачном тачком. То је оно што је урадио тај превејани младић запенушене душе и звека цивилизаторских менаџера културе, тај пакосни Ђилкош натутеловљеније културне нације Европе, тај мисионар аморалистичне грађанске храбрости у сенци, тај страшни ратник једне истина тамне елеганције, најрафинираније бруталности и најцрње чедности, тај реални мистичар злобнога, чак и пакосног, оног другог, али стварног дела човечанства и бивања човеком на полукутаи животне ноћи. У комаду „Собарице" Соланж и Клер се опходе једна с другом као што се Жене опходи са својим друштвом. Он воли ово друштво да би га смео мрзети, па чак и могао мрзети. Он мрзи ово друштво јер га воли, јер је њиме залуБен и зато му даје заправо. Он пролази крај његове моралности из љубави према његовој истини. 5 ђ

Жене је трагични аналитичар егзистенције, проналазач нечовечне човечности, коју са задовољством трпи, социјалкритична дворска будала, емпиријски платоничар душе. За вољу истине, он наглашеном естетском природношћу тера игру до краја. Све фигуре Женеових комада су инкарнације човекове душе. Оне су у месо претворена психа, купају се управо у блештавој чулности, као што се Новалисова душа напасала на ништавилу смрти. При том се первертиране душе заогрћу хаљином игре, скривају се иза маске свог пенушавог, барокног стила из митске стидљивости, која се при свом генералном, па чак апсолутистичком егзибиционизму изједначује с природном бесрамношћу. Оне прихватају, као црне сестре Брохових фигура, улоге које им изгледају недостојне а ипак извикују њихово достојанство, које су можда управо зато у стању да њима досуђене судбине ослободе од патње. Те инкарниране душе, било да се зову Зеленоока. или Клер, Лунс или Ирма, Жоржет или Кармен, Ерик или Квереле, запрежу се у најопсценију путеност, да би тако побегле из мржњом вољеног друштва, да би се као синови и кћери, унуци н унуке Распућинове трагично искупиле, да би се најзад смртно ослободиле. Оне се у својој тежњи за ослобођењем физичке супстанце тако безрезервно предају, да најпосле једним дијалектичким салтом постају самосталне марионете, вођене на узицама нервнога система свога сопственог Ја.

_ Први који је страст душе у царству меса драматизовао био

"је, као што је познато, Стриндберг. Он је незграпни натурализам

пресадио у мистично, па чак г митско, у матију душевних сната. Стриндберг се поново родио у Женеу.

Превео Александар Б. Поповић

2+99%%%%%%%%%%%%%%%%%%9%%%%%06%% Фоо ~ даља љфефефффевеооо еф е%+

еф...

МАТЈЕ БЕНЕЗЕ

Сунце

одговара на питање

Моја песма почиње речју глава наставља се речју врат

два пута држећи реч рука

затим реч грудни кош .

НЕ А ме наставља речју нога која је два пута написана

и завршава се речју стопало

песма добија тело

“

Као сунце које одговара на питање . које му постављају да ди зна да је налик нама са једном главом два крила и

кореновима као светиљка морског јежа као море голо по врату (попут | | малих кипова ЗУНИ) и које тајну своју

проверава уз брз покрет чешљем као ТИ ОНА поносно што има две дојке свакога дана као рука што се оцртава кроз рукавицу у другој руци као трговачки сто ж

Растао сам посве заокупљен травом,

. -“ ' као дрво пуштао сам корење украј лобање и колена украј рамена, али сам пазио да леђа не окренем.

> 2 У Догоди ми се да себе спазих из профила; никада се нисам окренуо.

Пролдазим поред поветарца а ни шкрте не померам. ж Планине стављају у ред своје ципеле реч се изува | а годишња доба надимају се као кугле

И кажем да је земља једна кугла

Ако ветар њише куковима

(заборавио сам: то псето неко говори) У ж ~ Кит,

Када ме море обавије својом власуљом

тамо, на отвору срца мре подланица.

Тада ме његова хвата рука

пред страшном равнодушношћу беле воде,

(Песма за једно дете) к

Али ваш голуб, Мадам, је домаћа животиња а дрвеће, Мадам, оном ко уме да га наслика

представља лиснате пријатеље, а анђели, Мадам,

грицкају уз чај, а; Нуе о' сјоск, а ваше очи, Мадам, ах о њима кад бих мало говорио. Ал ваша рука, Мадам, тајну ми једну откри;

ви имате два мала крила од целулоидне . хартије која стављате, понекад, за недељне изласке.

(Инспирисано једном сликом.)

Квака уха у облику С.

Усна која лута, као стопало

које тражи сан у пипели.

ТВОЈЕ ЧЕЛО ЈЕ АМЕРИКА.

Али твоја шака је дух твој пред тобом, такву перспективу ваља наћи

да би се посматрала нека слика.

Ноге су два паралелна сна

које се савијају у сањи колена (ЈЕР КОЛЕНА САЊАЈУ).

Врат се поставља до рамена

(рамена су ипак море).

СРЦЕ ЈЕ ИЗДУЖЕНА РЕЧ.

А твоје усне ДАКЛЕ, изван твојих усана

; пејзаж руку, пејзаж руку.

(Једном цвету од једне сандале.)

Превео Милан Комненић