Književne novine

ПСИХФоАНАЛИЗА НПАНТРоОПоОљОГИЈА

ВЛАДИМИР ЈАКОВЉЕВИЋ

УПОЗНАВАЊЕ суштинске човекове природе и перспективе човековог развоја, његовог даљег очовечавања, основни је сазнајни проблем времена у коме живимо. Због тога је антропологија, наука о Човеку, постала научна основа за изграђивање смерница и путева акције савременог хуманизма, идејте линије водиље на путу борбе за човеково морално усавршавање — насупрот веома присутним појавама дехуманизације, онечовечења, бујања исконских, животињских сната у човеку и разарања историјских људских културних творевина са израженим тежњама ка повратку на примитивни живот човека животиње. Иако савремена антропологија има своје корене још у схватањима античких мислилаца, научника и уметника, ипак је њено суштинско заснивање отпочело тек у ренесансном добу, док је њен развој постао нарочито снажан у деветнаестовековном процвату низа посебних наука, које су изучавале одговарајуће видове човековог битисања у свету а пре свега биологије, психологије и социологије, чији су развој условљавале и пратиле хуманистичка филозофска мисао и уметничко откровење. Међутим, због таквог епистемолошког приступа антропологијл се све до нашег времена схватала енциклопедијски, тј. као збирна наука која се састоји од низа сродних научних дисциплина, које истина имају заједнички предмет, изучавања човека и његових активности, али које немају заједничку теоријску и практичку суштину, целовито схватање човека:

Тек је научницима, уметнишима и мислиоцима нашег, двадесетог века припала заслуга заснивања једне интегралне антропологије, или Антропологије са великим А за разлику од низа различитих посебних антропологија (физичке, социјалне, културне, филозофске), која постаје јединствена и целовита наука о Човеку. Она има задатак да проучи и дефинише суштинску човекову природу, посматрајући је са свих аспеката његовог историјског и савременог бивствовања, и да усмери људске делатности ка даљем очовечавању људске природе. Савремени

ТРИБИНА

МОДЕРНО ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Неки проблеми високошколске наставе националне књижевности

ДРАГИША ЖИВКОВИЋ

шШ

ОДНОС ИЗМЕБУ историје и теорије књижевности у високошколској настави требало би у ствари схватити као процес „интеграције": историја књижевности морала би све више да се „теоретизује", тј. да се заснива на теоријском познавању _ структуре књижевног уметничког дела, а теорија књижевности — да се све више „историзује", тј. ла историјски прати развитак књижевних форми и књижевног стила (у смислу „стил. ских формација" појединих историјских епоха). Модерна проучавања књижевности све више тендирају ка интегрално схваћеној „науци о књижевности" (ПШегатилозепзећанћ, литературоведение, ја спшаче ШНЕкајгте, стејт), у којој се три научне области књижевности: историја, теорија и критика све више сливају у једну јединствену паучну активност — у научно критичко тумачење књижевног дела, књижевне епохе, целе националне или опште књижевности. Између појма историје књижевности и књижевне критике (разуме се, научне, а не публицистике критике) све мање се прави разлика у“ данашњем _ проучавању литературе. Кала је пре неку годину Светозар Петровић међу првима кол пас, темпераментно и заоштрено, писао о овим питањима („Критика и дјело", 1963), он се ломио у дилеми да ли је књижевна критика креативко-уметничка

француски антрополог Клод Леви-Строс је најсадржајније одредио циљ тако схваћене Антропологије следећим речима: „Антрополотија је усмерена ка целовитом упознавању човека, проширујући свој предмет на читаво његово историјско и географско простиРрање; тежећи да достигне такво сазнање које је примењиво на целовити људски развој — од хоминидних до савремених раса; и тежећи да достигне такве закључке, који су важећи за сва људска друштва — од великих, модерних градова до најмањег меланезијскот племена." Овај научник и мислилац наглашава да је тако схваћена антропологија неоспорно друштвена наука, пошто је човек постао оно што јесте само кроз свој друштвени живот — али да се антропологија не може да одвоји од природних и хуманих (индивидуалних) наука, које проучавају интегрални део човекове природе, који је човеку дат и који се мења кроз његов развој у склопу целовите људске природе. Антропологија мора чак да проучава и људско значење, Тј. обележје које даје човек, у оквиру свих физичких наука тражећи да проникне у суштину утицаја и примене, које су сазнања из области ових наука имала на целовиту човекову природу и његово схватање света у коме живи, Антропологија, каже сликовито Леви-Строс: „стоји на природним наукама, наслања се на хумане (индивидуалне) науке м гледа према друштвеним наукама".

Целовито схваћена антропологија је несумњиво настала не само као резултат развоја историсско-материјалних снага, а пре свега сазревања научног сазнања, него и као људска потреба за идејним уједињењем интедектџалних снага у критичком времену које савремено човечанство проживљава, а за које добрим делом носи одтоворност и научно-идеолошка разједињеност и расцепканост. Врхунац идеолошке кризе савременог човека је вероватно најснажније изражен кроз његов нихилизам, кроз порицање значаја свих досадашњих човекових достигнућа, па. чак и утврђивања њиховог претежно деструк тивног деловања, све до веровања у могућност људског самоуништења, Као излаз из о-

или научна делатност (или — прво више, друго мање), али је и у самом наслову и у целој књизи употребљавао термин „критика" за означавање „науке о књижевности", онако како је то на Западу, у САД, Енгле: ској, Француској, општеприхваћено, а на једном месту је и изричито заузео став идентификовања историје књижевности и књижевне критике („Укратко, научна сем од критике темељито различита књижевноповијесна дјелатност не може замислити...", стр. 29). То је научна употреба термина „критика", за разлику од значења које та реч има у немачкој науци о књижевности, где означава публицистичку делатност, која је ван оквира научног посматрања литературе. Међутим, чињеница да се научна критика интегрира у појам проучавања књижевности говори о томе да је модерна наука о књижевности омогућила повратак књижевне критике на универзитет, да је увела интуицију у научно осветљавање књижев ног дела и да је тиме учинила и научне текстове универзитетских професора ближим књижевном стилу, понекад и есејистички живим и инвентивним. ·

У том светлу гледано, теорија књижевности добија пресудно значајно место у високошколској настави. Она треба да буде теоријска основа целокупног универзитетског проучавања књижевности, прожимајући све видове и етапе тога проучавања како научно-методолошком свешћу, тако и теоријским осветљавањем типова и форми књижевне структуре и књижевног израза. На данашњем ступњу развитка књижевних проучавања незамисливо је да студенти књижевности сврше студиј књижевности, а да ништа не чују о модерним методолошким поступцима и о историји своје науке (историје књижевности или књижевне критике), да се шире не обавесте о естетичкој природи књижевног дела и о стилистичко-композиционој структури књижевних родова и врста, да не прођу кроз курс модерне интерпретације књижевног дела, најзад, да не чују ниједно предавање из историје нашег књижевног "уметничког језика и стила. На недавно одржаној конференцији Комисије за стилистику и поетику Међународног комитета слависта (у Варшави, априла 1968. године) један Од првих закључака упућених Председништву У облику захтева био је овај: „Сматрамо за потребно да особито нагласимо значај образовања наставника за школе различитих стут њева, који би били способни да развијају код омладине дубоко осећање за културу матерњег језика, за разумевање сопствене и ог" штесловенске националне традиције. У вези с тиме тражимо увођење редовног течаја стилистике и поетике у програм филолошких факултета и осигуравање угледног места овим дисциплинама у школском програму ·

Међутим, наш, махом једногодишњи, пропедевтички течај теорије књижевности, на коме се студенти тек приуче теоријскокњижевној терминологији, очигледно је недовољан за остваривање онаквих стручно-образовних задатака какви се од модерне наставе књижевности очекују. Наши студенти књи“ жевности излазе са факултета са доста оскудним теоријским знањима и са аматерским навикама гтиступа књижевном делу м по ступака књижевне анализе, тако да само они најдаровитији, и то махом сопственим крчењем путова, доспеју до неке колико-толико

ве савремене кризе човечанства често се помињу носталгично-русоистички идеали, изражени у различитим маскираним видовима, о потреби „повратка природи“ или „природном човеку", који се сасвим сигурно не могу да схвате другачије него као инфантилно бекство од стварности у свет имагинарних и иреалних жеља, пошто се таква „природа“ не замишља онаквом каква она заиста и јесте у животу примитивног човека, тј. окрутна и застрашујућа, и пошто се таква „природност" не замишља онаквом каква она јесте код примитивног човека, тј. полуживотињска и робовска, него онаквом каква. је жељена у машти незадовољника. Чак и више, овакво бекство би било заиста деструктивно, јер би уништило све оно што је човек кроз миленије мукотрпног деловања успео да поститне. Суштина савременог хуманизма је, истина, понекад трагична, агонијска, очајничка тежња за тражењем спаса ОД пропасти човечанства, Међутим, она је најчешће и све више оптимистичка, критична и револуционарна тј. усмерена ка тражењу и изграђивању нових моралних вредности и нових путева човековог бивствовања, који, би били човечтији него досадашњи, али који не би нетирали достигнућа које је човек кроз свој историјски развој постигао, иако би се притом критички и активистички усмеравало им на савладавање онечовечујућих снага, које је човек исто тако усавршавао кроз свој историјски развој. Можда је најлепше изразио идеале савременог хуманизма француски писац Гаетан Пикон следећим речима: „Не постоји ништа у новим перспективама мисли и сазнања што не одбацује традиционалне вредности. Под видом који им је дала добра рагчионалистичка и буржоаска свест, оне ће убрзо изгубити свој ауторитет. Које ће бити последице овог слома2 За многе: силно осећање ослобађања. Јер објективни разлози за сумњу у вредност традиционалних веровања појачавају код многих унутарњи отпор који им је већ био супротстављен. Нове перспективе науке су само зато тако пожудно прихваћене што је изгледало да допуштају, управо ишчезавање оспораваних вредности и појаву нових вредности. Изгледа да човек може најзад себе да прими, да се заноси баш оним делом себе сама који су хришћанство и рационализам били обезвредили: а то су воља за моћ и стваралачка охолост, ирационалне снаге душе, али исто тако — и јелноставније — природни нагон живота и среће. Традиционалне вредности» Табу, предрасуле,

конвенције, једног исцрпеног и лицемерног,

друштва — „псеудо-вредности". Моралу осиромашења, осакаћења и непомичности слелу-

је етика слободе, настајања, пуног остварења себе."

У оквиру развоја савремене антропологије и савременог хуманизма велику улогу је имала и има психоанализа, као што то утврЂују готово сви савремени антрополози, и хуманисти (укључујући и већ наведене). Пси хоанализа је, наиме, непосредно открила и прокрчила пут целовитог захватања човека и ослобађања његових потлачиваних унутраш-

зналачке и сређене књижевне интерпретације; остали се беспомоћно нађу у учионици пред широко отвореним очима младих“ средњошколаца, којима или изгледају збуњени и слаби зналци или убрзо досаде механичким предавањем појмова из теорије књижевности или чињеница из историје књижевности. Сведоци смо тих неугодних сцена готово на свим професорским испитима: наши бивши студенти не знају шта да раде с текстом, каква питања да му постављају и које одговоре да очекују на њих од ученика. Ту недавпо, у једној дискусији за округлим столом о на стави књижевности на Филолошком факултету у Београду („Студент", бр. 28 од 17. ХП 1968, стр. 10), била је изнесена и једна немила чињеница: „Једном је долазила полиција да провери да ли је један наш студент заиста дипломирао на овом Факултету, јер је у школи тако незналачки предавао да су се људи запитали није ли он можда фалсификовао диплому". Овај податак био је дат у контексту жалби да студенти недовољно уче, међутим, ако и прихватимо овај мотив, морамо узроке потражити и даље — у концепцији научног проучавања литературе и у систему наставе овога предмета на универзитету. | ·

Очигледно, настава теорије књижевности (стилистике и поетике) морала би се проширити бар на три, ако не и на све четири, године трајања студија. Друго је питање, наставно-практичног карактера, колико би се студенти тиме накнадно оптеретили новим

градивом и да ли би се досадашње градиво.

историје књижевности морало рационалније распоредити или би диј националне књижевности и матерњег ЈИ требало продужити за једну годину. Ја лично сматрам да би се рационализацијом градива, изменом структуре односа између предавања и вежбања, колоквија и испита, интензивирањем учења итд. могло све то постићи и у оквиру досадашњих четворогодишњих студија, о чему ће свему бити речи следећи пут, када будемо говорили о режиму студија нашег предмета. Засада, горња констатација о по треби проширења наставе теорије књижевпости несумњиво стоји као оправдана, и ми бисмо је сада само детаљније спецификовали.

Пропедевтичко увођење студената у основне појмове из теорије књижевности и нормативне стилистике књижевног језика требало би и даље да остане на првој години студија. Међутим, већ од друге године студепте би требало упознати како са елементима лингвистичке стилистике, тако и са критичком стилистиком књижевноуметничког дела. На одломцима уметничких и неуметничких текстова студенти би се вежбали у примењивању ових теоријских поставки, уочавајући стилистичке карактеристике књижевног и некњижевног текста, стихова И прозе, књижевних родова и врста, стилских формација и књижевних периода. Цео тај рад био би нека врста припреме за синтетичко теоријско проучавање у следећим двема годинама студија. У трећој години студенти би се упознали с главним методолошким правцима проучавања књижевности у са дашњости и прошлости (бар од средине ХТХ века), а самостално би се увежбавали, према усвојеном методолошком поступку (разуме се, новијем и комплекснијем, онаквом какав би научно заступао њихов професор или, ако је реч о неком студенту који би

њих снага. Кроз психогнализу је човек почео да упознаје несвесне снаге у своме бићу, којима се слепо покоравао, налазећи на тај начин одговарајуће путеве за ослобођавање од свог унутрашњег робовања, које се преносило у низ сакривених, отуђених, мистификованих спољашњих „сила"., На тај начин је човек нашег времена био оспособљен да нападне и преобрази, хуманизује низ поробљивачких заблуда: пре свега о своме узвишеном разуму Као нечему што произлази од самог себе или се добија од божанског бића, услед чега је био приморан да све своје дубоке побуде и дела нечовештва покрива лицемерством, затајивањем или терором. Кроз психоанализу је, поред тога, човек мо; тао по првипут у својој људској историји да логички схвати целовитост и међуовисност биолошких, индивидуалних и друштвених видова своје јединствене људске природе, уместо ранијих дуалистичких тумачења. Кроз психоанализу је, најзад, човек могао на својеврстан начин да проникне испреплетеност свога историјског развоја са својим индивиАџалним развојем у склопу јединственог бића, уместо низа изолованих, редукционистичких објашњавања ових односа.

Међутим, кроз свој седамдесетогодишњи развој, који је започео на прелазу између последња два века, психоанализа је била усавршавана или допуњавана, она је застрањивала или напуштала основне принципе на којима је била заснована, као што се то ле-

"по може да види у књизи Х. Велса: Неуспех

психоанализе и ауторовом прелговору те књиге: Да ли је психоанализа неуспела. Због тога се допринос који је психоанализа дала антропологији и хуманизму може објективно да схвати само тако ако се апстрахују недоречености, застрањивања или напуштања 0свовних принципа, који су постављени и који су се развијали у оквиру антрополошко-хуманистичке теорије и праксе психоанализе, и ако се посматра само суштински, позитивни, сазнавалачки развој ове својеврсне научне области приступања човеку.

Наставак у следећем броју

итал дине

имао јаче испољену стручно-научну индивидуалност, онаквом какав он одабере њу брани), у синтетичном интерпретирању целих књижевних дела или целог опуса неког писца. У четвртој години дошло би до потпуног споја историје и теорије књижевности: ту би студенти морали да чују нешто из историје нашег књижевног уметничког језика и стила (нешто у оном виду и оног ранга како то, рецимо, магистрално раде Виктор Виноградов и други са историјом руског књижевног језика или Ф. Брино и А. Доза са историјом француског језика и стила), као но историјском развитку наших књижевних форми и стилских формација.

На крају овога предлога нека буде поменуто и ово: модерна универзитетска настава све више се оријентише на методолошко увођење студената у начине научног решавања стручне проблематике, а не на потпуно усвајање целокупне научне материје једне струке у свој ширини научне документације. И о овоме су дате сугестивне формулације у већ поменутим „Тезама Савезне скупштине о развоју и усавршавању система образовања и васпитања у СФРЈ" (Београд, 1968): „У оквиру промена у друштвеној подели рада мења се и улога кадрова са високим квалификацијама... Тежиште рада висококвалификованих стручњака се помера из извршне

производног процеса и друштвеног рада уопште у студијске, конструкторске, развојне и истраживачке службе радних организација. Због тога веома значајно место у формирању стручњака са високим образовањем припада њиховом припремању. за истраживачки рад... Неопходно је уводити студенте у методологију и технику истражи“ вачког рала" (стр. 65, 67).

На плану наставе националне књижевности ми смо још увек прилично далеко од овако методолошки-научно усмереног програма циљева и задатака високошколске наставе. Нешто од тих задатака обухваћено је тек трећим степеном наставе на београдском Филолошком факултету. Међутим, ми смо у том погледу врло неефикасни и расипнички неекономични у организацији студија: зар студент другог степена не треба да чује ништа

· од свега тога2 Ми смо се на универзитету

врло енергично, и оправдано уосталом, суп-

ставили онаквом концепту тростепене високошколске наставе према коме је „научност“" била резервисана само за трећи степен, а за први и други степен је остајала — гола „стручност". Као да се то двоје може одвајати и као да може бити високошколске наставе ма ког степена без научне методолошке основе. Али питање је колико смо ту методолошко-теоријску основу увели у наставу нашег редовног другог степена универзитетских студија. У области наставе књИжевности несумњиво нисмо тако много, и У предстојећој реформи универзитета ова питања треба такође да нађу своје место У оквиру опште проблематике развоја универ“ зитета.

Н