Književne novine

УМ

И ПОЛИТИКА

МИЛАН ДАМЊАНОВИЋ

НЕДАВНО ОБЈАВЉЕНА студија класичног филолога Курта фон Фрица (Кшч уоп Ег12), под насловом „Платон на Сицилији и проблем власти философа" —(Рјаоп 1п 5 Шеп па АЧаз Ргобјст дег РћПозорћепћеггзсћан, М/.. де Отцугег Меп., ВегИп, 1968), нипошто не застаје на границама класичне филологије, већ их свесно прекорачује у правцу сомиологије и политикологије, третирајући проблем власти философа или, још више, „у наше време врло акутан проблем улоге такозваних „интелектуалаца: у држави и политици“ (Предговор, стр. УПТ). У питању је најпре Платоново УП писмо које се, као што је познато, одпоси на Платонова путовања и боравке на Сицилији, где је он покушао да своје политичке идеале, бар унеколико и пре"ма околностима, претвори у конкретну стварност. Али у питању је сва Платонова социјална философија као етика заједнице, као учење о држави и друштву, 0 васпитању и о уметности, јер његова социјална фиаософија мора у себи садржати захтев за таквом когкретизацијом. У питању су, дакле, не само Платонови покушаји остварења власти философа, већ и његове сопствене философске претпоставке, из којих су ти покушаји уопште могли проистећи. Из једног н из другог се отвара далекосежан и крајње актуелан проблем, који аутор ове расправе формулише на следећи начин: Зашто се, насупрот Платоновом мишљењу, сви покушаји философа да активно учествују У политици нужно морају завршити неуспехом. И то је оно што треба показати на егземпларном примеру „једног од највећих философа и најтродорнијих политичких мислилаца свих времена" (Прелговор).

М расправи је најпре реч о УП писму и интерпретацијама тог писма с обзиром на постављен проблем, из чега се добија Платонова перспектива догађаја на _ Сицилији. Затим се, према записима историчара, приказује Дионова политика у Сиракузи, из чега се добија перспектива истих догађаја, али с Дионовог гледишта. Тек из такве синопсе може се разабрати истина о ономе што се стварно збило. Најзад се разматра однос Платонових принципа према _ практичној политици у Сиракузи за Дионове владе. Започињући своје излагање аутор примећује да је „чудно то што скоро никад није учињен озбиљан напор да се тачније испитају Платонови покушаји да стекне практични политички утицај и претвори у конкретну стварност нешто од својих политичких идеала" (стр. 6).

Осмотримо ли закључке до којих долази аутор ове расправе, учиниће нам се да они противрече Платоновој теорији идеја и да

доводе у питање Платоново основно убеђење о томе да је заиста правично државно уређење могућно само под условом да философи постану владари или, обратно, да владари усвоје философију. За К. фон Фрица оно што је велико и што увек заслужује поновно промишљање у Платоновој философији државе јесте то што је Платон истакао извесне антиномије у односу индивидуума према држави и државе према индивидууму, антиномије које се због људске ситуације никада не могу савладати, што се показује у принципима које је теоријски Платон заступао и кбје је Дион, његов пријатељ и следбеник, практично примењивао. Јер Платон је пре модерних мислилаца, пре Лорда Актона и пре Канта, знао да власт корумпира и да ремети слободну употребу ума, о чему сведоче његови „Закони". Ако је то Платон знао, онда је он морао знати да то важи и за философе, да философи на власти нужно подлежу корупцији и да, шта више, корумпира не само поседовање власти, већ и свака асоцијација с политичком влашћу, сваки покушај индиректног учешћа у власти: о томе сведоче Платонови доживљаји на Сицилији. Чак и на изглед најнаивније уплитање у политичке ствари представља опасност за философе, јер их неизбежно доводи у ситуације, у којима морају доносити одлуке насупрот свом бољем суду и увиђању, као што је то управо био случај са Платоном, кога је на авантуре покретало осећање обавезе према свом младом пријатељу, као и други хетеротени мотиви, о чему сведочи УП писмо.

Али било би потпуно погрешно мислити да закључци овог аутора иду за тим да сугерирају деполитизацију науке и философије, да у старом стилу захтевају науку ради науке, есотеричко усамљивање научника и се мо контемплативну философију. Напротив, фон Фриц жели да покаже како је уопште могућно да философија делује на промену постојећег _ политичког и друштвеног стања, да покаже како је права социјална и политичка ефикасност философије могућна само онда ако се философи држе свог принципа и ако се увиди ин призна индиректност свих мотивација што из философије могу проистећи, јер је и „пракса философије теоријске природе", као што је то фсрмулисао Маркс у својој дисертацији. Закључци овог аутора иду, дакле, против конфузије између теорије и праксе, против нивелирајућег идеолошког захтева за непосредним променама у свету, у историји које из философије могу проистећи,

Исто тако би било погрешно помислити како овај аутор као научник зна само за

тамне стране политике, за поквареност поАитичара, одбацујући при том сваки ваљани принцип политике, К. фон Фриц у својим закључцима уопште не иде против политико и политичара, знајући добро да неко мора доносити одлуке и, дакле, живети по принципу воље. Али он такође добро зна да о Аучитељи, према самој сопфаНоп ћштаје, никад немају за своје одлуке праву и доволну основу у уму исавести и да је стога „делатник увек несавестан". Јер у „мрачне реалности политике" спада то да у неким случајевима одлуке, управљене на одређен цил, постижу управо супротно Од онога што је било интендирано, и то из разлога који се моту навести; да има неких ситуација у којима и погрешна одлука има мање негативних последица, него ако се уопште ништа не одлучи и не предузме, као што и изостајање одлуке може значити ОДАуУКУ с далеко сежним последицама. Али политичар се мликад не сме колебати, ни одлагати своје од луке.

Мосталом, у Дионовој влади долазе — до израза и те „мрачне реалности“ политике и нерешено противречје самих Платонових принципа што се обелодањује у покушајима примене његове политичке теорије у праксу. Дион је, прилржавајући се Платонових учења, отишао даље у погледу отвођености и поштења од било ког државника било ког времена, али је баш тиме стално изазивао неповерење према себи и допринео сопственој пропасти. Његову политичку делатност К. фон Фоиц карактерише као директну супротност Макијавелију: Дион се није понашао тако као да је пун врлина и добрих намера, као да је привидно поштен док је у пракси поступао другачије, већ је непрекилно стварно проактиширао волину и баш тиме увелико изазивао неповерење и отпор, што је коначно снемогућило достизање пиљева за котима је тежио и проузроковало његов пал и неславну смот ол пуке једног другог слуштаопа Платоновот! Све ово се лепо показује “у ситуацији, у којој је требало извртшти поделу _ велепоседа _сизоматтном — становништву, сит“атија коју фон Фтпчц паралелизира са дотађајима у Рустти 1917. голине, Дпон је као следбеник Платонов сматрао равномерну поделу поседа претпоставком прав'тчне државе и он је сигурно желео ла смањи и коначно уклони јаз тто је зтапио између богатих и сиромашних на Сицилији, али се противио анархичној подели земљишта, анулирајући једну претходну одлуку назод> ве скупштине. чиме је изазвао сиооматтне против себе. За разлику од модерних резолуционара, Дион се није натте побринуо да осигура средства своје власти, да створи снажни извршни апарат, он се није ослолно на сиромашно становништво да би до"пао до власти, што чине не само сви молерни револуционари, већ и сви тирани пре Дио. на у грчким државама, већ је веровао да без насиља може придобити већину за нови устав у Платоновом духу.

Нерешена супротност пригципа у Платоновој сопијалној Философији проистиче из тога што је Платон посматрао ствари с два различита тледишта која он није успео да доведе до пуне интеграције (стр. 132), и то не због недовољнот увида илн због своје мисаоне неспособности, већ зато што њихова супротпост спала у најфундаменталније чињенице сопа Ноп ћитајпе (стр. 136). С једне стране,

гаглашава могућност

.", ао Платон у „Владаоцу нац одлучује према.

као поједи А ниним. околностима, опрема конкрет. ним непредвидљивим животним СИОН јама које се не могу регулисати никаквим апстрактним и опттим правилима, РЕЈ законским одредбама, већ зависе од увизавности индивидуума, Од његове споре да реши једно ново стање ствари. Ра стране, у „Законима" Платон инонетира. МЕ. право на строгој примени и придожа ~ њу закона као услову сваког правичног држи ног поретка. Стога је у практичној приме аза Платонових теоријских приншипа могло до и заиста дошло 10 конфликта који је раздирао срце Дионово. Супротност тих принципа која се налази у свим Платоновим учењима представља да кле несавладиву дилему сваког људског поантичког поретка, из чега онла Платон изводи природан закључак да треба пртив ки средњи пуг између тих екстрема, ем жонзерватизма и прогресизма ( стр. 127). Пошто људско делање увек одређују два принципа: добро појединџпа и добро зателнице, то политичари увек бирају између њих, па је зато увек потребан коректив да би се одржало кретање по правој средини (месон).

Како се, дакле, према етземпларном примеру Шалатонових покушаја на Сицилији може одредити однос ума и политике, однос оних чији је посао да размишљају о ствари. ма, чији је животни задатак да воде и одржавају разговор о оном што је праведно и неправедно, истинито и неистинито, чија је дужност да негују сталну критику, да не прекидно изналазе боље алтернативе и указивањем на њих врше промене у свести својих суграђана, оних чија је дужност да буду савест владара и оних којима се влада, оних које су стари Хелени називали Философима, а не данашњи професионални фи уософи, оних који представљају друштвену трупу што политички акзавно није антажовата, како се дакле може одредити ОАНОС између правих интелектуалаца и полити. чара2

Ако се научници и философи држе свот принтипа и обављају своје животне задатке, ако живе животом интелектуалаца, онда је дужност политичара да дозволе слободну дискусију и критику, коју они никада нису марили гледајући одозго на интелектуалце као на идеологе. Али чак и кала се про тиве слободној критици и испољавању миш љења, они ће ипак морати да прихвате боље разлоге, и сам живот ће неодољиво захтевати њихово прихватање, из чега се. мо. же разабрати моћ и немоћ философије силу

Криза заоорављене архитектуре

ПЕБА РИСТИЋ

СТОЈИ у тежишту Београда, круна је силуете града, види се са Дунава и Саве, Авале, Звездаре и куле Сибињанина Јанка, од ње почиње највеће зелено острво у срџу града, плућа града, шеталишта и спортски центри над којима се надвисује. Иако нема никаквих ознака или неког посебног запаженог амбијента, који би нам остао у пријатном сећању као мале степенице уз споменик витезу Орланду у Дубровнику, ипак се по њој сналазе странци кад дођу у Београд, иако ми ову зграду примећујемо само када нас „туристи" питају где је, и када треба да купимо шверцован геровитал, кожне рукавице или руски фотоапарат. Иако има тако изванредан положај, и толику величину и висину, како је могла Она, тј. црква св. Марка да остане потпуно незапажена и безлична, иако је сазлана од племенитог трајног материјала, и урбанистичким плановима уклопљена као стални објекат, и по својој сврси је вечни пам!атник.

__У ствари црква светог Марка је симбол Једне кризе која је језгровито захватила развој нашег духовног и културног наслеђа. Најстрашније је то што тога уопште нисмо свесни, јер о томе није написана готово ни једна. стварпа критика, ни пре рата, јер је зидање цркве била режимска ствар, ни после рата, јер је прква постала приватна ствар. Међутим, о томе мора да се пише, јер је ова црква тако постављена да остаје као трајни монумент, и што је још важније она је још жива, развија се и гради, и још ће да прогута много много средстава. Баш овај њен даљи развој обавезује нас да сагледамо којим путем је она кренула, и шта се њеним даљим током може још да учини.

Како да објаснимо једину ауторитативну критику до које смо дошли и са којом се на жалост морамо да сложимо, иако је дошла од странца (нико наш о томе није ни писао) Сесила Стјуарта, шефа катедре за архитекту. ру Академије уметности у Манчестру, запа-

ј ћ ||

женог ауторитета у познавању византијске архитектуре. Он у својој књизи „Српске задужбине" о пркви светог Марка каже да је, што би се „српски“ превело, она надувен хир м највећој разметљивости и велелепној накинђурености, У време зидања цркве св. Марка тражен је архитект који ће пре да задовољи пројектне захтеве инвеститора него отште токове архитектуре свога времена. Тако је дошло до тога да је мање талентован архитекта Крстић био најподобнији да задовољи традиционалне декоративне захтеве инвеститора у тежњи да се оствари нешто велелепно што превазилази и саме узоре те декорације, и то свеу време када је декорација била изван живот“ нот тока архитектуре. Међутим, да се нешто превазиђе требала је унутрашња снага саме суштине ствари, коју је у оно време тек почео да истражује проф. Дероко. Тек после рата архитекти Васиљевић и Б. Петровић залазе мало дубље у студије ових пропорција, за које се пре рата уопште није марило, а без којих не може да се замисли једна византијска грађевина која у својој догми почиње од геометрије простора и његовог рашчлањавања, што се онда звало „неотос“. У доба стварања највећих домета православне византијске архитектуре сви неимари били су веома учени људи који су добро познавали како математику тако и примењене огранке овог општег става, примењену геометрију, оптичка, механичка и практична искуства, која су била окупљена у науци која се звала „аис-тс-етос",

Поред тога, у то време постојала је веома развијена уметничка' критика и теорија архитектуре, као и разни фестивали на којима се такмичило у свим дометима стваралаштва. Често су та такмичења претварана у праве борбе, а победе једног става према уметности слављене су помпезно. Данас је једини

одјек тот стваралачког врења прослава такозване Православне недеље, коју чисто формално слави црква без икаквог животног значаја, иако она нема суштински релитиозни карактер, већ уметничко-научни. Тако је и могло да дође до тога да један уски тајни скуп, каква је сада црквена заједниџа, изабере архитекту који није био у стању не само да превазиђе светле 'узоре наших задужбина, него ни да направи једну добру копију, јер у то време имамо и неколико добрих копиј: и реконструкција старих споменика, као што су мала црква светог Саве и црква свете Петже. Ко зна где још може да се нађе нека успела црква, као рецимо у селу Кленку КОД Шапца, .

Неко би рекао: можда су могле да успеју само копије у својим малим размерама, али имамо пример и против тога, румунску цркву у Темишвару за коју су услови, захтеви и време под којима је била зидана одговарали условима зидања џркве светог Марка; међутим, ова црква је, можемо да кажемо, успела. Такође и црква светог Анте у самом Београду, нашег славног архитекте Плечника, можда и највећи домен наше архитектуре

пште. Значи, узроке неуспеха цркве светот

арка можемо да тражимо у једној општој кризи која је захватила нашу духовну јавност. Духовна (религиозна) архитектура толико је компромитована, да можда има и оправдања што је део јавности онако грубо и примитивно реаговао када је црква хтела да зида цркву на Карабурми. Јасно је, меЂугим, да је ово стање нездраво, јер треба да имамо на уму да се највећи догађаји у архитектури, и данас као и увек, догађају у духовној архитектури; негирати то било би исто као негирати ораторијум као форму и суштину у МУЗИЦИ.

Дакле, закључак је да треба прво покренути широку трибину. Свака градња у овој

ПРЕ НЕГО ШТО ПРОЧИТАТЕ ЧЛАНАК ОПРЕДЕЛИТЕ СЕ ВИШЕ СВИБА

КОЈИ ВАМ СЕ ИЗГЛЕД ЦРКВЕ СВ. МАРКА У БЕОГРАДУ

'

неимаРСТвО

области мора да буде покренута у широким размерама јавних конкурса и критика изложбн, као што се то чини и у осталим грача ма архитектуре. Овом захтеву хтели бисмо ин ми да дамо свој допринос, па ћемо да пред: ложимо неки начин да се ублажи главни недостатак цркве светога Марка, а то је непостојање основног јединственог простора, што је основна догма пркве и пропорционално правило распростирања оваквих композици“ ја. Зато и ова зграда изгледа растурено, а потпуно раздвојене и наглашене вертикале као да не пркпадају истом објекту, у коме не може да се назре неки брод јединственог спољно-унутрашњег простора. Купола овде не ма ни каракгер куполе већ куле, ни доминантан положај, јер је заклања кула звоника, што је недопустиво за овај стил који не сме да има фасаду већ куполу. Зато се у оваквој просторној архитектури није израЂивао пројекат, већ модел, кога на фрескама У руџи држе сви наши кгитори, док ова фасада није ни фасада, већ је зброј од три композиционо одвојене куле, које као да не чине ород цркве већ зид неке тврђаве, док се купола и не види.

_ Зато предлажемо да се ова кула сруши, а звоник презида одмах изнад портала.

Ино се тиче унутрашњег решења које, како каже Сесил Стјуарт, срећом није завр“ шено, и које представља оличење безизлазпости овог катастрофалног решења немогућег и просторно и акустички, у коме нема ничега од усхићења с којим је Прокопије Кесаријски описао унутрашњост и спољаншњост, односно куполу свете Софије у Џаритраду за коју каже ла изгледа због своје лакоће, као да се спустила с неба. Наиме, ентраје је сада у току изградње, завршавају па А а монструозни стубови од лошег Пике мермера скоро су „декорисани". У ИЕ Ре и саркофаг цара Душана, а а Вести говоре о томе да је пону-

ено Милићу Станковићу да живопише зид изнад саркофага темом битке на Велбужау.

1 даће, ствари се озбиљко развијају, али пет се Једна јавна ствар од општег интере %. врши у једном уском кругу. Зато позлравна да се једном оригиналном савре пе санкару поведи ова част, и надамо се,

ништа друго, да ће овај сликар унети мало живота у ову средину.