Književne novine
ЖАН-ЖАК СЕРВАН-ШРАЈБЕР
Амерички
изазов
„Епоха", Загреб, 1968.
ГОТОВО у тренутку, муњевито, као што бива у оваквим случајевима, дознали смо да је једна књига постала „тема дана", да покреће вије битних питања наших времена, да одступа од мисаоне инерције, да је убедљива и мушки истинита. Доз нали смо да се књига зове „Аме рички изазов" и да је њен писац француски публициста Жан-Жак Серван-Шрајбер.
Недавно, брзо и ефикасно, реагу фући на задатке праћења _ светског тржишта књигом — загребачка „Епоха" објављивањем „Америчког изазова" на нашем језику — учинила је један од оних издавачких потеза који представљају опомену за сваког нашег излавача који у своме пословању свакодневно доказује да не осећа тренутак, своје време, преструктуирања досадашњих _читалачких и издавачких истина и заблуза. Наравно, чак и уз гласно признавање оне готово већ баналне истине „Ре ризНђив..." успех књиге Жан. Жак Серван-Штрајбера речито казује нешто што је релативно ново, узбуђујуће и индикативно, то да данас једна нова књига може да буде ЂесћзеПег чак ако се и не зове „лолита", чак ако и не представља изазов бласфемије за порт-роајаловски начин мишљења или за католичке старе госпођице.
Ипак, једна бласфемија је присутна у књизи „Амерички изазов". Само она нема ружичасто-голишави __смер. Она. не голица чула већ људ'аку свест, отпоре и савлађивања, самоеманциповања појединца и друштвених а у нашим временима. То је бласфемија дорицања истине о походу америчког индустријскотехничког гиганта на Европу, о ширењу пипака утицаја које у свим регионима људске активности често примамо полууспавано, просто, као видове подизања стандарда, личне потрошње, нужнот и временом одређеног преструктуирања мишљења, пословања, етичких норми, политичке акције, стварања у уметности и науци. Једном речи не као последипе низа продора америчке индустри је у европску привредну структуру, продора који су, истовремено, учршћивања и ширења освојених позиција. Баш као у некој замашној операцији од далекосежног стратегијског значаја, где продоре, опкољавања, маневарске покрете не изводе ни брзе тенковске јединице ни бригаде палобранаца и мото-механизоване пешадије већ полуге финансијскот капитала, инвестиционокредитне политике, сталног развоја техничко-технолошке „базе и' нових капацитета.
Серван-Шрајбер не открива само стратегијске путеве продора америч ког капитала у Европу, нити само облике његове еманације, домете и европска упоришта као катапулте за нове маневре. Њега, чини се, више интересују реалне и потенцијал не могућности европске привреде да
КОРАМО ВАКТНЕ5
се одупре инвазији америчке технологије и да своје одупирање оствари као узрочно-последичну чињеницу изграђивања свога развоја који је данас, у односу на америчку индустријску сферу, још увек под сенком мануфактурних односа. Управо околност постојања ове сенке — зна чи, за амерички капитал, широку могућност маневрисања и нових про дора када се он не појављује као иоле скромни партиципијент, него као онај који „даје тон" постојању само номинално европских предузећа (пример америчког присуства
· у привредама и друштвеним струк-
турама Енглеске, Италије, Савезне Републике Немачке, те најбоље филијале америчког капитала и најпотпуније базе америчког присуства у Европи).
Међутим, оно што Серван — Шрај берову књигу чини фундаменталном студијом наших времена, · јесте, поред низа података, информација и анализа, присутност једног новог, ви талмбот, нако тек рађатућег сазнања да Европа има своју шансу у отпорима техничкој, научној, технолоштој и кадровској премоћи Америке и незадрживом пропесу МУАТИплипирања својих привредних мо+ ћи, Негде ва ивицама таквих Серван — Шрајберових размишљања, посебно о могућностима отпора стал
Могло би се догодити да за петнаестак година трећа индустријска сила, иза Сједињених Држава даме рике и Совјетског Савеза, не буде више Европа, већ Америчко тржиште у Европи.
% “
Али илузија национализације је угодна. Она омогућује да се не размишља. Тко помишља на њу, мисли да има рјешење за будућност. А У ствари има само оружје против развоја властите земље,
" " ж
Америка извлачи пун профит од најрентабилније инвестиције: обра-“ зовања људи.
ж ж
Технологија ·компјутора и њего вих „система информација" бит ће доминантан фактор у цивилизацији 1980. године. Данас, готово не прође ни један дан а да не откријемо неке његове нове димензије и нове мо. гућности. а У
Човјекова машта, интуиција, способност да долази до нових идеја, које су својствене људском духу, имал ће одсада као партнера меморију и способност рачунања који су свој“ ствени компјутору. Ова нова зајед« ница створит ће једну досад непоз“ нату интелектуалну димензију која ће обликовати један свијет различит од нашега. у,
пи ЕЕШЕУИШИН
ним усавршавањем · квалификационе структуре свих кадрова Европе — присутан је један, очиглед= но неугасли галски шарм просветитељске мисли усмерене оним истим смеровима којима је била управљена и мисао заљубљеника разума Дид роа, Волтера, Русоа, Холбаха... овим токовима, . Серван-Шрај= бер, обавештени, образовани, нервозни француски интелектуалац поистовећен са интегралношћу европске мисли и нашом синкопираном цивилизацијом, књигом „Амерички изазов" побуђује читаоца да размишћља о перспективама појединца, друштвених група и народа у нашим временима када вртоглава убрзања.
ЕЗ5А15 СВГПОЏЕ5
Ед опз ди Зеи/, Раша, 1964.
НЕПБЕВЕДЕНЕ
РОЛАН БАР (рођен 1915) свакако је један од најзапаженијих представмика савремене француске књчжевно-критичке мисли. Већ више година, од „Нултог ступња писма“ („Ре дерте твто де 1' вегишге", 1953) до „Система Моде" („Зучете де Та Моде", 1967), Бартово дело се налази у средишту актуелних дискусија, било да је у питању Нови роман, Нова критика пли књижевни структурализам.
„Критички огледи" садрже шштива (настала између 1954. и 1963) битна за разумевање основних Бартових књижевно-теоријских поставки.
индустријоко-техничког раста постају добрим делом и наше пројектоване судбине, готово скинуте са захукталог индустријског процеса. А у том процесу, као објашњење света у коме јесмо — књиге као што је „Амерички изазов" корисне су, потребне, често неопходне.
Бранко Пеић.
О
ПРИМЉЕНЕ
Жељко Фалоут изгон
Студентски пентао Свеучилишта у Загребу, Загреб 1968.
ЗБИРКОМ „Изгон" Жељко Фалоут настоји у првом реду да дефинише од нос песника и песме. Посматрајући песму као неминовност, као једну од могућности трајања, Фалоут свој Ооднос према њој (песми) види у широком склопу присутних и актуелних питања човекове егзистенције.
Ова поезија не осваја естрадном крилатицом, ни лирским треперењем; њени су корени дубљи, песмотворне сокове она упија из токова етике и онтологије. Претпостављајући блештавом, но тренутном тријумфу напор да се песничким језиком потражи одговор на проблеме какви се пред савременог интелектуалца спонтано постављају, Фалоут је испевао збирку јасног и одмереног звука, књигу која покреће на размишљање о проблемима од којих песник полази ил којима се доследно враћа.
Томислав Н. Цветковић ОТИМАЊА „Наша реч", Лесковац 1968.
ХИРИКА изразито исповедног тона, саткана од песниковог сџуочавања са светом, пролазношћу, љубављу и патњом. Томислав Цветковић шансу своје поезије види у богатству и оригиналности лексике, у ковању нових речи (синџирдани, сунцолист, живототечина), спајајући тако богата фолклорна врела са савременим поетским сензибилитетом. Цветковић је песник интиме и усамљености у његовим _ стиховима – препознећемо страх човека угроженог аутоматиза» цијом и технократијом, човека који од поезије очекује помоћ и утеху, и који покушава да брујањима око себе супротстави своју печалну лирску идилу. Склон игром речи, музичким ефектима, местимично и парадоксу, он је својом првом збиоком наговестио особен песнички глас, а то је већ довољно да и поред извесне језичке артифипијелности прихватимо његов истовремено штури и раскошни свет.
Тодор Тошић ПЕСМЕ СА ПЕРОНА „Обод“, Цетиње 1962.
СВОЈУ ПРВУ књигу песама, „Там“ ница и пролеће", Тодор Тошић је објавио 1950. године, и том чињеницом одређена је добрим делом и Сул. бина његове друге збирке. Кпетања наше лирике у периоду између две Тоштићеве збирке као да се не дотичу овог песника. Његови стихови зазвуче понегде топло и присно, да би
иииинниаонаниии ин ииниививиииииии
Развијајући Сосирову (Регфпапа Ае Зацз5цге) мисао да, поред језика у ужем смислу, и симболички 06реди, саобраћајни знаци, форме учтивости итд. представљају системе означавања, Барт долази до закључка да се и културни објекти који нису настали ради преношења значења, као што су храна, одећа, покућство, мода, филм и књижевност, могу посматрати као системи означавања.
За књижевност као систем означавања битно је то што је њена супстанца језик, то јест што се развија почев од једног другог система знакова, у области надзначења, дру“ гостепеног значења. На пример, у синегдохи у КОЈОЈ се једро употре“ љава за означавање Орода, једро је озлачавајуће (Пепа) а брод 0значено (5јрт1е), појам, Веза између њих представља денотацију. Али пошто је реч Тед ро употребљена уместо речи брод, однос између означавајућег и означеног, чини у ствари једну фигуру, а та фигура у рето. ричком систему означава извесио песничко стање говора и фупкционише као означавајуће једног новог означеног, поезије. Тако се'са плана ленотације прелази на други семантучки план, план реторичке конотације. Овај пример истиче једно значај но својство песничког језика и књи жевноста уопште; избегавање непо-
убрзо били надјачани громком фразом и вербалном тирадом. Песник посматра свет око себе као перон железничке станице, место где се „долази и пролази"; али са тог перо. на не полазе више возови у правцу Поезије, те је и Тошићев песнички труд остао ненаграђен.
Јелица Лазаревић
УВЕК И СВУДА
Издање аутора, Београд 1968.
ТОВОР ове збирке као да је поникао из новинских стубаца: ослобађајући своје стихове од украса, Јелица Лазаревић се читаоцу обраћа непосредно, једноставним, рекли бисмо чак и скромним песничким језиком. А то је истовремено и врлина и мана, могућност да се песничка мисао изрегне у најмањем броју стихова, али и да се не дорекне, Три циклуса књиге „Увек и свуда" састоје се од минијатура тематски везаних за ОдНОсе у друштву; има у њима и ангажованости, и сатире, алегоричних алузија и духовитих обрта, али има и песама које пре можемо сматрати за проширене афоризме, или пак фрагменте које би тек требало уклопити у одговарајућу структуру.
Иван Шоп
Владимир Набоков ЛОЛИТА
„Отокар Кершовани", Ријека, 1968.
АКО СЕ КАЖЕ да је Лолита својом „недозвољеном“ везом (у тринаестој тодини, са човеком педесетих), своју околину запрепашћивала далеко више него што то постиже у цивилизованој средини, онда је доста речено и о друштву и о делу. Али, ако је вероватно, да данас ни најокорелијем пуританцу не би ни на памет пало да, рецимо, Боллерове „Цветове зла“, а камоли Флоберову „Мадам Бовари", сматра „неморалном" литературом, онда је сигурно да ће „Ло. лдиту' ретко који познавалац и љубитељ књижевне уметности изједначавати, по уметничкој вредности, са овим ремек-делима светске књижевности која такође разбијају нека кве „табуе". Ипак, то што књига „добро иде" не треба узимати превише трагично, Јер ако, чак и књижевни сладокусац, не нађе у њој разлога за одушевљење, не може бити ни сасвим разочаран. Има у њој извесног аутентичног демонијаштва које је, иако сликано аналитичким поступком, насликано у једној са мртничкој задиханости, пакленој ди: намици, рекло би се, монструозној моторипи приповедања.
ФЕРО ЛИПКА
УПЛАТОМ 30 ДИНАРА НА ЖИРО-РАЧУН „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ 608-—1—208—1 НАЈСИГУРНИЈЕ ОБЕЗБЕБУЈЕТЕ РЕДОВАН ПРИЈЕМ ЛИСТА
Една 0' Брајен_
АУГУСТ ЈЕ ГРЕШАН МЈЕСЕЦ „Отокар Кершовани", Ријека, 1968.
БУДЕМО ЛИ ДОБРОНАМЕРНИ према аутору романа, који је релативно млада жена, не будемо ли тражили неке изузетне дубине и висине, про дубљеност-и узвишеност, уметничку целисходност слика и психолошке истинитости ликова, будемо ли се задовољили танушном фабулом, на моменте у доброј мери голицавом, будемо ли, дакле, захвалан читалац који много не пробира и не захтева, може нам се десити чак и да се забавимо читајући овај роман. У књизи, коначно, побеђује, мада мало касно, добра страна човекове природе. Јунакиња на крају сазнаје апсурд: ност своје слободе и неумерености. Да прича не буде сасвим сладуња> ва, у саобраћајној несрећи, гине једина њена права љубав, једино њено дете (идеал породице), па је тиме наговештена (и те како) тешка казна за грехе према другима и себи,
Ширли Шоновер
БРДО ЗИМЕ „Отокар Кершовани", Ријека, 1968,
АМЕРИЧКИ СРЕДЊИ ЗАПАД је, сам по себи, амбијент у коме су мо гућни само непатворени људски карактери и неначете психе, окренути према природи и створени према њој. Показати, уметнички, како се и таква једна средина лагано али неизбежно инфицира нечим што се неодређено назива дух (стравичан дух) цивилизације, тема је. у сваком случају вредна пажње. Да је млада списатељица, Ширли Шоновер, дозволила да се поезија урођених пре диспозиција њених јунака слобод није размахне, парадокс пропадања био би обухватнији, трагика дубља, домет већи. Тим пре што је, изгледа, издашно обдарена необичном непосредношћу и једноставношћу казивања. љубисав Сањин
Јану Палаху
Још има месо и кости . али већ се креће пределом
бесмртних сени.
Већ излете из њега
огњени анђео
који ватреним крилом скида са наших лица
воштане маске.
Позно зелено сунце кроз шупљине очију сија у наше покрадене лобање.
Неће ни осе
да нам се у њих
уселе.
(Словачки песник Феро Липка написао је ову песму на српскохрватском језику)
средног именовања. Књижевност се користи знацима не да би именовала смисао, већ да би га истовремено понудила и ускратила. У књижевном делу, кретање вербалне поруке зауставља се и разлаже у чист при. зор. Књижевност упућује на то да свет значи, али „не каже шта".
Да би своје схватање књижевно“ сти сликовито објаснио, Барт се, попут многих других, обраћа Орфеју. Судбина његовог Орфеја у основи је истоветна са судбином митског ју нака: њега погађа иста забрана и он плаћа исту цену за њено кршење. Само док Орфеј корача не осврћући се, знајући ипак да води некога, стварност коју он постепено извлачи из неименованог, дише, живи и усмерава се према светлости смисла; али чим се окрене према ономе што воли, у његовим рукама остаје само изречени, то јест мртви смисао.
Књижевност је, дакле, варирање једне поруке, афективности, која је на разке! именовања увек врло сиромашна м да се свести на неколико функција, као што су — волим, желим, патим итд. Међутим, то варирање |е могућно у одређеним оквирима, то јест у границама једног систама варијанти, чији Орој огранимавају појелине књижевне школе и епохе. Тако се књижевности, техници околишног саотитавања, ставља на располагање одређени број фи-
гура, одређени језик, одређена структура. Ове границе оцртавају управо животну област књижевности, коју Барт назива реториком. Она има двоструку функцију: да спречи баналност до које доводи сувише нелосредна књижевност и да, с друге стране, онемогући претерану оригиналност, то јест, сувише посредну књижевност.
На основу оваквог гледања на књижевност, Барт одреву је и функцију књижевне критике. Њен задатак није да открива „истине“ већ да утврђује „ваљаности“, јер књижевмост као систем не може бити по себи истинита или лажна, већ само ваљана или не, кохерентни систем знакова или не. Правила којима је подвргнут књижевни језик не тичу се саглашавања тог језика са стварношћу, већ његовог покоравања систему који је аутор сам одабрао.
Шван Чоловић