Književne novine
РЕМИ
Ратоборни академици
ОВИХ ДАНА у Бугарској се поново воде стари разговори који никоме не могу да користе, а који много штошта у добросуседским односима могу да покваре. По ко зна који пут од априлског пленума ПИК БКП 1956. године, када је бугарска партија одлучно почела да негира постојање македонске нације, бугарска штампа, научне публикације и бугарска Академија наука поново доказују да македонска нација не постоји, да је македонски језик само један дијалекат бугарског језика, да се у Југославији обавља однарођавање бугарске националне мањине, којој се намеће македонско име, и да су и македонски језик и македонски народ пи македонска историја пуке измишљотине скопских политичара. Све ово у различитим варијантама македонски и остали југословенски народи слушају · тодинама. Ниједна нова тврдња није се чула ових дана из Софије, као што се у прилог бутарских тврђења не наводи није“ дан озбиљан арзуменат. У свим бугарским написима тврди се да су те ствари познате, да су одавно утврђене, и да су то истине којег се не морају доказивати.
Изгледа помало чудно да великобугарски мудраци из Софије све то годинама знају, да сматрају да тако нешто не треба да се доказује и да стално доказују то, што по њиховом мишљењу, као општепозната истина, не треба да св доказује. Истина, никоме у Со-
ја нв пада на памет да доказује
а су, на пример, становници Шу“ мена или Старв Загоре Бугари из зоо разлога што они то јесу.
порно оспоравање постојања македонскв нације, македонског језика и историје, као да потврђује да се и у самој Софији сумња
истинитост теорије да су Макејонци Бугари и да се осећа потреба да се упорним понављањем једне неистине лаж прогаверцује као истина. Тај метод био је познат језуџитима, као што се њиме служио и Гебелс.
Да је у питању исти метод, најречитије зовори брошура коју је, као неку врсту историјске доку. ментације, издала ових дана бу. тарска Академија наука у Софији. Та брошура имала би ја пружи документацију свим негаторима постојања македонске нације, да докаже да је македонска нација. тедма _обична конструкција измишљотина им да од македонског, народа и његове историје не остане ни камен на камену. И врло је добро што је таква једна брошура изашла. У њој неистине смењују фалсификати, фалсифитте смењују недокументоване тврдње, полуистине следе извитоперене чињенице. Чак ни највиши бугарски научни форум, скуп историчара, етнолога, језикословаца, и кажвих све не научника, није био У стању да пружи документацију која би задовољавала елементарне научне захтеве и могла да пред. ставља прилог доказивању бугарске тезе. Јер, како се озбиљно може полемисати са доказима авантуристе Стефана Верковића када јв и озбиљна бугарска историотра-“ фија сва његова открића из Македоније оквалификовала као спретне и веште мистификације. Вреди. ли објашњавати бугарским академицима да се српски владари нису назвали владарима Бугара када су мосели Македонију, него када су заузели Средачку област заједно ва Софијом у којој је и данас сахрањен краљ Милутин. Питање чија је Самуилова држава ни за једног паметног историчара више са не поставља. То што је после пораза Македонаца на Беласици византијски цар Василије назван бугароубицом, није никакав доказ да је то био бугарски пораз. У средњем веку, да би се одржавала кантинуитети, држава настастала на једној територији често је узимала, између осталог, и име државе коју је наследила. На тај начин доказивала се легитимност државе, па је и Карло Велики био римски цар, иако римског цар. ства већ одавно није било, као што је и Византија до своје пропасти била римско царство. Тако је било и са Самуиловом државом. Из чињенице да су негде седамдесетих година прошлог века, сматрајући македонске Словене за национално несвесну словенску масу, и многи Срби, и многи Бугари, пи многи Грци кренули у Македонију да је милом или силом „национализују. у своме смеру, писци Академијине брошуре извлаче закључак да су Македонци Бугари. Из игре руске дипломатије која је хтела да на Балкану има једну јаку бугарску државу, која ће Петрограду бити послушна, дока“ зује се да су Македонци Бугари. А свакако једно од најдирљивијих открића је прича о македонском народу који је бугарску војску 1915. ш 1916. дочекао као ослобо“ диоце, иако се зна да је та иста бугарска војска, напуштајући Маке онију, оставила иза себе стоти-
Наставак на 2. страни
војвођански, црема „биологија“ м и „биолог' — биолошки ИТА.).
Али да се задржимо на једном изванмедишпинском ставу проф. Костића. ј
У енциклопедији, зна се, све пишу специјалисти. Тамо се прате појмови а не речи; чињеница да нпр. појам „завој“ обрађује с једне стране медицинар а с друге инжењер градитељ путова представља само формалну коинциденцију, нешто као хомонимни пар у језику, а једна и друга обрада чине засебне енциклопедијске јединице, суштински независне једна од друге. У описном речнику обе те јединице чине органску везу, обе су само реализације једног комплексног појма, обе постају манифестације живота речи „завој".
За зоолога (и за понеког лингвисту, кад га повуче заводљива логика зоолошке систематике) апсурдно је или смешно ако се под речју коњ, која почиње значењем Еди сараЏиз обради и нилски коњ, и вилин коњ. За лингвисту то је нормално, то је живот и разуђивање појма коњ, исто као и коњ на гуслама, или гимнастички коњ, или „коњу један!"; свему је томе — као исходиште, мотив, асоцијација — у основи појам коњ у најобичнијем, „коњском" значењу. За зоолога су једнако далеко једнотрба и двогрба камила и једнако заслужују Иван Принацу
а" КА" — као и коњ и зебра (у оба случаја ће "ас + МА врсте истог рода); за лингвисту није
Б; ф тако, јер су у првом случају обе % > ;
Зрцало и огледало
Реч је о сасвим сажето изреченом ставу проф. Костића:
»У Ћириличном издању дефиниција речи треба да стоји само уз облике који су у употреби у говорном подручју Срба (нпр. уз огледало а не уз зрцало), а обрнуто у говор-
ном подручју Хрвата".
Да тако мисли само Костић, било би довољно исто тако кратко и од говорити. Он, међутим, има истомишљенике (бар међу лингвистима и књижевницима), па треба шире одговорити на питања која се уз такав став намећу.
Зашто баш зриало“> Стотине и стотине речи — и мање нужних него што су зрцало, огледало и њима сличне, и мање књижевне вредности — аутори Речника двеју Матица објаснили су „на лицу места", иако би се могле упутити на неку друту реч или једно њено значење (нпр. кокот „обарача, ороз", кључ „рог' тј. део кровне конструкције ита.). То су радили у тежњи да не шетају читаоца из једне књите Речника у другу, да не прогнозирају у којој ће се мери дана реч поклопити са својом још необрађеном близнакшњом. или „рођаком“, најзад у тежњи да себи упросте посао и учине га сигурнијим. Због трошења простора на објашњавање таквих речи нико се, међутим, не жали — него управо због објашњавања речи какве су зрцало и огледало. Очигледно није у питању брига због трошења простора него тежња да се такве речи изостанком _ објашњења — обележе. Треба ли обележити чије је зрцало а чије отледало2 У лингвистици је готово аксиом да се о једној језичкој појави, нпр. о некој речи, не може премного знати; у важне податке спада и колико ко употребљава дату реч. Унаточ томе, био сам (и остао) против тога да се Речник МС-МХ упушта у означавање припадности ре чи одређеној књижевној средини. На једној седници на крају једног дана постављено ми је изравно питање зашто сам против тога.
Обећао сам одговор, и ево га, макар и не био исцрпан, 5
— Зато што немамо правих, егзактиих, систематичних података. Так ви би подаци били нпр. „вол — код толико-и-толико од 100 испитиваних хрв. писаца, при томе код... само вол, КОД ... е вол него в0, КОА4... обрнуто, код... само 60"; или: „ЗРиало — код... од 100 анкетираних сарајевских студената чешће него огледало, код.. обрнуто, код... не одређено".
— Зато што не верујем да прикуп љање таквих података спада по ре» ду важности на прво место од онога чиме би се могле допунити информа ције којео нашој лексици даје Речник МСМХ. Пре би дошло на ред неко разлучивање обичних речи (тј. основног, минималног употребног фонда) од повремених или потенцијалних, а онда и једних и других ОД даље потенцијала, од оних речи које се примичу граници – необичног; за странце би такво разликовање би Ало драгоцен путоказ шта најпре да уче или шта најпре да унесу у практичне двојезичне речнике, Пре би дошло и систематско праћење рекције, спрега — уз оцену њихове 0бичности (нпр. вапити за нечим, вапити нешто, вапити нечему итд.). Реч ник се није могао потхватити ни тих задатака; за обележавање припадно сти практично су долазиле у обзир само оцене на основу личног утиска, искуства и сасвим фрагментарнот познавања чињеница. Е
— Зато што је и та лична оцена чак и једног човека веома диференцирана за разне лексичке случајеве. Нпр. — из београдске перспективе: „суделовати — поређе него учество. вати, али доста обично; тисућа. ретко, али употребљиво из метричких или стилских разлога; вол практично искључено". Зато што би било потпуно безнадно покушавати да
Књижевне новине с
"
рј чега ће 6.
ка животиње и у најобичнијем смислу
"а, :. речи камиле (или деве), и могу се тако звати и без атрибута — док је зебра „коњ" само у зоологији, а за, језичко осећање није.
Све у свему, за лексикографе је увек добродошла помоћ специјалиста — као информација, савет, критика, контрола — јер ће тешко из бећи да род не назову врстом или надражај осећајем (осјетом) ако немају стручне приручнике и ако се њима опрезно, пажљиво и с неком приученошћу не служе. Да
неутодне грешке, лексикографи ће се радо помирити са САОженијом организацијом посла, па и и са успоравањем (иако је велико питање да ли и целокупна специјална терминологија у описном речнику вреди.нпр. годину дана закашњења). Али се специјалистима не мо же повершти самостална и коначна обрада појмовних јединица, јер видели смо — то има и лингвистичку страну. Да је тако, пружа доказе и др Костић, за кога нпр. 2р20тата значи „испирати грло прописаном течношћу... што је нормално као захтев пацијенту, али линтвиста не сме искључити ни непрописно грготање.
На може се специјалисти претустити ни да одлучује које ће речи уЋи у речник; да ам ће се представници других струка сагласити да „медицинска област у свакидашњем животу човека игра много значајнију улогу него остале области"2 а ако се и сагласе, да ли ће сматрати великим недостатком Речника што тамо нема речи амитозан, бручик, валвула, валвуларан, веснуке итд,г
Имало би се још понешто приговорити ставовима проф. Костића, по којима нпр. не ваља рећи бубна опна нето „бубањска опна", нити „ег“ зибиција нето (само) ексхибиција; или о његовом захтеву да се диференшира артеријалан, артериозан и
БЕОГРАД, 15. ФЕБРУАР 1969. Год. ХХТ. Бр. 347. Лист излази сваке друте суботе Цена 1,50 динар
МАРГИНА ЛИЈЕ УЗ НЕКА зЈЕЗИЧЕА ПИТАЊА
МИТАР ПЕШИКАН
ДА ПОЧНЕМ од запаженог осврта др Александра Костића на Речник двеју Матица, објављеног у „Књижевним новинама" од 21. ХИ 1968. На ову критику не морам одговара ти бранећи Речник, просто зато што се проф. Костић не бори против ње га, не доводи у питање његов опстанак, не доводи у ризик резултат
тичког гледишта, да буде у рукама
лекара, и он је ствара, и он је тума-
чи, Није на своме месту да у ту де-
финицију ма шта уносе књижевни-
пи, чак ви: фигуративно“, (Из напиКостића. са 5 " „ћексикограф зна... да би за де финисање појмова требало имати консултативну помоћ читавог штаба врхунских стручњака разних ; специјалности, какав не може обезон се просто залаже за своје погле- бедити ни једна академија наџка". де на медицинску терминологију, на (Из малопре цитираног „Нашег јеизраду мдексикопрафских приручни- зика".) ка, па и на нека липвистичка пита, Између та два става непремостиња. вих начелних неслагања нема. Ипак, артеријски, што је супротно закониЛексикотрафи се, уосталом, не мо- о улози специјалиста у описном реч- тости по којој речи слабо подносе гу одбранити; само се невештином нику може се и нешто је тескобу (отуда и према „Војводина" или незалагањем критичара може рећи. и према „Војвођанин" имамо само објаснити ако у рецимо 50.000 де-
финиција у две речничке књиге не нађе довољно импресиван списак замерки. Лексикографима у одбрану заправо и немам шта рећи што нисам рекао прошлог лета у једном напису, тде сам покушао да скренем актуелну дискусију у мирније воде, где сам говорио о компромисима који представљају цену и готово уцену за онога ко се упушта у лексикотрафију. (Узалудно је да прецизирам да је то у „Нашем језику", јер је то мало познат и по
ви оензапионалном страном језичких питања; ред је ипак да кажем да је реч о броју 3, књ. ХУТ — а нека ми буде допуштено да: побројим поднаслове: „Компромис између исцрпности и рационалног обима", „Компромис (између комплексности. појма и сажетости дефиниције", , између темпа и квалитета израде", „Коауторски компро-, мис", „Критичари без компромиса" и „Чему лексикотрафија2").
Нека ми др Костић не замери што се у одговору на његов напис удаљујем (од непосредне дискусије с њим. Кратко речено: верујем да је његов напис — кад се све сабере и одузме — користан; а истинскијега комплимента него што је „користан'" једва да има У ово доба кад смо просто зарасли у речитост или вербалигам, кад смо се залили бујицама речи, које преплављују и'од носе много онога што се имало и умело рећи. Ризикујући да умножавамо те бујице, да проговоримо коју реч о питањима која дотиче Костићев напис.
диференцираној оцени,
— Зато што би и за најминималнију ознаку (типа „Срб.“ — „Хрв.", или. „срп. — „хрв.", или тобоже неу тралисано „ист“. — „зап".) било не-
наћи меру примене која не би једнима изгледала као промовиса " ње а другима као скривање разлика.
— Зато што таква условна идентификација _ практично д информативни значај. За оно што је стварно поларизовано готово сваки корисник Речника има сигуран компас. А чак и да неко погреши, чак да се нпр. неком Босанцу учини да је воз дошао са запада а влак са истока — не би требало прецењивати штету од те забуне. '
— Зато што би се такве ознаке, немајући знатнијет информативног садр каја, у рукама неупућених или неодтоворних лако претвориле у етикете, житове, индексе. Зато што никакво развезивање скраћеница 5 би осигурало да ће се „Срб." или, Ма пао просто се 5 У Србији". учешће у Хрватској" — а не и: „то 'г правилно само за Србију", „то је . хобро само у Хрвгтској“ или сл. |
У оваквим стварима није невоља ко се споре линтвисти и медицина
Наставак на 2, страни 1
Лексикографи и специјалисти за поједине струке
„Творци медицинског језика треба да буду медицински стручњаци. Лингвисти и књижевници имају дру-
гостепену улогу. Дефиниција једног ; медицинског појма треба, са семан- ТОМИСЛАВ ХРУШКОВЕЦ: ЦРТЕЖ |
ДРВА -