Književne novine

~

3 једног дневника

Драги мој Уо, Мој једини пријатељу.

фоуди се деле на полове. Подови служе за репродукцију цивилизације. Човек може да буде мушки човек, а може да буде и женски човек — жена. (Како кад). Жена, Уо, то је нешто веома голо. У цивилизованијим, индустријски развијенијим земљама. У земљама у развоју нема разлике.

Услов за репродукцију цивилизације је сексуални однос. Сексуални однос може да буде неслужбен ванбрачан и службен тј. брачни, што значи да је репродукција озакоњена. Али људи имају једну изреку: луд збуњеног .... (ове четири тачке су реч коју сви знају и без које би земља била пуста, али, шта ћеш» Не

спомиње се јавно). Из горе наведене изреке излази да је муж дужан да своју жену збуни док она не поцрвени, а она је пак са своје стране дужна да залуди мужа.

-онот Можемо их поделити и на ·пи" смене и неписмене. Писмени су они који међусобно комуницирају пишући и читајући. Неписмени морају само да говоре, М писмени и неписмени теже да има што више писмених. Писмени зато да би било више тишине, неписмени зато да би боље могли да се чују. (То знам одлично. Овде има много неписмених). Затим, видљива је подела и на западне и на источне људе. Западни су они који мисле да свиће са истока. Источни су они који уживају. Немају разлога да више мисле. ПЏа онда можемо да их поделимо на оне који имају само једног бога и на оне који има. ју више богова. Па на слепе и оне који виде, па на оне који говоре и на оне који ћуте... Свакако.

Мопште, Уо, постоји милион начина да се људи поделе, а ни један да се сложе. Знам да је време да направим извесну поделу, класификацију људи, како бисмо могли да их боље анализирамо, упознамо. Ја, пријатељу, покушавам, на овај на чин, да ти предочим све могуће по-

_ деле како бисмо избегли једну. Како бисмо избегли да их делимо на робове и господаре. Зато те и молим, Уо, као мог јединог пријатеља: не дели људе на робове и господаре, Болна је то подела, мој пријатељу. Господари су увек окивали своје робове у ланце. Од почетка. Коначно, верују да таква подела више не постоји и да су збацили ланце. Људи са усхићењем причају о својој историји. Ова цивилизација је прошла кроз три облика друштвеног уређења и сада се налази на почетку четвртог. Од најпримитивнијег до најмодернијег. (По њиховим мерилима). Кроз целу историју робови су тежили да збаце ланце господара. Три пута су их до сада збацивали и увек су себе убеђивали да је то коначно, Тако каже њихова историја. (Ако икада чујеш реч „коначно“ не веруј у њу, пријатељу. „Коначно“ је круна глупости људске).

Ето зато те молим да их не де /иш на робове и господаре. Три пута „коначно“ много је, мој Уо. Јер ја сам, знајући где људи држе реквизите из прошлости, обишао све светске музеје, и велике и мале, да видим те историјске ланце које су збацили. Нема их тамо, Уо.

Зато је ипак најбоље да се задржимо на подели по половима. Односно, да се држимо поделе на луде и збуњене, Дивна је то подела, мој пријатељу. Ако је веровати њиховим статистичким подацима, пола цивилпзације је спремно сваког тренутка да попрвени. Чека се на ону другу ноловину да полуди па да дође до четири велике тачке.

Душан Јагликин

МИРКО КОВАЧ

Београд, 1923.

ЗАУЗИМАМ СЕ против тог учестаног побадивања у маси народа којз има дубоког значаја по привредну и одбранбену снагу његову. Не зпачи то само губитак оног броја деце која би се иначе па време и жива родила, па по свој прилици у животу и остала, те својом снагом и снагу народа умножила: него ту штету која је већ и сама по себи замашна.

Женин плод сличан је многоме плоду какве биљке или каквог дрвета. Зелена јабука или круш ка чврсто је везана за гране и гранчице свога стабла и не да се ласно од њега одвојити. Али чим сазри и сама отпадне. Зелен је орах чврсто примет за своју дебелу зелену корупину и тешко га је из ње изљуштит. А кад буде с јесени та се корупина. сасуши и сама прсне, па се од правога плода тако лепо одлупи да он и сам из ње испадне или та је најлакше од ње ослободити. Тако је и са многим другим плодовима у мехунама и чаурама, а тако је и са зачетим плодом човечијим. И оп је, док је у развићу, чврсто везан за своју ложу, за утробу мајчину, па би га за то време било од ње врло тешко одвојити. Морала би се та веза силом прекинути, дакле женина утроба покидати. Али чим плод женине утробе заврши нормално развиће, чим га мати донесе до природнога рока, та веза између њих почиње сама собом лабавити и попуштати. На измаку трудноће, у 9. месецу, већ тако олабави да се плод, без велике муке и озбиљних повреда, за време порођаја, са своје подлоге изљушти и Лако одвоји. Према томе је рочан порођај женин за њен живот и за њено здравље много маље опасан него нерочан или рани, а нарочито вештачким начином, силом изазван, тј. побачај.

Чудновато је то што жене добро знају за велику опасност по њихов живот па се ипак па тај корак све чешће одлучују, те га на жалост врло често и главом плате. Ми о таквим случајевима слабо водимо рачуна, још слабије него о другим узроцима смрти, али да за сваки тачно дознамо и да га тачно прибележимо тек бисмо онда видели колико материјалне штете, а колико друге несреће нашој породици наносе оне неразумне, лакомислене и себичне жене које раде да побаце. То зло

Писмо Батутино

се у новије доба далеко разврежило по свим слојевима народа и сатире га. А још кад се знају срелства којим се наше жене служе да зачет плод силом пре рока из своје утробе избаце. То се у селима или мањим варошима употребљавају траве или јачине које се као лек узимају да преко крви до дејства дођу или насиља и повреде женина тела и самога плода. Сама та средства и начин њихове употребе махом су тајне појединих вештих жена које се тиме нарочито занимају или тај посао као занат терају.

Побацивање се код нас врши на веома застарео начин. Баш и жене које су на гласу да су то. ме послу вичне, извршују га незналачки, несбазриво и сурово да већину својих жртава упроласте. Оне их трљају, гњече, газе, дижу им спао желудац, намештају развијен пупак, мичу струну, дижу спаАу материцу или ресицу, баве се потпасивањем, стг зањем, мазањем, притискањем каменом. Ол љекова употребљавају корен белог слеза, ребро дуванског листа, дугачки бибер, самодокс, оклочеп и траву навала. Од алата имају: 12 бадрљица од багремова дрвета, шиљке и чкаље, вретена, каније, жице, гребена, шипке од кишобрана, бубуље, синџире, ро гове, куке, вериге, мистрије, ексере, кланфе, мапш це, гвоздене виле, српове, кустуре, шете, ножице, пирије, бритве. А за бајање: крв од два брата, чи!гили камен, сулимен, устубеч, ћерементија, црн тамјан, шпикови, глогови, лисичија глава, мртвачка кост, кокошја балегл, свињска, мачја, па и човечија, црно перо кокошије, бело гушчије, псрушка, острушка, мачја шапа, вучје уши, слепи миш, жабје ноге, мишји реп, коњски 37у6, змијска кошуља и зелембаћ.

А при врло тешком и дугом порођају неке бабице разламају жену, черече је: жена прво стане, савије руке у лактовима и избаци их мало натрат. Бабица приљуби своја леђа уз њена и промакне своје руке кроз њене. Сада се полако сагиње, а трудна се жена све више за њом подаје докле је тако у сагињању дигне од земље па је треска на својим леђима у три маха по три пута, Неки пут трудну жену вежу за рамена тканицама чији други крај вежу за греду таванице.

Тако везана остаје све док дете не роди и не избаци стељу или ложу.

ДОКУМЕНТИ

Не

пристајем

Београд, 17. П 1969. тод.

Драги друже Берисављевићу,

Комисија за станове Секретаријата за образовање и културу СР Србије донела је прошле године од: луку, којом је одобрила замену мог досадашњег једнособног стана за двособни стап песника Слободана Марковића.

Међутим, чуо сам да је та одлука постала спорна. Већ – месецима трају недоумице, интервенције, телефонирања, претње и други притис

=>

ци да се, и поред одлуке комисије, мени не додели већи стан.

Да се не бисте много мучили, решио сам да одбијем стан који ми је

"комисија доделила. Не пристајем на

такву политичку уцену.

Хтео бих да се у овој мојој од луци види сва беда мога положаја и још више њихове политике.

Стан који ми је додељен је такав да у њему већ плаче песник са мањом породицом од моје, и тражи већи стан, као што је и у овоме, У коме сада станујем, очајавао друти. Не могу да дозволим да ме због такве привилегије клевећу и блате. Бићу задовољан ако ми не одузму и овај који сада имам.

Чуо сам да се комисији замера што ми је стан доделила баш сада, што вероватно значи за живота. Комисија је, као што знате, ради да искљ о на решавању стамбених проблема уметника и ја сам са. мо као писац, по конкурсу, тражио замену стана. Да сам знао да то зависи од некога другога, а не од комисије, никада не бих ни подносио молбу.

Комисија, која ми је доделила стан, донела је одлуке на основу анњеница и може да одговара пред свима који нису добили стан. Коми сија је могла и погрешити, али се и њој могло дозволити да погреши,

као што су другови, који желе да. оборе ту одлуку, себи опростили многе веће заблуде и грешке.

Они су јошт увек уверени да деле своје. То је она превазиђена пси-

ПАЈО КАНИЖАЈ

хологија једне групе људи на влас ти, који још увек живе у заблуди да је све у овој земљи њихово, Од река, мора, планина, земље — ДО мог стана.

Ја нисам писао песме за њих него за оне из чијих су личних ДОХОдака и формирани фондови за станове. Ја мислим да је моје право на стан, да га узмем или не узмем, веће од њиховог, да га доделе или не доделе. Да ли је могуће да ћу ја целога живота јести, писати, мислити и становати по нечијем одобрењу2!

Хоћемо ли се једном ослободити те елите, компетентне за све, од састава фудбалске репрезентације до будућности2

До сада се интервенисало само да људи добију стан. Хоћу ли ја би ти први за кога се интервенише да не добије2

Ако не могу да ми замене стан, молио бих да ми ову моју недефинисану слободу замене једном прецизном и аргументисаном судском пресудом, у којој би навели шта сам све и коме крив.

Сем себе, не знам никога коме је ускраћено право на стан. Нема живог злочинца коме је то право ускраћено. Моја кривица је изгледа највећа, чим ни то право немам, и толика да је не могу ни сазнати.

Зато вас молим да их обавестите о овом писму, како бисте скратили њихове главобоље. Алп ћете их ста» вити на нове муке, да нађу другог песника који би се у тај стан уселио. Најмање би то могао бити неко од њих. Стан који третирају као незаслужену награду мени, за себе би сматрали понижењем „и казном.

Остављам их у њиховим замковима да и даље пате, са једном бри том мање, а нас четворо, моја жена, ја и моје двоје деце, живећемо и даље у једној соби, здрави и весеАм, слободни од дугова и туђе милостиње. Веровали или не, мене је још Увек срамота да због једне собе будем било чији миљеник и дужник.

Мосталом, мој проблем се може радикално решити новим законом о прогонству.

Ваш Матија Бећковић Београд, 27. марта 54, стан 19

Друже уредниче,

Кад 2од сам прочитао да се неки писац жали да нема стан то ми се чинило бедно и недостојно.

И поред тога мислим да ово писмо може имати ефекта једино објављено, јер уво проблем превазилази питање мог стана. Мој стан је ту сасвим споредан.

Нико мој никада није имао већи стан нето што га ја сада имам.

Сви моји су од постанка живели. у једној соби па ће ваљда и моја деца моћи у једнособном стану.

У међувремену сам добио и одговор од друга Жике Берисављевића који ме обавестио да се позитивној одлуци Комисије Републичкоћ, фонда за унапређење културних делатности супротставила КОМИСИЈА СКУПШТИНЕ ГРАДА БЕОГРАДА.

Дакле ово писмо није упућено недужном Жики Берисављевићу већ Комисији Скупштине града Београ. да.

Чудим се зашто ми је моја еснафска комисија уопште додељивала стан који припада другоме, пошто ја од функционера града Београда нисам никада ништа тражио.

Они су се неформално умешали У рад једне професионалне комисије и онемогућили једну најобичнију трампу, иако су за мањи стан добили дупло већи!

Ја сам се обратио својој комисији на основу своје професије, а они су вршили притисак на њен рад и ширили некакву мистерију о мени, још пре него што ми је било који стан био додељен.

Зато бих желео да се овим пис-

· мом не само одрекнем тог стана већ

да их, макар колико шибицом, 0светлим у њиховом мраку.

М. Б.

иако а

Гластпа шапутања

Густи мрак не могу растјерати ни живе буктиње!

Пружио сам непријатељу букет трња, а нисам

примијетио да има и једна ружа!

Боље је бити самоук нето учити из криве књиге!

Ум царује, а снага га ваља!

Краљ је мртав! Живио џелат!

Прво су ми избили једно око, а онда су

тражили да разговарамо у четири ока!

НЕ: