Književne novine

КОРЈЕНИ СТРАХА

А НЕУРОЗЕ

АУШАН КЕЦМАНОВИЋ

УМ СВАКОДНЕВНОЈ психијатријској пракси не тако ријетко среће се дијагноза неуроза страха (анксиозна неуроза), неуроза једне врсте „не-објектнога, на нојединачно, конкретно биће не-управљенога страха. Свако од нас, међутим, може да утврди код својих врлих суграђана постојање извјеснога страха, који би се најадекватније могао исказати као страх (анксиозност) од неурозе.

Овај страх од неурозе или, ако хоћете, ова неуроза неурозе има повијесно сасвим одреЊене претпоставке и карактеристике, те је управо у том смислу вишеструко оправдано упитати се шта је то у неурози страха, односно у неурози уопште, чега се боји данашњи човјек, шта је то што га страхом од неурозе изједа дању и ноћу подједнако. Или, још боље, могу ли се поближе одредити карактеристике онога што неуроза у себи или са собом носи, а чија се реална могућност проширења или напросто рађања у нама самима, условним не-неуротичарима, појављује као идео-афективна окосница хипохондричне неурозо-неуротизације што не да мира честитим благоумницима нашег многомилионскога људскога рода.

Да бисмо бар у извјесној мјери одговориди на ово питање неопходно је да у самоме неуротичком поремећају потражимо неке кључне елементе, који, иако карактеристични за један морбидан процес, какав је несумњиво анксиозна неуроза, односно неуроза мотште, нису ништа мање својствени структури људске егзистенције као такве. Јер, човјек и када перципира вањску опасност, страх од ње увијек доживљава као страх од нечега што је у облику могућности дато у њему самоме, у његовој дубини. Стога и сваки душевно болестан феномен можемо исправно интерпретирати и појмити тек онда ако га будемо третирали као саму могућност човјековог живота, као „битка-у-свијету". Немогућно је наспрам душевно болесних појава поставити (се као „неучествујући" субјект, при чему душевни болесник неизбјежно поприма све карактеристике објектне предметности. Сва досадашња психијатрија је и запала у мноштвеност метафизичких — материјалистичких и идеалистичких подједнако — теорија, у суштинску немогућност синтетичких увида, својим тако кобним пренебрегавањем фундаменталне датости душевно 6олеснога човјека као једног посебног облика „битка-у-свијету". Није више. питање у томе да се утисци које један неуротичар или психотичар оставља у нама напросто преведу у ријечи, ријеч је о битном дохваћању значења сваке психопатолошке појаве, дохваћању које се може обавити само на основама наше заједничке људске условности, у контексту, у перспективи конститутивних структура људскога живота као таквога.

Конфликт, анксиозност, патња, људска патња битни су, управо конститутивни елементи сваке неуротичке појаве уопште. При томе је, међутим, од посебнога значаја 'уочити и оне димензије анксиозности које по своме основном значењу далеко превазилазе круг психијатролошких појава и смјештају се, као што ћемо видјети, у саме темеље човјека, у његову суштину.

Страх (анксиозност) може да представља доживљај потиснуте агресивности, он може бити облик субјективног реатовања на мањкаву, инсуфицијентну структурацију властитога Его-а. Анксиозност је и „примарни симптом неурозе" (0. Пфистер), њен „централни мотор" (Р. Брун), основни, „базални поремећај у неурози" (К. Хорни). Но, доживљај анксиозности за човјека значи и отворену могућност да тај исти човјек самога себе нађе или се већ по који пут нанова изгуби.

Истински појмити природу страха значи увидјети да су на једној дубљој разини збивања психички болесно и психички здраво, у ствари, само два динамичка аспекта једног те истога збивања, две бивствене форме које веома често измјењују мјесто, да би неријетким значењским поистовјећивањем 03биљно довеле у питање саму оправданост појмова — психички здраво и психички бодесно. „Нигдје није тако непостојана граница између „још здравог“ и „готово већ б6олесног' као у људском искуству страха" (Е. В. Гебсател). Стога се и одговору на постављено питање о изворима страха од неурозе можемо приближити само онда ако анксиозност, то фундаментално својство неуротичкога поремећаја, интерпретативно – пројицирамо у медиј динамичких структура људскога бивствовања.

Примарни доживљај конфликта — у неурози или ван ње — доживљај је опасности. Изворно искуство конфликта мнење је да нешто човјеку може бити опасно, да се конфликтом, и у њему, издвојило из досадањег колико-толико хармоничног јединства мене и осталота свијета, у-себи-све-обухватајућега јединства које је својом неантагоношћу, „сјајном неконфликтогеношћу“, било залог мога мира и спокоја. Егзистенцијално значење конфликта да се одчитати већ и у самоме исконом рађању свијести о себи и околним предметима, о „свијету“. Дијете, тако, исувише неспособно да само, сопственим напорима, постигне задовољење инстинктивних потреба ситости и топлине, неизбјежно долази у ситуацију да први пут искуси трауму као конфликт. Тај конфликт, доживљен на једној умногоме неосвјешћеној разини, утискује дјетету афективно знање о томе да инстинкти могу бити опасни. Из тога ће се ро-

дити и прва свијест о спољашњим објектима и бићима (најчешће прво мајци) од чије воље понајвише овиси хоће ли та иста инстинктивна хтјења бити задовољена или не.

Без обзира које силе учествују у генези неуротичкога конфликта — процес раздражења и процес инхибиције (И. Павлов), конфликт захтјева између „Его и „Ил' (С. Фројд), тежња за безбједношћу и тежња за задовољењем (К. Хорни) и сл. — битно је да се при сукобу тих инстиктуелно или социјално инвестираних сила разбија оно што ту већ јест као емпиријско психолошка датост свијета бића. А кад се губи „свијет" као субјект или објект, тада човјек досеже једну ОД „граничних ситџација" људске егзистенције, тада он искушава феномен егзистенцијалне, обескућености што широко надилази сваку субјект-објект релацију. Тада је човјек најближе оном што сам није, тада је најближе — битку. Искуство близине битка (5ејп) искуство је страха, и А. Еј је у том смислу потпуно у праву када тврди да страх не рађа болест, но да се он налази у самоме човјеку као потенцијална могућност на свакој тачци људскога живота, на свакој тачци „заборава истине битка" (М. Хајдетер). Битно је, сада, само питање односа човјека према том и таквом доживљају страха, анксиозности. У природи тога односа садржан је и одговор на питање о извору страха од неурозе, о интимној природи страха у неурози.

2.

Страх, анксиозност (њем. Апр5!, лат. апоџзНа, енг. апхж!ефу, фран. апро155е) много је примарнији и изворнији феномен од бојазни (њем. Епгесће, лат. таефиз, рахог, енг. [еат, фран. реиг). Бојазан као фобичко страховање од неког одређенога предмета, ситуације, било какве онтичке датости, у ствари, је секундарна, изведена, по својој основној природи деривативна. Она је психолошки излаз, олакшање, егзистенцијални збијег пред безданом из кога се смијеши нешто различито од свакога бића а то је Ништа. Том бездану, треба то упамтити, увијек нас изнова приводи искуство анксиозности. Бојазан од високих мјеста, пса, младих дјевојака, врата куће и сл. истинска је срећа открића за свакога испод кога је вртоглаво стао да измиче свијет бића који је био незамислив без нас каогод и ми без њега. Очито је, наиме, да је много лакше, психолошки сношљивије бојати се свеколике предметности, која је дата у границама већ датога, у релацијама затеченог, неголи искусити тоталну егзистенцијалну ишчашеност, стати очи у очи с „Ништа које све ништи" (М. Хајдегер), али истовремено омогућује да човјек истински јест тиме што га чини широко отвореним за прамогуће, надолазеће а то значи оно изворно будуће. Бијег од страха, дакле, — у кругу неуротичког поремећаја или ван њега — бијег је из негације свих бића, сваке предметности, бијег је из прапочетнога Ништа као завичајности у битку.

Сличан процес као код бијега из страха у бојазан одвија се вјероватно и при отајственом прелазу из једног „пресуманутога расположења" ка више мање уобличеним суманутим идејама. Сумануте идеје су сигурно, између осталога, и „свеспасавајуће сламке" за које се хвата психотичар у стању „пресуманутога расположења" када овосвјетска датост Нечега уступа мјесто Ничему, који је сам битак што се скрива у бићима, па се његово одсуство појављује као небиће, као Ништа. Суманута идеја је, дакле, сама по себи најчешће супстанцијално ирелевантна. У њеној случајности њена је апсурдност.

У искуству страха, том једином истински радикалном одрицању од свих могућих функ-

=“

МИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПЕЈЗАЖ

ционалности, позитивистичких веза и обавеза, псеџдоумних бројева и симбола којим смо заточени у свом свакодневном битисању, човјек, у ствари, искушава једино истински могућу слободу. „У страху (анксиозности) човјек долази до свијести о својој слободи или, ако се хоће, страх (анксиозност) је начин битка слободе као свијести битка, у страху (анксиозности) слобода у свом битку у питању је за саму себе" (Ж. П. Сартр).

анксиозности човјек се враћа својој завичајности у битку. Тек, наиме, када напустимо спацио-темпоралну одређеност властитога „битка-у-свијету" наша слобода постаје наша властитост. Ако је човјек оно што чини од самога себе, ако се човјек управо стално креира, онда његов избор (самоизбор) или нацрт, пројект (Епшк., ргојећ) постају истински аутентичним као и сама његова егзистенција тек онда ако су зачети и изабрани, када је његова слобода као његова властитост апсолутна, када је сва одговорност за човјека у човјековим рукама. Час човјекове властитости час је његова страха. Смисао, дакле, страха (анксиозности) као сусрета са истином битка појављује се као смисао слободе одлуке, слободе могућности одлуке и избора које он собом носи. А те су могућности суштински двојаке и дихотомичне као што је битно дихотомична и сама природа човјека — од женског и мушкога принципа у свакоме човјеку па све до повијесних дихотомија људскога бића. Страх некога учини продуктивним, некога стерилним. Некоме он представља живот и изузетно вриједног промотора ка све већој властитости, некога он тјера у анонимност колективистичке свијести. Страх, најзад, некога приближи богу а некога самоме себи.

3;

Много је расправљано — од Ж. Моро де Тура до В. Ланге Ајхбаума — о односу неурозе и стваралаштва, односу између душевне болести, са једне, и креативне моћи као такве, с друге стране. Чини се да се тај однос исправно може схватити и интерпретирати управо у свјетлу изнијетих чињеница. Анализа тога односа у контексту управо назначених релација помоћи ће нам, са своје стране, да одговор на постављено питање о изворима страха од неурозе учинимо што експлицитнијим и што више појмљивим.

Видјели смо да је сваки страх (анксиозност) у основи страх пред слободом, страх од слободе, односно да је страх дохваћање Ништа, што су, у ствари, два израза једног те истога значења. Недвојбено је, прије света, да је искуство страха, онако како смо га ми овдје одредили у његовим темељним значајкама, заједничко и неуротичару и умјетнику ствараоцу. И један и други посредством страха поново проналазе и присјећају се оног великог Ништа што се расточило у безличном свакодневном руковању са бићима. И неуротичар — можда и психотичар — и умјетник у тренутку доживљаја страха апсолутно су слободни и утолико апсолутно моћни људи што пред собом и у себи имају све могућности. Човјек у страху заправо и јест човјек као биће могућности, јер егзистенција и јест и може бити дефинисана тек онда, и само по томе, што је и уколико је однос према битку. Будући да се анксиозност јавља онда када је човјек од будућности одвојен властитом слободом, то је онда фундаментална разлика међу протагонистима враћања кроз страх у оно ек-систентно дата у судбини те исте слободе као слободе могућности. Неуротичар и умјетник стваралац као носиоци истога искуства битно се разаикују у њиховој моћи и снази да у слободи и са слободом бивствују. Њихова разлика дата је у разлици односа према могућностима које доноси искуство страха. А које су могућности навластито човјекове, које су могућности примјерене стварној природи човјековог „битка-у-свијету". Сартров одговор је да су све могућности аксиолошки идентичне, те да је човјек у том смислу потпуно слободан према свим могућностима које му се појављују. М. Хајдегер, пак, сматра, да је једина човјекова аутентична могућност да живи „за смрт". К. Јасперс, са своје стране, све могућности види као немогућности да се докучи оно Свеобухватајуће (АПевитоте епде). Пошто су, међутим, све могућности прије свега живљене могућности, то њихову вриједност, њихов вриједносни критериј треба тражити у њима самима. „Могућност која се показује у најблиставијим бојама, али се, након што је неки човјек о њој одлучио и у-

КАЈЕТАН КОВИЧ_ДРНА МОЛИТВА

Дођи,

црна речи,

ти последњи очајно заносни гласу на врху моје свести,

плашљиви и смели гласу

љубави и беса,

гласу чисти као ватра,

гласу бритво,

чуј,

трубе на јуриш.

Сам сам

у шанцу на ивици ноћи.

Немам више златнога копља

ни златнога штита,

А војске долазе на гомиле, похлепне и мрке.

Зато те зовем, речи очаја,

зато те извлачим из каније, последње сечиво,

зато те целивам

црни

голи

мачу.

Црна речи,

идемо на црне богове.

Погледаћу их мирно у лице. Оставићу те на њиховом челу, оставити ћутљиву.

Јер, ја више нећу певати о њима, „они нису вредни речи

ни беле

ни црне.

Превела Роксанда Његуш

чинио је својом, распада м преокреће у те товим рукама, те му о већавала није аутенлична. мотуввосњ, ер. је немогућност. Могућти ДЕ је једном међутим, која се, након што је ] БИ авои одлучена, учвршћује У саои Бив ствовању могућности тако да омогусује по зек свој избор и своју ОдАУКУ, ново; и. увијек 6 правцата моаутентична је могућност, права пр и гућност... Могућност могућности Н та Ри] је и норма сваке могућности. Могући 4 1 се означити именом транстућности може ентална. цендентална _ могућност. _ Трансценд могућност је, дакле, оно што оправдава иу темељује сваки конкретни људски став, сваки избор и одлуку. Неки се избор заправо не оправдава зато што је учињен, но Абе што га је уопште могуће учинити . Абагнано). а неуротичару — или психотичару терет у страху искушане слободе је превелик, и стога пред неухватљивом тјесковои која се крије у њему самоме бјежи у бојазан од дефинисаних предмета, именованога и видљивога непријатеља, у опсесивно понављање извјесних мисли или чина, у конверзивну измјену неке органске функције и сл. Неуротичар као човјек који посједује искуство анксиозности у правом смислу је осуђен на слободу коју то искуство собом доноси, јер не могавши издржати отвореност за изворно будуће, надолазеће могућег непопредмећенога живота, он ту слободу брзо и спремно замјењује са свијетом случајног и безличног, те утолико и апсурдног. Неуротичару, и не само њему, у анксиозности задобијен доживљај слободе много је тежи од добровољно изабранога ропства анонимним законима ничије „пусте земље", неуротичког стешив уШозиза.) Не могавши понијети терет темељне могућности самоизбора, властитости, аутентичне егзистенције, отворености слободе, он веома брзо постаје њен заточеник. Неуротичар, у ствари, постаје заточеник могућности која није трансцендентална могућност, могућности чије битно својство није у томе да стално пружа оно што ју је омогућило. Он се у искуству страха као слободе подаје могућности која није у стању да сама себе порекне, но у сваком новом доживљају страха остаје да се опетује као свагдања афирмација невластитости и неаутентичности. Стога, у овом случају невластита могућност као не-трансцендентална могућност има више човјека, него што човјек има њу.

Са умјетником, ствараоцем уопште, ствар је другачија. Он води херојски живот јер живи са и у слободи. Њему у највећој мјери успјева да у слободи истраје. „Тко- товори о побједиг Истрајавање је све" (Р. М. Рилке). Мјера његове величине мјера је пунине и дужине присуства слободе у њему. У страху он се спознаје тотално слободним, али истовремено позваним да учини аутентичан избор, да свијету кроз једно ново конституисање подари једно ново значење. Карактеристично је, међутим, да колико год је умЈетнику његово дјело средство „подношења" слободе као анксиозности и анксиозности као слободе, оно умјетнику готово увијек значи и нови повратак у срце Ништа које се открива у страху. Сачуваном моћи да ис траје, да (буде у страху као у слободи умјетник је за једно копље увијек изнад свога дјела као објаве, предметпо-материјалне екстерноризације његове темељне моћи стављања у питање свега онога што ту већ напросто јест.

Умјетник, ставаралац уопште, сваки ис тински стваралац, истински је носилац трансцендентадне могућности на овоме свијету.

н се, у ствари, увијек изнова враћа темељ ном искуству анксиозности, зато се и каже да стваралац увијек почиње од Ништа да би створид Нешто. Стваралац, најзал, то постаје очигледно, то је вјечно сачувана, мучно љеет ОНЕ феноменолошке редукци1 А о ОРКЕ предметне датосститутивн 4 врадања кроз страх у консе налвје кад ЈУ Људске природе која ван бића к-систенција, као стајање из

у самој близини битка.

4.

Пн можемо да одговоримо на у почетку озе. с питање о корјенима страха од не аи ( ет ФА неурозе, страх је од анксио. не осјећа! сове, од страха. Човјек се данас кус језа довољно моћним да поднесе пс палленн на о Като У искуству страха. Оп транс је у стању да бивствено прихвати иу ценденталну могућност као своју влас зејана. ту су он се изнад свега нелагодно се страши на сна сталпе могућности, он нешто у и СШшто изван њега, а још више живота коју бе = порекне ову могућност мира у срцу ње ктуслно живи, и не афир денталну мог Кнос “ егзистенције трансценгуби своју ет ост. Зато данашњи човјек и но Нагубљевим 7 бо бит и открива се битеуротича “ езличнОмМ у незнању битка. њега постаје Пе следствено реченом, за њ Пт десити кала би сет А Еј, Па Оно што се, како то каже Све већа. Ћ РаУ дубини његовог бића. слу све мање прија умјетника у том смте ности дјела 2 уважавање естетске вријемоћи ствараоца ја више задивљености птел боди,. Страх о 4 истраје у страху као сло доказ да | 6 (еурозе, коначно, најбољи је је у условима отуђености човјек ан да буде умјетни, и то осопоезију, ројезја, схвати исконском смислу пе „проглуиију, з битка и олјелов-меање

итка бићи; : ; у у Лић). у бићима повијеснога свијета" (В. Сут-

Страх 1 пи ах ; теже ујео постаје очигледно, чувар нај рања, јер. је сти доиста људскога екеспстиности збив чувар битка, истинских могућ

ања и повијести човјека.