Književne novine

Трафика и цртежи Марка Кремановића

САЛОН МУЗЕЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ

КО ЈЕ ДОБАР УМЕТНИК, прави уметник, он је увек у авангарди. То, дакле, није преимућство стилског схватања или хватања корака са временом, већ нечега што стоји иза свега тога. А иза свега тога стоји истинска потреба за истраживањем. Није нам намера да по сваку цену похвалимо оно што данас ствара Марко Крсмановић, јер би он тако поступао, и тако ће поступати без обзира на мишљење критике или јавности. Из простог разлога што другачије не може. То тврдимо на основу чињенице што његова графика има једну јасну развојну линију, отпочету још са његовим првим гвашевима и цртежима од пре десетак година. За оне који га тек данас први пут виде, он се по својим склоностима, и по своме избору, неће много разликовати од неколицине водећих представника наше савремене графике. У ствари, он је усамљеник, како по својој тематици тако и по тежњи да продре у саму суштину материје и да у њој открива извесне самосвесне законитости. Утврдићемо то још на његовим литографијама из 1959, на којима се потреба за интеграцијом органског света заснивала на искуствима надреалиста или метафизичара, откривена и дефинисана у симболима, у чврстим и одређеним формама унутар једног света сновићђења и дубоко уз немирене маште. Све се то мање више кретало на безопасним окрајцима нарације или моралисања, са искреношћу која није била ни случајна ни намерна, али са тежиштем на финим и осећајним тонским фугама и чврстој колористичкој структури. Затим се поредак у схватању конструкције нагло мења, бришући све разлике између мртве и живе материје и све наговештаје у смислу интелектуализирања. Форма постаје једноставнија, рудиментарнија, безмало суштинска, без 06зира да ли је у питању слободна интерпретација или везивање за извесне одређене 06јекте. Поетичност лагано уступа пред рационализмом, али осећање за боју добија и у пуноћи и у монументалности. Пред нама је сада један свет са херметички затвореним збивањем, али коме, за виталност у оквирима пиктуралних елемената, не недостаје извесна узрочност, нека неодређена али наговештена хармонија покрета и збивања, па чак и разлози опстанка. Необични градови са још необичнијим становницима, са једном специфичном урбаном климом, са људима и зградама сраслим и ураслим једни у друго, са аморфном па ипак чврстом материјом и масама у једном савршено уравнотеженомди логичном распореду. Било би једноставно рећи да су то реакције на сурову концентрацију живота на један ограничени простор, на димензије од којих једна потиче из узнемирене психе модерног човека, на време које још у прекантовском стању разара менталпу – структуру појединаца, на неку врсту болног прилагођавања немилосрдном механизму метропола. Мсамљеност је свуда присутна, па чак и у најведријим, најљупкијим, најпрозрачнијим пасажима Крсмановићеве палете, савладане и одређене пуританизмом његовог цртежа и његових волумена. Па ипак, у свему томе има нечега од строге ведрине и неузнемирсне јасности класичног схватања, од сумарне искрености у доживљавању, од непосредности потекле из једне топле и поетске хуманости.

ЦРТЕЖИ ДРАГАНА ЛУБАРДЕ ГАЛЕРИЈА ДОМА ОМЛАДИНЕ

ВЕОМА ЈЕ СМЕЛО од једног младог уметника, који тек почиње каријеру, да носи једно већ славно име. Међутим, по своме дару и по снази свога израза, Драган Лубарда има право да носи без бојазни ма које славно име. Није претерано рећи, и не треба с тиме околишити, да ми до данас још нисмо имали таквог, па чак ни сличног мајстора цртежа. Драган Лубарда то ради врло једноставно, и на његовим линијама нема ничега ни загонетног, ни компликованог, ни стилски неодреБеног. Па ипак, ако има нечега сложенијег, неодређенијег и тежег за анализу, то су у раво његови цртежи. Узалуд се можемо позивати на искуства стечена у проучавању класичних схватања, па чак и на нескромност да на његовим листовима видимо елементарну јасноћу једног Леонарда или једног Маркеа, радови овога младог и необичног цртача измичу нашој потреби за одређивањем и распоређивањем. Он је и традиционалан и савршено модеран у исто време; он своје линије повлачи као од шале, али оне леже на хартији са неком врстом елементарне неумитности и постојаности; он је тесно повезан с о6јективним светом око нас, па ипак нам се чини да пред нама стоји један посебан свет, грандиозан и неухватљив, загонетан и наметљив. Прихватајући своје перо, Лубарда као да се игра и својим и нашим тешкоћама; он црта лако, надахнуто, понекад занесено, понекад врло разложно, и од његових једноставних, обичних потеза пред нама искрсавају конструкције чудесне осећајности и снаге. Тематски, он нагиње поетичности; међутим, његова уметност је у основи драматична, с нечим што подсећа на апокалиптичне Дирерове визије или на потресну патетику једнога Ретела. Он је лак и грациозан по поступку, али свака његова линија потиче из предела обавијених измаглицом сете или меланхолије, и ако се одлучи да нам упути неку поруку, она ће бити горка, резигнирана, оптужујућа. Преко разливених и мобилних снопова његових линија навлачи се, с времена на време, нека једва видљива сенка сумње на постојаност ствари, на вредност уопштених закључака, на прихваћени режим односа, и у тим тренуцима он ће напустити опробано тле објективности да би се винуо у један свет видљив и разумљив само за њета, али потресно стваран по 'убедљивости и далекосежности својих ликовних елемената. Миодраг Коларић

6

СТАРЕ КУЛТУРЕ У ЂЕрРДАШУ

ИЗЛОЖБА У ГАЛЕРИЈИ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

ГЛАВНА ЗАСАУМГА ове изложбе је у томе што су из моћне сенке Лепенског вира изашла на светлост дана и остала ђердапска чуда. Пуне четири године, археолошке екипе траже и проналазе остатке и трагове старих култура и цивилизација збијених на уском простору између планинских венаца и Дунава на линији од Рама до Сипа. Јавности углавном непознат, али врло импресиван је податак да је на Дунаву отворено данас највеће археолошко радилиште у Европи. Двадесет екипа ма двадесет локалитета извлаче на светлост ових наших дана неслућене материјале који ће знатно унапредити наша сазнања о тим далеким временима и обогатити нашу културу и музеје новим благом. То су управо подаци које нам на свој начин презентирају 23 струч. њака у кратким текстовима објављеним у иначе одлично опремљеном и богато илустрованом каталогу ове изложбе. Изложба и почиње бисером Берлапа — Лепенским виром. Ово налазиште, сасвим оправдано, већ је стек. ло светску славу и своје изузетно место у историји и распореду људских култура које су израстале и нестајале на просторима Европе. Представљено је избором из бројне и несвакилашње пластике. Наше поднебље не поз. наје људску културу која је практиковала такав начин уметничког обликовања. Један нестваран свет израста из ових скулптура. Ипак, човек, људски лик основна су инспирација п мотив. Трагајући за изразом или за порукама, како се то данас каже, наћи ћемо да су оне различите и да сигурно произлазе из свакодневног живота, из свакодневне борбе — свих оних стално и данас актуелних људских преокупација. Уметник Лепенског вира није то свакако био по позиву. Клешући тврди облутак и изражавајући у њему своје виђење живота, свој интимни свет, он је само натеран оном незаустављивом унутрашњом људском потребом да снагом талента каже људима своју велику реч. Дакле ради са о оним истим потребама због којих су затим

ИЗ ГАЛЕРИЈА узе са 5

тенерације талентованих људи, стварајући уметност обогаћивали живот својих савременика. На овој изложби скулптуре Лепенског вира после прекида од 7000 година настављају свој живот и своју мисију — опет служе људима. Посетиоце и стручњаке ће свакако обрадовати вест да је у непосредном суседству Лепенског Вира (око 7 км. узводно) откривено ново налазиште исте културе. То је локалитет „Падина" на коме су радови тек отпочели али по првим налазима већ се наслућују велике ствари. На изложби је презентирано неколико предмета са овог локалитета. Праисторијске културе заступљене су и импресивним материјалом са Хајдучке воденице. Реч је о једној некрополи са смишљеним и конструисаним простором за жртвовање. Као култни објекти и овде се појављују примерци камене пластике рађене од обалу“ така. Премда по форми имају сличности са Лепенским, ове скулптуре су битно другачије. Остаје само чињеница да је човек и после 4000 година на овим истим просторима наставио да се изражава у камену потврђујући опет стару истину по којој наслеђе тла надживљава и племена и народе.

Први трајни продор једне античке цивилизације на овај простор догодио се негде крајем 1 века пре наше ере. Вероватно је да су ту прву војску представљале римске легије под вођством Марка Лицинија Краса. Од тога тренутка па све до краја антике, десна. обала Дунава постаје подручје драматичних збивања. Са оне друге стране живели су Дачани, племе које је итекако угрожавало интересе империје. Домицијан их није умирио. Трајан је у томе успео потпуно. Међутим, У Ш веку долазе нова искушења и Аурелијан доноси мудру одлуку да напусти дачке територије, да боље утврди десну обалу. Од тада Дунав на овом сектору постаје северна граница царства, граница од виталног значаја. Римљани су и раније а нарочито од тада градили врло много на Бердапу. Подизали су тврЂаве. Бердапске археолошке екипе су отко. пале неколико највећих и најважнијих, Пластичне представе у основама и велики фото„снимци, оживели су их поново у галерији У Кнез Михаиловој улици. Данас у Европи нигде нема тако добро очуваних римских и рановизантијских утврђења. Бедеми на некима о њих, високи су и преко пет метара. Већ идуће године високе воде Дунава заувек ће покрити Салдум, Чезаву, Босман, Бољетин, Равну, Хајдучку воденицу. Бердап није далеко. Требало би да наши људи искористе задњу прилику да виде једно од светских чуда у Бердапу — римске тврђаве. Изванредан је онај тзв. музејски материјал откривен у овим објектима. Поједини комади добили би почасна места и у великим светским музејима. Истичем само, примера ради, статуету Нептуна са Караташа. У њој је синтетизовано упорно настојање класичне римске уметности да се отме заводљивим чарима хеленских утицаја. Срећом то настојање је остало без резултата. На статџети су у свом најплеменитијем изразу заступљене све најлепше одлике хеленизма. Владимир. Кондић

ВЕРА У ВЕРОСЛАВУ

ПРАВЕЋИ једанпут давно неки документарни филм о не знам више чему, имао сам ретку прилику да данима затворен у пројекционој дворани прегледам огроман број послератних журнала и филмских новости. Тако сам сазнао да се у периоду од 1945. до 1948. године није догодило ниједно убиство, никаква крађа, венчање, да се нико није насмејао, љубио, љутио, напио; једном речју — читаво то време грађани наше домовине седели су испод застава и чојом прекривених столова ташштући и дижући повремено руке. Један сасвим чудан призор! Из читаве те огромне продукције једва сам успео да издвојим неколико сцена, од којих је једна стварно значила прекретницу у нашој документарној кинематографији; загрљени човек и жена у кратком кадру посматрали су залазак сунца испред синдикалног одмаралишта на неком језеру.

Гледајући толико хваљени телевизијски Дневник опажам невероватну промену набоље. Говорници који су своје прве приступне беседе одржали одевени у партизанске блузе са реверима кошуља пажљиво избаченим преко оковратника, данас су обучени у елегантна одела. Још нешто: старе микрофоне који крче и звижде (Телефункен), заменили су чопори електронских справа савршеног звука. Иначе, и даље се седи и даље се дижу руке. Телевизијски репортери просто немају храбрости да не оду на све те састанке, симпозијуме, саветовања и семинаре. Они су толико заузети сликањем говорника и њихових хартија, а затим уважених слушача првог реда скупа, да не примећују да се напољу дешавају пожари, поплаве, земљотреси, комедије, да људи живе далеко од тих увек истих састанака са микрофонима и заставама.

Не схватајући суштину те телевизијско–информативне досаде, гледаоци сав свој гнев сваљују на водитеље Дневника, а посебно на љупку Верославу Тадић, као да је она направила свет око себе, а не свет њу. Узимам је из свег срца у заштиту! Зар је Верослава крива што се не смеје2 Па нас су још Ол првог разреда основне школе учили да је грех смејати се, а највећа врлина бити озбиљан пионир. Треба ли да вас подсећам на то време2 Учили су нас, такође, да је најпионирскија и најнапреднија ствар одати најбољег друга који ти је шапнуо на часу да те спасе, а да је његово прикривање антисоцијалистички-либерално-конзервативно-анархично-буржо- аски догматизам; учили су нас, такође, да треба оштро искритиковати оца ако идејно згретаи, одрећи се мајке ако иде код фризера (Салон д Пари") бацити брату ћебе преко главе и убити Бога у њему, ако носи запад њачки уске панталоне. И шта сад хоћете» Да се Верослава смеје2 Да телевизијски Дневник има више духа, а мање досаде2 Зашто се онда нисте родили као Французи2 Зашто ви немате духа2 Затпто говорници са телевизије немају духа2 Треба ли Верослава, која је као и ја озбиљно схватила лекције из детињства, да вас засмејава, да вади за вас кестење из ватре2

Је ли Верослава крива што. сви форуми захтевају да приликом састанака буду телевизијски овековечени попут матураната Трговачке академије у Суботици који окружени око својих наставника са правим лептирима уместо лептир машни красе урамљени излоте посластичарница овога дивног града2 На крају, питам вас — да ли је наша Верослава крива што је озбиљно схватила лекције ко-

ОБМАНА

Никола Поповски

У димној кутији дана и ноћи сунчево око

Па ми гори гори гори гори

Комету

ухватићу у лету да ми тело не рани

МИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПРЕЛУДИЈУМ ЗА ПОЉУБАЦ

читав поредак ствари, свеавила да се по хијерархијне сме најпре сликати ва. а тек онда председавајући,

јим су је учили, ту озбиљност пр ском реду никада ХротеОРЦ У СНА п атног МУ ада сте нас 1946. године ошишане до главе слали са екскурзијама да први пут видимо море, морали смо улазити џ воду на звиждук пиштаљке васпитача и излазити из ње тако. ће на звиждук. Ја сам тада отпливао сувише далеко да бих могао на време да 0: вратим, али Верослава је сигуран сам, увек била тачна. Зато ја и пишем У „Књижевним новинама“, а Веростава прича на телевизији. И то јој је хвала, после свега2 Досадна вам је, кажете, а цело време вас је слушала, све ове године, за време свих оних првених кутића,

пионирских градова,

омладинских руководи.

мали ЕбраН

лаца, прелазних заставица, за време оних „На пругу, на пруту... .' и после — за све то време док смо ми остали упадали из грешке у грешку. Ето како се враћа добро владање!

Да вам право кажем, више бих волео да моје ћерке постану Верославе Тадић, него Оље Ивањицки и Оливере Вучо. Имао бих свакако мирнију старост када за то дође време.

Јер, ја имам вере у Верославу!

Шта кажете2 — хоћете да се понекад насмеши2 Шта има ту смешно

Церекаће се онај ко после двадесетак година буде прегледао данашње телевизијске журнале да би направио „Времеплов". Видеће све те људе како поднимљени седе и хватају белешке говора својих претпостављених, које су им сами својеручно писали. Вилеђе редове флаша киселе воде „Три срца" на политираним столовима, видеће новинаре са кожним портфељима како пију бесплатне кафе, вилеће јастучиће на којима се ваљушкају размажене маказе што пресецају траке, саз наће ко је све стигао на сурчински аеродром, вилеће како увек исто безимено лице додаје попут министранта у светом обреду наливперо да би се потписао неки уговор, увериће се да је то било готово надреалистичко време у коме је било много важније донети на првом месту вест да је трећи секретар отпратио другог секретара који је са железничке... станице кренуо у посету петом секретару, а тек при крају да су слепи малишани седели беспомоћно у свом дому који гори, не вилећи пламен, али осећајући његову врелину пред угашеним очима.

Стварно, не разумем због чета би Верослава требало да се смешка, када ту не види ништа смешно ни

Момо Капор

Да ми тори гори тори

У тамној кутији

ноћи сунце међу звездама

Шума

Зашто орла у љусци Да кљује чавка

Под крилом сунца И змија се свлачи

Зашто мрави без дара Ако се небо изоблачи

И под земљом је тешко Без лисичјег дара

Са осмехом

Умиру људи са осмехом

Кад их видим ; глава ми изненада расте ~

Ја сам ти — бојим се Ти ниси ја — бојим се

Не видим нигде ни ковчег у ни покров

Можда смех и не долази по мене

Попећу се на пањ

да будем даље, 1 пала , још даље од