Književne novine

УЗ ПРЕМИЈЕРУ „БЕКЕТА" ЖАНА АНУЈА У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ СМР ТИ

ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА „УЗРОК СМРТИ НЕ ПОМИЊАТИ" ЈОВАНА ЖИ-

ИСТОРИЈА је театар! На овом уверењу ансамба годинама доказује своју приврженост великим спектаклима и драмама изузетних страсти. Данас нам се такав репертоар намеће готово као дар по обичајном праву. Народно позориште се у њему осећа супериорно и зато у поставци Анујевог „Бекета“ жеди да види нешто од своје моћи, пркоса, опсена и вредности.

Ова представа отуда делује у извесном смислу чак и симболично: све је припремљено са великим амбицијама и помпезношћу, уводне сцене се играју са наглашеним полетом и упечатљивошћу, а затим настају лутања, недоумице, искрсавају естетички проблеми да би негде у дубокој ноћи актери, уз помоћ познатих конвенција, једва привели крају само збивање. Успех» Све зависи од тога како ко гледа на ову врсту традиционалног и сасвим овешталог сценског приповедања. „Бекет" представља, у ствари, веома вешто постављену замку: историјски миље, занимљива фабула, мало познати и бизарни догађаји, два снажна и необична лика и низ савремених асоцијација. Зар је онда чудно

што су редитељ и глумци поверовали да им се у рукама налази текст театарских могућности.

несвакидашњих Борозан није скри-

вао расположење и умео је да га пренесе на своје сараднике. Владимир Маренић је обликовао простор и патине старих катедрала и замкова на упечатљив и оперски маестетичан начин. Душан Ристић је костимима дао жељене боје и линије тако да су се глумци на сцени могли осећати крајње природно. Све. је 19 Допуњавала музика Војислава Ко.

мавте и > 5 а За. редитеља су, међутим, тек тада настали. прави проблеми: да ли остати код једне сасвим субјективне интерпретације овог материјала и покушати да се открије оно што је живо, егзистентно и људски вредно или дословно тумачити сваку пишчеву реплику2 Борозан се одлучио за ово друго и тако потврдио јоп: једином своје веровање у Анујеве речи. Тај веристички начин приповедања ко: ји се не обазире на време и стварна значења у својој дескрипцији, није заборавио чак ни тачке и запете тако да свако без напора може сагледати шта се пред њим налази. У комаду нема оне некад познате и веома цењене Др бриткости духа, упаљиве мисли, јасноће и задивљујуће метафоричности. Чак и Лепота наговештена извесним призорима брзо нестаје или бледи пред многобројним проблемима, физичким радњама и одсуством оних суштинских стања на којима би требало ла почива само збивање. Текст је фељтонистички површан, анахроничан а претенциозан, и уопштен у својим психолошким медитацијама које често остају у домену тривијалности. (Бесмислено дуго варирање теме о првим виљушкама).

Заправо, овде постоје само две личности Краљ и Бекет — а све остало су мање-више епизоде које илуструју збивање или га 06јашњавају и припремају. Борозан је остао са свима и никог није могао да жртвује, а тамо где су то глумци желели — дозвољавао је чак и импровизацију. Неједнакост стила је очигледна чак и у сценама које непосредно окружују главне актере: господа барони из краљеве пратње били су свуда само неартикулисана маса, односи са породицом крајње упрошћени, а призор са Бекетовом љубавницом готово дилетантски у својој укочености и намештености. Међу тим стилским рогобатностима посебно вређа неколико карикатура (она са Папом је просто сценски неподношљива). Много се, поред тога инсистирало на хронологији, а то је једна од пред; расуда овог стила, који савремена сцена све теже подноси. Све је то окаменило људе, збивање учинило тромим, тако да се на тренутак стицао утисак о сликама уместо динамизираним деловима једне целовите структуре, као да су за наш доживљај примарне све те несносне појединости,

Редитељ је уочио да писац уплиће у збивање разне идеје и реминисценције. Определити се за ма коју он њих чинило му се, у расположењу којем је подлегао, немогућним, јер убрзо би дошло до једностраности, нејасноћа или нежељених обрта. Одлучио се стога на пуно осветљавање свега и свачега, отварајући тако и нехотице врата извесној мисаоној стихији и конфузији. Борозан. је себе просто жртвовао писцу, сасвим непотребно и безразложно, јер да је своју пажњу концентрисао на главне ликове и оно' што одређује њихово постојање добил" бисмо далеко ефектнију, изражајнију и уметнички егзистентнију представу. Овако је чак и она полазна концепција о два карактера (Краљу и Будали) и измењеним улога "а остала неразвијена и без одређеног креативног третмана, па је природно што са изгубила у овој гтломазној хроници која није ни довољно историјска а ни савремена.

Милан Пузић је уложио велики ТРУд У оживљавање лика овог необичног Краља и деловао је на сцени веома сигурно, чак су. периорно, настојећи да у ситуацијама које су доста театралне буде максимално природан и једноставан. Знао је да се чак самовољно поигра са статичношћу појединих призора и интензивира ритам — али се и сам често осећао беспомоћан у лавиринтима који маме глумца, али му не дозвољавају да живи свој прави живот на сцени. Отуда извесни поступци и реакције које можда излазе из граница дозвољеног у његовој краљевској улози. Али и ту тешко да се може говорити о једностраности, јер у игри и односима са околином он зна да буде не само распустан и самовољан већ и одлучан, безобзиран. и нимало сентиментадан. Тај Краљ има два лица: једно за своју најближу околину, а друго 3: Бекета којег воли на чудан начин — тежак за мотивисање уколико се не прибегава фи. зиолошком извитоперивању изворних емоција.

Јован Милићевић је своју улогу градио на контрасту. Отуд његовом Бекету није сметало што се понекад превише дуго задржавао у свечаној и краљевској пози, што је давао утисак човека предодређеног за вишу и значајнију функцију и у томе, када дође тренутак, сасвим отворено уживао. Али је ипак сувише и непотребно исказивао своју резервисаност према краљу — тако да је Бекет у том концепту сасвим негативан човек. Милићевић је томе доследан и делује у многим призорима веома убедљиво, тако да је ово неоспорно једно од његових бољих остварења.

Од осталих улога издваја се она француског краља Луја коју је Џавле Минчић дао у једном замаху, у некој необичној мешавини персифлаже и природне довитљивости, необично свеже и ефектно. Ту су још Предраг Тасовац (Жилбер Фолио), Божидар Дрнић (Надбискуп), Миша Волић (Бискуп) Богдан Михајловић (Мали калуђер), Нада Борозан (Краљица) и Дивна Боковић (Мајка).

Извођење „Бекета" још једном подсећа да спектакли ове врсте не могу бити сами себи сврха: они морају да подстакну позориште на превазилажење традиционалних форми израза и изналажење сасвим нових, моћнијих п прихватљивијих. Није ли време да право на коме инсистира Народно позориште прерасте у његову обавезу2

Петар Волк

ВАНОВИБА

У ФАКТОГРАФСКОЈ основи овога филма лежи један сасвим необичан и непоновљив мотив: једно српско село 1941, у времену када су владали насиље и смрт, после немачког погрома у коме је страдала већина његових житеља, буквално се завија у црнину. Фабула која ће произићи из овога мотива још је бизарнија: сеоски бојаџија Михаило жели да помогне свом народу да, у складу са обичајима, ожали своје мртве, али не налази Аовољно црнила за бојење платна пошто смрт, у свом монструозном налету, брже ради од њега. Све оно што даље следи у развоју ове приче, сва она трагика којом су аутори овота филма захватили збивања и људе, укратко цела фабула филма, само је метафорички уобличена истина о рату и. окупацији — о ономе времену у коме су, како песник каже, „живи завидели мртвима".

Помама насиља, страх, понижења и силовања, масовне егзекуције и оргије смрти то су психолошки и емоционални комплекси овога филма који је, у ствари, једна трагична поема о страдању и смрти којој су подреБена сва настојања режије да се, како третманом тако и средствима којима се служи, обележе њена злослутна знамења. Зато филм Јована Живановића доживљавамо, пре свега, као једну врсту реквијема свим мртвим У протеклом рату и свим ратовима, а он истовремено оцртава и једну потресну фреску У којој се људско страдање проузроковано ратом показује готово као човеков историјски фатум.

Као мото филма исписане су речи: „О рату, да ратова не буде; поменуло се, не повратило се. Дабогда!" — Ове речи, као фрагменти неке народне бајалице или одјеци молитве, опомињу на стравичну оргију смрти којој ћемо касније присуствовати у филму. Затим следе кадрови уводне секвенце са изгребаним очима иконе фресака, воштаницама које догоревају, ехом црквених звона и мртвачким сандуцима, двориштем сеоског бојаџије Михаила чије ће живе боје прамења вуне убрзо згаснути у јединствен прни тон, и песма столара Јагоша који, већ огуглао на масовне смрти, пева уз ренде правећи мртвачки сан:

МИЛАН ПУЗИЋ ИМ ЈОВАН МИЛИБЕВИЋ У АНУЈЕВОЈ ДРАМИ „БЕКЕТ“ (СНИМИО М. КРСТИЋ)

, бара

РЕД ЛИЦЕМ

дук за чича Средоја, јединог човека у селу који је умро од природне смрти. Насиље и смрт су, према томе, основни мотиви и покретачп овога филма: они образују супстанцу његове трагичне поезије, вребају као утваре одасвул, одзвањају у потмулим акордима амтургијских хорова, у песми слепог борца из првог светског рата и у народним бајалицама. Немци одводе на стрељање све мушке главе из села, сем слепих и обогаљених, бојаџије Михаила и сеоског трговца. Млади не-

мачки официр слика фото-апаратом своје жртве као успомену на дане проведене у Србији, а сеоском попу издаје наређење: „Узрок смрти не помињати, ни у црквеним књигама, ни у молитвама... ,"

Међутим, искушење које је овакав посту-

пак режије вукло у претерану патетику и ритуално метанисање пред смрћу, на жалост није изостало. Џоетски разломљену фабулу коју је понудио сценарио Бранка В. Радичевића, Јован Живановић често није успевао да згусне у јединствен ритам збивања, већ је низом обредних сцена стално подизао температуру филма, било да је инсистирао на'звучној прат. њи хорова, сталном штектању митраљеза и детонацијама у офф-у, или на визуелном дОживљају црквених ентеријера уз пламсање многобројних свећа и обредне молитве. Црнило, восак, тамјан, звукове звона, све то доживљавамо као сталне атрибуте овога филма који описује мистично тајанство смрти и тратику и достојанство страдања.

Логика овог филма почива, осим тога, на једном привидном парадоксу: док су многи његови елементи — ритам збивања, мизанкадар, звучна кулиса, сценографија — донекле стилизовани, његов израз у појединим сценама је крајње натуралистички по свом основном обележју. Ти делови филма се појављују као елементарни знаци насиља које рат собом доноси (инсистирање на сценама силовања, као и на трагичној судбини младе жене

- и жене уопште у хаосу рата). Те сцене услед

стилизоване фактуре целога филма имају жесток натуралистички ефекат који је још појачан израженијим акцентима глуме.

На том плану највише су постигли Беким Фехмиу и Оливера Вучо: постављени изван монструозне игре смрти са којом су стално суочени њихови суседи и за нијансу стварнији од осталих личности, ликови Михаила и Марије које су они донели имали су стварније језгро, блиско реалистичкој интерпретацији. У том погледу нарочито изненађује Оливера Вучо која се, овога пута, у улози која је захтевала непатворени драмски израз, представља у сасвим новом светлу.

ХМ оваквом филму, у коме стално осећамо фауоресцентно присуство смрти у чијој се сабласној светлости сви поступци људи своде на одавање поште њеној свемоћи, многи су били склони да препознају једну врсту дефетизма, апологију православљу и литургијске садржаје, што је и обележило судбину овог филма на пулском фестивалу, као и све предрасуде које су се нагомилале око њега. Морамо признати, међутим, да Живановићев филм проширује филмско виђење рата и прилази му из досада неоткривених углова, откривајући истину о једном времену у форми стилизоване поеме у којој се постепено губе, претапају и сажимају границе између реалног и имагинарног, између привида сна и грубе стварности коју доноси рат.

Те паклене визије смрти, кошмарна узнемирења и призори села завијеног у црне заставе, са бојаџијом који сахрањује сина јединца у белом покрову, често зазвуче претераном дозом патоса, али им не можемо одрицати искрену емоцију, импресивну ликовну фактуру и оригиналност инспирације. Што се тиче литургијских хорова, њих често осетимо као халуцинантни ехо иреалних ритуала смрти, као једну врсту понорног гласа који се, попут античког хора, надовезује на драмску акцију.

Природно је да је режија од глумаца захтевала да помире елементе стилизованог поступка са психолошким тумачењем својих ликова, што није био нимало лак задатак: тако

је Беким Фехмиу у своме бојаџији Михаилу

успевао да оствари ретку емоционалну непосредност, док је црноберзијанац Бате Живојиновића био истовремено и мала карактер. на студија и карикатурна скица.

Богдан Калафатовић

«5

уда