Književne novine

БЕЗ КУЛТУРНЕ | ПОЛИТИКЕ _

ОВОГТОДИШЊА СКУПШТИНА Културно-просветне заједнице Београда била је, можда, мање спектакуларна од неких ранијих, али зато не и мање корисна. Оно што је битно јесте чињеница да се на њој више разговарало о појединачним иницијативама, да су се више давали практични предлози како ће једна оваква. организација у нашем садашњем тренутку да делује, него што су се понављале неке општепознате и општепризнате истине без којих ниједан скуп о култури не може да пробе. Понекад се чинило да целој диску. сији недостаје једна чврста теоријска подлога као што је понекад могао да се добије утисак да учесници дискусије сматрају све битне проблеме културног живота нашег главног града решеним и да остаје само да се учине још неке ситне коректуре па да Београд постане најсрећнији град на свету. Али када се посматра дискусија у целини, почев од извештаја и реферата у којима су се сумирали резултати и набрајали проблеми културног живота нашег главног града, па до практичних питања која се могу решити у року од неколико сати и која су остала нерешена досад само зато што их се нико није сетио, онда се добија утисак да је разговор у целини био много кориснији нето што је то по неким појединачним иступањима могло да се закључи.

Пре света, оно што јв битно јесте да се истицала потреба чвршћег повезивања културних радника са одређеним културним акцијама. Чуо се глас да се мишљења стручњака не поштују у ооожнОј мери, као што се чуло и мишљење да један део одговорности за такву ситуацију лежи и на самим стручњацима. Разматрао се акциони програм Културно-просветне заједнице Београда о уређењу града и чуо се низ практичних предлога о томе како да Београд постане лепши, пријатнији и уређенији град. Уз тај практични разговор текао је дијалог и о питањима образовања, довођења у склад школских програма и општег образовања ученика, разматрана су питања о томе како културу приближити непосредном произвођачу и учинити да се глас непосредног произвођача у подржавању културних акција не само више чује него и више слуша.

"Било би погрешно закључити да није било покренуто и неколико кљу“ чних творијских питања. Сматрало се да је задатак Културнотросветне заједнице између осталог и то да покуша да изради једну чврсту скалу културних вредности и да акције вреднује по том свом критеријуму. Наша спољна политика, на пример, има своје одређене принципе; целокупно наше друштво има један заједнички идеал — комунизам. Добија се понекад утисак да наша културна политика нема тако јасно одређене принципе као, рецимо, спољна политика, и да истовремено нема тако прецизиране циљеве као што их има наше друштво. Ти теоријски приступа нашој културној политици и по.“ кушај једне свестраније, теоријске анализе наше културне ситуације, представљали су изванредно корисну допуну дискусије о практичним циљевима Културно-просветне зајед-

нице.

Рад Културно-просветне заједнице (Београда у протекле две тодине у целини оцењује се као позитиван. Могло је да се осети да многе иницијативе које је Културно-просветна. заједница покренула, и многе акције У које се укључила, треба наставити као што је неопходно предузимати стално. нове иницијативе и укључи“ вати се у све акције у којима рад Културно-просветне заједнице може да буде користан. Приликом финансирања културе, приликом формира“ ња | заједница културе, расподеле средстава за културу, школство и образовање, треба изградити чврсте критеријуме и у оквиру тих критеријума водити једну одређену кул“ турну политику. При изградњи тих критеријума Културно-просветне заједнице могу много да допринесу не само критичким примедбама на одређене законске предлоге и допуна“ ма предложених одлука, већ и иницијативама за доношење нових за кона и одлука, за покретање акција које би имале за циљ да пронађу нове путеве финансирања културе, да открију нове могућности пласмана културних вредности и да доведу, не до чвршћег повезивања културе широких слојева, него до интеграције културе у свакидашњи живот сваког човека. (

Што више буду јачали самоупрсв“ ни односи, што више посленици културе буду постајали носиоци културног живота, што више буде преовлаЊивао самоуправни систем у нашем друштву то ће се и ови задаци лакше остверивати. Културно-просветне заједнице морају у том периоду да еволуирају и да постану, оно што већ постепено постају, организације културе које ће у самоуправном друштву бити креатори културне политике и истовремено они који ауто. черемрану политику сами спроводе.

Ф Ф Ф : Ф Ф Ф Ф Ф Ф 3

> Ф

3 5

Ф 9 2

Књижевне новине

БЕОГРАД, 12. АПРИЛ 1969. Година ХХТ. Број 351. Лист Цена 1,50 динар.

излази сваке друге суботе.

ДУГ _ ПЕСНИКУ

ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ

„Судба ти је и моја позната, Мислим, нема подобне на земљи;

До вратах сам изника Тартара,

Ад на мене са проклетством риче.. х'

_ (Његош, „Ауча. Микрокозма“ — Просвета) „Па зато немој мислит о томе

да ваља твоја реч а друга ничија.

Јер мисли ~ ко да памет има само он, празнина из. њег зјапи кад се открије. МИ мудар човек не треба се стидети да учи много и да не претера.

. . » ~ . . • .

опусти зато м промени заповест!

Семосион си — морам те осудити. Попусти мртвом!,..“ (Из Софокла)

ДОК ЧИТАМО жустре полемике око једног узнемиреног гроба и ослушкујемо гневне поруке упућене цетињском манастиру — нечујно домиле на наш сто, међу посвађане новине, једна смерна, благородна, већ пожутеда књига: сведочанство о свету јучерашњем. Са сликом манастира цетињског и гроба на врху Ловћена помеша се слика властединске куће и чудесне хумке у Јасној Пољани. Поново, ко зна који пут, читамо ходочасников запис:

„Ништа величанственије, ништа дирљивије нисам видео у Русији од Толстојевог гроба. По страни и усамљено лежи то место коме се поклоник упућује као светињи, обгрљено шумом. Узана пешачка стаза води до те узвишице, која је само један згрнути правоугаоник земље, који нико не чува ни не надгледа, који сенком закриљује само неколико великих дрвета. Та високо израсла дрвета засадио је сам Лав Толстој. Брат му Николај и он слушали су као дечаци од некакве сеоске жене гатку да место на коме човек засади дрвеће постаје местом среће. Тако су они, напола у игри, засадили неколико младица. Тек касније се старац опоменуо тог чудесног обећања, и сместа изразио жељу да буде сахрањен под тлм дрвећем што га је сам посадио. То је и учињено, сасвим према његовој вољи, и тај гроб је са својом дирљивом јед-

ноставношћу најимпресивнији међу.

свима на свету... Без крста,. без надгробне плоче, без натписа. „Без

имено је сахрањен велики човек... Ништа не бди над последњим .спо-·

којем вечно неспокојнога, сем стра: хопоштовања људи. Док се иначе око.

раскоши гробова тиска радозналост, ·

овде супериорна једноставност зау-

ставља вољу за гледањем... Ни На-:

полеонова крипта под мраморним. сводом Инвалида, ни Гетеов лес У Кнежевском маузолеју, ни они: над

гробни споменици у Вестминстерској

опатији — не потресају својим изгледом толико као тај дивно ђут љиви, дирљиво безимени гроб“ негде у шуми, око кога само ветар шапуће

и који и сам стоји без поруке и без речи".

Какву би ужасну грубост починила Русија кад би се оглушила о вољу „Лава“ Толстоја па на месту једва приметне и безимене хумке подигла тешки патетични маузолеј! Цело просвећено човечанство било би узнемирено и запрепашћено. Јер велики песник не припада само свом завичају и свом племену: он је гласник људског рода, његова домовина је Свет, Земља. А обичај је на нашој планети, и у примитивним и у културним срединама, да се последња воља смртникова, па и песникова, поштује.

Један маузолеј, маузолеј од речи, подигла је Његошу Исидора Секулић. На њеној хумци, у Топчидерском гробљу, нема ни плоче ни споменика. Желела је да буде сахрањена једноставно, да само прост дрвени крст, забоден у земљу, обележава — док не иструли — место где почива. Зар би Исидорини поштоваоци смели сад исправљати њен тестамент, довлачити камен, зидати јој гробницу 2 Војвођанка је желела да се сједини са земљом. Његош — са тлом на ком је он растао, у јед ноставној капели од камена коју је сам себи наменио.

Зашто да се о овако потресним питањима, о којима је пристојно само тихо и смерно говорити, расправља бучно на улицама и трговима2 Зашто да се-не послушају стручњаци, уметници и историчари, људи од знања и укуса2 Зашто од старог и светог гроба у коме почива једна вечитост, правити прозаични проблем дневне политике2 Зашто без нуж-

де стварати мучне моралне "дилеме2:

Зашто не наћи складно решење које ће сви поздравити и сви подржати!

Треба ли још примера, а безброј.

их је, који нам могу послужити као путоказиг Французи подигоше у Паризу, на Брду свете Геновеве, Пантеон на коме стоји натпис: „Вели-

ким људима захвална отаџбина". ТУ.

почивоју Виктор Иго и Зола, многи знаменити и доста полузаборављених. Осећање поштовања, мере и У куса рекло је Французима да не ископавају кости највећих духова "ранијих епоха, да респектују њихов мир и не преносе их у Пантеон. Та-

ко. у храму великана нема најзна- : менитијих међу генијима: ни Модли. : „јвра, ни Корнеја, ни, Лафонтена, ни

Паскала, ни Расина, ни... дуго бис мо; могли нисати слична имена. Пас кал и Расин десетина метара. од Пантеона, на

леже само неколико -

А кад је реч о споменицима у част песника — за њих места има на претек, и на планинама, и у до линама, и на трговима наших доста сивих и сиромашних градова, који за лепотом и светилиштима чезну. Уз више добре воље, смирености и широкогрудости, лако би се нашао подесан простор за Мештровићево дело. Да врх Ловћена то није, не само стога што је капела с њим срасла, јасно су рекли стручњаци,.а то је очигледно и за сваки трезвен поглед. Сам Ловћен је споменик створен руком природе. Сад људска рука хоће да га теше и изнова обликује, прилагобавајући та изненадном тешком госту. Плапина треба да издржи шокове веш тачких земљотреса. А ново светилиште — да сатре старо! Чему та ис кључивост, то: или-или, кад може да буде и једно и другог У питању

је страст од које смо превише патили у својој трагичној историји. Смисао за хармонију, осећај за континуитет, дух толеранције — за нас су, изгледа, недостижни. А хуманизма без њих — нема.

Још није касно да се за грандиозно. Мештровићево дело нађе достојно место и да се избегне историјски грех. Нек. песник „Огледала српског", „Вијенца“ и „Луче' има у свом завичају више споменика — зашто само један, и то по ненадокнадиву цену жртвовања старијег2 Нек ничу плоче, записи, белези где год је песник крочио. Али се чувајмо непромишљених · одлука, претеривања и неукуса због којих ћемо сутра, ми и наши потомци, црвенети! Ово није сувишно истаћи јер је за последњих сто педесет година пашег на-

Наставак на 2. страни

О МАТИЦИ СРПСКОЈ ДАНАС

ПОКРАЈИНСКА НАМ

(О ПШТЕНАРОДНА

ЖИВАН МИЛИСАВАЦ

Пре четврт столећа, тачније у је сен 1945. године, појавила. се у Новом Саду књижица под насловом „О Матици српској данас“, са крулно одштампаном управо оном речју данас. Та књижица је дала оцену — негативну — дотадашњој Ма тици и покушала да сугерише неке идеје за будући њен програм. Неке од тих идеја су у потпуности остварене, неке тек делимично, а неке су занемарене и одбачене. Једно од питања, међутим, увек присутних а никада не постављаних на дневни ред. било је и јесте: је ли то покрајинска, српска или југословенска организација2 Данас, после једног периода веома успешног рада и развоја, а у при-

ликама када се многе историјске и

истом тргу У шркви „Светог Стевана 2,288

на! Брду“. Заиста би то био мали и5

лак" посао: пренети прах њихов у величанствену крипту Пантеона. Некултура и неукус вероватно би то учинили. У Француској, се. тако нештогније могло догодити, Јер неписани је закон да се гробови у капелама и "црквама не руше, да се-мир покојинка не ремети, да се последња воља поштује.

ОРГАНИЗАЦИЈА

научне чињенице и поставке подвртавају поновном испитивању и понов ном оцењивању, добро је повести раз говор и о Матици српској данас, 0 њеном положају у савременом друштву, о њеним програмима и плановима, о њеном односу према многим отвореним културним и научним питањима у нашој земљи. Нека, у 0вом тренутку, једна од тема нашег разговора буде питање: да ли је Матица српска регионална, покрајинска, или општенародна организација»

Ово питање нигде није постављено јавно, али је оно присутно у свести многих активних Матичиних сарадника и многих друштвених фактора средине у којој се она налази.

Наставак на 2. страни

ТИ 75,

ЦРТЕЖЕ У ОВОМ БРОЈУ ИЗРАДИО АЛЕКСАНДАР БРУСИЛОВСКИ