Književne novine

ДРАГОЉУБ ГОЛУБОВИЋ

СУСРЕТИ СА ЉУДИМА КОЈИ МИСЛЕ

Знамо ли колико не знамо

ШТА ИМА ДА НАМ ПОРУЧИ „ПЕСНИК ЖИВОТНИХ ТАЈНИ“, БИОЛОГ СВЕТСКОГ ГЛАИСА, АКАДЕМИК ДР ПЕТАР МАРТИНОВИЋ

Увек је пријатно срести човека који мисли. Тиме не желим одмах да кажем: дакле, и — постоји.

Али, реч је о човеку који већ пет деценија са дубоким немиром какав може да носи у себи само један прави научник, проучава то што постоји као најчудеснији произ вод живе материје и што ми тако једноставно зовемо — човек.

Ко је он2 Од куда долази2 Куда иде2

Један биолог који најбоље разуме та питања зна да на њих не зна да одговори. И чак се „усуђује“ да мисли да човек можда неће никад наћи одговор на та питања.

Да ли је ту, у томе његова трагедија, или разлог вечног трагања да продре у највећу тајну која га окружује — у живот, у несхватљиву живу материју.

5 „Ако постоји чудо у природи, — каже он, онда је то живо биће."

ПРИПАДАМО ЛИ СТАРОМ, УКОЧЕНОМ СВЕТУ

Како је природа из ничега створила живу материју2 Одакле долази то биће — човек2 Из материје» А од куда она2 Да ли је праисконска материја имала способност да оживи, па је затим изгубила ту моћ, коју ми данас не можемо ни да појмимо2 Да ли ми припадамо једном старом, укоченом, устаљеном свету, пресахлом у својим новаторским мотућностима, који је, пошто је једном заувек произвео живе облике, знао једино да их умножава у бесконачном броју примерака, као што се пита Жан Ростан у „мислима једног биолога" и каже: „Из доба у доба, човек се није органски продуховио. Човечанство, тај вечити почетак, не сазрева у својој пути.

Врло се често каже да је човек најдрагоценија творевина природе, а он је, рећи ће нам наш саговорник — њен највећи парадокс.

Човек који зна да потчињава природу, ко ји се спрема да насели васиону, човек који преображава читава географска подручја, мења токове река, улази у тајне микросвета — атома и његовог језгра, у тајне васионе, од космичног пространства око наше планете, до бескрајно удаљених галаксија, не уме да управља сопственом организацијом живота — својим наслеђем.

Колико се данас зна о прасменама у најситнијим јединицама наслеђа, у гтенима2 А оне претходе настанку сваког новог бића.

Тражећи одговоре на ова и друга питања, дошао сам једног дана до човека који у нашој светској науци значи име и који се заједно са највећим биолозима „света убраја данас у „песнике животних тајни". “познао

> ; офефњеФењфња сдфефееевевоњоеевевеввовеоее Фоо Фе “

Директор Танасије Младеновић, Главни в одговорни уредник Зоран Глушчевић, Техничко-умет пичка опрема Арагомир Димитријевић. Уређивачко оабор; Игњатовић, Богдан Калафатовић, Момо Капор, Мирко Ковач, др Миодраг Коларић, Радомав Кордић, Борђе Лебовић, Борислав Пекић, Богдан А. Поповић (секретар редакције) Аушан Пувачић, Доброслав Смиљанић, Радомир Смиљанић, Бранимир Шћепановић. Уређивачки савет: др Татомир Анђелић, Ранко Бугарски, ар Милар др Миладив Животић, др Владета Јеротић, др Звонко Марић, врх. Станко Мандић, ар Коста Михајловић, ар Љубодраг Михајловић. Идејно решење о графичка опрем излази сваке друге суботе, Поједини примерав 1,50 д. Годишња претплата 30 4., полугодишња 15 д. За иностранство двоструко, Лист аздаје Новинско излавачко предузеће „Књиженне новине“, Београд, Француска 7. Телефон 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администраци ја). Рукописи се не враћају. Текућа рачун број 608-1-208-1, Штампа „Гаас"", Београд, Влајковићева %.

сам др Петра Мартиновића, научног сарадника института „Борис Кидрич" у Винчи, члана Српске академије наука и уметности и Југославенске академије знаности и умјетности, члана Управног одбора Међународног друштва за биологију ћелије и многих друтих друштава, човека који свим знањем и одушевљењем, као прави песник природе, како називају биологе, истражује тајне ћелије, уносећи у то нове методе, уверен да ће биоАошкој науци, као једној од три савремене науке, поред хемије и физике, морати да

буде препуштена водећа улога „да би друш-

тво могло да опстане и да се даље развија".

У 72. години он изгледа крепак и виталан, као човек који може још много да учини и још много да каже. Има један фини начин казивања, пун духа и крепости, говори са једном необичном скромношћу, какву знају да поседују само велики људи. И не претендује да зна нешто што ма ко други не би могао да схвати. А зна свакако много, баш као један Ростан, Браше, Дубињин или Енгелгардт. Могао би због тога да буде задовољан. Уместо тога, он је неспокојан.

СИЛЕ НЕЗНАЊА СУ У СТАЛНОМ ДЕЈСТВУ

Др Мартиновића истински забрињава што широке масе имају или мутна или неадекват на сазнања о свему ономе што научни радник — биолог у лабораторији проналази, Чак и сами научни радници у погледу онога што данашња открића у односу на скору или даљу будућност могу да значе толико се разЛИКУЈУ у мишљењима да понекад изгледа да не говоре истим језиком. И, као што то увек бива, =— каже он, силе незнања и силе недовољног сагледавања у сталном су дејству. .

Говори се о човеку као социјалном бићу. У многим политичким и филозофским расправама узимају човека као финални производ. Али, чега2 — пита се он. „Кад је неки социолог узео биолошку компоненту да објасни људске поступке2!"' |

Неко би морао проучавати ту појаву живота, — сматра он, о којој најмање знамо ако већ желимо да нађемо одговор на питање: куда иде свет2

„Данас се чују и таква мишљења, — причао је недавно Мартиновић, да је човек самим тим што је постао социјално биће превазишао природу. Зачуђује да и неки истакнути биолози ослањајући се ваљда на нешто што сматрају да им је на дохвату руке, деле оваква мишљења. У суштини, ово би требало да значи, бар како ја схватам, да наш род већ данас чврсто држи сопствену судбину у својим рукама, односно да зна шта хоће. Не схватам како је то могуће кад о процесима који су створили самог њега тако мало зна.

ДА ЛИ СЕ САВРЕМЕНИ ЧОВЕК РАЗЛИКУЈЕ ОД СВОГ ПРЕТХОДНИКА „У ЗОРИ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ“

Седимо тако и разговарамо о тој чудној појави која се зове — живот: „једином извору из кога ми као мисаона бића можемо нешто да научимо".

У Улици Пере Тодоровића, на Бановом брду у једном солитеру, у сасвим скромном стану, пуном једне чудне тишине, као створене за размишљање, живи некадашњи дечак са подгоричке висоравни, син столара који ће 1912. године погинути под Скадром, од кога ће он скоро буквално узети пушку да би и сам наставио да ратује, да би затим, У осамнаестој години отишао у Америку, ношен жељом за сазнањем, у једној мучној борби са егзистенцију, у којој ће бити и фармерски радник и шофер и ложач и продавац цвећа, али ће тако као и многи амерички писци тога времена, завршити два факултета, у Сиракузи: пољопривредни и филозофски. После ће се вратити у Југославију да ради у Хигијенском заводу и, касније, у једној лабораторији у Новом Саду. Прећи ће и у Београд и остаће два пута без службе и чекаће на стан четрнаест година да би данас био задовољан са 74 квадрата и једним гвозденим креветом у својој соби на коме увек има времена за размишљање.

Шта је то живот Постоји ли, биолошки, „савремени" човек>

Мартиновић као да нема ништа да дода ономе што је биологија већ утврдила: да треба одустати од мисли да је цивилизација могла у прошлости да измени суштину човека и да је позвана да то учини и у будућности. „Све што је човек постао — и интелигенција и разум, све је то природа створила без његовог учешћа. Све што човек себи додаје знањем, размишљањем, све што прима као културну надградњу, као културно наслеђе, све му то остаје спољашње, површинско. Ништа од тога не продире у његове гене, нити се уписује у врсту."

Савремени човек се, дакле, ни по чему не разликује од свог претходника са почетка цивилизације. А између њих, знамо, лежи колосалан напредак: ми данас ступамо у атомску еру, у еру космоса.

МОЖЕМО ЛИ САЛА САСТАВИТИ

_ „ПОБОЉШАНУ ВАРИЈАНТУ“ БИОЛОШКОГ

ТИПА ЧОВЕКА БУДУБНОСТИ

Човек је упознао хемијску грађу генетског материјала и неке фундаменталне и универзалне механизме помоћу којих, како то наводе људи, који се данас баве молекуларном би ологијом, оно што је „записано у молекулима нуклео-киселина постаје „живот“. Молекули нуклеинских киселина према данашњим концепцијама представљају „ризницу“, „зборник", „мудрости“ природе, или, како се то још каже „соде“ генетских информација. Те се „информације“ према доктору Каназиру, на пример, материјализују — „оживотворују — кроз хемијске процесе а из ових интеграција произлази природа и облик живог бића

са свим његовим физичким, менталним и психичким особинама. Али, ако се под „побољшаном варијантом“ замишља боља духовна конструкција личности, као што говори совјетски биолог Дубињин, онда треба рећи да се „до сада не зна како биолошке основе помажу њено формирање".

КАКВИ ЋЕ БИТИ НАШИ ПОТОМЦИ

Тема о којој радо говори др Мартиновић. Куда идемог Да лиједанашњи човек свестан онога што својим поступцима припрема2 Са истим жаром са којим су остварили толике успехе, људи, каже он, руше оно што су ство рили док граде оно што мисле да ће им бити од користи. ·

„Борба за престиж» До чега ће нас она довести2 А

„Мени, примера ради, никада није било јасно шта има да значи израз престижа за човечанство узето у целини. У сваком случају борба за престиж се показала као веома скупа, разонода. Политичке доктрине измишљају они који сматрају себе довољно јаким да их прокламују.

Несвестан својих поступака човек се често понаша као да припрема уништење своје врсте. „Ми не знамо чега смо сведоци, истиче др Мартиновић, као што ни прачо век није знао чега је био сведок док је живео. На нивоу нашег развоја ми не знамо куда идемо".

Кад би неко данас, на пример, рекао Енглезима да су тако поштено припремали дола зак Хитлера на власт... није тешко предвидети какве би све одговоре чуо.

Да ли заиста човек неће бити у стању да спречи.један нуклеарни рат2

БЕСКИЧМЕЊАЦИ И ГМИЗАВЦИ МОГУ СВЕ ДА ПРЕЖИВЕ

„Не верујем да ће човек потпуно ишчезнути. Али, биће најгоре, ако са свим што чини против себе, једнога дана почне да се насилно вуче кроз живот, кад изгуби свежину — моћ обнављања".

Има, међутим биолога који претпостављају човеков нестанак и нестанак сисара. И, што је при свему томе и ужасно и саркастич но и симболично у исти мах, то је да би се при свему томе одржали - бескичмењаци. И разне врсте инсеката: скорпије, на пример које показују необичну отпорност према ра дијацији. И осе, такође. Задржали би се вероватно гмизавци. Исто тако и неке биљке: лишајеви, на пример, који упијају радиоактивну прашину и преносе је.

Што је, дакле, биће развијеније, то је неотпорније. А што се тиче ишчезавања човекове врстег Није нам остало него да се сетимо Жан Ростанових размишљања:

„Ако збиља човек нестане, он ће тиме показати не само да су његов ум и његов геније били у нескладу са развитком, него да су били неприлагодљиви, будући да су га баш тај ум и тај геније довели до пропасти. Он ће бити жртва свога генија од оног тренутка кад више неће умети да га обузда.

А то значи да је човек још од настанка био.

лоше саздан, једна биолошка врста неспособна да се одржи".

„ја нисам ни песник, ни сањалица, — каже др Мартиновић. Ја се само питам: постоји ли приступ где човек може да користи разум2"

У том сталном хаосу који га окружава, је дан човек се пита: има ли приступ — полазну тачку. Имамо ли менталне способности да изменимо постојеће токове збивања, да у њих уђемо као Барбис који тражи „светлост", као активан сведок који види сав ужас људског уништења.

Шта је то што у ствари забрињава једног биолога2

Човеково биолошко „ЈА" је у сталном сукобу са временом. Реалност га „силује", сматра он.

„Ми не знамо да синхронизујемо време са нормалним функцијама у организму. Ми хоћемо да живимо брже него што организам може да издржи. Човеку постаје све теже да уграђује време у себе. Ми га све теже подносимо." На једном одређеном нивоу своје ангажованости зато што много зна јер је много научио, човек много производи, али, уколико ова ангажованост, по речима др Мартиновића, мења свет који та окружује, она повратним дејством делује и мења њега самог, не поштујући нивое. Плашим се, — каже он, да би овај круг могао полако да се затвори.

Од када су се врата широм отворила коришћењу производа технологије које је омогућио развој науке, настала је трка за гомилањем и потрошњом добара.

„У тој трци ми не правимо изузетак. Код многих друштвених заједница индустријализација је дочекана емотивно и психички неспремно. Из полуфеудалних система или буржоаских средина у повоју, упадало се на начин коме по димензијама нема преседана, у један нов систем односа који тражи висок степен дисциплине и знање које се не стиче преко ноћи. Није ми познато да је неко покушао да систематски прати притисак на психу обичног човека коју једна радикална преоријентација ангажованости као што је увођење технике у све токове живота мора да врши."

Када размишља о томе какви ће нам бити потомци, један биолог очигледно мисли и на поремећаје који настају у самом нервном систему. Он на њих гледа са забринутошћу зато што често имају отровно дејство јер девитализују индивидуу тако да она и њена околина пати, И, мада нема доказа да су наследне,

не могу се ипак искључити дегенеративни р тисци,

Какви ће нам, дакле, бити потомци

„Могу само да поновим оно Д0о је рекаф један паметан човек завршавајући своју књи ту: „Овако је било до данас". |

За сво време разговора, а њих је било ви ше, овај научник мршава, уска лица и бистрих погледа, као да је У себи носио неки немир, једну стрепњу за збивања којима је сведок. говорио је, да пред

„ признати, — 5 је

ан а остајем збуњен. У наше време човеков орган за размишљање све више постаје тржишна роба. Незгода лежи “ томе што овај орган обавља и неке друге

радње које су ништа мање важне, али се та.

ко високо не котирају". |

Др Мартиновић мисли па ОбРД ЈУ компоненту, погонску снагу која тре а да даје топлину свим нашим мислима. |

„Мисао која није прожета осећајношћу, — каже он, некако подсећа па електронску музику компоновану за роботе. Из чистог разума ви не можете правити емотивне подвите. Акт те врсте мора бити емотивно шаржиран!" Пошто смо на неки начин говорили о мозту, а знамо да се у свету интензивно ради на изучавању функција мозга, имамо ли ми Ју. гословени разлога да останемо дезаинтересо-

вани, — питао сам свог саговорника2 „Ако немамо снаге да идемо напред, можемо да каскамо позади, — одговара он. Ка-

да се ради о вредностима које су општечовечанске, било да су истраживања, или изражавања мисли, сваки онај који оставља друтом да то место њега уради, осуђен је да од другог и зависи. Задовољство које прати напор да се да нешто ново, пре неоткривено, не може се ничим заменити. На пољу стварања у науци и култури полаже се најтежи испит."

МОЖЕ ЛИ СЕ ИНТЕРВЕНИСАТИ У ЉУДСКО НАСЛЕБЕ2

Знамо да се многе наследне особине задржавају, неке се мењају, преносе на будућа поколења, често као тешка генетичка оптерећења. Може ди се интервенисати и у наследностг Може ли се прекинути та „штафета" деформисаних гена, како је назива један познати биолог, она која омогућује развитак толиких наследних обољења2

Све се више говори да би наука могла да утиче на неке процесе везане за наслеђе2

„Са становишта савременог стања генетике, тешко је рећи до чега би довело вештачко спајање „одабраних“ квалитета. Ми не знамо све неочекиваности које би се појавиле из дубина људског бића. Не могу се калемити Људи, као што се стварају разне пасмине животиња. Не реагују чак ни пацови на исти начин. Ми унапред никад не знамо шта будућност може да донесе, бар уколико су у питању појаве у живом свету".

Међутим, овде има једно велико „међутим": „Ако науци пође за руком да експерименталним путем утиче на наследну супстанцу тако да онемогући преношење тешких одбољења са родитеља на децу, као што су бројне болести крвног система, дијабетис, монголоизам и друге, онда ће она обавити неописиво леп посао.

КАКВА ЈЕ БИОЛОШКА КОМПОНЕНТА НАЦИОНАЛИЗМА

И најзад, после свега, било је интересантно чути шта др Мартиновић мисли о друштву као целини.

„На то питање могао бих да одговорим, — каже он, када бих знао зашто је човек социјална животиња (дефиниција потиче од Аристотела). Ако узмемо као полазну тачку биолошку базу, човек ствара друштвену заједницу из потребе да се осећа сигурним као и да на неки начин изрази себе.

Ако из неког разлога осећа да не поседује личне квалитете да афирмише себе, он то покушава да постигне утапањем своје личности у заједницу. Ако, на пример, један Немац не може да каже: „Ја сам Фриц", или „Ја сам Ханс", онда му не остаје него да узвикне: „Ја сам Немац!" и да тако наступи у име нације, па макар утапањем своје личности у једну масу"...

То је, ето, био један поглед биолога на свет, на изглед мутан и суморан. Па ипак, све није црно као што може да изгледа онима који би и у биологији тражили, као у политици, или на филму, срећан. завршетак.

Један „рођени" хуманиста само је указао на опасности које вребају једног, да тако кажемо, отуђеног човека. Али, ево и излаз:

ЛОЈАЛНОСТ УМЕСТО ЗАПЕТЉ • ЉУДСКИХ ОДНОСА Ме

„Оно што се.мени чини као да ће брзо да закуца на врата као неопходност јесте признање лојалности човека према човеку која би стајала изнад свих лојалности, то јест, према породици, братству, племену, нацији, раси, или сталежу, нешто што би представЉало заједнички именитељ тежњи свих људи МО КЕНИХ кроз свима подједнако разумљив ј 74 к у ситуацијама у којима споразум мо75 НЕ све њих да буде од подједнако пресудр начаја. Ово кажем зато што изгледа да Па Ен односи све више запетљавају и

А твено све теже долази до споразума. па н6 се да ће ова неопходност сазрети у па Људи као чврсто убеђење које неће А а нил на. овом. посне" , сагори радећи баш па Који је овако говорпо пије, лакле

В песимиста, сем, ако се не схвате

да је песимиста — о оји ] ~ оптимиста који је од жи, вота нешто научио. о

Уооо ово

Божилар Божовић, Мратољуб С Протић Дамњановић, ар Милорад бкмечић

Предрш

а Богдав Кршић Лист.