Književne novine

ар репа Тит ар

! уј Арагон Дог ађаји

ЈУЛИЈА НАЈМАН

ЈУЧЕ ЈЕ ова улица леве обале била иста као суседне. Као сваког јутра, поток дуж ивичњака односио је нечистоћу исто као у суседним улицама — опет сам узалуд покушала да прокљувим како се то улице саме перу а данас је ова улица.сва мирис, сва боја, данас је пијачни дан. Сви производи земље, мора, планина, река испунили су улицу — као да је изложба — од светле баштенске салате до крушака, од ружичастих скампија до овчјег бута, од сребрно-сивих риба до школки и све оне дугине боје, цвећа и ноћа.

Улица Варен, Ренесансне, барокне палате. Совјетска амбасада, Матињон, антикварница, галерија... Касапница2 Касапница заиста квари слику ове улице која припада „лепом кварту". '

(Још пола сата до заказаног времена. Тражим бистро. А! ту је, на углу. Прилагођен свом кварту, овај бистро 'нема, као они булеварски, таблу са великим словима. Мала' слова на стакленим вратима — као'на анти кварници — не позивају случајне пролазнике, ово је бистро за редовне госте. Тезга у тамном дрвету, фотеље пресвучене кожом, готово нечујно баратање шољицама и чашама, гости као да су у свом клубу не морају рећи чаша белог, црног, кафа или кафекрем, келнери знају њихове жеље, посвећују пажњу њиховим разговорима... Од овог бистроа па до оних периферијских са мубоксом у којима се гости и келнери надвикују, ко зна колико је градација бистроа).

Гвоздена капија. Поплочано _ двориште. Мали камени стубови, алке и ланци. Преаутомобилска ера коња и кочија.

У дну дворишта једноспратни замак са“ високом мансардом. Фасада и раскошно степениште — сасвим нефункционални.— чине се као костимирани, окићени за свечаност.

(Али Елза Триоле и Арагон само пролазе преко овог раскошног крака, до њихове мансарде воде уске таванске степенице).

Једнокрилна врата отвара млада жена. Учтива резервисаност, стишан глас, светла једноставна хаљина, заглађена коса, беспрекоран језик говоре о стилу Елзе и Арагона. На дебелом сагу кораци су нечујни, у овом дугачком предсобљу је већ атмосфера оне високе школе реда која не допушта импровизацију, осећа се да је овде време драгоценост која, једном изгубљена, ничим се више не може надокнадити. . .

(Тај неприкосновени ред овде, код Касуа, Базена, Битора... тај ред који и у нама ствара ред, требало би то научити. Да ли је он одтонетка Елзине и Арагонове плодности2 Али ред сам по себи... неко је креирао ред и — узео га у своју службу. Елза или Ара: тон2 или обоје)»

Собе за пријем подсећају на колаж. Намештај, слике, осветљење све је' доведено до оне разине укуса и мере на којој .се хетерогене ствари, древне и нове, усклабују, слике и скулптуре великих уметника не забезекњују, не изгледају скупоцене... то и јесте постигнуће модерне. уметности. Извесно је да је декоратер. изостао, ова интимност и у лобност је дело Елзе и Арагона,.. или само

· Базе2 бе

Арагон. Исти је као пре седамнаест тоди-

на. Иста силуста, исти поглед, она давно по-

белела коса је очувана, лиџе је постало уже, .

али црте се нису помериле. и Он препознаје књигу у мојој. руци »Бе'Раузап де:Рај5« 1: |" иза — Одакле вам ова моја стара књига! нигде је више нема!... она ми је, остала блиска.

Глас, живахан покрет којим узима књиту, радознали поглед, ово брзо стварање контакта — све демантује године: .

Вадим из торбице. цигарету, тражим ' очима пепељару. . . о.

— Молим вас, немојте! ако можете (наравно да могу) ради се, нанме о књигама. Када се у њих увуче хладан дим, он остаје заувек. ; НИЈЕ |

И овде су зидови књиге, а између књига је Матисова млада Елза.

— Слушам вас, реците шта желите да вам кажем2 Х . 452 ГУТ

— Како данас свој живот2

гледате -на своје дело, на

„час. Већ сам нешто написао.

— Веома ретко сам о томе размишљао, просто. нисам имао времена за то. Међутим, недавно |је издавач „Скира" затражио од

· "госпође ·Елзе Триоле и од мене један осврт

на наше дело и живот, па сам се тиме позабавио. Стога ваше питање долази у прави

—Ставио сам епиграм Расина: „ОНО што НАЈБОЉЕ ЗНАМ ТО ЈЕ ПОЧЕТАК". — Сећам се да сам веома рано почео да читам, у својој четвртој години. Али када су ми дали у руку оловку бацио сам је, Нипошто нисам хтео да пишем. Чему писати мислио сам да је то лудост. Моја мајка је била. несрећна због тога, мислила је да ника-

"да нећу научити да пишем, а ја сам се са

тим помирио.

— Ја сам разговарао са самим собом. Био је то дивно. Постављао сам себи разна питања на која сам себи гласно одговарао, говбрио сам оно што сам измишљао. Имао сам једног пријатеља који ме је разумео огледало, њему сам говорио. Али у својој шестој години открио сам нешто ново, то јест ако бих писао могао бих писати и нешто друго не само оно што мислим. Моје тетке су ме подучавале и мало помало научио сам да пишем. 1

— Понашао сам се као да је оно што пи-, шем тајна, играо сам се тајне. Писао сам те своје тајне на књигама, зидовима, хартијама, свугде. Због тога сам добијао шамаре. Али ја сам: ипак настављао. Касније сам почео да сређујем, да фиксирам оно што мислим и одмах сам писао — романе.

— Били су то сасвим кратки романи. Једна глава имала је неколико реченица, а чи-

_тав роман неколико страница. Али то је већ

имало своје целине. Један од тих манускрип-

„та, написан на клозетској хартији, остао је

неким чудом, сачуван. Објављен двадесет година касније, критичари нису ни приметили „да је то написало дете.

— Тако сам писао роман за романом, исто онако као што и сада пишем. Ја и не знам шта ћу писати, почињем са једном обичном реченицом, то се наставља само по себи, читаве гомиле ликова наилазе, одмењују се, ја нисам предвидео да ће неко Аице рећи оно.што каже, одједном се то деси, неко каже нешто неочекивано, то је као кад воз искочи из шина и тако долази до тога да један глумац говори манифест ДАДА... то имате и: код Фенелона...

— Валери то није могао, говорио. је: не могу ваљда да напишем реченицу: „маркиза је изишла из собе" међутим, ја могу. Писање је одувек било мој метод учења. Пига:о сам да бих сазнао и да бих та своја сазнања пренео другима. Писање је за мене нешто друго Од оног што се обично замишља. Оно није сређивање знања, није научни резиме, "већ је то ракуре слика: ракуро поезије у"ко-> јем су садржани различити огранци познавања. Ако ја знам како се човек храни и о блачи, шта једе и шта облачи, мој дух може изнад овог конкретног знања да уочи стотину неочекиваних ствари које би му без тог знања остале недокучиве. То јеједан начин сазнања, једна фиксација историјских елемената која човека приказује у новом светлу, а то је, уствари, реалистички просеДе, изражен језиком који није у вултарном смислу реалистичан, али то је оно што за мене представља реализам.

— После надреализма.

— Не ради се о опозицији епоха, то није потребно стога што није постојало пре ни

-после"налреализма јер, у ствари, и надреа-

лаизам је ипак и реализам. Ја сам себе увек сматрао реалистом. Надреализам је почео једним именом. Неколико младих људи, пријатељи који су имали исте погледе на многе ствари, прихватило је то име споља док му није дало један други садржај. Греши се ако се надреализам сведе на једну од њетових функција — аутоматско писање. Био је то само експерименат који је омогућио истраживање одраза релативности у нама, релативности у песнику, контролу рђаво дефинисаних области... било је то.једно путовање у. нама... видећете. |

Из чврсто сабијених књига Арагон извлачи »Без Ауепцгез де Тејетадце«.

— Епитрам „Око нас, одмах сам то видео, разни сентиментални предмети нису више били. насвом месту" — је од мојих пријате- · ља · Бретон-Супоа. _ Прочитаћу вам крај „Телемах се убио. Са Телемахом је настрадала случајност..." ИЕ

И ево, сада је дошло царство мудрости.

„... Птице, смејући се подругљиво, летеле су изнад лешева звиждући мелодију за игру. Ветрови су се од радости подигли чешљају ћи се о зуб планина. Шуме су, најзад, ослобођене текле до насеобина људи и прогутале их. Камење је прскало. Биљке, су ноншалантно летеле. као: да су једино то чиниле читав свој век..." у Ј

Арагон подиже неку реч увис, издваја неку реченицу да би, се мисао истакла, чита сугестивно као за већи аудиториј. Узима књигу коју сам донела, чита:

„... Нови митови рађају се са сваким нашим кораком. Онде где је човек' живео почиње легенда... Свакога: дана преображава се осећање нове егзистенције. У нама се нека митологија заплиће и отплиће. То је она наука о животу коју поседују само они који немају никаквог искуства о животу. То. је жива наука. која саму себе рађа, саму себе убија. Да ли она мени још припада, ја имам већ двадесетшест година, да аи могу још веровати у чудеса2 Хоћу ли још дуго осећати ону заносну. лепоту дана2 Ја видим како то осећање нестаје у сваком човеку који у свом животу одмиче као на неком путу из дана у дан све боље утабаном, који одмиче у навиши на свет са све већом · лакоћом, који се постепено ослобађа склоности да. проникне необично. То је оно што је безнадежно, што никада нећу моћи да проникнем..." — Оно што сам рекао о реализму односи се на роман. Пошто се у роману једно или

више лица постављају на сцену, то је проблем реализма првенствено проблем реалности, стварне егзистенције лица и односа тих лица са писцем. Велики романсијер Флобер је рекао: „Мадам Бовари — то сам ја, а код мене је друкчије, ја то никада не бих могао рећи, код мене је то комплексније. На'

· пример у мом роману »Без Веаих Оџатнег5«

човек који воли једну жену убија полицајца који је ту жену обешчастио и убио и то је

· убија на изузетно окрутан начин. Разуме се

да нисам никада присуствовао таквом убиству, али сам као млади новинар писао о јел-

"ном случају, био сам у стану у којем је

човек на најокрутнији. начин искасапио своју жену са којом је живео тридесет тодина.

И тако је оно окрутно убиство у мом роману

одраз оног трагичног догађаја, _

— Ми живимо у времену у којем су људи двојаки, а тај дуплицитет доводи до тога. да се ономе, што је иницијално било друкчије, супротстављамо. То се збива у мом роману »Па пазе а тогкк. То је лик који се модифицира, једно лице има три лица, три светла, једно се другом супротставља. То је роман о плуралитету човечјег бића; ставио сам каб епиграм Пастернакову песму коју је превела Елза Триоле.

Ог еге меџх с' ез Еоте аш, Ац Лец дез сћаг5 еј дез есћаззе5, Еме поп ја сотеае,

Малз аџе Ја тбе а тог 5е Таззе,

(ракје ће чјаг 10 је Ени Кој, Штезо Ђомић Која 1 5ака, Ме хабћеуа у5е' котефуи,

Мес 1таугзепје зле Кагпе,/

а то је у извесном смислу и садржај мог романа.

— Неки пишу о мојим епохама, о мом развоју.... Међутим, све што сам написао прелставља једну целину, све су наставци у којима једно произлази из другог, наставља се на друго. Исто тако неки тврде да сам пре уласка у Партију био други. Али ради се о догађајима, о чињеницама које се мењају, оне су измениле ствари, ја сам остао исти.

— Ја пишем анимиран истим духом. мако не пишем једно те исто. Многи ме питају зашто пишем друкчије него пре а то ме љути.

ИВ ТАНГИ: БРЗИНА СНА · ' и:

У дну мене постоји моја суштинска реалност, она је наставак онога што је било,,она се развија. Десило се да сам један готов рукопис бацио у ватру. Више ме није, занимао. Неки догађај је то проузроковао. Тако је то у животу: из: једног извесног "незнања иде се ка једном извесном сазнању. Ради се о томе да знамо-тде смо били, где се сада налазимо... |. _ А

— Шта пишете сада2 ја 4

— Завршавам роман о.Матису. То ће бити обимна књига: шест стотина страница текста,

двеста репродукција у боји, пет стотина цр-'

побелих... Писао сам о'Матису још 1941. и ово ће као сви моји романи бити наставак онога. што сам већ писао а биће и много тога што је ново...

— А поезија2' . - .

— Не бих могао рећи да знам где поезија почиње, где се завршава. За мене проза није нешто што би се дефинисало као супротно

поезији, односно ја не правим разлику изме. ·

ђу поезије и прозе. — Знам, ви лако пишете.

__ЕТОЈЕ_МОЏ5 РЕВЕМР5 БРЕ ЕЈКЕ. мпе сегае (ФасПив аие ја 4'естте та јата еје рошг тор аие Госсадоп аи 5сапдаје.

(Забрањујем вам да се смејете... извес-

на лакоћа којом пишем није за мене никада |

представљала нешто друго сем осећања саблазни). 3 Ба] „| Али супротне томе... »Се аш'! Еаше де тајћешг рошг Ја тојпдге

“ | 0 сћапзоп Св аи"! Еаце де тертећ рошг рауег мп МА РЕ РТИНЕ И ЕОН Се аи [аш де запаој рошг шп. ајг: де виНате

П ту а раз Ф'атошт- ћешгеџх.

(КоНко је пезгеса роштерпо да 5е зреуа пајтапја резта

КоНко Кајапја да ЊЕ зе једап аммај' рјано

Коко зиа га једни 'тејофји знате |

Мета иђах! Која је 5геспа). ...-

— Ви тако добро разумете жену, браните је... величате је, она строфа „Песме над пес.

мама“ пуч

Се дошбје тузјеге рата

Ге5 соппајззапбез #логтрћапе5 "Ма [Еетте зал5 Нп аче ј епгате Аш топде раг 4ш је 515 ПБ

(Ола одуојепа тиземја 1теди Тијштганић загпапја

Моја епа Који ја рогадат Џ зуеји Којет те је даја)

— То је однос између мушкарца и жене који се воле. Али у свету влада правило не. једнакости између полова. Ни социјални закони нису могли 'да из основе измене миш. љење мушкараца... Оно што је Клара Цеткин говорила нисмо испунили.

Арагон чита последњу страницу ских звона".

„... Прошли смо кроз окрутну школу капиталистичког друштва, у тој школи постали смо борци. Још мање него за раднике могу националне државе бити права отаџбина за нас... Ми морамо сами стварати отаџбину социјалистичког друштва. Једино нам она. гарантује услове потпуне еманципације... '

Овде је први пут у свету дато место правој љубави, оној која није упрљана хијерархијом мушкарца или жене, ни мрачном легендом о хаљинама и пољупцима, ни доминацијом новца мушкарца над женом, жене над мушкарцем, .. .

Родила се жена нових времена она је та о којој певам. :

Да, њу ћу опевати, — писао је Арагон,

Књиге које су напустиле своја места леже на писаћем столу. Прошло је два часа. У плавом. Аратоновом погледу не видим знаке нестрпљења... али можда ја не знам који је тик његовог нестрпљења...

— Реците, шта бисте хтели још да знате»

— Разлог... због којег сте се посветили политици2 . |

— То није дошло одједном, није дошло без припреме. Видите, мене је одувек занимала стварност, сва реална збивања. Био сам у рату од четрнаесте до осамнаесте, поошао сам кроз те страхоте. А после тога, 1925. став Француске према Мароку ужаснуо је и огор-

„Базел-

"чио не само мене. Сви смо се осећали одба-

чени, далеко одгурнути. То је био почетак.

. Тада смо се сви приближили Комунистичкој

партији. Ушао сам у Партију 6. јануара 1927. Сви смо ушли, сви надреалисти, само нису сви остали. Бретон и Елијар су је напустили, а касније се Елијар вратио. Ја сам остао. Био сам такав — луд. Хтео бих рећи да, уопште узев, ја себе не сматрам неким политичарем, ја сам као сви остали људи, исто као они који се не баве политиком — то је једна политика — а они који се баве, то је друга...

0 — У светлости онога што је мој домен ја сам остао, одржао сам се онде где сам био. Бретон ми је једном рекао: а ако једног дана одбаце Лотреамона, Рембоа2! Одговорио сам: то неће бити, ја сам веровао.

— Али ситуација се изменила. Догађаји у свету рефлектују се'у најразличитијим аспектима... Устајем.

Аратон се смеши као да се са тим не слаже, али љубазност Француза...

— Реците, како су ваши надреалисти Ма тић, Ристић, Поповић» Сећам се када је Поповић први пут дошао у Париз, имао је тада двадесет пет година... рекао је да је дошао само због мене... Вероватно је то била само љубазност... Ви мислите да није2 Можда сте у праву. џ

Опраштам се од књига, од Матисове Елзе, од Арагона. Једнокрилна врата се затварају. Уске степенице, широке. Поплочано двориште. Застајем, загледам прозоре мансарде. Још је ту оно пуно присуство, страх да ће ми_ нешто промаћи, да нећу упамтити...

Улица Варен.

МЕТРО ВАРЕН. ЗАТМТ БЕАМСОТ5 ХАУГ. ЕК. ОЏЕОС. МОМТРАВЕМА5ЗЗЕ ВТЕМУЕМЏЕ.

_КАЗРАП. СТТЕ ЏМУЕЕЗТТАТВЕ. _Јот: траје оно пуно присуство. И испод

земље видим ове тргове. ове улице, ове спо" менике... н догађаје.

Главни и одговорни уредник Зоран Глушчевић. Техничко-уметничка опрема Драгомир Димитријевић, Уређивачки. одбор м Уређивачки савет: Богдан А. Поповић (секретар редакције), Богдан Калафатовић, др Милан Дамњановић и др Владета Јеротић. Идејно решењо и графичка опрема. Богдан Кршић. Лист излази сваке друге суботе. Поједини примерак 1,50 А. тенка пратила 30 А, полугодишња 15 д. За иностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине“, _ Београд, Француска 7, Телефон 627-286

(редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Рукописи се не враћају. Текући рачун бр. 608-1-208-1. Штампа „Глас“, Београд, Влајковићева 8.