Književne novine
У Фвом броју:
Зоран Глушчевић;
ПЕРОМ У РАБОШ — подеми- | ке белешке
Душан Пирјевец:
СЛУГЕ, ХЕРОЈИ, ЉУ = студије о драми с; ~. · Ивана Шанкара |
Анатолиј Кузњепов:
ЗАШТО САМ ЕМИГРИР, из ссср 740
Мирослав Јода: ВЛАСТ У СОЦИЈАЛИЗМУ
Јоже Погачник:
СЕНТИМЕНТАЛНА СНАГА КРИТИКЕ (разговор поводом издавања историје словеначке књижевности)
Атв росе са:
Критички коментари о песми Весне Џарун „Никад“
Милован Витезовић
КАНДИДАТ ЗА ЦАРА ВАСЕЉЕ. НЕ И ЗА ЛАНЦЕ (разговор са савремеником В. В. Мајгковским) Књижевне новине
БЕОГРАД, 16. АВГУСТ 1969.
Година ХХТ. Број 360. Лист излази сваке друге суботе.
Цена 1,50 динар
ОСТАЈЕ НАМ
0Д ЗАВРШЕТКА традиционалног пулског филмског фестивала, дели нас већ пуних петнаест дана. Бакље у Веспазијановој арени су одавно угашене, а фестивалске дилеме још трају, док су разлике у мишљењима које се јављају природна. последица. различитих становишта учесника ан кете. Глобални оквир и тема ове ан- кете је „Садашњи тренутак југословенског филма", и он, сам по себи, подразумева низ разних аспеката од идејно-естетских до организационо-производних. Наравно, о сваком
од“ њих постоји више различитих гледишта, али се тек путем њиховог
супротстављања може доћи до не
ког дефинитивнијег закључка. То је
и циљ ове анкете.
Шдесвлљлогија фељог таласа
ШТА МИСЛИМ о црном таласуг питате. Мислим да је та идеолошка Ди. дактичка мода стари увозни артика који сада опет извесни правоверници хоће да ревалвирају и изнесу на наше тржиште.
Отпочела је једна нова, срдита офанзива, читав један бели та уаскоји, под маском страховања за наше душе, за нашу лепоту, за све наше идилично и реално, хоће опет да потопи стваралачку инспирацију филмских аутора и да их подреди мерењима старе ваге са „теговима 3 „типичном“, „објективном , дакле о истини каква је скројена у нечијим главама.
Нико, дабоме, од критичара тзв.
црног таласа није луд, још мање наиван, да призна да у својој све сти или подсвести носи жлановистички дух; свако воли да буде прог ресиван и хуман. Али, чим се у метничко дело хоће да подредима каквим догмама, да се доцира, да му. се тражи неки функционални атрибут — то је у ствари апел за цензуром и претварањем уметности у „слушкињу политике“. "Наш филм, у последње време, стиче ваљану уметничку афирмацију у свету. Откуда онда баш сада: страх од „црног таласа“! Није ли то по мало терање уз нос свима ко ји нас „хвале“ и жал за животом иза завесе, у сопственој љуштури, под стакленим | звОНОМ „имунитета“. .
Ја нећу, нити је то важно, да говорим конкретно ни о једном филму (а могао бих, реџимо, баш о филму Јована Живановића „Узрок смрти не помињати“, који је —иако дубоко поетски и хумано инспиРисан — постао мета „белог тада са“ са свим овешталим етикетама те идеолошке цензуре). Сасвим је то споредно за питање које се пос тавља. Сваки филм је добар акоје — добар као филм. Он није добар или лош зато што је добар или Аош као „политика“. Он та врста робе није нити сме да буде, ако је Уметност. Мосталом, то су сувише старе истине да би их опет сада понављали.
Али, ето, ипак их, макар и овако поједностављено, понављам да бих насупрот „црном таласу“ изразио
јазан од белог таласа који Као да нам се враћа са пучине.
Дратан Марковић | уредник Нина |
зставак на 6. страни
апослутног
хова
А ЋУТИМО И ДА ПАТИМО
ЗАПИСНИК СА САСТАНКА ЖИРИЈА ХУГ ФЕСТИВАЛА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ФИЛМА ОДРЖАНОГ У ПУЛИ ОД 26. ЈУЛА ДО 2. АВГУСТА 1969. ГОДИНЕ
САСТАНКУ који је одржан 1. и 2.
ављуста присуствовали су: Милу-
тин Чолић, председник и чланови:
Стојан Белић, Милан _Ћурчинов,. Станка Годнич, Вефик Хаџисмајло-“ вић, Примож _ Козак, Димитрие
Османли, Јоже .Погачник, Мате Ре. ља, Владан Слијепчевић и Здрав-
ко Велимировић. Донета је одлука: да сваки члан жирија предложи
три филма који долазе у обзир за
прве три награде,
"владан Слијепчевић
Ф Имам утисак да у овогодишњој продукцији нема, на жалост, филма који би се могао прихватити без икаквих резерви. То донекле отежава наш задатак. Међутим, ми имамо ипак неколико филмова који се иза вајају као целовита уметничка дела. Сматрам да су то пре свега филмо: ви Саше Петровића, Ватрослава Мимице и Живојина Павловића. Према томе, ја их кандидујем за награде следећим редом: ,„ СКОРО ПРОПАСТ СВЕТА“, „ДОТАБАЈ“ и „ЗАСЕДА“.
Да одмах рашчистимо са неким недостацима тих филмова.
Филм који предлажем за прву награду „БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВЕТА“ је целовито уметничко дело, у којем је, међутим, инкор-, порирано неколико детаља који, по мом мишљењу, одударају и некоме. боду очи. То су сцене са чехословачким туристима, са Интернационадном као и чињеница да је учи: тељица истовремено и члан партиј-
· ског секретаријата. Мени није јасно
зашто је аутор инсистирао на овим детаљима, јер они нису битни по квалитет његовог филма. --
Други филм по вредности, „ДОГАБАЈ“, који се инспирише Чехо вом, добио је у Мимичиној верзији, . ипак, вид трилера. Сада је то једно заносно лепо дрво без корена, то. је. леп асфалтни пут који нема подлоте. Бојим се да његовим |тлавним глумцима понешто недостаје у пси. ходошком оправдању њихових по. ступака. Ипак, остали квалитети овог филма чине га супериорним над конкурентима.
елостаци трећег филма „ЗАСЕДА“ видљиви су, чини ес, када се он посматра из аспекта идеологије или чак политике. То узбудљиво дело поседује, међутим, уметничке вредности које ће надживети неке мање важне утиске. Усуђујем се да. вас подсетим да су својевремено дела Андре Жида, рецимо, или Ма- · јаковског, сматрана политички про. вокативним и опасним. Политика је, међутим, ефемернија категорија од, уметности, па су дела ових аутора због своје _ уметничке вредности. надживела и своје ауторе. Верујемо да ће извесне политичке зебње које окружују неке наше филмове за неколико година нестати и да ће њиуметничка _ вредност остати једино мерило за њихово оцењивање. Сматрам да су сва три филма целовита и успешна уметничка дела, која садрже сва она својства 'која уметничко дело мора да поседује да би се назвало тим ласкавим именом,
Примож Козак_ #Ф У групу прва три филма пред“,
лажем: _ „ДОГАБАЈ",
„НИЗВОДНО ОД СУН
"ја. Филм има квалитете Хоје |
„ЗАСЕДА и, ЦА' у: У "
Мислим да ниједан од ових филмова није без мана — покушавао сам да се равнам по критерију филмске културе и битних пробле-
ма који они носе и по њиховој
уметничкој вредности. Филм _ „ДОГАБАЈ“ – предлажем због његове велике филмске култу-
ре, јер је рађен чисто, консеквент.
но, али је ипак филм (без душе. Мислим да тема Чехова у нашем миљеу не може да дође до изражаЈ у већина филмова" који су приказани! у Аре. ни нема.
Што се тиче филма жао ми је што иде на тезу и тиме упрошћава · проблематику живота, чиме на крају филма блокира сво ју уметничку транспаренцу. Ипак је то у целини снажно уметничко дело које можемо упоређивати са шолоховском турбулентношћу жи: вота и личности. какву представља Павловић -прожета је богатом атмосфером и због тога препоручујем филм за П награду. Филм „НИЗВОДНО ОД СУНЦА“ има солидност у раду, мада ми је у филму увек нешто недостајало. Постоји солидност трађе са свим проблемима нашег живота, без лоше разумљивих модернистичких схема.
Димитрие Османли.
ФУ прва тр жем: „БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВЕ-
„ЗАСЕДА“, _
Визија катаклизме
и филма предда |
ТА", „НИЗВОДНО ОД СУНЦА", „ДО-
ГАБАЈ".
ИНУР
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА ЖИВОЈИНА. ПАВЛОВИБА „ЗАСЕДА“
„За. на „БИћЕ СКОРО ПРО ПАСТ СВЕТА“, сматрам да је аутор и поред неких политичких импликација, успео да се на синеастички начин дотакне свих естетских вред: ности, које најбоље извлаче све моменте средине коју аутор слика.
Аутор филма „НИЗВОДНО ОД СУНЦА“ успео је да амбијент истинито наслика и да прикаже односе људи са дивном психолошком профилацијом ликова и њихових 0, носа. Први пут је тако чисто речена истина о догађајима и људима на веран начин, без конструкција, — досеже до срца и разума у тренутку кад хоћемо да се домогнемо
истине. Штета је што редитељ овог филма није нашао најадекватнија синеастичка средства за визуелно изражавање тих дивних и, рекао бих поетских валера који постоје у сликању амбијента и њихових од: носа, те отуда филм у режијском поступку делује прилично конвенционално. Али, ипак, тај филм, све у свему, апсолутно заслужује нашу пажњу, те га сматрам за целовито уметничко дело, чиме заслужује да се нађе на ранг листи три најбоља
филма.
Наставак на П. страни
САМФУ ПР РА ЊЕ 88 ЉЕЕ БИРО РАТ АЕ 852»
СЛОБОДАН БИНОВИЋ
У ИСКРЕНОЈ ЖЕЉИ да допринесем што бољем и достојанственијем реше њу постављеног задатка, од изузетног значаја за нашу друштвену заједницу, обраћам се члановима Југссловенског одбора за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену следећим писмом:
Са гледишта политичке социологи је, мнеопозива" одлука одборника цетињске општине о подизању Његошевог маузолеја на ЗрХ Ловћена према пројекту вајара вана. Мештровића, „свесрдно подржана" од садашњих „аруштвено-политичких и државних органа СР Шрне Горе", представља у правом смислу бирократизовани самоуправни акт, најмање погодан одговор на разјарени про тест врхунског слоја православне црквене хијерархије. У обостраном поступку очигледно се показало да су инат и срмба најгори политички саветници приликом озбиљног решавања крупних општенародних проблема. Наведена одлука, ма колико била добронамерна и достојна политичког поштовања, објективно посматрано, указује на још један забрињавајући пример својеврсног преношења већ осуђених метода изградње политичких фабрика на подизање културних споменика од изузетне уметничке вредности, 3
Формирање Југословенског одбора за подизање маузолеја Његошу, изгледа по свему има главну сврху да „неопозивој“ одлуци скупштинских одборника цетињске општине дочеканој бројним критичким примедбама и сумњичавошћу надојеном свађалачком страшћу — обезбеди неопходни моралнополитички ауторитет. “= „Међутим, и поред ове" околности,
сматрам да је неопходно дубље размислити о последицама примене, без претходне дискусије најширих раз мера, овакве политике свршеног чина, у олучају предлога изградње једног споменика грандиозне замисли, коме је намењена улога да буде највећи културно-уметнички домет и хумана порука социјалистичке генерације свих народа Југославије. Мтолико пре, што су још одавно изнете у јавност озбиљне, и стручним аргументима поткрепљене, сумње У погледу стварне архитектонске, вајар ске, па чак и политичко-идејне вредности овог Мештровићевог пројекта.
Одборницима скупштине Цетиња. можемо бити свесрдно захвални што су питање покренули са мртве тачке, после више година ишчекивања погодних прилика и премишљања. Али су за почетак морали, без обзира што „прегаоцу бог даје махове", да „ограниче“ своју самоуправну улогу смишљенијом применом уставом загарантованих права, водећи рачуна о
захтевима основних принципа соџи-
јалистичког демократизма на подручју културне политике и дужном поштовању Његошевог осећања исто-
ријске правде, слободе и човечности.
Као рођени Цетињанин, са бри: жљиво негованим својствима социјааистичког патриотизма, прожетог хуманим идеалима комунистичког интернационализма, слободан сам да свима члановима новоформираног Одбора упутим апел у погледу следећег: 1) Пре свега, наћи законски начин да се наведена одлука цетињских од борника ослободи, занста недоличног и компромитујућег, елемента „неопозивости“. Према њиховом сопственом признању она у ствари значи само преузимање обавезе да се оствари ранија одлука владе НР Црне Горе о изградњи маузолеја на Ловћену, коју нико до сада није анулирао“(!) — донета у оквиру припрема за прославу стогодишњице Његошеве омрти 1951. године. Овде као да се уопште није узела у обзир светскоисторијска чињеница да омо, за готово пуне две деценије од поменуте свечаности, у знатној мери променили економску и друштвено-политичку структуру земље; донели сасвим нове уставне законе федерације, свих република и аутономних покрајина; озбиљно закорачили у период остварења самоуправног социјализма; знатно проштирили своје идејно-политичке и културне видике; па, у пуном складу с тим, побољшали естетско-уметнички укус.
2) Често се упозорава да у периоду социјалистичког самоуправљања један од главних услова за правилно доношење политичких и других одлука јесте доследна примена принципа благовременог и свестраног обавештавања јавности. Због тога је превасходна дужност новог Одбора да из скупштинске зграде Цетињске општи“ не извуче на светлост дана, до сада мало коме доступну, тајанствену искрињу под кључем“ и целокупну расположиву документацију (планове, техничке цртеже, скице“, предрачуне, изјаве појединих чланова ранијих од: бора и др.) приреди у облику књите, обухватајући такође резултате „неуспелог конкурса“ из 1951, године (06јављеног својевремено у јубиларном броју часописа „Стварање“), као и најранију Мештровићеву скицу Њетошевог маузолеја (штампану 1925. године у загребачком часопису „Нова Европа“).
3) Мако је владика Раде искрено сматрао да се „глупост чојка лактом вјере мјери“, ипак је дужност Одбора да у рад за изградњу споменика обезбеди учешће и представника Срп ске православне цркве, у знак поштовања према њеној признатој историјској улози у многовековним борбама за извојевање и очување слободе и независности, као и за одржање и обнављање _ знаменитих _ тековина средњовековне културе у нашој земљи, које су Његошу и многим југо-
Наставак на 2. страни