Književne novine

Самоупранни наш Опрократенки чин 2

Наставак са 1. стране

словенским уметницима давале вишеструке стваралачке подстицаје.

„%) Пожељно је да се претходним заједничким договором свих чланова Одбора целокупан досадашњи рад и објављена схватања озбиљно претресу и критички оцене, па о резултати ма детаљно и без одуговлачења обавести јавност, Свакако да у читавој ствари уопште не може бити спорно питање урбанистичког и просторног урећења ловћенског масива као напионалног парка и његова електрификација. Али у погледу коначне судбине Његошевог „вечног боравишта“ треба занста неопозиво спровести општејугтословенску дискусију, објављујући сва мишљења конструктивног карактера, без икакве дискриминације и закључивања у бирократском мистеријом оковану скрињу.

Дубоко сам убеђен да је у досадашњим изјавама и написима „људи којима је ликовна уметност позив и опредељење“ (објављеним у „Политици", „Књижевним _ новинама" и „НИнН-у"), већ изнета много, са тле дишта социологије културе, оправданих, научном објективношћу потврђених пи прихватљивих доказа и ставова против извођења Мештровићевог пројекта Његошевог маузолеја на врху Ловћена. Са своје стране додао бих следеће:

. а) Мештровићева уметничка визија Његошевог лика, у положају мислиоца са орлом изнад главе, не одражава у потпуности суштину живота, рада и схватања овог владара, црквеног старешине и песника обдареног тенијалном стваралачком снагом. Његош је, ако се тако може рећи, поетски мислилац стваралачке акције, који, према сопственом признању, увек зебе од много мишљења. Целокупна његова умна делатност усмерена је да буде „верна слушкиња“ главним историјским задацима борбе за слободу, независност и братску једнакост свих народа Југославије; ској „најсветијој дужности“ да се „тирјанству ногом стане. за врат“, доводећи га „к познанију права“; племенитом напору оспособљавања човекове свести да испуни судбоносну улогу лаучоноше напретка у вечитој васионској борби добра и зла. То се не одражава у предложеној маузолејској фигури која као да:нам само

указује: „Ево владара горштачке, но.

јуначке Црне Гореју о о аи

6) Да се Мештровић није у ДОВОЉ-

ној мери удубљивао у проучавање карактеристичних особина патријархалног стила културе Његошевог доба у Црној Гори, да је ишао, за ову прилику најмање погодном, линијом идејно-уметничког еклектизма (видљиво примењујући различите стилске особине почев од монументалних споменика древних асирско-египатских деспотија до бечког „модернизма“, који сумрачно-сладуњавим. тоновима. обележава сву трагедију и сјај сутона и распада једне апсолутистичке монархије), најбоље сведочи постављање на улазу „вечног обитавалишта и светилишта“ владике Рада симбомичних женских ликова — каријатида. У ствари то је давно познати мештровићевски шаблон, већ употребљен (и критикован) приликом изград“ ње споменика Незнаном јунаку на Авали, Његош је ушао у државнички живот и књижевност хранећи се пре свега животворним млеком епске народне поезије, па је много боље од: говарала вајарска стилизација врхунских ликова наше борбе за слободу, на челу са Милошем Обилићем, као легендарним примером црногорског схватања чојства и јунаштва.

в) Па ипак, мишљења сам да изнад Његошевог гроба не треба уопште постављати никакву сликарско-вајарску представу његовог лика или било какве симболичне фигуре (садашњи Предићев мозаик би се могао пренети у песникову кућу у Његушима или поставити у Биљарди). Све располо“ живе податке о времену, животу и стварању Џетра 1 Петровића, влади ке и господара црногорскога, неопходно је зналачки вишестрано распоредити по историјски значајним местима и културним установама испод довћенског врха. На тај начин, једино достојан друштвено-политичких идеала нашег самоуправног социјааизма, пружити могућност сваком посетиоцу, нашем и страном, да у пуном складу са интимним убеђењима, знањем и свешћу — без икаквог другог уметничког посредника осим омиљених стихова — приступи овом јединственом гробу (тде се већ налазе „симболични кључеви“ многих суд: бинских тајни човека и природе), са сопственом визијом Његоша — песника и мислиоца. ин,

г) Нема оправданог разлога прете рано се разнежавати над чињеницом да је Мештровић потпуно бесплатно израдио целокупни пројект Његошевог маузолеја на Ловћену, истовремено поклањајући сплитској општини

општечовечан-

мо у

своју познату Уметничку талерију, и тражио да му се у накнаду пошаље само симболична „груда његушког сира и плеће овнујског меса". Он је при том имао рачуна да о своме трошку наручи још и купу освештаног вина из ватиканских подрума, да самом себи наздрави и задовољно честита што је са таквим мајсторством избегао „општу громогласну клетву покољења“. -

Јер, мора свима бити познато да је у време судбоносне борбе свих југо. словенских народа за свој животни опстанак, слободу и независност, И. ван Мештровић, руковођен не одвећ напредним принципима своје личне и политичке филозофије, заузео недостојни став избеглиштва, који је трајао све до преноса његових посмртних

остатака у домовину, што га ни по

коју цену не препоручује да својим уметничким именом, нарочито у раз мерама и обликом замишљеног про. јекта, „вечито друтује“ са Њетошем на врху Ловћена. Сама ова неопорецива чињеница била би довољна да се каже из „Горског вијенца“ познатим стихом: „У памет се добро Црногор“ ци!“

Као добар познавалац косовске традиције (архитектурно-вајарски уобличене у напрту „Видовданског храма“) и општечовечанске поруке наше народне пбезије, Мештровић је знао да су југословенски народи, не опраштајући никоме, одувек „трмели општом анатемом“ на све без разлике, који су се огрешили о врхунска етичка начела борбе за слободу („да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту казује, ка невјерној кући Бранковића“). И при крају свога живота пружио је својеврстан и драгоцен откуп, који је са посебном захвалношћу прихваћен. Али се сада поставља питање: да ли овај велико“ душни гест знаменитог вајара, не без одређене личне рачунице, може у толикој мери да опчини одговорне личности нашег социјалистичког АРруштвено-политичког живота, те, упркос многих оправданих примедаба стручњака из области културе и уметности, упорно настоје, очигледно заобилазећи програмска начела, да се до у тачнине испуни његова уметничка. замисао на ненадокнадиву штету тестаментарне опоруке — неизмерно узвишене по својој скромности, мудрости и човечности — највећег песника борбе за слободу и мислиоца југословенских народа» Одбор је дужан да не оклева са одговором.

Према моме схватању, Мештровићев пројект Његошевог маузолеја на Ловћену, посматран у целини кроз већ објављене нацрте и податке, сво“ јом идејно-уметничком поставком (са мермерном гломазношћу оштрих линија и хладном сумрачношћу, коју треба да осветљава вештачки блесак електричних сијалица, стварајући Уутисак религиозне“ мистичности и надуване велелепности) уопште не пру-

"жа прихватљиву меру функционално

сти., Због тоа ПРЕДЛАЖЕМ да се питање уређења споменика нашег социјалистичког времена у славу Његоша постави на три засебна подручја, међусобно повезана заједничким уметничко-идејним планом извођења. Прво. — У Његушима, родном сеау Рада Томова Петровића, „гаје је зрно клицу заметнуло“, у комплексу још сачуване породичне куће, изградити етнографски музеј, можда и од неколико разноврсних грађевина, са експонатима који дају верну слику животног стила Шрне Горе песниковог доба, где би се могли на различите начине распоредити, као копије или у оригиналу, сви до сада израђени и сачувани сликарско-вајарски портрети Његоша. Само на улазу споменика такве врсте могле би се по. ставити Мештровићеве каријатиде.

Аруго. — На Цетињу, сталном ме сту боравка и рада Његошева, на по. годном простору изнад Летње позорнице (где „гусле гуде а кола пјевају, с унучађу дједови играју, по три паса — покољења врте се у коло.:. све радошћу дивном наравњено!“), са широким постаментом од мермера, у

ша и а, Ра КАЈ_ЈА и ашиње

РАЗГОВОРИ СА САВРЕМЕНИЦИМА

Кандидат за цара васељене и за ланце

РАЗГОВОР СА ВЛАДИМИРОМ МАЈАКОВСКИМ

„Данас сам нови „Леф"! _ У „Ја лично" Владимир Мајаковски је написао: и

„То је била револуција. То су биле песме, Песме и револуција су се на неки начин сјединиле у глави!"

Мислим:

Када је у којечему револуција почела да издаје револуцију, поштену главу Владимира Мајаковског пробиле су песме. Изнутра, а не метак споља.

МИЛОВАН:

Владимире, опрости!

Да предложим тему.

Ми се већ знамо.

Желео бих, једноставно, без пакости

О. (песницима и љубави) којечему

И о револуцији да разговарамо»

ВЛАДИМИР:

Ма

најзлатоустији,

чија свака реч тешка

душу васкрсава,

тело рукотвори,

кажем: више вреди

осивота. најмања. комадешка

од свег што сам створио м што ћу да | створим!

Слушајте!

Јецајима и крицима

проповеда.

"данашњих дана Заратустра

МИЛОВАН: Песнику ли очи = море сланог циља»

„Уста ли шкољка у којој таји речи“

Груди. ли му пуне лековитог биља И кад га отрују биље та излечиг

_ВЛАДИМИР;

Раније мишљаш књиге се праве овако:

дође песник и одмах запева колико волите,

расклопивши уста лако —

изволите!

А у ствари — у грудима му се мрви

; и кључа

док не запева, и док се копрца

глутава руба надахнућа,

тихо, у жабокречини срца.

МИЛОВАН:

Као талог време нас наноси. Сам за себе Владимире = ко сиг

ВЛАДИМИР; Под круном свршићу2 Сред Свете Јелене» Оседлав живота таласе — вранце, једнак сам кандидат за цара васељене и за ланце.

МИЛОВАН:

Има ли небо необлама» . Ружу крви распуклу у бескрају» Срце као звезда Северњача | Да Ти девојке у сну не залутајуг

ВЛАДИМИР:

Не бој се да ћу опет прилепити за. хиљаду лица „девојке Мајаковског. — у 'издајничко време мрака, то је ипак династија царица крунисаних у срцу једног лудака.

МИЛОВАН:

У крви дане, Е У крви су ноћи најмрамније. Али те срчане мане.

Ниткови! Ни срце им није . најтачније!

ВЛАДИМИР:

Не верујем да постоји цветна Ница: Опет се прослављају помоћу мене људи, упарложени као болница,

и, ко пословица отрицане жене.

МИЛОВАН:

Ово време што по нама Учинило да се пева Факултетским аулама Допуњена твоја — леви»

ВЛАДИМИР;

Нек небо заставом пева! Ко то десном корама! Лева!

Лева!

стилу тога дела основног пројекта, изложити Мештровићеву фигуру замишљеног Његоша са орлом изнад главе, како инспирисан „колом“ на домаку свога погледа, извлачи мисао. ну песничку поруку из ове „свако. дневне“ животне појаве („Паспоко“ љење свакоји своје бреме носи; нове нужде рађу нове силе; дјеиствија напрежу духове, стјесненија сламају громове“).

Треће. — Преџурећење целокупног простора око Његошевог гроба остварити у смислу песникове опоруке. А то значи: у једноставном стилу, без икакве фигуративне симболике, а нарочито без вештачких светлосних ефеката (него да се „пита-храни сунчанијем чистијем млијеком“); са отвореним погледом, без икаквих грандоманских мермерних зидова, на његово „гнијездо јуначке свободе" (што је „многе муке пренијело“), које само по себи представља гледано из орловске перспективе ловћенског врха, величанствено грандиозни нерукотворни споменик природе (пред којим су се „многи грдни мучитељи на нос побили", чији ће пример „учити пјевача; како треба с бесмртношћу

МИЛОВАН:

Од Хамлета признао си — бити! Узбурка се море у песнику — луци! Пулс револуције се могао мерити На твојој руци2

ВЛАДИМИР:

Удрите у тргове буне топотом! Изнад брда чела нека лете!

Ми ћемо ускоро другим петопом умити градове ове планете!

МИЛОВАН:

Револуција уме да промени лик. Шта желео — заборави творац. У револуцији ли је песник Само обичан борац>2

ВЛАДИМИР:

Више се ништа простити не може. Ја. исцедих душе с много нежног биља.

То је — да знате — теже него заузети милион бастиља!

МИЛОВАН:

Можда. и варам се Да ли то натраг. значи Време, када нам се Револуција разсастанми»

ВЛАДИМИР:

Узбуђен сву ноћ не заспах, Разданак, И ја жељом чекам прве искре зрака: „Нека буде макар још један састанак у вези укидања свих састанака!"

МИЛОВАН: Али нам састанци отварају пут

ВЛАДИМИР:

Они су на два састанка одједанпут!-·

МИЛОВАН:

Даље од себе никога не виде. Живот је за њих исто као писто Свак, за себе, узлеће џи иде,

Сам сам у сред езоиста»

ВЛАДИМИР:

Ова је фајта људи тиха и безобличнија од пихтија, —

зборит“); такође и са њему драгим погледом на космичке даљине (тај „бескрајан океан воздушни, гаје су сунца само капље свијетле, а мирови једва видне искре ), које маме сводим вечним тајнама и затонеткама (од којих је свакако највећа и за даљи опстанак људског рода најсудбоноснија: „Шта је човјек, а мора бит човјеко Тварца једна те је земља вара. Име чесно заслужи ли на њој, он је има рашта полазити; а без њега у што тада спада>“). Овде се може потпуно узети у обзир изградња видиковца према Боки Которској, стилиаованог у облику „вељег гувна , према Мештровићевом основном про. јекту. . .

Четврто. — Објавити у репрезентативно уређеној књизи, која се може превести на главне светске језике, зборник чланака о теоријско-уметничким и естетско-идејним схватањима целокупног стваралаштва Ивана Ме. штровића, са репродукцијама њего. вих главних вајарских радова и про. јеката, препуштајући да будуће „по. кољење дјела суде, што је чије, дају св'јема!“. Биће корисно такође препоручити држаопима необјављених личних писама знаменитог уметника, од несумњивог значаја за нашу и свет. ску савремену културу, да их уступе Одбору ради објављивања у корист фонда за подизање споменика, И ја поседујем такво једно писмо, упућено мени, али већ одштампано пре петнаест година.

Дубоко сам убеђен да ће само широко постављена платформа изградње споменика посвећеног Његошевој успомени — поштујући у подједнако разумној мери уметничку вредност и напоре знаменитог вајара као и последњу опоруку генијалног песника — измирити углавном све испољене политичке, културне, естетске и уметничке смерове; дати већу могућност племенитог доприноса сопијалистичких привредних организација и до бронамерних стваралаца – савремене културе из свих република и аутономних покрајина; пружити многобројним поштоваоцима Његошеве личности и поезије, из наше земље и свих крајева света, највише могућу меру разноврсности _културно-уметничких Аоживљаја, који одтоварају свестраности једног генијалног песника, мислиоца и државника — на понос и славу искреног братства и јединства југословенских народа, на част доследног (бирократским смицалицама неоптерећеног) и мудрог (без повлаЂивања некомпромисном ситнобуржоаском револуционаризму) спровоБења у живот основних принципа сдцијалистичког демократизма и хуманизма. 28. јула 1969. године Слободан Биновић

зађз сарадник Института. за међународ: ну политику и привреду У пензији |

и врло многи од тих прика. на. површину баш сад избија.

МИЛОВАН: Јава никад оно што се снује. дДа ли свакој револуцији прети

Да се уфракује И закабинети»

ВЛАДИМИР:

Вадите, шетачи, из џепова руке —

потегните бомбом, каменом ил' камом,

а ако неко нема руке —

нек дође да се туче главом!

МИЛОВАН:

У ластином гнезду јаје кукавице. Округлина земље ствара нам поругу. Симбол окрутности, Симбол немилице. Док идемо напред идемо по кругу.

ВЛАДИМИР:

Да су ми у руци земљине узде, на минуту бих земљу задржао: Ра — Стој) Чујеша ли овај рески шикргут пера м налив пера2. Нису ли земљо болни уздах твој>

МИЛОВАН:

Са пендреком често римују се кости. Слобода. ц чешће у јарам се кошка. Мора ли песних певати о будућности Ма нам она била технолошка2г

ВЛАДИМИР;

Ви, што као препелица ивркућете

3 Е с неба.

како вас није срамота прогласити се за посету:

Кад данас тољагом треба.

кројити лобању свету!

МИЛОВАН:

Глава метак проби изненада.

Да ли песма не хте ноту сете

У јасном тренутку, када

Барикаде заузеше кабинете»

ВЛАДИМИР;

Све чешће мислим — није ли 60:

за Не

ставити тачку метка са крајем. За сваки случај ја данас

свој опроштајни концерт дајем! Разговор водио Милован Витезовић