Književne novine
у
МАТКО ПЕИЋ
ЈЕСЕН У ПОЉСКОЈ
„Напријед“, Загреб 1969.
АКО СЕ ЗА ПУТОПИС Матка Пенћа „Јесен у Пољској“ каже да представља импресију, што заиста представља, мора се додати да је то импресија с предумишљајем. Пеић је, наиме, како сам истиче, у „Пољску кренуо ношен емфатич: ном љубављу за личност и уметнаст Фредерика Шопена у тренутку кад је осетио неодољиву потребу за изузетном, јаком, бескрајном равницом. Без једног интензивног унутарњег живота, без једног богатог предзнања, не само о Пољској, без дара да од материјалних дета-
„Висла извире на југу Пољске... испод корјена бора. Први су јој ко“ раци између ноктића птице поточар“ ке, плиске, репомите. Ситна весело котрља испао зуб карпатског јелена. Текс рођена већ мирише по сијену! Шлеска планинарка хлади у њој табан мацрвењен пењањем у буквике пуне детлићевих удараца о кору сочну од црви. Рашчешљана У мале водопаде, лежећи у горкастом даху врба добива прве длачице маховине у Бескиду Сласком. Кад се протегне у 5ЗКозтсоти, бијела је од јутарњих облака. Невина, чиста чу: ди се пренервазном ждралу како јој храпавим прстима врти јајолико камење. Праћена тешком пољском кра
· вом, обалама пуним изгубљеног ла-
ставичјег перја и крзном распуклих шипака = осјећа како је остављају модрина и 'брбљивост, Стигне под рушевине дворца у Тупсу Шути под стијеном сивом као хрпа убијених
„„равнимарских јастребова ...' (стр.
43544)
„.-. Простор набрекао од парења големих животиња ужасно сланих чељусти, трозно горких плодница. Сољу изгрижене женке, јодом стегнути мужјаша. Живинско море. Во» да тешка од тона китовог уља, склиска од сала слећђа. Намрштена брком моржа. Запјењена мумљањем бије“ лог медвједа. Грубим животом набубрено, ово море презире ситну причу о сирени, о тритону. Мрк безду“ шник, Балтик, тражи само морнар“ чину који нема ни труна модрине ластавичјег крила у врпци капе, ни мало златно сидро на рукаву капу. та, него црн, скрутнут, има кожна“ ту вјетровку, у којој стоји уз море прије као металац уз огроман котао у коме врије олово, него као морнар. Свиреп. блудник, Балтик подно. си једино жеме жилавије од платине, с трудима сировим, сјајно исјеченим сјекиром вјетра..." (стр. 149)
—
—
ља твори упечатљиве слике, без гипког асоцијативног апарата и снажне стваралачке маште и, коначно, без једног _ романтичарско-виталистичког личног опредељења које овај свестрани интелектуалац испољава овом својом књигом, ми сва како не бисмо добили слику пол» ске јесени какву смо добили.
Слика та је, дакако, базирана на материјалним детаљима фактографским, географским, историјским, ма“ ње или више познатим, Она је, као и свака друга целина, грађена Од мањих делова, ови од још мањих а тако до честица. Али ствар није у томе, или не само у томе. Реч је овде о једној посебној организацији те „мртве грађе“, о оригиналном поступку који, као резултат даје илузију присуства живог приповедача чије приповедање, опет, ствара другу илузију, клузију стварног, живог живота. И то каквог живота:
"Не треба. се заваравати. Тај утисак није остварен ни приповедањем у првом лишу, што Је за путопис некако најприкладније, ни непо. средним обраћањем другом _ дИПу, читаоцу, веома често вокативом, ни бриљантним компарацијама, ни ван редно вештом _ употребом _ веома бројних других стилских фигура. ДХопринос ових и оваквих грама тичких, језичких и стилских „срел. става“ је у сваком случају скроман у односу на ону готово перфектну уједначеност тона и тема, у односу на ону непогрешиву, тако рећи, усмереност детаља према бен која треба да изрази, не ољску, њен живот, Свака појава тога жи:
вота има своју индивидуалност, али све те индивидуалности чине инди. видуалним тај живот.
Пошавши од једне инспирације, из које је настала поезија Мицкје. вича, сликарство Михаловског, му зика Шопена, Пеић је на сваком облику, на сваком покрету, у сва ком звуку, у свакој боји, налазио ту инспирацију, доказивао уметничКо дело њоме и, обрнуто, њу умет ничким делом, да би, на крају, створио своју симфоничну слику. Н ако се његов путопис ичим приближава уметничкој прози, а веома често јој је веома близак, онда је то тиме што од хаотичне, стихијне природе ствара органско јединство њених елемената које, пошто се схвати и прихвати, смирује читаоца и постг.> његов садржај.
Познавање и дубоко разумевање уметности великих пољских уметника омогућава аутору да осети пољску земљу, снажан доживљај пољске земље враћа га у уметност. Тако се, ваљда, једино и може објаснити чињеница да се земља, „тако дуга, тако мека и вјечно иста“, да сваки живи створ на њој и сваки облик, као мотив, доживљава у његовом тексту буквално безбројне варијације, али остаје увек разли. чит, увек нов, увек свеж. Зато се, ваљда, историја Пољске. у његовом тексту доживљава као текући жи. вот, свакидашњица као присутна будућност. Зато ће путопис Матка
еића заузети значајно место у пу тописној литератури и на српскохрватском језичком подручју.
љЉубисав Сањин.
ПРИМЉЕНЕ
Јанез Менарт
1, кора У кор рон 15СЕ РОТ Младинска књига, Љубљана 1969.
СЛОВЕНЦИ се не могу похвалити честим ни вредним, што ће рећи смелим и оригиналним антологијским изборима из своје поезије. Недавно се појавила прва антологија која обухвата словеначку уметничку поезију „Од њених зачетака до данашњих дана". Издавач се одлу-
чио да она буде намењена „широком кругу читалаца", а избор је поверен песнику Јанезу Менарту. Књига садржи 437 песама од укупно 141 аутора. Не може се порећи да је Менарт уложио много труда и рада у овај избор. Помно је прегледао стваралаштво свих, па и оних најминорнијих стваралаца, ис-
НЕПРЕВЕДЕНЕ
Јарослав Волек
Карноју 2 дејт евјеп Ку
Ргаћа, Рапјоп 1969.
ИАКО ЈЕ књигу штампала музичка издавачка кућа, њен поднаслов („ОД антике до почетка ХХ ст.') показује да је превазиђен уобичајени оквир музичке публикације. У предговору је наведен и разлог: „Један од начи на, како постићи -да позитивна страна новог третмана схваћања музичке проблематике заиста плодно утиче на музичко-развојни процес је потенцирање повезаности умјетничког развоја, првенствено његове естетске стране. То је и главни разлог што је издавачка кућа Савеза чехословачких композитора ПАНТОН одлучила уврстити у свој издавачки план ову публикацију". — Јер књига представља модерно конципирану студију која базира на карактеристици и класификацији разних филозофских праваца, оријентација и личности преко којих нас аутор упознаје са разним варијантама третирања естетике, Позитивна страна таквог приступа прије свега је у томе, што аутор не инклинира „хисторијском третману" не с посвећује (што је чест случај сличних радова) диспропорционално више пажње, мјеста и простора старијим, хисторијским епохама — гаје су вриједности, мишљења и карактеристике свише-мање устаљене и прихваћене. Премда даје хисторијат античке, средњовјековне и естетике ренесансе, аутор се задовољава резимирањем; међутим поглављима естетике ХТХ ст. посвећује нарочиту
пажњу наглашавајући како значење, тако и улогу најмаркантнијих личности чешке естетике ХЛХ и почетка ХХ ст. (чији су најзначајнији репрезентанти-Хостински, Зих, Хеједли првенствено били оријентирани на музику, коју су третирали у ширим и интегралним дијапазонима у односу на опћу естетику).
Ако је, међутим, концепција књите (а то и предговор наглашава) била у томе „не тражити смисао хисторије естетике у стално понављаним варијацијама одговора на стално иста апстрактно постављана питања, већ у континуираном, промјенљивом развоју естетичке мисли, у томе шта су појединци унијели у сазнања свијета љепоте и умјетности, оритинално и интересантно, што је типично за њихово вријеме и што је за коју епоху, судбином и ситуацијом нераздвојно повезано" — онда мало поглавље „Структура прегледа свјетске немарксистичке естетике (у периоду око 1850—1950) није требало третирати само као апендикс (препун име на и личности) у коме се појављују и термини као што је „релативно прогресивни правци 2. пол. ХЛХ ст.и почетка ХХ ст.' (Биолошки, Социолошки, Џсихолошки, Револуционарно"демократски у Русији), Јер, познато је да немарксистичка. естетика не престаје са Хегелом. Напротив, постхетеловски период доноси многе интересантне концепције, идеје, нове аспекте старих проблема и рјешава мноте детаље раније постављене проблематике. (Друго је питање формирања система, гдје су немарксистичке теорије нужно доживјеле неус пјех). Међутим, у цијелој књизи остаје најинтересантнији основни тон: — покушај аутора да одговори на стално актуелно питање — да ли је могуће одредити за естетику критерија третмана, да ли је могуће говорити о нормативности естетике. Својим анализама долази др. Волек до закључка да су се сви такви и њима слични покушаји у прошлости показали као јалови и несигурни. Аутор сматра да нису правилна нпр. мишљења да је естетика нормативна наука у строгом смислу те ријечи. Теорији може само нашкодити ако намеће пракси своје конкретне пред: ставе нпр. о даљем развоју умјетности, када се тра рмира у ре цепт и административну директиву, када а умјетничку проблематику као »деџ5 ех таст па«,
Мирослав Квапил.
тичући да „књижевност не сачињавају само високе тополе већ и скром нија стабалца, па чак и травица која међу њима расте". Антологијом је обухваћен период од 16, ве ка (први стихови су из 1515. г,) до почетка 1968. Ако се постављање границе уметничке поезије у 16. век (код нас се, на жалост, почетак рачуна углавном, са Прешерновом, а у најбољем случају са Водниковом поезијом — дакле, 19. век!) мора сматрати великом врлином _ врлином избора, онда годину 1968. треба пре свега схватити као техничку границу: избор је тада завршен, али нам је профил словеначке поезије приказан само негде до по четка шездесетих година. Аутор дакако има права да одбир антологијских вредности препусти времену (наравно, у том случају у под: наслову не би требало да стоји од: редница „до данашњих дана"), да се при избору заустави на јучерашњем, али ће се теже наћи оправдање ауторовог опредељења за јуче рашње, старе критеријуме при из бору песама. Менарт, наиме, у пропратном тексту каже: „Изабрао сам пре свега оно у чему сам осетио било стварног живота и потребу за испоБђедањем". Као основне проблеме стварног живота Менарт из дваја социјалне и националне (стр. 202), чиме одмах поставржа у други ред естетске, религиозне и философ ске. Можда заиста суштину словеначког националног укуса чине песници који развијају практичне, социјалноисторијске теме, па Менарт, желећи да да историјски пресек развоја песничке ситуације, није могао да заобиђе низ, мање-више пригодних песника, који ван свог времена немају више никакве стварне вредности. Но Менарт се не задовољава само са књижевноисторијским критеријумом, већ покушава да га усклади са естетским, а то је у антологији, као што знамо, тешко оствариво. Један од критеријума мора бити спроведен само компромисно, а код Менарта је то ес тетски критеријум. Појам уметнички вредног он је сузио само на традиционалну исповест социјалног и националног проблема, а превидео тотово све оно што одскаче од те традиције, што је експерименат, смелост, новина и што је модерна философска поезија. Колико год је сентименталан — према традиционалним вредностима, толико је не поверљив им, рекли бисмо, глув за све што одступа од традиције. Прва антологија целокупне словеначке поезије несумњиво носи печат почетништва, што и не би толико сметало да она не носи и печат једног прошлог времена, једног еживелог _ естетичког с схватања. ожда ће она имати много читалаца и постићи циљ који јој је издавач одредио: можда „широкој читалачкој публици" треба представити све оно што чини њену традицију, али ни пред њом не треба занемарити или чак омаловажити све што превазилази ту традицију.
Марија Митровић Зоран Ло. Милић ПЕСМЕ О ВЕЛИКОМ МУЖУ
Просвета, Београд 1969.
ВИШЕ ОД СВЕГА, нови песници данас, прибегавају лексици која је, на изглед, парадна а у ствари својим асоцијацијама на средњовековни речник врше најважнију функцију у оквиру поетског. Нормално, распон између успеха и неуспеха у овак вом подухвату мора бити велики с обзиром да песник жели у свим вре менима да се огледа. Милић је успео, тај распон, унеколико да смањи и стога се његова поезија указује У новом и занимљивом светлу. Поетиза ција баналног извршена је с лакоћом, и то код Милића и није проблем. Код њега је пре проблем жеља да се обрачуна са песником у себи.
Нећемо претерати ако кажемо да је Милићева књига стихова посебан угао у нашој млађој поезији и да га треба свакако гајити као угао који је код нас веома мало искоришћаван. Оритиналност је још један поен ви-
Причест песника под небеским орахом .
ДОБРИЦА ЕРИЋ
Још. ми се небо огледа у трави.
Презрео орах
над понором дрема.
Сву ноћ. сам тихо у булке трубио. Росо — дуњице што шириш_ крунице где, се већ. брчкају младе паунице:
нема водоноше снивене на. јави коју нисам жедан у сну обљубио!
Фруло, лучи стада; смрт ми се већ нада. Мој глас је цвет који је коб мирисом з6а0. О дрвосечо ти што ми подсече сунцокрет из којег, још златни млаз тече; палаца секира што ме лиши хлада јединог храма где сам у сан веровао.
Сад звона љуљам. Горко грожђе муљам. Божур лица каљам, Бачве уз брег ваљам. Реко Груже, чији вир ме школовао: сваку сам ти птицу римом оковао свакоћ сам се празника песмом причестио сваку твоју болест млаћан боловао,
Буди се у крошњи источни петао, Звездо Данице ноћна. чобанице рођена сестро моје несанице:
нема воде кроз коју не роних и нема ватре над којом се нисам окретао.
Има само један тамни врт без врата. чији. мирис још од свог рођења дишем, Пурпурни. петле што крилима стресаш крупне орахе звезда са. небеса: и у том врту једна непозната песма, коју не мољу никад да напишем.
"Ви што ме гледате с чућењем и страхом презирем ваш ружичњак немуштих питања. вет би још можда мого да окаје у свој грех према, славују Мог срца, док траје : примест под старим небеским орахом на. коме < : шепури петао свитања
" фотографишући предео,
ше за ову књигу која као целина не делује кохерентно али је забележила извесна заокружења у појединим циклусима („Браничевске елеције, на пример).
Слободан Марковић
МИЛЕНА БАРИЛИ, ЖЕНА СА ВЕЛОМ И ЛЕПЕЗОМ
„Браничево", Пожаревац 1969.
ЗАИСТА, ништа боље ни лепше није се могло саставити од ове тзв. драме за читање, у којој је сажет живот наше велике сликарке и трагичне личности Милене Павловић Барили. Жеља да се одужи генију који је странствовањем управо чезнуо за Пожаревцем, родном кућом, и родитељима, налази одушка у сваком реду. Читаоцу је на племенит начин приближена биографија не само наше познате · сликарке већ и доба. Судови о сликама изричу се на спонтан начин са тежњом да се каже, не само она општа порука, већ и она лична, трагична, барилијевска, како бисмо рекли. Зато песник и каже да из слика зрачи неко страшно предосећање. ХМ маниру Слободана Марковића препознаћемо старог, доброг истраживача необичних судбина. Одбацивши конвенционалну форму: биографије Марковић нам нуди један успешан начин писања о животу уметника, начин који је један од најдостојнијих личности каква је била Ми лена Барили,
Бранислав Прелевић Милован Јовановић ЛОТРЕАМОН
Издање писца, Београд 1969.
МАЛИ ЈУБИЛЕЈ Милована Јовановића. (ово је његова двадесета књига којом је број стихова померен већ у четрдесету хиљаду) везан је уз великог француског песника Исидора Дикаса. Пет поема које чине ову густо одштампану књигу („Лотреамон“, „Антималдорор“, „Салвадор Дали“, „Сликарске опсесије Милића од Мачве" и „Медиала“) одликују се максималном пластичношћу, чисто сакралним и магијским сличицама, а само понекад избије каква конформистичка и формалистичка мисао. Снабдевена генијалним предговором (написао га је сам писац) о надреализму и делу које читалац грчевито држи у рукама, ова књига „монографских поема" право је откриће за неупућене. То што Јовановић сам себе хвали не треба да нас збуни: и Хорације и Достојевски су били убеђени да су велики писци. Песник је страховито успео да нам на један квантитативан, једноставан и римован начин опише живот Лотреамона (и Далија, и Милића од Мачве, наравно), али не и Малдорора: иако је чак једно „апокалиптичко сновиђење“ посветио том натуралистичком „јутарњем пророку". „Автималдорору" недостаје једна научна димензија да би био и надградња и супротстављање „Малдороровим певањима". Заиста је мало песника који се, по броју штампаних стихова, Но мерити са аутором „Знамења", „Грансценденталног врта", „Делфиниума", „Поподна једне Дријаде", „Бердапске клисуре или великог казана" и других књига, аутором који сваке године објави у просеку три збирке.
Садик Табаковић ИМАГИНАРНА ЗЕМЉА
Издање аутора, Бањалука 1969,
НА СТРАНИЦАМА прве књиге Сади. ка Табаковића, коју чине три формално целовита циклуса им која је мвото тања него што изгледа, и обичан читалац може да пронађе: сувише сентименталних слика, подоста патетичних наслова, наивно исказаних мисли о смислу живота, невештих метафора и одавно откривених песничких _ истина. Очигледно је и присуство неколицине већ афирмисаних песника. (Цесарића, на пример). Аутор ових стихова још не влада довољно ни језиком, ни метафором, ни идејом, ни симболом, ни стилом. Мноте илустрације ту само због тога да у књизи не било белина.
Јордан Јелић МРИЈЕСТИЛИШТЕ
Просвјета, Загреб 1969.
ДРУГУ КЊИГУ Јордана Јелића (прву је објавио 1964. године), пуну посвета пријатељима, местима и пре делима, чине два дела („Мријеститилиште" и „Шеталиште") од којих ниједан није изузетно и песнички укомпонован мисао која лута овим страницама. Аутор често пева причајући, тежећи ка извесној пословичности и народним мудролијама, мењајући ритам писања и китећи редове повеком исфорсираном, тобоже ненаметнутом, римом. Ови стихови су остали негде „на путу за Свети Стефан", испевани „за предјеле око Буда ве" или у спомен „тврђаве книнске". |
Мирослав Јосић