Književne novine

У“

| У овом орођу:

Људевит Јонке; ТРЕЂА ГОВОРИТИ ОТВОРЕНО И истинито

Берислаз Никпаљ:

КАКО НЕ ВАЉА ГОВОРИТИ Мирослав Симеуновић; БЕСПРАВНИ ГРАДИТЕЉИ

ж» %»=

ШТА СЕ ДЕШАВА У „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“

Интервју са Робертом Рождественским:

БОЈИМ СЕ ПОДМУКЛОСТИ

Зоран Глушчевић:

ПЕРОМ У РАБОШ Полемичке белешке

Анархне

РАДИВОЈ НИКОЛИЋ

РЕЧ АНАРХИЈА грчког је порекла, а значи „не-владавина“. Некада је означавала периоде између престанка једне власти и стварања нове. Касније је, по уобичајеном схватању, дошло до идентификације термина „анархија“ са термином. ,хаос“, јер се веровало да би свако друштво без ичије владавине пало у хаос, па отуд м разна негативна значења која су касније дата изразу „анархи· ја“, као што су неред, метеж, конфузија и други синоними.

Било је кроз историју мислилаца и песника који су сматрали да би се људи можда боље осећали да нема ничије владавине. Та идеја, идеја 90 срећнијем, савршенијем људском друштву у делима утописта и песника углавном је повезана са идејом о одсуству власти и о једнакости и слободи као антитези власти. До француске револуције те идеје су биле прилично нејасне, а од тада јача све више идеја о томе да се друштвени напредак не може схватити без постепеног одстрањивања власти из друштвених, људских односа. или њеног проширивања на све већи круг људи. Први који је најјасније изложио те идеје био је енглески ми. слилац Вилијам Годвин (1756—1836), аутор чувене књиге „Истраживање о политичкој правди и њеном утицају на општу врлину и срећу“, која се појавила у Лондону 1793. године, имала око десетак издања и читавих пода вета вршила непосредан и веома јак утицај на револуционарне раднике, а п на филозофе и писце који су себе сматрали за револуционаре или радикале. У кореспонденцији између Маркса и Енгелса та се књига помиње као покуша) комунистичке критике државе и политике. • __ Тодвиново дело је настало ПОА утицајем Велике француске револу“ чије, али су основне идеје биле сазреле још раније у свести аутора који је био одличан познавалац француске. материјалистичке филозофије. Годвин није творац термина анархија, а то није ни Фурије који је, иначе, изнео схватање да човек може да се усавршава једино када потпуно слободно упражњава. своје способности без икаквог спољашњег притиска. Тек је Прудон У вео термин анархија као зајел“ нички назив за учење које је био поставио и као општи програм АРУштвеног преображаја.

Са Бакуњином и његовим присталицама у крилу Међународне асоцијације радника (Прве интернационале) и изван ње, анархизам, који је дотле: био само нејасна идеја о друштвеном уређењу на бази комунизма и слободе (а и колективизма и Сло боде), постаје шири револуционарни покрет и идеолошки систем, то јест, постаје посебно „слободарско схватање револуције и социјализма ;

После Бакуњина, идеја анархизма се даље развијала све дАОК није 40; била свој највиши израз У навар5и стичком комунизму“ чији су творци Малатеста, Кафиеро, браћа. Ме Кропоткин, Жан Грав, Рикардо е а и ти. р

нара истички се покрет, после гапнења последњих секција Прве ин тернационале, даље „развијао У аутономним организацијама “ Шпанији, Француској, Италији и и иниу-а а такође иу Русији, Шведској, Бу'

БЕОГРАД, 13. СЕПТЕМБАР 1969.

Година ХХТ. Број 362. Лист излази сваке друге суботе.

Цена 1,50 динар

тарској и земљама Латинске Америке, као покрет радничке класе независан од свих других покрета и партија. Данас постоје разне анархистичке струје, а основна и најпроширенија је анархистички комунизам који је прихваћен од огромне већине међународног · анархистичког пок. рета..

Овде нећемо улазити у филозофске корене анархизма, али ћемо споменути да има аутора (на пример, Анри Аврон, у Француској) који сматрају да-су и марксизам и анархизам потекли из Хегелове филозофије и да анархизам није мање ле гитиман наставак и крајња етапа хетелијанства ·(Хегел-Фојербах-Штирнер-Бакуњин), а да је историјски материјализам ујединио елементе стране хегелијанству; као што су енглеска политичка економија и француски материјализам ХУПТ века.

Прудоново учење, иако у суштини анархистичко, није до краја развије=на анархистичка концепција о будућем бескласном друштву. Оно би се могло свести на следеће: Потребно је укинути монопол и његове основе. Да би се то постигло мора сам народ да се тако организује, да тако уреди „узајамне уговоре о кредитима на бази свога рада“, да ће

"самим тим капитал, држава, ЧИиноБ-

ници, војска попови и други друштвени паразити бити паралисани, одбачени као непотребни механизми у друштву, да ће умрети од глади ако не почну да раде и производе као и остади свет. То значи да би њихову трговину, експлоатацију и управљање напустиле саме жртве, то јест, радници и порески обвезници, а то би проузроковало крах, као што се то дешава сваком другом предузећу које не одтовара друштвеним интересима и које изгуби своје муштерије.

Од 1880. ·-тодине прихваћен је, као основа анархистичког друштва, „слободарски комунизам“ који треба да представља организовано комунистичко друштво. Кропоткин је то овако формулисао: „Када се буде извршила експропријација капиталиста и сломио њихов 01 пор, нужно ће никнути, после јед: ног периода тражења, један нови 06лик организације производње и размене у прво време ограничене а затим све шире, а тај ће облик организације далеко више одговарати народним тежњама и захтевима живота и узајамним односима него све теорије, ма како ; мишљају реформатори и које стварају законодавна тела. Ипак, наставља Кропоткин, ако већ сада 1 основа нове организације

бар шт

група ч слободна федерација ауто: номних комуна . ;

Свима социјалистичким струјама : анархисти) _

(комунисти, "социјалисти,

ВЛАДО ПОТОЧЊАК: ИЛУСТРАЦИЈА ИЗ КЊИГЕ ПЕСАМА С. КВАЗИМОДА

лепе биле, које из

нећемо се преварити“ претпоставимо да ће бити —. о се латинских земаља отиче __ слободна федерација производних

заједничко је то што почивају на тези о неминовности пропасти буржоаског друштва и успостављању ·нових, социјалистичких друштвених односа. Заједничко им је такође и учење да до тих промена не долази само на основу чисто политичких ак ција него, у првом реду, променом економских услова (производних сната и односа). Међутим, разлике се најчешће јављају у схватањима о средствима и путевима које треба користити да би се стигло до дРруштва без приватне својине и у коме удружени произвеђачи управљају средствима за 'производњу. На схватања о тим путевима и сред ствима посебни утицај врше околности у којима ниче један револуционарни, социјалистички покрет (националне, друштвено-историјске и друге специфичности). Отуд и разлике у схватањима о путевима им сред: ствима борбе за социјализам.

О тим разликама говорио је и Ле њин“-на ПЕ-конгресу Коминтерне, 1, јула 1923. године, када је говорио 9 тактици Комунистичке интернационале: „Већина... Већина! То је ванредно опасна ствар... Уместо израза „основне поставке“ треба ставити „циљеви“. Основне поставке и циљеви јесу две различите ствари: јер што се циљева тиче са нама ће се сложити и анархисти, зато јер су и они за уништење експлоатације и

класних разлика. У свом животу сам

се сретао и разговарао са малим бројем анархиста... Понекад ми је полазило за руком да се договорим С њима о циљевима, али никада у погледу принципа. Принципи нису циљ вити програм и нису тактика нити теорија... Шта нас разликује од 2 нархиста у погледу принципа2 Принципи комунизма састоје се у успостављању диктатуре пролетаријата и у примени државног насиља у прелазном периоду. То су принципи комунизма а не његови циљеви...“.

Анархистичка учења, узета уопште, не негирају марксистичку социјалистичку теорију што се њених економских концепција тиче. Марксизму се признаје исправност његових закључака изведених из критике класних друштава и посебно из критике буржоаског друштва, а има међу теоретичарима анархизма и о них који марксизму признају исправност већине његових принципа, па и таквих тврђења да су његови слободарско-комунистички циљеви огворено анархистички, да су У сваком погледу задовољавајући и да “ њима нема ништа недостиживо. Ипак, анархисти увек додају да из међу тих принципа и циљева стоје „марксистичка средства“ која се, по њиховом схватању, не слажу, а че сто су и супротна циљевима. Они Марксу највише замерају на његовим средствима. Та критика по. тиче још из времена сукоба Маркс-Бакуњин, о чему даје доста података швајцарски историчар Фриц Бругљбахер, у студији. „Маркс и Бакуњин“, у којој“ је карактеристичан следећи пасус: „Док Марксов систем сматра да ће моћи да реши политичка, верска и филозофска питања помоћу економске револуције, па се зато ограничава и концентрише на ту ревоАуцију, дотле Бакуњин жели да погведе истовремено и борбу против политичких, верских. и филозофских власти“.

Истакнути. италијански теоретичар анархо-комунизма, Ерико Малатеста пише у чланку „Пред ревизионистичким искушењима“: „Ако је тачно да се народ може васпитати и да та треба васпитати за слободу и за пуно уживање “својих права тиме што ће та се обавезати да чини оно

«што желе неколицина људи који ра-

сполажу довољном материјалном силом да би постали влада, шта онда остаје од анархизма2 Прва брига сваке владе јесте у томе да обезбеан своје трајно учешће у власти, и то увек, ма какви били људи од којих је састављена. Ако су лоши, они желе: да остану на власти да би се обогатили и задовољили свој апетит за влашћу а ако су пак поштени и искрени онда они верују да им је дужност да остану на власти да би чинили добро народу.. М.

У еледећем броју:

Један од најзначајнијих међу анархистима, Прудон, сматрао је да је „политички централизам“ највеће зло и тражио је политичку децентрализацију да би се тако из руку АР: жаве све више узимале њене функције, то јест, да би организација друштва у облику федеративно повезаних аутономних комуна на основу „слободних уговора“ могла да спречи јачање великих држава. Прудон је знао да су његови савременици пуни државотворних предрасуда које није лако избрисати преко ноћи, али је сматрао ипак да би федерација комуна и политички децентрализам били једини пут који би водио ка вишем културном нивоу еврољ ских народа. У том смислу истиче Прудонова схватања (и схватања „револуционарних социјалиста ла тинских земаља“) немачки теоретичар и историчар анархизма Рудолф Рокер, наводећи да је „карактеристично што баш марксистички противници тога великог француског мислиоца желе да у тим његовим аспирацијама нађу доказа за његов „утопизам“, указујући на то да је друштвени развој, упркос свему, пошао путем политичке централизације. Као да је то доказ против Прудона! Не, и хиљаду пута не! Та штета је од тада порасла до монструо» ности и била један од главних узрока који су довели до страшне катастрофе у светском рату; као што је и данас једна од највећих сметњи за изналажење разумног решења за међународну економску кризу. Европа се превија у хиљадама грчева под железним јармом једног јаловог бирократизма за кога свака независна акција представља страх и трецет и који би хтео да за све народе пропише режим дечје. собе. То су плодови политичка централизације. Да је Прудон био фаталист он би тај развитак ствари протумачио као „и сторијску нужност“ и био би саветовао својим савременицима ла ствари узму онакве какве су се јављале тада све док не буде дошао трену“ так „промене афирмације у негаци. ју“, али. је он, као истински борац, устао против зла и покушао да пок> рене против њега своје савременике“. Рокер сматра да ће се стварна вредност Прудосновог интелектуалног дела моћи тачно оценити тек када: Наставак на 19, страни