Književne novine

У знаку

смрти

· Бошко Богетић: „БРАТ ПРЕМА БРАТУ“, „Нолит“, Београд, 1969.

КЊИГА ПОЕЗИЈЕ Бошка Богетића „Брат према брату" занимљив је покушај дијааога са Његошем, и написана је, у једпом даху, у славу и част Његошеву. То везивање своје песничке визије за Његоша не показује ли, можда, сиромаштво Богетићеве песничке имагинације или помањкање животног и, свакако, стваралачког искуства чија кристализација, у духу, израста до пуноће уметничког дела2 Свакако не. Естетичка и поетска философија, Његошева, ако је у књизи „Брат према. брату" уопште присутна, послужила је Богетићу као песнички медијум преко кога је изразио компоненте својих визија, а Његошева лична драма, драма песника, владара и владике, испуњава и обасјава унутрашњи простор Богетићеве књиге, она је у самој основи песниковог доживља“ ја. Одредивши се према Његошу као према свом идеалу, Богетић се одредио, ипстовремено, и према нашој песничкој традицији, према значајном делу те традипије, и та вертикална оријентација Богетићева, у дубину историје, времена, наци„„оналног бића, та опседнутост национал| „њим симболима, тај изузетни духовни на-ећор' за освајањем суштинског простора бића света и бића историје, доиста, верујем, не значи сиромаштво Богетићевих песничких визија, већ, напротив, уклапа "ње у најзначајније токове српске поезије. Шта је то што утиче на нас да посумњамо у Богетићеву песничку имагинацију2 То је, свакако, одсуство песниковог субјекта, песникове драме. Богетић као да се. скрива иза сенке Његошеве.

„Брат према брату“ је књига-поема, има шест циклуса и сваки за себе пред ставља један слој, један део песниковог искуства и Његошеве драме, истовремено. Из сложене и слојевите унутрашње структуре ове поеме могу се издвојити два тока, паралелна, две појаве истог бића, дакле песника, јер о песнику је реч, било кад говори Његош, било кад збори Врач. Чини ми се да дијалошка форма Богетићеве поеме нема неко дубље значење, па ни оправдање. Јер, поставља се питање: није ли Врач, који у књизи фигурира као духовни антипод Владици, у ствари, Њетошево друго јаг Свакако не. Његош и Врач су, како рекосмо, појаве истог биБа: песника. Та два тока, нако нејасно пзражена, као да сугеришу вечну разлученост људског бића на две суштине, на две супротности. На крају Тестамента, послеањег циклуса, Његош, умирући, док му се душа пење према небесима, обраћа се тајном Врачу, као брат брату. Пред смрћу, све се разлике губе, све вредности се изједначавају. Цела Богетићева књига је

знаку смрти и, трагично интонирана, пуна је велике песникове усамљености, као што смо сви, за живота, пуни властите смрти, као плод сока. За потпуније разумевање Његошеве животне драме и, свакако, Богетићеве књиге најзначајнији је, чини ми се, циклус Венчати се са земљом који, као стожер, обасјава и повезуго све слојеве кроз које се простире унује ашње деловање бића и светлост духа. 7 Брат према брату“ је књига пуна ми-

т ептавих слика, каткада, на нуциозних и тр с ађених, без ду-

жалост, надреалистички гр ,

бљет значаја. Лексичка слојевитост и намерно запретана

значења чине књигу нејасном и каткада затвореном.

Сликама спољашње стварности Богетић, често, и» ражава треперење духа,

успостављајући

: Бо и љ„удског теђу васељене

тако дијалог између ствари, као збир

М ла, У бића. Компонована, љам за себе пред:

-. „ „ св лога, Од којих а овна целовиту песму, засебно биће, је

а дан слој духа, један поглед за РН Ман књига нам каткада Ма ври тичн о ог; у ла: х цвет или ка а истовремено, огледају и ње и пи и човек и бог, и Његош и Врач, и, сам. песник. а4 а Упркос великим напорима На Ја нио да своју књигу ослободи ем ПЦ Е тих наноса, Богетић је ПОР МЕ а У етен на сликама да када своје визије 3 у еалног света. То складно ТАЛАЦ 6 ЛЕ ва метафора, стегнутих, окренут

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

КРИТИКА

БОШКО БОГЕТИЋ АРАТАН КОЛУНЏИЈА

ма своме језгру, према својој унутрашњој суштини, чини, како рекох, ову књигу често нејасном, местимице хладном, као да је песник свесно настојао да прикрије. значења неких својих симбола и визија. Метафизичко и религијско искуство и сазнање, као највиши облици искуства и сазнања, који су у Његошевој визији света и васељене доминантни, у Ботетићевој књизи су преображени у меку и пријемчиву лиричност, лишену каткада судбинских значења, али се, и поред тота, осећа зрачење запретаних смислова који се, дакле, могу наслутити, али не и одтонетнути. Можда је, на крају крајева, у томе и основна вредност не само ове књиге, већ поезије уопште. Тако се и Његошева визија бесконачног преображава, у Ботетићевој поеми, у конкретизовану патњу због свеопште људске коби: кад се већ мора, а мора се, тако је пи'сано» умримо онда. млади, вели песпик, да бисмо вазда млади и остали. Његош је заиста умро млад, јер „онај ког богови воде, умире млад", као да је на Ловћену, међу боговима боравио, као да је само њему дато било да чује шта богови међу собом о судбини људској зборе. Богетићева поема, испевана у славу Њеегошеву, има такође доста и од традиционалистичког и колективистичког сентимента, племенског и родовског наслеђа, које се, током векова таложило на дну националног бића; колективна мудрост национа и родне српске земље, њена светла знамења, зраче из Богетићеве поеме,а сенка Његошева прати песника. Из Његошеве биографије узето је само оно што је могло помоћи, макар индикативно, да се нагласи духовни простор у коме се одвија вели ка драма човека распетог између два принципа, световног и духовног, земаљског и небеског, чулног и трансценденталног. Тај дуализам бића наглашен је већ првим

циклусом, који има симболичан наслов:

Бела и црна змија. А рат је свугде, вели песник, „Рат је између Владара и долина. ЈРат је између пастира и гласа с поља". А песник где је2 Где је онај што љуби „у своме огњу хладноћу", што осећа равнотежу свога духа, истовремено, са једним цветом и са васељеном, онај што у своме гласу подмлађује „плодове и смрт", и, најзад, онај што ће вазда певати: „Моја колевка пуна људског плача/Коју сам наследио од богова". И ту је, можда, чвор целог неспоразума, од искони: да све смо од богова наследили, нечији грех

" испаштамо, нечији жиг срама на свом

аицу носимо, нечију смрт сваког тренутка удишемо и живимо, нечијом патњом смо испуњени. Страхом опседнути. Злом свакојаким окружени. Демоном – вођени. Из те немоћи пред силама немерљивим настаје песма, као дијалог са двојником, са историјом, са злом, са смрћу, са богом. Ако тај дијалог најчешће има трагтичне акценте, најмање је за то крив песник. ,

Можда је поезија надокнада за све оно што је песник изгубио изишавши из руже и расејавши мирис по брдима, што је, најзад, Род људски изгубио бивајући засвагда изгнан из раја. „Једино је у простору моја душа. /У равнотежи небеских тела", вели Његош, жудећи да се уздигне понад земаљског поседа. Најзад, да кажем и ово: волео бих да из књиге „Брат према брату" више зрачи Богетићева визија и искуство бића, поготову што му је ово прва књига песама. Тада нам се, сигурно, не би десило да, макар и за тренутак, посумњамо у изворност његовог доживљаја и у ширину његове песничке имагинације. Тражећи кључеве од света

тражио кључеве своје поезије.

Слободан Ракитић.

| ту М жр-

|

и васељене, од земље, Богетић као да је.

Лтпрске

· слике

Драган Колунџија: „КОЈА ГОДИНА, КОЈА ЗВЕЗДА“, Матица српска, Нови Сад, 1969.

ИМА НЕКЕ ДОБРОТЕ у стиховима Драгана Колунџије која нагони. читаоца да их преводи и у песме ванестетичке категорије. Ту мислим нарочито на благу меланхолију која извире из ове збирке, недовољно дефинисану и недовољно јасну, али искрену, отворену и непосредну. Овом збирком Колунџија је знатно одмакао од својих претходних песама и то нарочито због тога што је променио технику и истовремено унутрашње сазрео, па му је пошло за руком да усклади свој лиризам и сету са поетским изразом, да се маАо одвоји од широког фолкаорног стабла и да оствари једну збирку поетских слика које плене својом – непосредношћу и аирском чистотом.

. Нарочито други део ове збирке, који је састављен од неке врсте поетских афоризама, или кратких, у двостиху речених слика, јасно показује ово напредовање песниково. Добро је што је Колунџија у овој збирци изабрао форму кратких, сабијених стихова и исто тако малених, минијатурних песама. А добро је из два разлога, чини ми се: овакве кондензоване форме носе многе сугестивне набоје; оне зато и дозвољавају читаоцу да се за њих и сам везује, да открива, допуњује. Свака успела, збијена Колунџијина слика, пружа могућности за многобројне додире, откривања, подсећања.

У исти мах, такав облик умањује опасност од нарације, од фразе и општих. места. Јер, дешава се Колунџији, нарочито у тренуцима кад престаје да буде дирски концизан, да се расприча, да постане патетичан. Такве су, готово по неком унутрашњем закону његове поезије, скоро све дуже песме — „Певај моје суђење", „Драго ми је дрво", „Лобања песника", итд.

У открићу тог унутрашњег закона лежи, изгледа ми, и сав смисао Колунџијиног певања. Он је у суштини песник Од оне врсте у којој је лирика почетак и крај свега, основни смисао поетског егзистирања. Али само лирика у првородном значењу те речи, као чиста отвореност, као способност превођења емоција у слике, као нејасна моћ говорења у симболаима. Отуда то обиље, права топла бујица изненађујуће пуних и јарких слика стара, добра лепота лирике — казана на један доста свеж, оригиналан и чист начин. У исти мах, ту је и граница Колунџијиних могућности: метафора хоће да га заведе у патетику, контемплација у нарацију, апстракција у фразу. То је нарочито видно у циклусу „Лобање", у којем лирска сликовитост песникова знатно опада и враћа га на првобитне, помало фолклорне, и већ давно уходане и опште визије. Веома је тешко прастарим симболима пронаћи нове облике и изразе; Колаунџији, који је песник слика а не митова, то је очигледно било још теже. Чим би се суочио са општим темама и покушао да им да песнички облик, он би склизнуо или у нарацију или у апстрактност, која то није у рефлексивном смислу, већ значи само понављање добро познатих мотива. у

Ту и лежи загонетка и опасност по Колунџијину поезију. Сазревајући, он је преко слика допро до обштих места, па му се појмови као што су смрт, трајање, сећање, сами по себи намећу. Како ће пронаћи равнотежу између уопштености и апстрактности ових вечних поетских питања егзистенције, и своје чедне, лирске сликовитости, како и у коликој мери ће успети да одржи унутрашњу равнотежу — питање је од необичне важности по судбину овог талентованог песника. За сада, он је један од ретких чистих и аутентичних лиричара који обележава самом својом појавом ону фазу у развоју сваке лирике, у којој она почиње да се нагиње над питања егзистенције и постаје рефлексивна и асоцијативна. У животу многих песника, такви преломни“ ствара-

"лачки тренуци нису необична појава; ни-

су вероватно ни у Колунџијином стваралаштву и од снаге и аутентичности његова талента зависиће унутрашње спајање дара за изналажење једрих слика и способности за стварање, метафора.

Колунџијина поезија је у успону, али у том успону назиру се границе од којих зависи даља судбина песникова.

Зоран Гавриловић

Милена Јововић

Сама међу збездама

Итле борових грана. додирују влажна небеса. чује се сетно хуји брана дан са стена ћилим истреса

У ирнини виле

покупише платно са обала зричци осташе

да се сенки плаше

Машу лептири цвећу

трава сањари

ноћ љушка звезде по дрвећу смирило се село

још прашина само барјактари

Под врбом у зеленилу

река се прућила ко у раскоши жена а у засенку јој жубор

милује нага рамена

Вечерас сам задоинила на њивама другујем са уздахом ветра

са тополама шумним и ивама лишће од мене ваја

дугу богињу сјаја

имеле зује роса поскакује

Класје се упиљило у месечину па звони ко бакарне медаље ја међу звездама сама

и шта да вам причам даље моје име изговара тама

ПОД БОРОВИМА

Ја сам стожер,

око којег вали дену пену, иреља песме у пелену, ирна зора на камену. Усамљену ноћ ме греје лишће тамом веје.

Кровови борова

ко поломљени се крстови нагли, ал неки шум тихи

оглашава се у магли.

Ако си звезда

како ти кораке чујем»

Ако си бол :

зашто те свету раздањујем>

То месеџм, враголан шумски, низ влат сиће с плаве висине, иоигра се у трави

и оста ожиљак на темену тмине.

О сенко, пратиљо моја,

ја сам стожер

око којег вали мену дену,

преља песме у пелену, дату ша .|у црна ружа на камену.

ов =>

У:

У РУХУ СВИТАЊА

На облацима станујем, у руху свитања анћелујем.

Зорњача ме у тргољењу родила, ливада у росне пелене повила

из зелених ми недара млеко дала и одмах сам проходала.

Зелена, зелена, пуна пелена.

Макови подигли рујне здравице, изотварали цветови златне славине, славуји ми идоше под јавор за водицу, апостоли из раја донеше земљи зору на бабине.

Кад су ме крстили,

пастири су ћилимима небо застрли. Тог дана нису ни жењели, ни врли,

а анђели се таћаху звездама по трли.

Ливада зелена, пуна. пелена.

И не пожелех играње крпица

ко остала сеоска деца.

Пузих уза стене до поткровља. пене, загледах се у сунце јасикасто,

у чудака месеца.

На обалама станујем, | У руху свитања анђелујем и безазлену звезду раздањујем.

ПЕСМА БЕЗ НАСЛОВА

Не додируј ме, о мрачна паучино, јер над раном ми као барјак

вија се пуста сена,

златан ми цвет суза

ожалости невина рамена.

Славуји се вином крви каде под круном црне славе.

О, песникиња ноћас, људи, перо кваси У мастило главе.

Божурима црвеним китим

ову велику свечаност,

са начете кимме пршљенове скидам, над језером зидам

болу душе мост.

И зора кад ми

кроз врт сну прилази,

у место росе, блага јутарњег, по голом срцу нека ми гази.

Нека се земља над понором

ко пун брод прекрене,

авети нек се осмехују ; на лишћем олепљен, црни, костур жене.

Пресеците ме ноћас,

у трави откровења,

ко рањену змију.

Зричци нек вам певају вечно на фрулама прозуклих костију!