Književne novine

на 11

ЕСЕЈ

Лаза Лазареви

ИЛИ дискретни реализам

Славко Леовац

Поводом 80-тодишњице смрти

ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ је написао свега девет приповедака и оставио неколико недовршених прича и скица. Овај савесни лекар, један од заслужних организатора лекарске службе и научног медицинског рада у Србији, нли није могао или није хтео да посвети више времена и рада књижевности. Када је објавио своју прву приповстку, „Звона с цркве у Н.", у бечкој „Српској зори" 1879. године, он је већ прошао релативно дуг пут свог иначе кратког живота и рада; као студент у Београду с пуно ентузијазма је прихватио мишљења Све тозара Марковића и преводио, између осталих, Чернишевскот и Фарадеја; завршио је права на Великој школи; наставио студије медицине у Берлину; учествовао као лекарски помоћник у српско-турским ратовима и, најзад, постао, доктор медицине 1879. године. Па ипак, и његова прва приповетка, као и још пеке које су објављене после ове, сентиментално је, готово идеалистички, приказивала патријархални живот. Неки биографи и критичари покушали су да то објасне помоћу његових сачуваних писама м на основу приповетке „Швабица", коју је започео да пише, 1876. године, па су дошли до закључка да је Лазаревић идеализовао старо српско сеоско ми малограбанско патријархално друштво јер је био строго патријархално васпитан, с осећањем дужности и покорности према породици, одушевљен старим српским обичајима, због којих је, понекад и неправе дно, критиковао стране обичаје и вредно сти, Међутим, његов приповедачки опус није тако садржајно наиван и једностран. Чак и његова писма, као и сећања његових савременика, показују да он лије био само човек који је с великим поштовањем слушао савете породице, који је с дирљивом пажњом и љубављу писао писма мајци и осталим породичним члановима, већ и човек који је с великом радозналошћу пратио многоврсне догађаје, који је волео да добро грађански живи и да стиче каријеру. Овај сентименталац и идиличар био је такође луцидни аналитичар и критичар како других тако и себе. Овај емоционални човек био је, не само у свом лекарском раду, срачунат, рационалан човек. Његова одмереност и извесна затвореност нису произашли само из његовог васпитања него и из свесности о узроцима и последицама својих поступака и из ам ј ефикасно дела. ОНА с да је Лазаревић читао готово све знатније своје непосредне претходнике приповедаче, као, на пример, Игњатовића, Буру Јакшића, Љубишу и Шагчанина, али нико Од ЊИХ мије па њега. снажније утицао. Игњатовић није, као при поведач, оставио меког трата у његовом књижевном раду. Лазаревићеве приповетке, нарочито из сеоског живота, само дадеко асоцирају, неким МОШИН на сличне приповетке Буре Јакшића. оубиша је тицао па њега првенствено својим азаОр; о осећањем народног језика, а ШапчаПИ. мотивима и ликовима које је Вин Ми тметнички битно трансформиРМ реА пета Лазареви ћје високо це. и - СЊИЖ , па је, на приНиро НАРРАНЕ ПИ а тОЛЕКа икона НЕ мер, своју припове И ОНЕНО ГЕНА зекавски и понекад, нар писао ијекав „М пованавао стил народ: почетку те приче, п дра а: утицај пије пог приповедача. а Е директан био, у већини случе Јев ОРАО казати и тако видљив. Пре 0 от АНЕ да је етика народне књижевном Мула. Ма ја 1 тавила знатног тра ла на Лазаревића и 0с фабуле и ло. га у његовом осмишљавању :

јединих карактера. | | | утицај руских ше-

Посебно је значајан Јуск т саца, Гогоља, Туртењева и је + ма њима Лазаревић се ОАН се ЊЕ ћем СМИСАу прити МИ НЕ с собеностима њИг ховим делима, о тима Во, Упра:

не уметности, али их Ниј ао. | во НА њих он је нашао подстицаје за сво

је реалистичко изражавање пари ле природе и човека, за своје интер: Ељиа дескрипције у токове приповедања, Каса, за своје специфично дискретно се о тално, у бити, ипак, реалистичко при 1 дање. Донекле подстакнут и овим узор о Лазаревић је истицао, каткад упадљиво,

он

свој пристрасни моралистичко-сентименталистички однос према неким ликовима и према ономе што се дешавало у његовим приповеткама.

Критички однос према друштву свог времена, тако јасно обележен и у писмима што их је упутио Јагићу, Лазаревић је, попут још неких савременика, индиректно изразио идеализираним евоцирањем патри јархалног друштва и снажних карактерних личности тог друштва. Алм, за разлику Од својих претходника и савременика, Лазаревић је модерније, артистички комплекспије, изражавао латентне сукобе како У том друштву тако и у тим личностима настојећи да реалистички обележи разлоге и последице догађајима, односно дешавањима у својим причама. У том смислу је карактеристична његова пр ва приповетка „Први пут с оцем на јутрење", како је касније назвао „Звона с цркве у Н." (1879). Фиктивни приповедач је у овој приповеци важна личност, јер се

| дешавања преламају кроз његову призму

сећања, кроз призму сећања на детињство, на извесне критичне дане када је демон страсти за коцком обузео његова оца, строгу и поштовану главу породице. Сведок је дискретним приповедањем, које је у функцији мирног и благог сећања, изражавао латентну драму једне породице, патријархалне по свему, и то онако као се та драма огледа у дечаковој психи, док је кроз реално субјективно приповедање пратио збивања реална пре свега за самог фиктивног приповедача, Лазаревић је успешно водио своју причу. На махове он је, сасвим функционално, у неколико речи и реченица, карактерисао личности, стварао слике и сцене и пластично, а у основи поетски дискретно, успостављао контрасте, припремао драму.

Међутим, на крају приповетке, у часу када кулминира радња и долази до спасоносног обрта — када пожртвована жена упозорава свог мужа, непосредним товором, да све није изгубио и да ће поново постати оно што је био, — Лазаревић по. кушава да изрази тај убрзанији и драматичнији ритам догађаја и одлука концизним дијалозима, лапидарним смислом и облицима. И тада се јављају артифицијелно реторичке велике речи, традиционални усклици вере, импреративи и футури као извесни: елементи етичке граматике, да би се приповетка завршила једном малом сентименталистичком; идиличном сликом хришћанске радости, чак 'и наравоученијем, у виду једног саопштења шта се де сило човеку који је унеколико проузроковао драму у овој честитој породици.

Као и неки његови савременици, ма при мер Шапчанин и Глишић, тако и Лазаревић супротставља идеализирано патријархално друштво грађанском друштву лихварења, морааних и социјалних изопачености. Лазаревићевим приповеткама патријархално друштво увек односи победу над свим пороцима и јересима, У приповеци „Школска икона" (1879), коју је аутор започео сасвим у стилу стандардног народног при. поведања и водио једноставним товором народног наратора, главна личност приноветке је поп, неки старовремски идеалан поп. Он је рафег Бапшћаз целог села, њему припада све у селу, а селу и пе пада на памет да њему не може све да припадне, Јер, поп је добар спахија, тако до бар да узима само што му треба. Као да је тај спахија изашао из првобитног родовског друштва! Лазаревић је ипак све стан постојања сукоба око својинских права и у старом и у савременом срп ском селу; па је попа покушао да прикаже, хроничарским варирањем примера, као човека који је свој углед стекао исконском мудрошћу и борбом против сваке је реси и порока. Хроника малих, анегдотски испричаних догађаја складно се продужава све до крупног догађаја који уздрма им село и попа, када неочекивано његова кћерка Мара, коју је село волело колико је попа поштовало, побегне с неким младим учитељем, непаметним и неугледним радикалним доктринаром. Убрзанији ритам доживљаја, кризе људске свести и са

вести, и код Маре, и код попа им у селу,

бледо су: назначени, кратким нефункино-

налним дијалозима, скицозно датим ситуацијама, у којима као основни симбол до-

"минира чудотворна 'икона св. Саве. Такве

сентиментално идиличне слике велико сеоске задруге као и ауторитативни лик деде, оца те задруге, Лазаревић је дао и приповеци „На бунару" (1881). Сукоб измеЂу целе задруге и младе, својеглаве и размажене снахе Аноке решава деда неком исконском _ мудрошћу и супериорношћу свог оптимистичког веровања у вредност човека и задруге. И у тој приповеци, као п у приповеци. „Он зна све" (1899) — о Видаковом поверељу у изворну доброту м енергичност свог млађег брата Вучка, који се многима чинио неспособним да води домаћинске послове —, види се да је Лазаревић готово разнежено приповедао дешавања м да је остварио неколико слика које се углавном линеарно вежу и завршавају моралистички по антираном сликом у којој се збива чин тријумфа здраве мудрости, честитости и снаге људи. По томе, Лазаревић је артисти чки усавршио нашу приповедачку традицију сентименталног приказивања лпатријеархалнот друштва, с тим што је мн реалистички приповедао; нарочито када је описивао ствари и лица, и кад је успостављао паралелизам природе и човека,

У односу на ове приповетке издваја се приповетка „У добри час хајдуци" (1880), им то не својим анегдотским приказом дешавања, него извесним суптилним хумором који искри управо у моменту када фиктивни приповедач описује изненадни обрт ситуације, Сам по себи, тај би обрт био мелодраматичан да нема хумора, који сведоке догађаја, од приповедача па до хајдука, приказује управо као нехотичне оперетске фигуре. Такав инверзивно хумор ни приказ спасао је приповетку, извукао је из плићина фолклористичких и ситнореалистичких описивања неких случајних сусрета лица ове приповетке.

Своја искуства о противречностима између · традиционалног сентиментализма и новог реалистичког односа према традицији и према савремености Лазаревић је покушао радикалније да изрази у својим при пореткама у којима су интелектуалци или псеудоинтелектуалци главни јунаци, Те Аичностису интимно осећале и доживљавале сукобе и расколе између још живе старе традиције освештаних вредности им новог, модерног грађанског света и његових вредности. Поред тога, Лазаревић је посебно осећао сукобе између онога што је традиционални колективни еоз и онога што је новији, индивидуалистички егоз, како на социјалном тако и на психолошком плану. Додуше, Лазаревић је имао таквих претходника, као што је његов зет М. Шапчанин. Али, Шапчанин није покушавао да изрази радикалне духовне сукобе, остао је више на дескригцији догађаја ми на запажању амбиција. Лазаревић је, напротив, настојао да изрази комплекснија духовна стања и сукобе им промене у психи, и то не само дескрипцијом него и тананом анализом проблема, осећања и мисаоних противречности. У то време антивертеризма, Лазаревић је и

сам водио борбу, у-себи, у својим припо-

веткама, против сентименталистичких и романтичарских тежњи које нису, по ње-

товом схватању, одговарале рационалисти- |

чкој традицији патријархалне философије и реалистичким односно научним искус-

·" твима. Ипак, вертеризам, сентиментализам

ухватио је извесној корена како у нашој књижевности, тако и у наших, интелектуалаца, па и у самом писцу „Швабице", Главна личност Лазаревићеве приповетке „Вертер" (1881) јесте један наш вертеровац, о коме Лазаревић, врло директно каже да је размажена глава „превртљивих осећања", „човек са широким грудима и тесним ципелама", човек који страсно чита Виктора Игоа, који идеализујес љубав то свим прописима Лемкеовим", који банадно сањари и плете идиле, Без обзира на то што извесним детаљима фабуле подсећа на Флоберово „Сентиментално васпитање", Лазаревићев „Вертер" је превасходно приповедачко-публицистички памфлет против вертеризма, а на моменте и против Тетеовог „Вертера". Ауторов покушај да иронично приповеда о љубавним визијама главног дица и да осветли љубавне муке овог неславног јунака, који је иначе окован регулама патријархално-малограђанског морала, да дубље психолошки мотивише сукобе између тог слабашног Верте-

ра и његове околине, изгубио се у наме- .

штеним, исконструписаним психолошким анализама, интригама, говорима м, најзад, у једном крајње неуверљивом завршетку.

"Приповетку „Ветар Лазаревић је објавио 1889. године, и тај нам податак казује да се писац није могао отрести вертеризма, и то не толико као болесне појаве колико као извесног духовног, емоционалног стања. Ако је у „Вертеру" настојао да буде ироничан и сатиричан, у „Ветру" он је, мада не спомиње Вертера, сентименталан, чак и и идиличан, не само зато што товори о таквој личности него и зато што и сам тако осећа, Лазаревићева амбиција да изрази платонско-хришћанске визије и опсесије једног старински сентименталног интелектуалца најчешће су донеле болећиве и патетичне коментаре психолошких стања и поступака овог разнежено-жалостивог јунака. У овој приповеци, као ни у „Вертеру", неколико прецизних реалистичких описа, репортерских својом убедљивошћу, још: више истичу контрасте и против речности између пишчевих амбиција и остварења. С овим двема приповеткама Лазаревић није далеко отишао од Шапчанина,. Свакако да су Лазаревићеве амбиције крупније, да је његов стил пластичнији у оживотворењу неких суптилнијих психичких доживљаја. Међутим, својом „Швабицом" Лазаревић се радикално одваја мн од Шапчанина и од осталих наших приповедача који су узгредно психолошки анализирали духовна стања својих личности, Ту приповетку Лазаревић је почео да пише још 1876: тодине м, како показују нека његова писма, подстакнут властитим доживљајем; Можда су му ти аутобиографски елементи ометали да је дефинитивно заврши и објави, али да је на ту приповетку често мислио, да је на њој радно види се и по томе што је 1888. године прерађи-

вао меке, њене делове. „Швабица“ је, без обзира на хронологију, објективно сагледано, синтеза ауторових настојања назначених у „Вертеру" и „Ветру". 4

И у приповеци „Ветар“ главно лице је

фиктивни приповедач, али је само припо-

ведање постало тотово независно од личности приповедача. У приповеци „Швабица", међутим, фиктивна документарност је особито значајна и она је истакнута на тај начин што је цела приповетка компонована од фиктивних писама које шаље главни јунак, Јанко, из Берлина, свом пријатељу негде у Србији. Управо та епистуларна документарност омогућује аутору да се дистанцира од аутентичне исповести главне личности, Но, то није све: сам јунак скоро непрекидно води у себи борбу са својом страшћу, са својим сентиментом, стално настоји да се трајно дистанцира од оног себе што жели да напусти строге обичаје своје средине. Та двострука ироничност, пишчева п јунакова, двоструко изражена исповешћу и приповедањем, битно одваја „Швабицу" од осталих сличних пишчевих приповедака. На моменте Лазаре вић је веома сугестивно, индиректним приповедањем те исповести, приказао Јанков страх да не пређе границу између љубавне игре и страсних чинова, у амбијенту грађанског друштва и малограђанских укуса, што би га, према његовим моралним схватањима, приморало да узме Немицу за жену. Исповедајући се у тим писмима своме пријатељу, писац тих епистула истовремено им себе посматра, иронизира своју љубавну чежњу па и своје исповедање, чак пародира свој сентиментализам. Ту унутрашњу борбу, реалистички документовању епистуларним изразима, карактеристичним за такву личност, Лазаревић је изразио на начин непознат до тада у нашој књижевности, То се посебно односи на шесто писмо, у којем је аутор постигао највишу меру те фиктивне документарности и индиректне психолошке анализе љубавне игре, у својој основи дубоко болне и трагичне. Тај део приповетке спада у најлепше што је дала наша књижевност. „Швабица“, доиста, показује у којој мери је Лазаревић могао да оригинално трансформира подстицаје како из свог искуства тако и из искуства руске литературе, посебно Тургењева п Толстоја.

Ако се летимично погледа Лазаревићев опус, може се добити утисак да се приповетка „Све ће то народ позлатити" (1882) потпуно издваја и да нема неких веза с осталим ауторовим делима, нарочито ако се посматрају тема и сиже ове приповетке, ако се запази суморна атмосфера и горко поантирани завршетак приповетке. Не само у писмима него и у фрагментима неких својих приповедака, па и у недовршеној причи „Секција“, Лазаревић је покушао да приповедачки изрази како ирацисалне стране бића тако и социјалне алогичности, У овој приповеци он је то, на један доследан реалистички артистички начин, у потпуности развио. Све до краја, ова приповетка је тако структуирана мотивима и мотивацијама да завршни, трагични мотив, готово нужно следи. Понеки дисхармоничан израз, који се повремено појављује у лапидарном приказивању луке "на Сави, у приказу атмосфере ишчекивања брода, или и гротескном фтежу бедног створа што, као нека ствар, егзистира у некој жалосној и тмурној жафани, функционално симболички и музички припрема и наслућује крајњи трагичан моменат. Али не само у описима, у сликама, него у цехом приповедању, нарочито релативно дуге, нервозне и папеге, понекад бесмислене конверзације између двојице случајних сабеседника, у њиховом ослушкивању својих стрепњи и сећања, у преплитању разних асоцијација, открива се једна дубља артистичка реалистичност, чеховљевска по духу, пре самог таквог Чехова! Долазак брода и болни сусрет казанпије Благоја пи рањеног сина, без ноге и руке, у гунгули осталих радосмих сусрета, дати су перфекцијом мајстора реалистичке прозе.

том моменту појављује се, ипак, поново дискретни сентиментални Лазаревић, који артистички перфектно, понекад неприметно артифицијелно, разрешава напето ишчекивање. Додуше, постоји још један епилог, мучан и горак како својом поруком тако и својим постојањем у овој приповеци. Лазаревић није могао без епиЛога у којима ће сузе радоснице или сузе беса, нека објава или нека одјава, опоменути читаоце да постоје људи који се боре да правда п честитост победе, или би бар требало да постоје.

Приповетку „Први пут с оцем на јутрење" објавио је Лазаревић 1879. године, на почетку свог кратког књижевног деловања; „Све ће то народ позлатити" штампао је три тодине доцније, а „Швабицу" није објавио за време свог живота. Ипак, ова хронологија његових најбољих приповедака показује да се он целог свог активног књижевног века борио с противречностима своје људске и књижевне природе и да је у свакој појединачно покушао и у великој мери успео да трансформише стихијне

' снаге тих противречности. Све њих пове-

зује посебан приповедачки артизам који успева да сублимише и да суптилно изрази стари сентиментализам, да га превазиђе новим реалистичким расветљењима духовних и социјалних супротности и да све то компонује у једну чврсту целину збивања у којима се карактери комплексније психолошки и морално разоткривају.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 7

М : |