Književne novine

КУЛТУРА У СВЕТУ

"Пожар

· боже опрости да ја погрешим. · тешку руку;

Исак Башевис Сингер

„Књижевне новине" желе да систематски. п · нове с

и прате нове или мање познате појаве из појединих националних књижевности. У свом 365. броју наш лист је објавио специјалиц прилог о совјетској литератури и уметности, а у овом броју скреће пажњу на неке значајне књижевне појаве и идеје у данашњој Америци. У наредним бројевима слични прилози биће посвећени мађарској, италијанској, пољској и другим књижевностима. ЖЕЛИМ да вам испричам једну причу. Та прича није из књиге — ја сам је лично до живео. Цело време држао сам је у тајности, али сад знам да никад нећу изићи жив из овог сиротишта. Одавде ће ме о» нети равно у мртвачницу. Стога и желим да се истина сазна. Требало би да овамо позовем рабине и градске старине, пи дам им да је забележе у књизи заједнице, али чему нашкодити деци и унучади мога брата2 Ево моје приче.

Водим порекло из Јанова, близу Замошћа. То место се зове Сиромашко краљевство очигледно је зашто. Мој отац, бог благословио успомену на њега, имао је сед моро деце, али петоро их је изгубио. Нарасли су снажни као храстови, а онда палм. Три младића и две девојке: Нико није знао шта им је било. Једно за другим хватала их је грозница. Кад је умро најмлађи, Хаим Јона, моја мајка — нека се заузме за мене на небу — угасила се као свећа. Није била болесна, само је престала да једе и остала у постељи. Суседи су навраћали и распитивали се, „Шта је с тобом, Беиле Ривке2", а она је одговарала, „Ништа. Хоћу само да умрем." Дошао је лекар и пустили су јој крв; стављали су јој купице и пијавице, истеривали урок, пралан је мокраћом, али ништа није помогло. Копнела је док се није претворила у врећу костију. Кад се исповедила, зовнула ме је к себи. „Твој брат Липе ће успети У свету", рекла је она, „а тебе, Лајбусе, са жаљевам".

Отац ме никад пије волео, Не знам зашто. Лапе је био виши од мене, бацио се на мајчину породицу. У школи је био бистар, мада није учио. Ја сам учио, али није помагало. Оно што сам чуо на једно уво је улазило а на друго излазило. Али м поред тога сам вичан Библији. Ускоро су ме извадили из школе.

Мој брат Липе био је, што се оно каже, зеница очевог ока. Кад је мој Орат нешто погрешио, отац је окретао главу, али Имао је кад би ме одаламио видео бих своју мртву бабу. Тако је било докле ми памћење досеже. За најмању ситницу скидао је кајиш. Млатио ме је на мртво име. Увек је било, „Не иди овамо, не иди онамо УМ синагоги, на пример, сви остали де“ чаци зевали су за време службе, али да ја прескочим ма и један једини „Амин“ добио бих своју „награду“. Код куће сам радпо све послове. Имали смо ручни млин и ја сам по цео боговетни дан млсо хељду; био сам и водоноша и дрвосеча; до“ жио сам ватру и чистио нужник, Мајка. ме штитила док је била жива, али кад је она умрла ја сам био пасторче. Немојте мислити да ме то није гризло, али шта сам могао да чиним Мој брат Липе вијао ме уоколо- — „ћајбусе, уради ово. ДО се, уради оно." — Липе је имао своје при“ јатеље; волео је да пије; висио је у крчми. . | .

У нашем граду је живела љупка девој“ ка, Хавеле. Њен отац је имао радњу с тотовим оделима, Он је добро зен м имао је своје представе о зету, Мој брат Је пиео друкчије представе. Он је пажљиво поставио своју замку. Платио је проводаџијама да јој не доносе понуде. Џустио Је лас да се неко у њеној породици обесио. Помогли су му и његови пријатељи, а За У У добили свој део ракије и МОРИН о вац за њега није био проблем, Он је про“ сто отварао очеву фијоку и узимао коли. ко му се свидело. Коначно је Хаведин отац био побеђен и дао је пристанак да се

за Липеа.

она Ебу је славио читав град. аза жења обично не доноси мираз, али НЕ убедио оца да му да двеста Форинте 5 кође је добио тардерооу које се не НЕ део ни земљопоседник На свадби су биле

з потеј. Тако је он кренуо навише. ИУ млађим братом је било друкчије; они је

Бро чак ни нове панталоне. Отац ми ] Ае оло, али је из дана у дан одлаобећао оде паручи а кад је купио тканину тао да та масно да се сашије. На свадбу па је иу "ритама, Девојке су ми се сам У акко не, смејале. Био а Рета судбина

Мислио с естара. Али није ми било остале ора МА СРИ суђено да УМР Ра десну ногу. Ускоро оно каже, устао је трговац и имао је мно је постао житаран нова је била воденица. то успеха. Близу с Ребу Израелу Давиду, која је припадала Део човеку. Израсл Малковом сину, А га брата и продао му Давид је завОлВО пе знам зашто та је млин будзашто. · а Ае хтео да иде У Свепродао; неки кажу сок имао рођаке У Мату ВАМА Ран био разлог, ускоро по. Ђарској. Ма каке НИ 5 продаје млина от Пт ке за другим,

Хавеле је рађала Јеа ог; била су право свако лепше Од ПИ аи у, зато да би их чудо, људи су долазили, отац дао Дипеу гледали. Мираз који Је стао је без пребиподрио је његов посао; Ба као м његова јене паре. Посао је слаба“. мој брат Лиснага, али ако мислите да је

Е: С пе пружио руку да му помогне, трдно с

– КАИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

ике, једна из Јанова, друга из Бил- |

кенио; како се.

варате, Липе није ништа ни чуо ни видео, а. отац је своју торчину истресао на мени. Не знам шта је имао против мене; каткад човек гаји такву мржњу према свом детету. Шта год ја рекао, било је погрешно, колико тод радио, није било довољно.

А онда је отац пао у постељу, и сви су видели да неће дуго. Мој брат Липе био је заузет зарађивањем новца. О оцу сам се бринуо ја. Ја сам му приносио ноћну посуду; ја сам та умивао, купао, чешљао. Ништа није могао да свари; повраћао је све што поједе. Болест му је захватила и ноге, па није могао да хода. Морао сам свугде да га носим, а кад год би ме угледао посматрао ме је као да сам смеће. Понекад ме толико исцрпљивао да сам желео да побегнем од њега на крај света, али како можете напустити рођеног оца2 И тако сам патио ћутећи, Последње недеље биле су прави пакао; отац је псовао и стењао, ја никад нисам чуо ужасније псовке. Мој брат Липе навраћао би два пута недељно и са осмехом питао, „Па, како си, оче2 Ништа боље2", а чим би га отац углелао очи би му засјале. Ја сам му опростио, а нека му и бог опрости, зар човек зна шта чини» .

Требало му је две недеље да умре, и ја не могу ни да почне описивати његову агонију. Кад год би отворно очи бесно би зурио у мене, После сахране, нашли су ње“ тову опоруку испод јастука; ја сам био лишен наследства, Све је остало Липеу кућа, ручни млин, креденац, ормар с фи јокама, чак и посуђе. Град је бно запањен; таква опорука, говорили су људи, пезакопита је. За то 12 чак постојао пи један ранији случај у Талмуду. Предлагано је да ми Липе да. кућу, али он се само смешкао. Мместо тога одмах ју је продао, а ручни маин и намештај пренео к себи. Мени је остао јастук. Ово је чиста и проста истина. Камо среће да ја не будем мање чист кад дођем пред господа!

Почео сам да радим код једног столара. и једва сам успевао да зарадим за живот. Спавао сам у стаји; Липе је заборавио да има брата. Али шта мислите ко је оцу казивао кадиш» Увек је постојао неки разлог што то није могао да буде Аппе: ја сам живео у граду, у млину никад није било довољно људи да послужују, њему је било предалеко да суботом одлази У храм. Најпре су га оговарали што тако поступа са мном, а касније су људи почели да говоре да мора бити да он има своје разлоге. Кад је човек на земљи, свако воли да га гази, Ја сад више нисам био млад, а још сам био неожењен. Пустио сам браду, али нико није помишљао о пар тији за мене. Ако је проводаџија и долазио, нудио је олош над олошем,. Али ја сам се заљубио, зашто бих то порицао. Девојка је била обућарева кћи, п ја сам је посматрао како празни помије,. Али она се верила за бачвара. Ко жели сироче2 Ја нисам био глуп; то боли. Понекад ноћу нисам могао да спавам. Превртао бих се у постељи као да имам грозницу. Заштог Шта сам учинио оцу Решио сам да престанем казивати кадиш, али већ је била прошла готово година дана, Поред тога, како се можете светити мртвацуг

А сад дозволите да вам испричам шта ми се десило.

Једног петка моћу лежао сам у својој стаји на гомили иверја. Радио сам напорно; у то доба почињало се у зору, а цена свеће одбијала се од плате. Нисам чак имао времена да идем у купатило. У петак нисмо ручавали, да бисмо имали бољи апетит за суботњи ручак, али мени је столарева жена за ручком сипала увек мање него осталима. Сви су добијали лепо парче рибе, а ја сам добијао реп.

Била је зима, а у мојој стаји Онло је страшно хладно. Чула се и ужасна бука — мишеви. Лежао сам на гомили иверака, покривен дроњама, цептећи од беса. Желео сам да се дочепам брата Лишеа, И Хавеле ми је падала на памет; од снахе мо. жете очекивати да буде љубазнија, од ората, али она је имала времена само за се бе и своје луткице. По томе како се облачила помислили бисте да је велика дама; оних неколико. пута кад је дошла у храм да присуствује венчању, носила је шешир са. пером. Куд год сам ишао слушао сам како се прича да је Липе купио ово, Хавеле купила оно; чинисе даје њихов главни посао био да сами себе ките, Она је набавила бунду од скунса, а затим лисичје крзно; она је парадирала охоло, а ја сам ле жао као пас, стомак ми је завијао од тлади. Проклињао сам их обоје, Молио сам се. да бог на њих пошаље кугу, и све дару“ то што сам могао да смислим, Постепено сам утонуо у сан.

У 7а

Пн, >

ЦРТЕЖ ИЗ СЕРИЈЕ „СЕНКЕ“

ЏОЈА РАТКОВИЊ:

Али убрзо сам се пробудио; била је поноћ и осећао сам да морам да се осветим. Било је као да ме је неки ђаво зграбио за косу и викнуо, „Лајбусе, време је за освету'" Устао сам; у мраку сам нашао врећу и напунио је иверјем. Такве ствари су суботом забрањене, али ја сам заборавио своју веру; у мене је сигурно био ушао дибук. Тихо сам се обукао, узео врећу са иверјем, два кремена и фити~, пи ишуњао се напоље, Запалићу братовљеву _ куПУу, млин, житницу, све, .

Напољу је било мрачно да се није видео прст пред оком и морао сам дуго да идем. Држао сам се даље од града. Ударио сам преко баровитих пашњака, преко поља и ливада. Знао сам да ћу све изгубити — и овај и онај свет. Сетио сам се чак и мајке која лежи у гробу: Шта ће она рећиг Али кад си луд не можеш да се зауславиш. Као што се каже, одгризеш језик, да би напакостио лицу. Нисам се чак ни бринуо да не набасам на некога кога познајем. Био сам просто ван себе.

Ишао сам, ишао, дувао је ветар; хлад: ноћа се усецала у мене. Тонуо сам у снег преко колена, извлачио се из једног јарка да бих пао у други. Кад сам пролазио поред засеока познатог као „Борови" напали су ме пси. Знате како је то: кад један пас почне да лаје, остали му се придруже. Пра тио ме је цео чопор, и мислио сам да ће ме раскомадати. Чудо је било да се нису пробудили сељаци и помислили да сам коњокрадица; докрајчили би ме на лицу места. Већ сам помишљао да дигнем руке од свега: хтео сам да спустим врећу и пожурим назад у постељу. Или сам помислио да просто одлутам некуд, али мој зао дух ме стално подбадао: „Сад или никад!" Наставио сам да се вучем. Иверје није тешко, али ако дуго носите пуну врећу осетите то. Почео сам да се знојим, али сам продужио по цену живота.

А сада чујте ову случајност.

Док сам ишао одједном сам ла небу угледао црвену јару. Може ли то бити з0ра2 Не, изгледало је немогућно. Зима је тек била почела; ноћи су биле дуге. Био сам се сасвим приближио млину и почео сам брже да корачам. Готово сам трчао. Елем, да скратим причу, стигао сам до млина, видео да гори. Можете ли то замислити2 Био сам дошао да подметнем ватру, а она је већ горела. Стајао сам као одузет, у глави ми се вртело; чинило ми се да силазим с ума. Можда и јесам: већ у следећем тренутку збацио сам врећу иверја и почео да дозивам у помоћ. Таман сам хтео да потрчим према млину кад сам се сетио Липеа и његове породице, и појурио сам према кући; она је била пламени пакао. Чинило се да су сви омамљени димом. Греде су гореле. Унутра је. било као у пећи, али ја сам потрчао у спаваћу собу, разбио прозор, зграбио брата и бацио та у снег. Исто сам учинио с његовом женом и децом. Био сам се готово угушио, али све сам их спасао. Чим са завршио, срушио се кров. Моји крици пробудили су сељаке, и они су сад долазили трчећи. Повратили су мог брата и његову породицу Оџак и гомила пепела било је све што је остало од куће, али сељаци су успели да угасе ватру у млину, Ја сам угледао врећу иверја и бацио сам је у ватру. Мој брат и његова породица нашли су уточиште код суседа. Тада је већ било свануло.

Прво питање мога брата гласило је, „Како се то догодило Откуд ти овде2" Снаха је јурнула на мене да ми ископа очи. „Он је то учинио! Он је подметнуо ватру". Сељаци су ме питали, „Који те Ђаво донео овамо2' Нисам знао шта да кажем. Почели су да ме туку. Пре него што су направили питу од мене мој брат је подигао руку, „Доста је, суседи. Има бота, и он ће га казнити,“ и са тим речима ми је пљунуо у лице.

Некако сам успео да се домогнем куће; нисам ходао, вукао сам се, Као ћопава животиња, вукао сам се на све четири. Неколико пута сам застајао да охладим ране у снегу. Али кад сам дошао кући почеле су праве муке, Сви су питали, „Где си био2 Како си знао да гори братовљева кућа2" Онда су сазнали да се сумња на мене. Човек код кога сам радио дошао је у моју стају и направио је лом кад је видео да нема једне вреће. Цео Јанов је рекао да сам ја запалио кућу свога брата, и то ни мање ни више већ у суботу. _

Ствари нису могле горе стајати. Био сам у опасности да ме ухапсе или вежу за срамни стуб у дворишту синагоге. Нисам чекао, одмаглио сам. еки рабаџија се смиловао на мене и повезао ме до Замо-

_ шћа те суботе ноћу. Није возио путнике,

него робу, и набио ме је међу бурад. Кад је прича о пожару ститла до Замошћа, отишао сам у Лублин. Тамо сам постао сто лар и оженио се. Жена ми није родила ниједно дете; марљиво сам радио, али нисам имао среће. Мој брат Липе постао је милионер — био је власник половине Јанова, али ја од њега никад нисам добио ни ретка. Његова деца су се удавала за рабине и богате трговце. Он више није жив — умро је притиснут богатством и почастима. До сада ову причу нисам причао никоме. Ко би у њу повероваог Чак сам и тајио да сам из Јанова. Увек сам говорио да сам из Шебрешина. Али сада, на самрти, зашто бих лагаог Оно што сам рекао истина, је, цела целцата истина. Има само једна ствар коју не разумем и-нећу је ра зумети све док не будем у гробу: зашто је пожар у кући мога брата морао да из бије баш те ноћиг Пре неког времена. па ло ми је на памет да је пожар изазвао мој гнев. Шта мислитег

„Гнев неће упалити кућу." у

„Знам... А ипак постоји онај шламени тнев'!"

„О, то се само тако каже.“ Добро, кад сам угледао ону ватру на све сам заборавио и јурнуо да их спасем. Без мене би се сви они претворили у пе пео. Сад кад треба да умрем, желим да се зна истина. :

Превео Душан Пувачић

- израз

в. С. МЕРВИН: ЦРТЕЖ МИРКА МАГАРАШЕВИЋА

Погибија Азијаца

Кад шуме буду уништене њихова тама. остаје

Пепео велики ходитељ следи власнике

Заувек

Ништа чему ће они стићи није стварно

Ни за дуго

Прео водених матица.

Као патке у време патака

Сеоски дуси вуку се небом

Чинећи нови сумрак

Киша пада у отворене очи мртвих

Увек изнова са својим незавршивим звуком

Кад их месец пронађе они су боје свачега.

Ноћи нестају као маснице

Али ништа није залечено

Мртваци одлазе као бразготине

Крв се расипа по: отрованим њивама И видик боли

Остаје

Над главом љуљање годишњих доба Она су папирна звона

Која ничему живом не зову

Власници се крећу свуда под Смрћу њиховом звездом

Као димни стубови они напредују у сенке

Као танки. пламени бесветлени

Они без прошлости

И спаљују своју једину будућност.

Богови

Ако сам се и жалио надам се да је то прошло

Не хвалисам се околностима али има и Послова

Мој слепи сусед потребовао је од мене Један опис таме МЕТ

И ја почињем почињем

ћ

Али читазог дана чујем битку у долини Ударце што падају као пиринач и

С каквог разлога

После тих векова прошлих који имађаху Сваки своју тужбалицу и своју тугу

У безбојним тракама обешеним на зидове Који падоше

Њихов тренутак

Овде у будућности наставља да ме налази. Док ноћ извире по земљи

Ја Сам све што је постало од њих И јасно све је изгубљено

Богови су све што није успело да постане. . од нас Сад је то прошло не говоримо више

Сад је час прошао и. мрачно је Шта је човек да би требало да буде

7 бескрајан Музика глуве планете Само једна нота

Продужује се јасно и то је

Други свет . Те расуте стене припадају ветру Ако може да их употреби,

'На крају крајева

Мој ужасе, моје незнање, моја.

Истоветности, време је. Ваша близина

пробија моје дланове као зној.

Ме знам, ако се подигнем да вас поздравим,

Да се не удаљите као путеви у ноћи.

Пси су најзад мртви, браве безубе,

навике у недомашају.

Нећу вас слагати поћас.

„Дођите, не више незамисливи. Хајде

Да саучествујемо у разумевању

Као у презимену. Донесите

Целину као дар, нешто

Што сам ја изгубио, што сте ви успут: нашли.

Положићу поред нас стари нож

Док доспемо до наших закључака,

Дођите. Као човек који чује звук. на ~ ; вратима Отвара прозор и гаси светлост

"Да. би боље видео у тами,

Видите, ја тасим' светло.

Превео Миодраг Павловић

В. С. Мервии (УМ. 5. Мег) рођен је 1927. 10 дине у Њујорку. Данас живи између Њујорка и Ју. жне Француске, објавно је шест књига песама, Од којих му је последња доживела четири издања, Из држава се читањем своје поезије и превовењем са француског и шшанског. Извесно је да је један од водећих северноамеричких песника средње гене“ рације. Његов израз је разноврстан, инвентиван и танан. Индијанска митологија, сублимирана полигичка ангажованост и контемплирање људске самоће су основне тачке на његовом песничком хоризонту. Песме су преведене из последње књиге Мервинових песама (Тће Шес, 1967), | '

| |