Književne novine
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОП
Југословенска књижевност
у „Краткој сугарекој енциклопедији“
Недавно је изишао пети, последњи том „Кратке бугарске енциклопедије“, у коме се говори и о. југословенској књижевности. Кад је било речи о републикама, којима су посвећени посебни чланци, текст се ограничавао на географско-економски опис, а све о стало остављено је за чланак „Јуславија“ у петом тому. Иначе, у осталим томовима писано је по себно о животу и стваралаштву тридесеторице југословенских књи жевника (И. Андрић, А. Ашкерц, Ј. Веселиновић, Р. Домановић, О. Жупанчич, Змај, Р. Зоговић, В. Илић — млађи, Б. Јакшић, В. Караџић, А. Ковачић, Ј. Копитар, С. С. Крањчевић, М. Крлежа, Л. Ла заревић, И. Мажуранић. Дес. Мак“ симовић, Његош, Б. Нушић, В.
' Назор, ДА. Обрадовић, Ј, Ст. По-
повић, П. Прерадовић, Прешерн,
. Бр. Радичевић, Ст. Сремац, Б. Стан
ковић, И. Цанкар, А. Цесарец, А. Шеноа) и о дубровачко-далматин- | ској литератури.
Чланак о југословенској књижевности обухвата око 1200 речи и у њему се говори само о књижевностима Срба, Хрвата и Словенаца у виду сажетих података, па је на малом простору дато доста имена, и датума. Карактеристике књижевних периода до краја прошлог века су у складу са општепознатим оценама, али о струјањима у литератури нашега века аутори су избегавали да дају прецизније оцене, можда и због тога што не познају добро развитак југословенске књижевности тог раздобља. О томе, на пример, сведочи чињеница да они мешају појам Модер-“ не с појмом „модернизам“, дајући и једноме и другоме једно исто негативно значење!
Неинформисаност аутора овог чланка може се видети и у томе што су име Богдана Поповића променили у Вл. Поповић или што међу критичаре нису уврстили Милана Богдановића. Такође у надреалисте, о којима иначе кажу да су талентовани писци и да су се неки од њих касније оријентисали улево, стрпан је и неки Д. Јовановић (није Борђе Јовановић, јер је он већ споменут један редак ви ше). Не може се, међутим, утврдити да ли је резултат незнања или злонамерности тврђење да је Хр. Жефаровић „бугарски писац који је имао значаја и за српску књижевност“, Најчешће писци су поређани, без икаквог критерију- | ма, па се међу именима опште» познатих аутора појављују и тре» ћеразредни писци,
О неинформисаности аутора сведочи и то да се као најзначајнији словеначки писци после дру гог светског рата наводе А. Град ник, И. Груден, В. Левстик, Фр. Бевк и Т. Селишкар, да је Прежихов Воранц поменут само као романописац, а сасвим на крају чланка тврди се да „у најновије време стварају и А. Инголич, М. Крањец, Ц. Космач, Б. Крефт“, на основу чега се стиче утисак да су то млади књижевници.
У чланку, као што смо рекли, нема ни речи о књижевностима у другим републикама сем у Србији, Хрватској и Словенији. Његош је на једном месту споменут као аутор „једног од најзначајнијих достигнућа српске књижевно. сти“, а на другом месту (кад се говори о позоришту) — као црногорски писац. Неки црногорски и босанско-херцеговачки писци по-
· менути су као српски, а посебно о
литератури Црне Горе и БиХ не каже се ништа, иако је у првом
· тому обећано да ће о литератури
Босне и Херцеговине бити писано у чланку „Југославија“.
Македонска литература је потпуно занемарена у овом приказу. Нигде није чак ни поменуто да постоји македонска литература. Иако се она у многим земљама сматра веома значајном појавом у југословенској култури, она је тенденциозно сакривена за бугарског читаоца, што је случај без преседана. (Ј. М.)
Први часопне за прначку књижевност
у (АД
Пре кратког времена у Њујорку је објављена прва свеска часописа за црначку књижевност „Амистад“. На шпанском „амистад“ значи пријатељство, али је часопис наслов добио по броду на којем се 1839, године одиграла чувена побуна заробљених Африкана. ца. Стога у црначкој свести име тога брода имао много шире зна» чење; побуна, самоопредељење, правда и слобода.
„Амистад“ је први часопис У Сједињеним Америчким Држава ма који је посвећен искључиво црначкој књижевности. У току ове тодине биће објављена само два
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ — 2
207
Бе
:5а Кир СУ (АЛА СРАЊА КОС
14
броја, а од идуће године часопис ће излазити четири пута годишње. Ова публикација је у првом реду намењена либералним студенти ма, као и оним читаоцима који су заинтересовани за „упознава» ње и разумевање темеља, дејства. и импликација западне (нарочито америчке) културе и цивилизације, прошле и садашње“,
У првом броју посебан нагласак је стављен на историју и књижевност, У уводном есеју „Културна. хетемонија: јужњачки писац и = меричка књижевност“ млади књи“ жевни критичар Едисон Гејл МА. испитује утицај писаца с југа на америчку литературу и посматра, њихово дело (укључујући и Фокнерово) као пропаганду беле су периорности. По његовом мишљењу, једини писци који су у стању да. америчку књижевност ослободе „јужњачке тираније“ јесу црни књижевници који верују „постулирање књижевности која дејствује у интересу читавог човечанства, а не само привилеговане мањине“. Занимљив је и оглед Ч. Л. Р. Џејмса „Атлантска трговина робљем и ропство“. Западни научници су прелазили преко овог проблема премда су, према Џемсовом мишљењу, трговина робовима и ропство одиграли пресудну Улогу „у стварању онога што разликује западну цивилизацију од свих других цивилизација“. Америчко учешће у томе учинило је њихове „подухвате“ и жртве тих подухвата кључним чиниоцима у стварању и развоју Сједињених Држава. Џејмс у овом огледу поставља. кључно питање које интересује црне интелектуалце: шта чини ци-
· вилизацију и да ли се може сма-
трати да њу оличава свет белих. Он на њега не одговара, али то чини Винсент Хардинг у есеју „Изван хаоса: Црна историја и трагање за Новом земљом“. По схватању овог писца „црна историја“ није само директан изазов Западу, него и начин на који Запад себе посматра. „Црна историја“ сугерише да америчка прошлост на којој су подизане толике наде никад није ни постојала и штавише, она поставља питање о смисау саме Америке. Хардингов есеј показује да је црна свест нешто
много више од свести о припад-
ности црној раси; она представља. пову психу, нови дух, нов начин битисања.
Поред других, мање занимљивих прилога, објављен је односно прештампан, оглед Ленгстона Хјуза „Црначки уметник и Расна планина“ првобитно објављен 1926. године, који је релевантан данас исто толико колико и у доба када је штампан први пут. Од прозних текстова пажњу највише привлачи одломак из романа „Повратак дому“ Џорџа Дејвиса, у којем се описује једна група америчких пилота Црнаца у Вијетнаму. Интервју са Честером ,„Хајмсом, непра-
ведно запостављеним романсије-_
ром који је већ 30 година присутан у америчкој литератури, скреће пажњу на изузетан значај о вог писца, ·
„Амистад“. изазива беле уметнике и научнике да се придруже
преиспитивању вредности и конце-
пата на којима су грађене америчка и западна цивилизација. Али да би потпуно схватили „Амистад“ они ће морати, како истиче критичар' књижевног додатка „Њујорк тајмса“, да се преобразе: мораће да прођу кроз процес смрти и вас крсења. То, међутим, није само изазов за студенте, научнике и умет нике, него за америчку и западну цивилизацију у целини.
Нели (аке
Пропевала је тек у педесет и пе тој години, уше, писала је и раније, али само романтичне сти хове ослоњене на прошли век и бајке, Берка богатог фабриканта, живела је као и све даме оног времена, па је, између осталог, писала и стихове, Сама је прича ла да на њена „стихотворенија" нико, осим пријатеља, није орбра ћао пажњу, Морао је да дође онај велики земљ , који је свет проживео под Трећим рајхом, да је потресе, да изазове у њој такве појгресе па да из ње неочекивано изрони велика песникиња.
У стваралаштву Нели Сакс не ма епоха и периода. Њен живот се не дели на почетнички, зрели и касни период. Она има само је
дву епоху! им једну ПИТА. ха
"је у шестај деценији прок себи пут. Њено животно дело се састоји само из позних песама, ] да је сваким стихом же лела да надокнади животно дело. Као да је сваким ретком хтела да да одговор на целину. Код ње нема изостављања. Ко газећи шесту. деценију почиње заиста да пише, тај ниједан зарез не сме да лиши своје напрегнуте присутно сти,
Глас ове песникиње је пригуше ни јецај окренут према сопственој унутрашњости. Трагедију она види у томе што је земља коју је сматрала својом домовином заштитницом, што су људи у којима је гледала браћу и сестре, што је језик на коме је учила да разуме своју људску радост, тугу и постојање, што ју је све то прог нало, одрекло је се и изрекло јој смртну пресуду. Поједине елемен те она ниже снагом привиђења. Конструкцију везује низ упутраш њих монолога. Њен стих је при виђење саздано до заокругљене целине. То није концентрисан и затворен систем симбола. Симбол у њој као да самој упућује, а при виђење се јавља као сев муње.
' Најновија тема нашег савременог филма
о ср 5:
пи је У =>
За -ЕЈ
се ~ ЕУ =
Доживљај како га она изражава не дозвољава сањарење о приви ђењу које би допринело забораву
· стварности, Материјал који она
обрађује не подноси формирање којим се инспирише артистичка. радост, Све што је Нели Сакс на писала то је доживљена гроза, без престанка присутни зачуђујући ужас, болно опомињућа успомена и жалба,
Првих година у избеглиштву у Шведској припремила је два сценска дела, обрађујући у њима страдања _ јеврејског народа. А 1943, довршила је игру МНТЧИНЕ „Ели", Деценија између 1955, и 1965, припада њеном лирском ства ралаштву, Још пре тога превела је модерну шведску лирику на не мачки и за тај рад је 1958. добила награду Савеза шведских књи жевника, Две године доцније до била је награду установљену за
'немачке песникиње, а названу по
"великој немачкој песникињи Анет Дросте, Као нарочита почаст њој је 1965. у Павловој цркви У Франкфурту предата „Награда му ра немачких књижара". А као највише могућно признање за пе сничко стваралаштво добила је Нобелову награду за књижевност годину дана касније, заједно са С. Ј. Агноном, Тиме је постала прва ауторка немачког језика сматрана достојном овог високог одликовања,
Док се дим ратних пустошења и гасних комора још није ни рази шао, док су још крвави трагови покривади континент и његове ру шевине, Нели Сакс је својим „Хо ровима после поноћи" спасенима упућивала ове речи: „Дајте да живот тихо поново учимо". А у збирци стихова „Помрачење звезда“ њен мото звони забринуто шћу „да прогоњени не постану прогонитељи".
Остварујући своје дело против смрти, Нели Сакс је сваким својим стихом унапред умирала, па је тиме можда учинила да јој по следњи корак, овај „адвент преласка“, буде лакши. (А. Б. П.)
Хингов „шпански циклус“ КОНАВННА словеначки _ припове-
дач Андреј Хинг посљедњих се година, као што је познато, с доста успјеха и свеошштег признања бавио драмским стваралаштвом. Уосталом, Хинг је и иначе склон казалишту, о чему свједочи чињеница да се и доста дуго и приАично интензивно бави и: позоришном режијом.
Због тога у неку руку изненаЊује његова изјава, објављена не-
"давно, у 3. броју „Књиге 70". У
њој писац установљује кад је у писање драмских дјела упао ,„готово случајно", изјављујући да је лично „свакако много блискији приповиједању него приказивању". Читаоци његова истакнутог романа „Шума и пећина" свакако још „памте колико драмских елемената има управо у том обимном приповједачком тексту. Уосталом, о његовој изузетној даровитости за писање драмских текстова свједоче и његове три радио и ТВ-драме (Кортесов повратак, Бурлеска 0 Грку, Глуви човјек на граници), настале у последњих неколико година које су, све одреда, даване и на словеначком и на српскохрват-
ском, Џрија неколико мјесеци
!
штампане су и у посебним књитама и издању мариборских „06-
Биће занимљиво, откуд потицај за писање ових драма. Аутор је недавно сам изјавио, како су га на' писање ових драма потакле двије књиге В. Х. Прескота, опсежне повјесне студије о освојењу Мексика и Перуа од стране шпанских конквистадора које су се појавиле на словеначком, ОвАЈЕ ваља, према томе, тражити под стрек за писање Хингова „шпанског циклуса". .
'Због цјеловитости слике треба споменути да је Хинг недавно, а према _поруџби Југословенског драмског позоришта из Београда, завршио и четврто драмско дјело тог циклуса, трагикомедију за позориште „Освајач“ у три чина, која треба да буде приказана ујесен у Београду и у Местном гледалишчу у ћоубљани. Ново Хингово дјеЛо приказује, У ствари, брзу пропаст конквистадорске дружине у Новој Шпанији. Свакако је занимЉљиво што је ово четврто, према свему најсериозније Хингово драм ско дјело, писано за позориште, а које завршава његово вишегодиш» ње бављење драмом, почело ових дана излазити ревијално, у 88, броју љубљанских „Проблема", гдје су штампана прва два чина нове трагикомедије, али под новим насловом „Балтасар". Хинг је изјавио и то да ће се убудуће ипак посветити приповједачком послу, који му много више лежи. (Т. П.)
Награде Змајевих дечјих игара
На _ овогодишњим, · Тринаестим Змајевим дечјим играма први пут су додељене и уручене награде Змајевих дечјих игара, Награда се састоји од дипломе и новчаног "износа од 5.000 динара. Прве натраде Савет Змајевих игара доделио је Душану Радовићу, за ства
ДУШАН РАДОВИЋ
ралачки допринос савременом из разу у књижевности, а Аци Шопову за изузетан допринос ширењу књижевности за децу, односно за превођење Змајеве поезије на македонски језик.
У образложењу награде додељене Радовићу, између осталог, стоји: „Душан Радовић не приступа детету као читаоцу, већ као равно правном партнеру за игру... Пе сник је уклонио све препреке које сметају игри да буде само итра, права игра. У тој пантеистичкој игри не сме се само једно: спречавати игру било каквим 06зирима. И тако се код њега сви играју: Брана са (нацртаним или правим, свеједно) лавом, новембар са врапцима и мачкама, миш са сиром и сир са мишом, мрак са „председником“ прекидачем, капетан Џон Пиплфокс са целим светом и историјом класног друштва, Абим с Мићом. У ствари, постоји само Игра, а личности и ствари само су две стране игре, њено лице и наличје, као што је Аћим заправо Мића и обратно.
гра се поделила на ствари и личности, јер сама за себе не може да постоји, нема начина да се искаже, Разделивши се тако на безброј (чудних и обичних) ствари и (чудних и обичних) људи Игра је оформила своје царство, населила га својим поданицима, а себе је прогласила монархом и ап солутним владаром који не мисли да се икада повуче са престола".
А за Шопова је речено да је „у два издања књиге песама Јована Јовановића Змаја („Песни", „Кочо Рацин", 1954; „Песни", „Кочо Рацин", 1965) испољио не само стваралачки интерес за највећег српског песника за децу и једну од водећих личности српског ро-
· мантизма, него и остварио изузет-
не резултате у версификаторском и језичком смислу... Обиље свежих, често неочекиваних версификаторских решења, богатство речника, живост у фрази, све су то особине преводилачког ПОДВИта, Аце Шопова, који је, тако, стварајући македонску варијанту познатих Змајевих дечјих песама, обогатио доживљај и опсег дејствовања. Змајеве поезије",