Književne novine
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
Припреме за Конгрес културне акције
На дан 26. јуна, на позив Републичке конференције ОСРН Србије ( ја за културу), одржан је
· састанак представника ·Социјали-
'
стичког Савеза, Савеза комуниста, Већа синдиката Србије, Просветно-културног већа, Републичког извршног већа, Културно"просветне заједнице, Републичке заједнице културе и Републичке конференције Савеза омладине, као и већег броја представника разних културних институција, ортанизација, удружења, појединих културних центара, Српске академије наука, штампе, радија и телевизије,
На дневном Реду је било разматрање предлога за одржавање Конгреса културне акције, доношење одлуке о сазивању Конгреса, одређивање места одржавања и именовање Припремног одбора. и Секретаријата припремног од-
а.
уводном излагању Боко Стојичић је, између осталог, рекао: „Разговори до Конгреса културне акције и сам расветлиће неке главне путеве наших кретања за наредних пет година. Како сада ствари стоје, следећа питања имају приоритет и на њиховом решавању биће концентрисане главне снаге:
Прво, повећана културна улога школе, још већи обухват генерације основним ањем.
Друго, јачање материјалне базе културе.
Треће, стварање нових културних центара.
Четврто, побољшавање _ стања књиге и библиотекарства.
Пето, развој штампе, радија и телевизије.
Шесто, стварање _ повољнијих услова за културни живот на селу.
Седмо, интегрисање у култури, стварање културног тржишта, и већи утицај привреде на развој културе.
Осмо, побољшање стваралаштво.
Овде поменути стратешки задаци наше културне политике имају једну заједничку црту. Њихово остварење води широком 'убрзавању уздизања културних маса; у првим фазама мирнодопске изградње та мисао је била сажета у крилатици „култура народу“, а то опет значи да све врсте културних вредности буду својина широких слојева народа које имају могућности да учествују у ства-
9“ нових културних · добара. аш циљ је друштвена култура, она кохезиона сила друштвене заједнице, која је чини хуманом и обезбеђује пут ка напретку.“
У току припрема за одржавање Контреса културне акције свим организацијама које могу бити заинтересоване за његово одржавање биће достављени материјаАм, на основу којих ће оне моћи да дају своје предлоте и сугестије. То ће бити, најпре, говори са овог скупа, затим документација о стању и перспективама културе у Србији Завода за проучавање културе и, најзад, нацрт предлога
__-______-_-____.. _____..____ обави
услова _ за
ИЗМЕЂУ КОЛЕЏА...
Наставак на 12. страни
да дођу до учитеља. Рачунице показују да би аутобуски превоз, чак и тамо где је могућ, био скупљи од плата наставника!
Предложене „смернице развоја образовања у Србији од 1971. до 1980. године предвиђају знатно побољшање услова школовања, а у току су разговори о проналажењу _ најподеснијих и најефикаснијих извора финансирања. Можда би пример СР Хр. ватске могао да послужи као узор, јер је недавно донесени Закон о финансирању образовања у овој републици гаранција. равноправности свих који стичу знање. Средства за основно образовање формирају се из личних доходака граћана, а заостали жрајеви добијају помоћ из републичког фонда _ солидарности. Неједнакост у старту животне
трке у сваком случају је неодр-
жива. Негде се данас ученици тестирају, њихово знање стручно проверавају психолози и. педагози, а негде се верује, онако одока, да малишани знају исто што и њихови вршњаци у великим градовима, па се од тога не прави питање.
А. питање је крупно: како изједначити услове шисоловања У Нишу и Црној Трави, у Новом Саду и Вучјем Долу Да ли се
равноправни грађани могу фор“
мирати под неравноправним условима2 ;
Миолраг Илић
| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 921
друштвеног плна развоја, који ће
имати и део о култури. Истовремено, на организовању Конгреса радиће Припремни од бор и Секретаријат припремног одбора Конгреса културне акције, који ће, координирајући свој рад са осталим организацијама, утврдити како ће изгледати Конгрес, ко ће све учествовати на њему, ко ће држати реферате итд. У Секретаријат су ушли: Боко Стојичић, Жика Берисављевић, Филип Матић, Стеван Мајсторовић, Гвозден Јованић, Миша Јевтић, Борис Иљенко, Драган Божовић, Миодраг; Стојановић, Првослав Вучковић и Едуард Иле. Конгрес ће се, вероватно, одржати крајем године, а још није одлучено у ком месту. у На појединим културним ствараоцима и њиховим организацијама сада лежи задатак да се некако укључе у рад већ установљених тела и учине све да се што више чују и њихови гласови.
Нова афирмација Шље Еренбурга
Иља Еренбург, неколико година после смрти, доживљава још једно признање. Један од водећих совјетских часописа за књижевност, „Вапроси литератури“, у свом мајском броју, поводом два-
десетпетогодишњице победе над.
фашистичком Немачком, објавио је релативно широк избор од двадесетак Еренбургових написа насталих за време рата 1941—1945. и намењених специјално иностранству. Совјетски читалац, који је до сада имао прилике да прочита, преко хиљаду његових чланака, бележака, огледа и фељтона, моћи ће да утврди да Иља Еренбург, у публицистици, стоји раме уз раме с великанима совјетске литературе какви су Алексеј Толстој, Всеволод Вишњевски, Константин Симонов, Николај Тихонов или Леонид Леонов, и да чак, по својој преданости овом „најоперативнијем и најделотворнијем“ књижевном жанру, предњачи у односу на њих. Еренбург је за све време рата, осим публицистичке активности, написао само једну невелику серију стихова. „Од првог дана рата — писао је он тада — ја сам заборавио да сам писао романе, стихове. Постао сам новинар и само новинар: то је место у строју.“ И Еренбург је годинама, из) дана, у дан, објављивао своје чланке;
понекад се појављивало ипо неко-
лико његових чланака истог дана. Основни квалитет ових написа је свакако истина, коју је Еренбург хтео да предочи страном читаоцу, о руској историји, о древној култури Русије, о совјетским људи ма и о совјетском схватању живота. Он је беспоштедно полемисао са свима онима који су Совјетски Савез представљали као варварску земљу азијатских навика и препотопског начина живота, а совјетске људе као мрачне, затуцане, лишене иницијативе и без осећања личног достојанства. Због
· подвига у публицистици он је био
почасни гардиста Првог тенковског батаљона, а маршал И. Х. Баграмјан је његово перо сматрао убојитијим од аутомата. Иако је Еренбург годинама наимлазио на неразумевање код неких званичних фактора, он је, како се из ових написа види, за време рата много учинио за афирмацију совјетске земље и совјетских људи у иностранству. (С. Б.)
СТУБОВИ ПРОСВЕЋЕНОСТИ
њу искњижев
| даљем анА С ЗЗАХ ма АЦА Дада паша пате =
Одужимо се заслужним пнецима.
"Из „Вечерњих новости“ од 14. ју-
ла сазнајемо Да се градске м оп-
штинске власти главног града .
Југославије налазе пред једном озбиљном тешкоћом. У Београду сада има 2.000 (и словима: две хиљаде) необележених улица. То изазива велике сметње у пружању комуналних, поштанских и Других услуга, па и у спровођењу прописа о територијалној заштити. Савет за комунално-стамбена питања је наложио општинским скупштинама да „крсте“ улице које сада немају имена. Комисија за давање имена улицама, међутим, поред имена, тражи и документацију о њима, а општине нису џ стању да то прибаве. У тој ситуацији чини се да би Удружење књижевника Србије могло донекле да помогне у решавању овог проблема, а да при том испуни и једну своју дужност. Оно би могло да започне сарадњу са Са-
ветом за комунално-стамбена пи-.
тања и општинским скупштинама с циљем да известан број улица понесе имена значајних књижевних стваралаца. Тиме би његови чланови показали дужан пијетет према својим истакнутим колегама и посведочили како у овој земљи ипак није узалудно бити писац. Удружење би могло да установи једну посебну комисију, која се не би кампањски него перманентно бавила овим питањем, јер ће оно, са сталним растењем и ширењем главног града, непрекидно бити актуелно.
Зборник етудија о Цанкару
Поткрај претпрошле године прослављена је педесетогодишњица смрти Ивана Цанкара. У вези ове годишњице појавио се, мада сприличним закашњењем, посебни свезак „Славистичне ревије" на готово 400 страница, посвећен темама о овом најистакнутијем словеначком писцу. Има ту низ студија и радова што су их написали одреда познати слависти, већином факултетски радници (Саодњак, Крефт, Пирјевец, Петре, Коблар, Берник, Беркопец, Франце Водник, Патерну, Задравец, Моравец итд.), док Јожа Мунда допуњује Цанкарову кореспонденцију објавом 44 необјављена Цанкарова писма, пријатеу нику дру Дојзу Крај теру. ' 1 ; 4 "Најобимнији рад приложила је др Марја Боршник. Говори о везама и сурадњи Ивана Цанкара као и неких других представника словеначке Модерне. у. часопису „Младост“ који су поткрај прошлог стољећа издавали у Бечу хрватски омладинци. На више од четрдесет страница дато је доста нових материјала, посебице кореспонденције. По излазак пет бројева „Младости" у Бечу (1898) најзаслужнији су Осјечани Душан Плавшић (1875—1965) и Гвидо Јени (1876—1954), а уз њих двојицу још Миливој Дежман—Иванов, уредник „Младости". Занимљиво је споменути да је овај, у неку руку југословенски књижевни часопис
#
'окупио бројне младе ауторе југо-
словенских, па и осталих словенских народа. (Т. П.)
(лнтско љето
' вео је Јонескову „Жебћ и глад“ у
АУТКЕ У ПАРИСКОЈ ГАЛЕРИЈИ „ЈОЛА"
Лутке као
уметничка дела Галерија _ „Јола“, на булевару Сан-Жермен у Паризу, често пра
ви изненађења. Сада је организовала изложбу необичну чак и у овом граду где је необичност нешто готово обично и свакидашње. „Јесте ли видели лутке2“ — могло се чути на париским улицама на много језика. Људи се заустављају и улазе, Са улице 1 утисак. У галерији други.
ма толико утисака колико и могућних углова посматрања. На равно, ово иста се може рећи за многе појаве, али овде је заиста тако. Овде седи тридесет „лута: ка“ од крпа које су обучене у исте дуге и једноставне хаљине од самота тамно мрке боје. И ру ке с дугим прстима такође су од крпа. Невероватно чудан _ скуп! Уметница Ева Епли, која је роБена 1925. у Швајцарској, а живи и ствара у Паризу од 1953, имала је самосталне изложбе У Базелу и Паризу 1965, у Стокхолм му 1968, у Базелу и Дизелдорфу 1969, и сада опет у Паризу... Не даје интервјуе... Ова изложба је доживљај за који су речи заиста мало важне. (Б. Л.)
Шеенаеето
Од 1јула до 31. августа у Сплиту се одржавају љетне приредбе под насловом „Сплитско љето. Надовезују се на досадашње Сплитске љетне приредбе које су од 1954. до 1967. (изузев годину 1965) редовито одржаване сваког љета.
Ове године по први пут свечаност отварања одржана је на Народном тргу, гаје су глумци рецитирали стихове Хекторовића, Назора, Ујевића и Каталинић-Јеретова о Сплиту. Послије тога је на Перистилу збор и оркестар Сплитске опере под равнањем Бориса Папандопула извео Хацеову кантату „Големи пан“, циклус пјесама „З мојих брегов“ Крешимира Ђарановића и „Симфонијско коло“ Јакова Готовца. Као солисти наступили су Виктор Бушљега и Владимир Ружђак.
За овогодишње Сплитско љето карактеристична су бројна гостовања. Загребачки „Театар итд.“ из-
Ро Томислава · Дурбешића. утословенско драмско позориште из Београда гостоват ће с Плато. новим дјелом „Сократова обрана и смрт“, које је приредио за позор: и режирао Бранивој Борђевић. Неколико драма ће извести сплитско Народно казалиште и сплитски коморни театар „Крипта 70“. ; 3
ХМ овогодишњем програму Сплит ског љета укључене су 51 драмска, оперна, балетна, фолклорна и концертна приредба, затим интернационални фестивал забавне музике „Сплит 70“ и изложбе Јеролима Мише, Максима Крстуловића и изложба хрватске наивне умјетности. Као гости у музичком дијелу Сплитског љета наступили су или ће наступити: Влалимир Ружђак, Нада Путар Голд, Борис Папандопуло и др. Нема музичке приредбе у којој неће бити барем
једног госта.
Ове године у оквиру Сплитског љета неће бити праизведбе Бомбарделијева балета „Едип“, који је био наручен за извођење на,
еристилу. „Едип“ се налазио у. програму, али је његово извођење било везано уз дотацију из Репуб- | личког фонда за културу. Од тражених 230 тисућа динара Сплитско љето је од тог Фонда добило свега 100 тисућа динара.
У склопу овогодишњег Сплитског љета по први пут је у граду . послије рата изведена једна Моцартова опера (и то „Чаробна фрула“) и Бетовенова. „Девета | симфонија“. „Чаробну фрулу режирао је као гост Д. Марушић, а | диригент је био Младен Башић. Међу солистима истакао се лежерни и весели Албин Кокеза као Папагено. Бомбарделијева „Стран- · ца“ фестивалска публика овога пута је гледала у извођењу једне америчке балетне трупе, које су“ прваци били ученици Међународ · не балетне школе А. Роје и О. Хар- | моша у Каштелима крај Сплита. Публика је наградила аплаузом а критика похвалама нарочито Херци Марзден. Споменуо бих још дражесну Линду Грегори.
Од представа које су се давале првих десет дана Сплитског љета у сваком погледу се издваја изведба „Странца“ Силвија Бом-. барделија. Амерички умјетници по казали су изванредну увјежбаност, дисциплинираност и једноставност. Једино што је тој представи недостајало био је оркестар —. музика је наиме репродуцирана с магнетофонске врпце. ј
По много чему овогодишње Сплитско љето наговјештава да ће бити боље од прошлогодишњих, мада је и у мјесној штампи примјећено да је церемонијал отварања фестивала био одвећ: скроман. Шимун Јуришић
Наши песници « сликари у Франпуској
Занимљив експеримент сарадње . песника и сликара остварен је иницијативом групе француских песника и француског министарства културе: отворена је изложба сликарских радова и графички приказаних песама песника послератне генерације из готово ових европских земаља. Та ће се изложба, која је отворена у Музеју модерне уметности у Сереу (Тужна Француска) | селити по Француској и другим европским
· земљама. Из Југославије учеству-
ју песници: Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Љубомир Симовић, Мирко. Магарашевић, Радован Павловски и Владо Урошевић, и ликовни уметници: Небојша Митрић, Света Самуровић, Живојин Турински, Александар Брусиловски, Глигор Чемерски и Љубинка Михајловић. Уз изложбу објављена је на француском и књига превода песама које су изложене.