Književne novine

Душко Трифуновић (екоја_ [игантеа

Живети

постало је

пуштати даноноћно

да прошлост буде чешћа будућност како-тако садашњост

баш никако.

љЉубав за један дан остаје љубав за сва времена.

Ти памтиш:

ја бих рекао — море! и ти си видела море и по том мору лађу

и на тој лађи нас...

Ја кажем;

Ти си стабло!

И ти почињеш да се гранаш и ја се верем по тим гранама. разгрћем лишће и тражим плод и налазим га.

Ти си Секоја Гигантеа

омашком никла на тргу

одакле почиње вишак велеграда. Све што смо измислили

имало је кров над главом.

Ја кажем:

Хоћу грану

и на тој грани омчу!

И свака трана има омчу. И ја узимам најславнију.

Вежем се

присебан

са нешто трча

који приличи уз достојанство и дижем руку

и држим слово.

О. правди наравно.

А мене маса подржава док чека чин.

Царска се не пориче

зато је цар мудар изузетно! Њему чизма главу чува! Он прво диже војску потом ратује.

Он прво диже сидро

онда једро

потом путује...

Он ништа не чини круто. Обрнуто!

А мене маса подржава: Тако је! — виче Царска се не пориче

царска се не пориче,

Он је најзаслужнији

што цела нација скакаваца

и добро лети

и добро скаче

и што памети нема!

А мене маса подржава: , он је најзаслужнији .... он је најзаслужнији...

И ја сам срећан... он је најза-служнији. .

И ја сам срећан

што могу за вас

и за њега

да будем страшило неко време а после

ништа!

А потиплаћени оптимисти. крај добровољног губилишта.

Живео! — вичу И дада дахћу дас-дах-дах-дах, ..

Црни хор.

И прилазе ми сваки са цветом да мојој беди буду декор

и пдинос ми хлеба и соли

ко да сам већ стигао у њихов ]

А твоја суза мене слика видим је како зорка севаца.

оставља спомен на победника. ...

И ја се бацам.

ВИЊЕТЕ

У

овом БРОЈУ ИЗРАДИО ТОМИСЛАВ АУГОЊИЋ

__КЉИЖЕВНЕНОВИЦЕ 4

ИЗАОГ КЊИГА

ДОМАЋИ ПИСАЦ У

| ПААНОВИМА ИЗДАВАЧА

Бошко Ивков

ЛМАКОВИ КОЈИ (Е РУШЕ

Матица српска“, Нови Сад, 1969. године

Да би упознале јавност са радом издавачких предузећа и тиме, на одређен начин, помогле књизи да дође до читаоца, „Књижевне нови: не" ће од овог броја настојати да објављују податке о томе шта наша издавачка предузећа припремају за овогодишњи Сајам књига, Овом приликом ограничићемо се на дела домаћих стваралаца.

ПРОСВЕТА

У едицији САВРЕМЕНА ПРОЗА издају се следеће књиге наших

И оно што (прву) књиту Бошка Ивкова „Ликови који се руше“ приближава стваралаштву његове генерације и оно. што је чини оригиналном, наговештава даровитог писца, који свет доживљава литерарно, а литературу схвата као могућност да се то схватање, колико

писаца: Борислав Пекић: Ходо- је могућно, материјализује чашће; Александар Ристовић; организовану Инке на Трчећи под дрвећем; Божидар лину.

илидраговић; Уметник Золт, а у библиотеци „Бразде" Прамен траве Михаила Лалића.

У едицији КРИТИКА И ЕСЕЈИС ТИКА излазе: Велибор Глигорић; Сенке и снови; Зоран Гавриловић: Уочавања и Драгиша Живковић: Европски оквири српске књижевности.

У едицији САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА објављује се: Бранко В. Радичевић: Са Овчара и Каблара; Бранислав Петровић: О проклета да си улицо Ризе од Фере; Матија Бећковић: Рече ми један човек; Слободан Ракитић: Свет нам није дом; Вук Крњевић: Жива рана; Милан Комненић: Гвоздена лоза; Божидар Тимотијевић: Аждајкиње; Алек сандар Пуслојић: ПЏадам ка не“ бу; Драгољуб Игњатовић: Лађе и ломаче. А изван колекција биће штампане још две књиге песама: Момак и по хоћу да будем Александра Вуча и Слободније · о слободи Милована Витезовића.

КУЛТУРА

У Библиотеци посебних издања објављује: Избор песама Блока, Ахматове, Пастернака, Мандељштама, Шветајеве и Заболоцког у препеву Стевана Раичковића, у Библиотеци есеја и књижевне критике: Доба антиуметности Драгана Јеремића и у Библиотеци друштвено-политичке литературе излазе две књиге: Јосип Броз Тито: Борба за мир и међународну сарадњу

Његова књига, пођимо Од тога, почиње посветом оцу, коју за основни текст везује јелна поетско-рефлексивна проза, интонирана исповедно али базирана на пишчевим програмским премисама. Следеће две прозне јединице, „Како смо волели девојчице и „Немоћно лето“ садрже један посебан дечачки свет, у коме доминира поезија, да би наредна, „Модра колена“, већ захватила и неке моменте из прелазног до(ба. „Мртви говори", проширени моментима и ситуацијама из зрелијег човековог доба, већ наговештавају једну разорну снагу страсти и пустош која ће настати до краја људског живота, односно до краја књиге, да би портрет ИЦиганина Беће Тамбураша и смрт грађа нина Милоша показали људе потпуно разорене и неповратно изгубљене и за себе и за свет око себе. У- претпоследњим двема прозама, у „Катастрофи друга Ш. Ш“ и „Репу Мите

· Змаја“, писац ће покушати да се сатирички, односно саркастично дистанцира од света и изрази о њему на конкретном, актуелном материјалу.

И поред све скучености за један овакав пут кроз људски живот и кроз стваралачке методе, која је, свакако, узроковала и одређене недостатке Ивковљева приповедања, уочљиве су и многе врлине његовог талента.

(ХТХ књига) и Бора Јевтић; Односи економске неравноправ- За разлику од многих његоности. вих вршњака по перу, који су преокупирани или натуралиНолит стичком страном овога света,

или ирационалним регионима његовим, Ивков показује склоност, и не само склоност, за контрапунктирање, способност за грађење комплексније књижевне структуре. Прва од споменутих проза, „Како смо во лели девојчице“, школски је

У плану су следеће књиге наших аутора: Милош Црњански: Кап. шпанске крви (роман); Бошко Петровић:Долазак на крај лета (роман); Данило Киш: Рани јади (приповетке); Павле Угринов:

Сензације (приповетке); Марко

" Ема пример у том смислу. Једна Од Недић: Кућа у пољу (при- двеју приповедних линија У поветке); Марко Ристић: Све- њој су дечаци „голаћи“, са

док или саучесник (есеји); С. Лукић, В. Крњевић: Послератни сриски песници (избор); Борисав Радовић: Описи, гесла (песме); Звонимир Костић: Родослов (песме) и Божидар Милидраговић: Где нас је анђео издао (песме).

У едицији КАПИТАЛНА ДЕЛА штампају се: Кулишић, Пантелић, Петровић: Српски митоло.“ шки речник; Миодраг Б. Протић: прије сликарство ХХ века и

орад Павић: трија српске књижевности ХУП—ХУШ века (1 део).

Као посебна издања „Нолит" објављује: Мито Хаџи-Василев: Велика историјска прекретница; Давор Родин: Дијалектика и зраћанско друштво и зборник Александра Вацића Социјалистичка робна производња,

свом жестином својих година и горчином своје ситуације које је писац могао да им удахне а друга, девојчице из „добрих“ кућа, из њихове вреле маште, тачније речено. „Подерани, пр. љави и гладни, много смо во дели те девојчице, које су имале ружичасту кожу и, ве ровали смо, поре звездасто, као снежне пахуљице маштовито, обликоване“, почиње своју причу приповедач који говори у име дечака. У тој паралели гизнедриће се још једна: љубав ће пратити мржња, девојчице из маште ће, у односу на јекат који је њихов књижевни медијум, који о њима прича, сања, доживљава их, постојати истовремено с онима из ре алности.

Мочљива је и једна друга интенција Ивковљевог приповедања: · трансформација тога медијума која, уколико је консеквентније изведена, утолико је реалнија као материјални податак и утолико сврсисход“ нија као залога уметничке целовитости штива. Има у овој Ивковљевој књижици проза композиционо слабије изведених, („Мртви говори“), има ли: кова мање уверљивих и пластичних (лик Мите Змаја, на пример), нађе се и покоја је зичка омашка, али је њена са држина, у целини узета, онај,

енички јасан, низ промена од имагинарне дечачке фантази је, пуне поетичности, до оне колико рационалисане толико деформисане људске индивидуе. Очигледна је, при том, ау“ „торова наклоност према носиоцима оних првих карика овога ланца, ма колико да је присутна његова свест да је за комплетност уметничке слике неопходан цео тај ланац. Најбољи доказ за то су они ликови настраних, незбринутих и одбачених божјих људи, који суп највећи уметнички домет овога младог аутора.

В.В.П.

Станојло Богдановић

њ

ВАВИРА РАЈКОВИЋ

Елвира Рајковић

ЗНАМ ЗА ТЕБЕ

Клуб писаца, Вршац 1969.

Љубавна поезија... У њој данас има мало поезије, а још мање љу бави. Њени се изданци суше и гуше у набујалом корову порно графскога шунда, том цвећу „сексуалне револуције“. Један од таквих изданака била би и ова надахнута збирка, која значи по кушај да се вредност љубави усади у оголелу сексуалну реалнојст. Она је покушај да се ухвати и оживи сенка љубави што се оту Била од свога тела: „Заџставила ме сенка — чије тело не позна“ јем“ (песма „Дошла сам ти"). За песникињу, то отуђење било би концентрисано у међусобном не познавању љубавних партнера чи ја шнтимна бића остају страна једно другом, иако им се тела бесловесно сљубљују. Отуда, разотућење ероса је адекватно изражено већ самим насловам збирке: „Знам за тебе“.

Оно може да почне сновиђењем и мишљењем: „Тек једна моја мисао — прати те на одстојању“. Дуга мисли и сна почиње да _ премошћује _палор између себе и другога, Идући тим мостом, јединка налази себе у дру' гоме, вољеном али непознатом: „Нагнута над твојом сенком тражим обрисе свога тела“. ИМ обратно: „Откривам твоје лице у себи“. Самим тим, мисао надраста нарцисоидност, својствену отуђеном и первертованом сексу: „И тако сам напустила себе — кад напуштено одело“. Уздижући љубавнике изнад самољубља, сазнање омогућује реафирмацију љубави, која на тај начин поново задобија своју вредност.

Као израз ове људске вредног сти, стваралаштво Елвире Рајковић успева да да одређену поетску вредност том истом изразу, а пре свега — самом језику. Девалви раном и проституисаном еротгизму одговара један – обезвребен, циничан, простачки говор, — коме пркоси речник Елвире Рајко“

вић, продуховљен и присан, али помало и књишки. Иначе, овај речник профилишу извесни семантички контр (руке —

сан, тело — сенка, и тако даље), који као да испољавају унутарњу драматику љубави, то јест ди јалектику њеног отуђења и разотућђења. Та дијалектика укључује осциловање између сексуалне репресије и „либерализације“ секса. И, док устаје против оне репресије, наиме против принудне девојачке „невиности“ (коју пореди са „динама песка“), песникиња ујед ној прозире и лаж поменуте „ли:

· берализације“: „Не слутећи гра-

нице круга — посматрам своју слободу“. Сазнање је не само разотуђење ероса, већ и ослобођење од илузија, па и од илузија сексуалне „слободе“.

Изгледа да песникиња чак и хипертрофира сазнање — науштрб изворног осећања и непосредног доживљаја. Стога се ње на поезија удаљује од плачевне лирике („свету сам плачем додијала“), али не доспева до неке више и животније драматичности. Исто тако, превазилазећи сентименталну _ романтику, она још не долази до поетског реали зма, мада поједини њени стихови имају арому реалистичке истине („Узалуд су варке“). Дотичући ту истину, заправо_ истину о савременој „сексуалној (кон тра) револуцији", збирка Елвире Рајковић покреће један далекосе жан и акутан проблем, који увелико премашује њен оквир, па и оквир ове кратке рецензије.

Радојица Таутовић

Витомир Лукић

| ЗАУСТАВЉЕНИ. КАЛЕНДАР

Матица хрватска, Загреб, 1970.

Тешко је рећи како је дошло, каквим стицајем околности, да се „Заустављени календар“ _ назове романом кад у првом дијелу садржи нека Па објављена потлавља 0 ристини из романа „Албум“ („Свјетлост“, 1968) а У А; неколике _ приповијетке.

ак у биљешци о писцу писаној уз роман „Албум“ стоји да је код Матице хрватске — рукопис „На. дну лијевка“ — „друга збирка приповиједака. Па упркос томе чини се да је роман „Албум“, чак и овако крњ, захваљујући лику главне хероине, која је, истовремено, и реална особа из дјечакова дјетињства, али и пишчева

клија, упечатљив и орилиналан јер у нашу савремену литературу лоноси један доиста осебујан лик, и, заједно с њим, једно сјећање, митерарно и животно, једну рРеминисценцу на провинцијски полуживот У тјескоби рата и на пра; пораћа, и та Кристина, ИН, и жудња, знамен нечег љепшег од обичног живота, не не стаје из сјећања и из живота часом свог физичког одласка са животне сцене. И данас, поново читајући фрагменте о Кристини, инкорпориране у „Заустављени календар“, остаје првобитни утисак да је то најбоља Лукићева проза, најизрађенија, најличнија, уз ону новелу из истоимене збирке новела „Соба за пролазнике“.

Штета је стога што је ова књига, у ствари, збирка прича, дошла прилично касно, не кривицом аутора, те што је поновила једну одраније већ познату прозу. Наиме, очекивали смо новину од писца Лукићеве надарености, један помак, искорак даље од онота што је тако сигурно и супериорно он већ остварио. Јер ни новеле из ове књиге, узете све заједно, потврђујући Лукићеве приповједне квалитете, али и извјесне мане, битно не помичу ауторово искуство даље од „Албума“ о нити за читаоца значе било какво: откриће. Путовање, сјећање и'садашњост, повратак у родни крај, варијације о људима и догађајима, ове исказано врло прецизно, култивисано, понекад тек сувише детаљистички и пипаво, истањено, имају несумњиву драж и својеврсни шарм, доимају се чула, сладокусачке су, али и замарају тим спорим помицањем реченица, тим лабавим _ тијеком времена, тромим расплитањем тањушних фабула, набрајањем и сабирањем опажаја. У средишту је увијек некакво дубље опажање и сатледање човјека. Проблем усамљености нарочито заокупља аутора Описи су изразити, изврсни. Али то ипак све заједно, иако замјетно, није довољно. Остаје некако ограничено. Није нам довољно што Лукићева литература затрепери сјајним стилом, што је животна, мислена и мишљена; ми хоћемо више, остајемо однекуд прикраћени у захтјевима и мо тућностима које су наговјештене али нису до краја остварене, испуњене, Исфињена, прозрачна, Лукићева проза понекад се сувише расперјава, губи сама у себи, рашчијава. Некад је густо есејизирана, чешће поетизирана, али не насилно, понекад је медитативна. И ове је то лијепо и на мјесту, али ми од лирске прозе, и од прозе уопште, посебно ако је даровита, изискујемо и напор да превазиђе сама себе, да у њој, над магленим и паучинастим ткањем, превлада нека оштрија, ог штија мисао о животу, о човјеку. Код Лукића се она, та мисао, губи у симболима, у назнакама, У

Лукић, то треба истаћи, мај. сторски гради атмосфере, има раз вијено чуло за болесно, за осјетилно у човјеку, за извјесне трауматичне ситуације човјекове психе, за гротескно. Није чудно да он с толико умјешности ставља дјечака у средиште своје чеоне прозе. Те прозе вас, дакле, истовремено задивљују и засићују. Оним што вас у почетку засјени, доцније вас пресити. Лукић више цијени детаљ, изрезбареност стида, него осјећај цјелине, посебно онај крајњи утисак на читаоца. То је писац поетизација и варијација. И замишљености о суд бини човјека. Недостаје му свијр о драматизму, 0 општости.

фрагментима романа о Кристини Лукић је био врло близу синтезе, и зато је то још увијек његова најбоља проза. Штета је, на крају, што од Лукића нисмо добили нешто доиста ново. Од писаца надарених то увијек с правом очекујемо.

Ристо Трифковић