Književne novine

утолико уколико све

ЕСЕЈ

Права п реторичка _ петина у уметности

Бранко Лазаревић

ЈЕДАН ЈЕ ЈЕЗИК за боју, тон, мермер, игру, неимарство; један, сем неких расних разлика, од источно-азијске уметности до француске. Безброј их је за књижевност. Али тај безброј су само ознаке. И ту је један „језик“. Лирика је иста, писао је ·_ Ли-тај-по или Верлен. Кинез се туби у космос и бескрај више него Европејац. Он живи у таос-у, а Европејац у зрачењу личности. Алм, У основи, и из птичијег лета гледано, једна је и слична је основна реакција на земљу, небо, личност; на цео све:

, СКИ и људски комплекс.

Једни су, више пли мање, реалисти, „практични“, други су скептични и мирнији, трећи идеалисти и спиритуалисти, и четврти четврто и пети пето, али кроз дух струји п трепери сличан флумнд, п на планети нема велике разлике, кроз све просторе и кроз сва гремена, од шинтоа јапанског до хришћанства, од Маје до зо-

роастризма, од жутих до белих, од Ту-фуа

до Рилкеа, од Буде до Толстоја, од Хергаклита до Паскала, од Ангкора до Светог Петра, од „Рамајане" до „Песме о Ро ланду“...

На планети је дух постао на исти начин и мозак и крви су саични од искони по свим временима ми по свим теренима. У истој се клими живи и слично се ствара: било да је то велики шести век кинсски, грчки пети, римски око Христа или ренесанс и тако даље.

Кроз све векове, просторе, језике, расе, мермере, покрете, звукове, храмове, трешери и струји један и јединствени људски крвоток, креће се једна крв и реагују исти нерви. Отаџбина праве уметности је цела наша плапета која вечито гледа у једно и исто сунце, исти месец и у исте звезде, једе исти хлеб и пије исту воду и дише исти ваздух.

На томе плану уметност и књижевност немају међа на граници. Оне обухватају цео живот ми сву датост и, нарочито, интегралног човека.

Хан, у темељима свега, лежи човек м његов дух; то јест: како су тај дух п тај човек настројени п навијени. Сваки иоле већи људски дух је другачије навијен. Колико духова — толико разних уобличавања. Код свих њих постоји по неко осе ћање, наголп, тенденција и томе слично тцто се истура у први план. То је оно што је најличније у личности, и из тога избија оно што се зове песимистичко, оптимистичко, скептично, еротично, социјално, етичко, епикурејско, морално... Али, код већих духова, нарочито код највећих, све то пада у други плану пада у други план. то заједно добија, један нов израз, и он је тај који је и у првоме плану.

Јер тај велики творац води корен из живота или баца датост на куб, а живот и датост нису дељиви и не натињу на неку страну од оних многобројних у човековој личности. Живот и природа су је динство и јединствени су, и не хају ни за једну од људских „личних једначина.

Велика уметност није једнострана. Она је свестрана као што је свестрана им граЂа живота и природе. Кад је уметник оду“ шевљен целом душом живота, он га даје без неког и нарочитог оваквог или онаквог тумачења и без ове или оне тенденције. Дух не може да се одбрани од ове или оне „идеологије“ и да према њима постане потпуно незаинтересован. То је тачно. Али је тако исто тачно да та заинтересованост, у једном уметничком делу, буде сврсисходна, а то значи да заузима оно место које јој припада. У свити која прати један уметнички облик, прво је место, наравно, уметничко-естетичком елементу и, онда, према заинтересованости духа за. ово или оно, нижу се, хијерархијски, остали елементи и чланови свите. Али на престолу је оно око чега се ствар и води,

Дело само добија од осталих елемената. Уколико их више има утолико је дело ве“ ће; наравно ако су сврстани према односној вредности. Величина Светог писма, као им других источних књига, баш је у томе; баш је у томе што се у њима налазе сви елементи, од социјалних и етичких до естетичких, и сви подређени и приређени према сврси и постављеном циљу. При таквом такмичењу стичкег, социјалног и другог, под руководством естетичког, добијају се најуспелија уметничка. АЕ

" За првоначало важи не одрећи се, ако вам то лежи у духу, ничега. Ако то де жи, кажем, У АУХУ. Ако ме, дело неће успети. А успешно се изразити: ТОЈР КЕ Све друто је споредно. Да ди, је то

ИУ а“ комунистичка, либерална или зервативна, кому “46 спопелн 0

сдја друта мисао, то Је споредне. ма које спешно п сврсисходно се израПана је то уметничко дело, па врх а ав тога памтократора. „Ту лежи са

: „ћ њега гађате, онда треџа њег А кад већ ке асве тађати и погодити по устрелити, То се 36 а у

; „гтац одлази чак и изван центар. Иначе, хитан

ван ар вири од творачког поступка. А кад је оп ту, онда м тело, Кеа Је ал на велики пачин, даје 1 сам Ат Је већ самим тим ту. Савршено зр јганско садржи у себи и све Ауе је ја Зевсовом храму У Орли КУ ж и, бапт зато, У лик 8 7 ПИ о Мојсије, онакес набронасбА органског процеса, само што не изговај Десет заповести, Право тело је п т велики уметник савлада м

КЊИЛЕРИЕ НОВИНЕ 5

„ га акав исти ДУХ. Кад атеријал, камен,

" је и живот. Нема ничега у животу и при.

|

· сем у случају Бертсона, даје слику света

бронза и дрво проговоре, и тело се одухови. Извршено је,извесно теоморфизовање. Тело се одухови м дух се отелотвори.

"А то је зато што је уметност сее што

роди што није за уметност: Живо и мртво, лепо и ружно, добро и зао, истинито п лажно, вера и незера, збиља и шала, богови и ђаволи: све 10, преко уметника, постаје уметност. Што живот и свет нуде, све је уметност, и цео тај свет и није ни"шта друто до уметиост. . А то је зато зито све ствари припадају једној, и једна свима. Све иде заједно. Људска слабост је та која дели. Ствари се могу догодити хилбиз ши. Најбоље се све џиди кад се све сагледа у целоме комплехсу. Кад се само са једне од.тих страна гледа, само се та једна страна види, и човек је онда само тело или само дух, п томе слично. Због тих слабости је пи дошло до ових силних деоба, школа, система, праваца. А све су те борбе — далтонизам, једноокост, слепило, разротаченост, зрикавост. Сваки је од тих пијанаца нашао свој илот, сваки слепац свог слепчовођу, и иде се у раскорак и свуда, само не циљу.

БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ

„Синоптички поглед на ствари, и таква визија, једина је успешнија визија света. Треба у себи имати места, како та тело и дух и имају, за све, пи целим комплексом ући у људски случај.

Иначе, добијају се делићи целине, и делићи у које је надевен цео људски и светски удес. Сви ти уједно скупљени делићи, и кад се скупе и повежу, шта друго дају до овај крпеж од погледа на свет који,

који личи на палету пошто је сликар завршио рад. То су мрље произвољно и у нереду набачене.

Човек који ради поступком свих наука и свих уметности, управо онај који их зна, може да погледа у свету целину и да је, преко свог надахнућа, сагледа на један верски одушевљен начин. Такве слике света могу увек да се гледају, и то су оне у Платону и све до „Фауста“; оне друге су из паноптикума и разних „сала огледала" у којима се свака ствар види на онолико начина колико је огледала. Овај мој низ естетика из разних народа и разних времена, низ је тих огледала, јер се од Платона нико није нашао ма и да додирне лепоту са свеопштих видика. То је низ људи од којих је сваки носио какав биолошки, психолошки... монокл или какву сличну лупу. Чак и онако велики Хегел, који је имао толико лупа, није могао да се ос лободи и да из целог човека погледа на лепо. у 8 И тако је, нарочито данас, на целој линији, Систем специјализације, тако угодам, довео је до катедара сувих и прашњивих, На њима су првосвештеници који знају само за искључиво један СВЕРО.

То „из целог човека“ значи из целе природе и целог живота. Јер, творачки дух тако обликује. Велики уметнички дух преобличава облике из живота и природе на основу тих облика по на основу „облика“ духа. Њега не угушује стварност нити он улеће у фантастичне апстракције. Његове творбе су на средокраћи тих двеју „датости“. Кад се сусретну и симбиозирају те две „датости“, даје се истина и лепота која се не туби у „одозго“ нити у „доле. Такав дух је до пола у „земљи“ и од пола у „небесима“. Он је, онда, У атмосфери, у којој се дише природно и правилно,

И тада се, маравно, не може у непосредно. У пепосредно се не може непосредно, Може се посредно, алегоријски, митски; изразом, даклг. Већ мо сам дух, као „прворођен“. није пп сам непосредност, И он посредује на неки начин за нечији рачун. Он се надражава да бп се казао и показао. Надражава се тиме што уме да се зачуди им запита. Кад се човек чуди, кад се зачуди како и зашто нешто постоји м како се све збива :г дешава, што се збива и дешава, он је, онда, већ у стању да мисли и да ствара. Зачудити се порекло је филозофирања, рекао је још Платон. То је први надражај. Чућђење падражава; равнодушност мири и усилвљује. На тај се начин прави трансфузија крви духа у крв ствари и ових у крв духа: то је право

и велико откровење. Тога има најмање у великом људском интуирању. Једино га нешто има код митичара и мистичара.

У томе случају се, да тако кажем, издише душа на хартију, као дах на окно, и то је оно што се зсве „писати крвљу“. Прилепити је као „прилепчавајућу слику“, оживотворавати је у писанци, давати не само отиску њених прстију него ње целе. То је „стил“ који је човек. У 1оме је МЕТА-фора великог и стварног преображавања живе датости у уметничку датост, У таквом случају сва „литература“ треба да се избегне кад се хоће да каже мисао. Иначе, у пустињи се је „науке“ и „литературе“. Воду живота треба пити без посредника: нагнувши се над сам свеж извор. Непосредност је једина блиска појавама и стварима. Само је тако израз, уколико је то могућно, сама ствар. Тако је он, на изглед, „другачија“ ствар, праслика појаве. Онда је једно колено „Робова“, и баш мислим на оно онога Микеланђеловог „Роба“ које је опкољено непосредно неизрађеним материјалом, — онда је оно колено а не колено сд мермера. Израз не сме да се наметне; чак не сме ни да се осети. Тако умире Љевинов брат и тако се рађа дете Ане Карењине. Све друго је „израз“, „систем“, „реторика“. Спој ствари и израза скоро не сме да се осети, ни шав да се види. Појава је, тако, у другом градиву, побеђена, да се она јавља у своме природном току и збивању. Превара је савршена, и тако савршена да се човек загледа у очи Мона Лизе и учини му се да трепћу.

У томе је „умеће“ великог изразивача.

То није „истинска истина“, него је то истина на бази као да је истина. То нису рлбе, него су на платну Стијнове рибе. При томе је уметник творац и, у основи, све је то превара. _ Алп, шта ће сег У човеку је нагон ла се потврди и да се, па основу природе, такмичи, па овај пачин, са природом. И тако се производи тобожња природа, подражавање природи, уметничка природа, привидна, варљива, „измишљена“.

И кад је то тако, и тако кад је најнепосредније речено, онда је јасно колико је то бедно кад се израз, код слабих, сведе на ученост, „литературу“ и „технику“. Јер п кад је најнепосредније, на нижем смо ступњу од оне прпроде коју, овако претварајући, повторавамо. Где смо онда кад је „реториком“ правимо У томе је збивање, односно разлика у току којим тече, између, рецимо, једног дешавања, уметничког дешавања, код Стендала и Расина. Код првог изгледа да је то „истинска истина“, код другог да је то „реторичка“ истина. Рембрант преживљава природу п творачки је подражава, Рубенс је слика, док је Ројслал „слика“. Роден прапроизводи тела, Канова их клеше. Павлова их игра, Фокин их „игра“ а неко трећи се игра.

. За такав успешни израз може се рећи још ово: кад су једна ствар нап једна појава изражене, у уметности, по њиховој целисходности, по ономе што је сврсисходно, онда су та ствар п та појава, м кад су „реалне“ у смислу „корисног“, једновремене ми лепе. Лепо је и 'пелисходност, лепо је и корисност: онда кад је лепо. А лепо је, скоро редовно, целисходно.

у Такође, може се додати још ни ово: кад је један израз успео у пајвишем степену, у њему налазе уживање пи мислилац п уметник п стичар п светац и научник; јер су то облици који захватају живот у целини, који су природа и стварност. Има свега у „Мона Лизи“, и за свакога: анатомије, колорита, мисли, осећања, сензуал ности, филозофије. 1

Таква дела су „тоталитарна“. Она су цела истина, У целој, пак, истини је цео непосредни живот, Велики мајстори уобличавају целу датост, а у њој је све од сензације до мисли. Наравно, све на бази симболике. Цео израз је симболика. Та симболика је једини разумљиви језик осебања. Дух се не може објавити као дух. Само као симбол. У том смислу, непосрелност је немогућа. Она. постоји само у творници духа. Друго је само слика те активности, Дух има два лица, Оно спољно је симболично, Оно је отисак оног које унутра почива. Једно је осећање у збивању, друго је симбол тог збивања, И још више: само изглед тог дешавања, Тај и такав симболични израз, који је завршио свој процес уобличавања још у духу, измерен је већ сав до танчина и за око и за ухо. Он се већ тотов излива у салив израза, Потребни су му само још „ретуши“ и чишћења од калупа, Рабајући се још у материци духа, при чему дејствује цео нервни апарат, израз се израђује као звук и као распоред речи и све до параграфа. Он већ тамо правилно дише. Све се компонује још у глави. „Девета симфонија“ је до танчина била готова у унутрашњој радисници, Бацивши је у потни систем, Бетовен је само изгурао кроз врата напоље.

Ти уметнички изрази су, углавном, сведени на емоције ува и вида. Деведесет и девет процената производње отпада на та два чула. Њихово џарство, додуше, велико је, и чини највећу; део наше делатности. Они се непрестано и вежбају. Дух непрестано гледа по слуша.

Али, не треба занемарити, и треба вежбати, и изражавати, и чула мириса, укуса и пипања. Они не виде толико и толико километара и не чују се толико и толико километара; напротив, врло су сведени на уски терен; али пи они дају велика задовољства, као и мезадовољства п, према томе, улазе јасно у уметничку акцију. Емоције/ мириса, укуса им пипања, нарочито прве, уметнички савладане, у књижевпости, дају лепе и успеле облике. Чуло ми риса, кроз француске и природне мирисе, или укуса, кроз Ескофјеову кујну, сами по себи уметничка дела, у књижевности, први по у балегу и игри, дају велике изразе и танане емоције. Најмање развилено, пипање, такоб/, Човек нагонски опипава Ватикански торзо и Милоску Венеру. _ На врху великих периода, те се емоције никако пе пренебрегавају. Кол Грка п Римљана, пуно је тих пзраза. Такође и код Кинеза.

(Из рукописа књиге „Филозофија и социологија уметности")

А 2 22222 %9%%%%%%9%%%%>+%%%%%%%%+%9%о%%%%%9%%%%%%%%%%9%%%%%%%9»%%%Ф%е%%е%9еоеФеФеФфефее~ФфњеоефеофефеоњффевеФоФ%њф%9%9%%%%4 >ефеффољоофењеффефшффењфењњењењеењњењ%•%%%%%%%%4

Бранислав Л. Лазаревић

ИЗГНАНСТВО

Дигнутих руку

(као сказаљке сата у безвремену)

стојим

на планини, оседелој белим узалућем.

И сив је дан: оловом свуд

опточен,

и неомошћен (сви неприсутни. главе

окренули. од мене)—

кадсњен сам изгнанством да у овремљену

државу, по сну мом

неолепоћену,

никада. не ућем!

БЕЗВРЕМЉЕ

Наста обневире: стамни. се све, глава

сунца откиде се!

Онда се ја поп“х лествицама танким

врх беле планине,

па свуд у круг око себе видех дугу

уморност ми Земље!

Да се из праснаге своје, из традоба. Земља опет роди

мора све да умре! Па сказаљке скидох

с небеса (последњи

становник и ои п“ мртвих) и зачас

настаде

БЕЗВРЕМЉЕ!

ОСЛОБОБЕЊЕ

Са плавом песмом до данас војници

најправеднији кроз врата сунца подневног. улазе

У град највпднији.

А рпа мачева и бодежа. лежи,

свуд за сметилиште

У мртвом граду по коме се тукло

живо пусмрће.

Смрт је сад побегла: у“ тућини тражи

своје уточиште,

а ветрови витл живота над градом

изнова обрћу.

И сат са торња почиње да куца

и да овремљује

ВРЕМЕ свуд и град се из тескобе опет

жив разобручује!

===

завеса арени Епа ПН НННП Па ВН Па нама е (Уа вео ош це 7 Е у БЕН ПЛЕН НЕ