Književne novine

Александар Ристовић

ПИСМА ЈЕДНОЈ САЊАЛИЦИ

1.

Убод до убода, иглом кроз папир и свилу, све док не покажете како дело настаје — 2отово ни из чега, — како поиграва на длану пре нето што ће клизнути У свечаност облака.

Мотрити са стране, примаћи му лице, вребати кроз танак прорез између капака, одмеравати тежину материјала: конца, хартије, дрвета.

Све је још у настанку, помера се, не допушта спој, пада између облих колена, растура. се да би наједном попустило под вашим прстима, који та са толико вештине и стриљивости раде прелећући с крај на крај, поомевуни уметке или сужавајући врх.

О, неодољива целино, 0 вечно сумња“ ло, радилице са стотину и више прозирних крила чије зујање годи уху и које разведрава чело!

Онда то више нисте ви, као у једној старој песми, већ сан у који сте се прометнули вољом неког доброг духа, чија се путања кретања још може видети за олујне вечери над стенама у пени.

Зашивци тде се нехат не препознаје,

костур као у каквог привидног кукца,'

распоред слова на лицу са избаченим кљуном и јагодицама обливеним руменилом, савитљивост репа који млитаво пада преко ваше хаљине, сада већ у чиодама, одбаченим окрајцима, непотребним цвећем.

Да ли ће то мало чудовиште уопште бити у стању да полети када стрчите низ падину са једном шаком високо подигнутом да би први замах био довољно снажан, са другом стиснутом око навојака узице2 Не схватате, скупили сте уста, дрхтите као у грозници.

П,

Ви што са светиљком ходате дуж обале и што дозивате неко име док вам простор или године враћају једно А 0, као да нисте били ту; други сјај иза кога нема ничега, сем влажног рупца и удара крилом.

Па ви дижете тај прах, па ви сте криви у свему; и достојанство вам се натура а да вас и не питају за досаду која је огледало сваке природе.

Пошто издубите тикву и начините отворе у облику два ока, ноздрва и Усана, ставићете у њу свећу, и то ће бити глава којој се обраћате, детињарија без последице: једног дана откривате руменило на образима и дах који је замаглио окно.

Ево куће коју сам вам показао; чаћ са. кровне греде као ужасан лептир светлуца. из удаљене помрчине, прсти су аплетени са вашим танким прстима, прозори са једне и с друге стране отварају поглед на летошње вечери.

Стид вам је испунио срце, свукли сте се, и фини удови су као платно са на веском од росе.

Лаку ноћ, као што се каже онима чији је дан протекао у нереду и дужности: истина уступа место привиду, а ду. ша се препушта старим жалостима.

Били сте моја жена и први талас вам је овлажио кошуљу када се примакосте да прозрете вечност саму.

ЈП.

Овај предмет којим уклањате капљице с лица, као што то чини ваздух са росом након јутарњих часова, пун је жрила и пене неког пољупца. Лепи иницијали мог оца, са извезеним цветом и добродошлицом, годинама се умножавају на један исти начин. Онај-који-одлази-у-купатило са пребаченим ручником преко рамена још верује у друго мислећи на заручницу и његова је недеља блажени простор где старинско одевање обнавља јасан разлог: кретања или опстанка.

Ручник са крином или бодежом, ручник краљева на коме су још мрље воска и крви, заклања неку лепу главу, дуге косе и правилних црта, са ужасом у очима. Та марама о појасу као да ће на"кон три века послужити као доказ за једно другојачије тумачење светлости, сенке или историјских својстава неке личности. Јамице на образу, кружно кретање кроз непојамну дрвеност, уклања“ ње свежег зноја под пазухом, издвајање у страну и крик као да је почињено какво светотрђе: одређеном употребом и лако домахујући.

Онда, ваш ручник у који сте ставили своје дивно лице као неку белу ружу коју сам сањао.

Ту.

Кроз лак ваздух, као да удишете сребро, односе ова кола неког господичића, чија рука држи струк смрдљевке са пшеничном бубом у средини.

Огромни точкови са углачаним падцима остављају два уска левка на шљунку којим је засуто брдо, или на ливадској трави чији је мирис као дух.

Јагорчевина и ожутиловка, детелина са четири листа, прстен намакнут на штап од рогоза, севање свитаца кроз летњу вечер, мали накит у срцу свестварајућег и свудприсутног детета.

Пашњак за пашњаком жао да читав призор посматрате са каквог узвишења одакле све добија једну димензију више: ваше присуство и чарање.

Пасти главом нимчице кад кола стану док ломе лед или спуштају витао као зупљ чаник ноћи.

О једноставности, ово је први дан недужног путовања, са сељачким вином у поткровљу из дубоке чаше и с лампом на уље која измиче погледу клатећи се о бочној зредици!

ИизЗлог КЊИГА

ЈУ

Јат јата крамба ин ПРИЧЕ ИЗ ЉЕТА 1965.

„Багдала“, | Крушевац, 1970.

Тематски, „Приче из љета 1965" Татјане Арамбашин су, ако не јединородне, у високом степену једнородне. Проблеми којима се она у овим причама бави су не толико необични колико запостављени или бар не на тако „конкретан начин покретании ре шавани. У њима доминира тема свеколике пролазности, непостојаности, подложности пропадању снова, хтења, жеља, осећања, стидљиво се ту прикрада већ фамозни проблем времена. Уводна прича, међутим, представља најилустративнији пример за књижевни поступак ове списатељице. Већ и сам наслов, „Обећани град", може у великој мери да наговести природу приче. Аутор је инвентивно пронашао једну реалистично-симболистичну форму којом би — да је имагинарне путнике у „обећани град" оставио негде на путу, у дилеми: да ли обећани град постоји или не постоји, да није дао његову мрачну визију — свакако много потпуније обухватио тај проблем. Проблем идеала, веровања у њета и сумње. Да то није било недостижно показују многи пасуси из ових прича као и неке приче у целини (као што је, на пример, „Манон") у којима је Татјана Арамбашин сезала доста дубоко у енигму људског бића.

М стилској својој структури књига Татјане Арамбашин је врло уједначена. Реалистички проседе одређује и начин мишљења и мирно, уједначено интонирано приповедање, лексички необично богато, али музички сведено готово на једну исту октаву, са мноштвом описа, нарочито ентеријера, набрајања и ретроспекција. Ако би се писци могли делити на оне који живот цитирају и оне који га препричавају, Татјана Арамбашин 6би, нема сумње, морала бити убројана у ову другу групу. Дијалог се, рецимо, код ње, сразмерно доста ретко среће, значајније осећајне, духовне или душевне осцилације још ређе. Уколико их и наговештава повремено, аутор их, готово истовремено, и пригушује: и понашањем личности и својим ауторским поступком препричавања тога понашања и својим начином приповедања. Из тога свега, вероватно, и проистиче онај, можда привидни, утисак монотоније. Али су зато у том мирном току равничарске реке они вртлози, вирови, куљања људске душе дубљи, фаталнији и недокучивији. Градећи широка платна, с стављајући – поједине моменте из живота својих ју нака у шири контекст читавог њиховог живота, а њихов живот

"на још ширу временску подло-

гу, она смањује драматичност тих детаља, али зато више постиже у објективности њиховог сликања и оцени њиховог значаја. Понекад је то одводи у есејистичке воде, што неминовно У спорава динамику приповедања и помућује иначе хомогену структуру њених прича.

Станојло Богдановић

Владета Вуковић

ОТЛЕДИ И ЧЛАНЦИ

„Багдала“, Крушевац, '1970.

Можда већ сам академски од мерен наслов на корицама ове књиге заслужује објашњење: нај блаже речено, књига Владете Вуковића сачињена је од чланака и нечега што аутор вероватно мисли да су огледи, али нам то

не доказује. Уводни „оглед“ „На

прелазу епохе" више нас подсећа

· на скицу каквог не претерано

успелог предавања или пак на

прву, нередитовану и неструкту-.

рисану верзију скрипата намењених средњој школи. Обиље података, ција, одсуство сваке кохеренције и лутање од предмета. до предмета, од теме до теме, без чвршћег реда и распореда, то су основне карактеристике овог скрипташки интонираног текста писаног без научне логике и темељно постављене проблематике. Слична

неуједначена компози-

<<< ВИЊЕТЕ КРИШНЕ ХЕБАРА

је физиономија и осталих дужих текстова у овој књизи. Владета Вуковић је несумњиво уложио доста напора прикупљајући материјал; он се упуштао и у ар. хивска истраживања, те његова обавештеност импонује. Али битан недостатак свих његових покушаја да напише оглед јесте, на жалост, одсуство одређене методологије, трпање бројних тема и проблема у исти кош, недоследност у композицији и нарочито немање сопственог угла посматрања. Чланци, заступљени у овој књизи поред огледа, можда мало ублажавају стечену слику. МеБутим, аутор је овде такође показао содсуство' критерија, а појединим литерарним феноменима прилазио је с изразито застарелих, теоријски превазиђених позиција. Значајан напор учињен је да би се читаоцима при казала књижевна струјања на Косову, али одсуство критичности према писцима о којима је реч и овде умањује резултате.

Оно што бисмо, ипак, највише замерили књизи Владете Вуковића јесте проблематична писменост. Неколико примера:

„Станислав Винавер у стиховима објављеним у Српским новинама и поред извесних необичности у изразу и обради теме, веома је свеж и занимљив као и слободни стих Тодора Манојловића..." Винавер је занимљив као стих Тодора Манојловића! У сваком случају, занимљиво поређење...

„Њен муж бивши терзија Жива, епилептичар, дементног мозга, животно инхибиран, са очигледно психофизичким деформацијама..:" Ово није цитат из неке психијатријске студије, већ из Вуковићеве пратио 7

„Добри Димитријевић гаји наративну поезију у којој су не ретке оазе свежине, и поред местимичних пасторалних егзалтација, честих деминутива блиставих цветова и лишћа наше романтике..." Знамо, дакле, да оазе свежине нису ретке, него честе. Зашто једноставно, кад може компликовано. Синтакса је вероватно штуцала док је Владета Вуковић писао цитирану реченицу.

„Стаменова жена Цвета утонула у једноличну и сиву свакодневицу живота, апатична и индолентна, стоички подноси све душевне и телесне болове: психички депримирана, понижена и увређена нељудским поступцима њеног мужа..."

Да се разумемо (ако се овде може нешто разумети!): Владета Вуковић по свој прилици мисли да је Швета понижена и увређена поступцима свог мужа.

И тако даље.

Говорећи о критичару Драгољубу _ Стојадиновићу, Владета Вуковић истиче да је Стојадиновићева књига успела, јер у ЊОЈ нема „сувопарно напабирчених појединости, троме и тломазне реченице". У Вуковићевој књизи „Огледи и чланци" има и сувопарно напабирчених појединости, и тромих, гломазних реченица, те се међу њима губе и они ретки бољи редови.

Иван Шоп

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

Ференц Деак СОВА _ |Е ЧИЗМА

Вавоју 65 сата

„Форум“, Нови Сал, 1969.

Деак је особен и занимљив писац: у драмама је интелектуалац који с немиром покушава да кроз универзалне теме говори џопште о човечанству, а у прози је строго везан за тло на којем је одрастао. Остао је на својој земљи и кад је књигом за млађе читаоце проговорио о де тињству,

Вредност књиге „Сова и чиз ма" и јесте у томе што је Деак написао низ прича а остао је на ивици необавезног приповедања, као да приче и нису до краја уобличене, јер немају поенте, а чини се да нису ни важне. Писац се једноставно присећа не. ких слика, доживљаја, дечјих преживљавања и даје их у ко мадићима не зидајући сложену грађевину, већ онако како је некада доживљавао и разумевао свет око себе. Дистанца од садашње перспективе изражена је не хумором већ — сетом. Као да је и најважније да се не повреди то доба доживљавања, драгоцени извор који ће напајати цео будући живот.

Причице су, углавном, везане за предшколско дете на селу, пре него што се умешају педагогија, школа и читанка с лаж ним односом према природи и животу, пре него што се јавило раздвајање доживљаја на шаблон писаног, с обавезном поуком, и исконског доживљавања света непосредне околине, од којега се не треба стидети што је и без принцеза тако и који је тако природан да се једва шта занимљиво може о њему испричати, а поготову написати.

Рећи да се у Деаковој прози често јављају животиње, просто није умесно због многих животиња које су преплавиле литературу намењену деци. Код Деака се јављају не животиње, већ живот са својим манифестацијама, а животиње, као и пред мети, само су део интегралног живота. за чијим смислом писац не трага, него, због нечега, слаже комаде који остају да живе у свести детета, упорно трају а да се заправо и не зна зашто. Причице о коси и десној руци, кломпама, деди и брковима, фуруни на леду, коњу, пударењу У винограду, старој чизми и малој сови, купинама, зецу, госту... Али нигде није битан предмет, већ повод и животност приче, сећања. Просто као да је Деак био подстакнут запиткивањима свога сина, већ урбанизованог детета, па је понеко питање изазвало асоцијацију, покренуло запретено сећање и покуљале су причице онако како су дуже времена остале фиксиране у свести, испливале у један друкчији свет, показујући да су већ у том свом необавезном облику савршене, уметнички необичне и драгоцене по својој спонтаности и ис крености.

Ако бисмо већ, објашњења ради, хтели да тражимо сличности Деака с неким познатијим пис цем, најрадије бисмо га упоређивали с Бранком Бопићем: иста им је она неухватљива спонтаност кад прича потече, сличан је и однос према одраслима, у суштини је то иста поезија де'"тињства и малих ствари, исти однос детета према околини с којом другује. Само код Деака никада не бане неодољиви хумор, доминирају блага сета и фина наивност.

Цела збирка је брижљиво компонована и јединствена, све су приче подједнаке вредности и веома је тешко издвајати појединачна остварења. (Јежим се од помисли да ће састављачи читанци бирати најбоља остварења у потрази за правилима за живот, а учитељи тражити од деце да кажу чему нас је писац Деак хтео поучити...) За све приповетке је заједничко што писац без сентименталне ганутости говори о истинској поезији свакодневног живота у додиру с природом, оживљава свет села чија суштина није у корисности, већ у доживљавању сличном игри.

Поред тога што су читаоци, не само „деца, добили веома добру књигу с нашег тла, збирка „Сова и чизма' има и значајну улогу за оцену стваралаштва Ференца Деака, јер се помоћу ње може јасније сагледати профил овог писца и његов литерарни раст. '

Сава Бабић

ДОМАЋИ ПИСАЦ У

ПЛАНОВИМА ИЗДАВАЧА _

„Књижевне новине" на стављају да објављују програм наших издавачких предузећа за 1970. годину. У овом броју доносимо планове издавачких кућа „југославије", „Рада", „Српске књижевне задруге“ и „Вука Караџића".

„Југославија“, између осталог, у библиотеци Монографије југословенских сликара и вајара, припрема: Мома Стевановић: БОРБЕ АНДАРЕЈЕВИЋ-КУН; Ми одраг Протић: ЈОВАН БИЈЕЛИЋ; Лазар Трифуновић: РИСТО СТИЈОВИБ; Миодраг Коларић: БОРБЕ КРСТИ; Стојан Ћелић: НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ. У библиотеци Врхунска дела излази УМЕТНИЧКО БЛАГО ЈУГОСЛАВИЈЕ, резултат рада осамнаест аутора.

Из обимног програма издавачке куће „Рад" издвојили бисмо следеће ' књиге из библиотеке Југословенски раднички покрет: Милојко Боковић: ДИМИТРИЈЕ ТУЦОВИЋ; Ахмет Назечић: ОГЊЕН ПРИЦА и др Тоде Чолак: АУГУСТ ЦЕСАРЕЦ. У библиотеци Дом и школа „Рад“ припрема. такође издавање више класичних дела домаће књижевности. Из области књижевне крутике припрема се ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ у петнаест књига.

„Српска књижевна задруга" У свом РХ ПТ редовном колу припрема следећа дела домаћих писаца: Бранко 'Бопић: НОВЕ ПРИПОВЕТКЕ (радни наслов); Десимир Благојевић: ИЗБОР ПЕСАМА (радни наслов); АНТОЛОГИЈА ПОСЛЕРАТНИХ СРПСКИХ САТИРИЧНИХ ТЕКСТОВА (приредио Мирослав 'Егерић) и Никола Милошевић: СТУДИЈА О МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ (радни наслов). У Историјској библиотеци појавиће се књига Милутина Гарашанина ПРАИСТОРИЈА СРБИЈЕ, а изван традиционалних едиција излазе књиге ВЕЛИКИ РАТ СРБИЈЕ, затим АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА Голуба Дибрашиновића и ВЈЕРОВАЊА И ОБРЕДИ СТАРЕ СРПСКЕ РЕЛИГИЈЕ Шпи ре Кулишића.

Издавачка кућа „Вук Кара џић" планира објављивање великог броја дела дечје књижевности. У библиотеци Приче и бајке појавиће се: Иво Андрић: ПРОЗОР; Бранислав Црнчевић: БОСОНОГИ И НЕБО; Божидар Тимотијевић: КОВАЧ И СУНЦЕ; Воја Царић: СЛИКА; Иван Цековић: БИЛО ГА ЈЕ СТИД; Десанка Максимовић: ПРИЧА 0 РАЗМАЖЕНОЈ ЦАРИЦИ; Мира Алечковић: СНЕШКОВ ШЕШИР; Алекса Микић: ЛИПОВ ЦВАТ; Неџати Зекерија: КО ЈЕ ПРАВИ ЈУНАК; Душан Радовић: ПРИЧА О ЈЕДНОЈ НЕПОСЛУШНОЈ НоОЗИ; Драган Аукић: СМЕШНА ПРИЧА И ДРВОСЕЧА И ОРАХ; у Ћопић: ВЕЛИКА ОФАНЗИВА; Тајар Хатипи: НЕДОВРШЕНА БАЈКА; Ахмет Хромаџић: ЗЛАТОКЉУНА ПТИЦА; Стеван Раичковић: ЛИВАДА И ДВА ПУЖА; Бранко В. Радичевић; ТУЊ; Душан Костић: СТАРИ РИБАР; Стеван Булајић: КУНБАК; Анђелка Мартић: НА СЈЕНику: Јосип Барковић: ВЕЛИКИ ОБРАЧУН; Франце Бевк: РАЊЕНО СРЦЕ; Бранка Јурца: РУЖА; Мира Михелич: О ЈЕ ПАПЕРЧИЦ ДОБИО ИМЕ; Ела Пероци: СТАРА КУЋА БРОЈ 3; Смиљан Розман: ДРВАРНИЦА; Славко Јаневски: КЕЦ-ПРАПОРЕЦ; и друге књиге. У реномираној библиотеци Зодијак појавиће се књига Радована Самармића КРАЉЕВИЋ МАРКО.

И овом приликом ограничили смо се на дела домаћих аутора. Ови издавачи, међутим, припремају за објављивање и већи број преведених дела. (В. В. П.)