Književne novine

ПОАСЕБАЊА И НОВА ВРЕДНОВАЊА

КРАТАК, ЗНАЧАЈАН РАД АНДРЕ НИКОЛИЋА

УЕДАН ТРЕНУТАК ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ.

Предраг Протић

ИМА ДОСТА, и то ваљаних, разлога да се Андра Николић памти по много чему. Па ипак, он је готово потпуно заборављен. Када је 1938-е Српска књижевна задруга издала његове „Књижевне радове" Николић је као књижевни критичар, и као посленик на пољу књижевности уопште, био готово сасвим заборављен. Кажем, готово сасвим, а не сасвим због тога што је Николић данас, ако је могућно тако рећи, заборављен више но што је био пре нешто мање од три и по деценије. Заборављен не само као писац него и као човек. Памти се, углавном, по једној анегдоти, по оној да је као министар поставио Војислава Илића за службеника у своме министарству и да му није дао никакву дужност. Може ваљда, резоновао је тада Николић, Србија да издржава једног свог песника када их ионако нема много. Ако је ову анегдоту тешко проверити, друга је аутентична. Одбио је да прими катедру књижевности на тадашњој Великој школи, јер је сматрао, иако књижевни критичар од гласа им угледа, књижевни хроничар тадашњег најбољег српског часописа „Отаџбина“ и зналац неколико страних језика, да за тако нешто ни: је довољно квалификован. Када му је Сто.

__јан Новаковић, предлагао да катедру при-.

Хвати и оде некуда да се доквалификује, Николић је то одбио образлажући тиме да није сада квалификован м да катедре не може да се прими, Његов превод „Воденице на Флоси" важио је, уз преводе Мите Ракића, као један од најбољих превода које наша преводилачка књижевност има. Био је сјајан беседник, један од најбољих говорника којег је српска Народна скупштина икада чула. На преком суду, после Тимочке буне, Николић је ус: пео да својом завршном речи троне не само присутну публику него и судије. А када. се касније опраштао са Милутином Гарашанином, преминулим вођом странке која је њега и љегове другове на Краљевици желела и политички да дискредитује и физички да уништи, Николић му је као политичару одао пуно поштовања. Рекао је тада да су различити углови гледања и да људи са различитих тачки посматрања различито ствари виде, Отуда долази и до несагласности и зато су људи, они који су начелни, унапред предодређени да имају противнике.

Па ипак, оно по чему би Андру Николића ваљало највише памтити, јесу управо његове књижевне критике. Политика која је последњих деценија деветнаестог и првих деценија двадесетог века привлачила најбоље српске духове, одвојила је и Андру Николића од онога што је било, рекли бисмо, његова права вокација. Николић се јавио као књижевни критичар време када се покрет Светозара Марковића ближио своме врхунцу. Своје прве књи жевне радове, ско се не рачуна један награђени светосавски темат, Николић је написао неколико месеци пре Марковићеве смрти. Он је поставио, сасвим у духу Марковићевих начела, питање које су, и пре и после њега, размишљајући о судбиви књижевности у једном малом народу, постављали многи књижевни критичари и писци о књигама код нас. Да ли српско друштво нема разумевање за књижевност

ли Срби немају књижевност која би так»

ИЛИ во разумевање заслуживала2 Николићев

одговор је половичан. Он не помиње зао. сталост наше средине (јер када су среди не доиста заостале онда се о тој заостало. сти некако нерадо говори), већ указује на неразвијеност наше књижевности. Наша књижевност развија се по Николићевом мишљењу једнострано, нема никаквог плана и система и на сваког даровитог ПИЦА иду десетине недаровитих, А на ен за што публика не прихвата такву књи ) ност, постоје два могућа одговора: пе има исувише развијен укус, ИЛИ је с укус потпуно неразвијен. Николићу а: ни да је у питању и једно и друто. НЕ размишљања Николића воде даље 45 р + мишљања о сврси књижевности. В Ме Ви пример „Јадника" Виктора Игоа, и: колић набраја све особине те књиге и у казује на то о чему се све док читамо Игоов. роман може размишљати. По њему. недостаци романтичне литературе, у РО: он очевидно не убраја Игоове „јаднике. нису у томе што је она у првом реду 38 бавна, нето што као забава није. добра забава. За време у коме се Ником јавио ово је представљало знатан корак У НЕ. пред при вредновању митературе. Пера ј0

АНДРА НИКОЛИЋ

доровић одбацивао је књижевност управо због тога што она није била довољно корисна. Чернишевски је, у то време учитељ млађе српске интелигенције, тврдио да забава без користи не може да буде никаква забава. Андра Николић ишао је даље и на известан начин признавао књижевности одређену аутономност. Писац ствара свој субјективни свет и од богатства тог субјективног света зависи вредност литерарног дела. У исти мах, ако се човек читајући једну књигу забави на користан начин, онда забава није нешто што треба унапред одбацивати. Спој пријатног и корисног код Николића. се јавља као једно од основних начела добре књижевности. У својој приступној академској беседи, која је, на жалост, само фрагментарно сачувана, Николић одређује и принципе и задатке књижевне критике. Већ у првој реченици Николић књижевну критику дефинише као објашњавање књижевних дела. Поред тога што књижевни критичар има књижевно дело да објасни публици, он у њему треба по Николићевом мишљењу да истакне његове основне вредности. Природа књижевности је таква да на свет долази више проблематичних нето добрих дела. Критичарев је задатак да одвоји добра дела од рбавих и да у свим делима од; воји оно што је добро од онога што то није. Наравно, ово вреди само за домаћу књижевност. Ту Николић прилично јасно констатује да је за књижевну критику „много горе кад не спази лепоте, него кад превиди мане". Кад је реч о преводној књижевности, Николић је склон да примени једно крајње утилитаристичко схватање. Српска култура је млада и њене потребе су велике. Књиге треба преводити с планом, поступно и постепено, у складу са потребама друштва и културе. Од превода рђавих. књига штета је дуострука. Квари се укус публике и улудо се троше преводилачке снаге. Како та организација треба да се изведе Николић не говори нарочито прецизно. Али, када то своје схватање примењује на „Рукавицу" непознатог енглеског писца, или на романе Фридриха Шпилхагена, онда се то јасно види. Штавише, Николић није убеђен да је српској култури потребна, у време када је изишао превод, Ламартинова „Историја жирондиста", Чини му се као добром ученику Светозара Марковића да постоји известан број дела којима би се морало дати првенство пре но што дођу на ред књиге као што је Ламартинова.

На Андру Николића као књижевног критичара утицале су идеје Светозара Марковића, али то нису биле једине идеје о књижевности које су на њега утицале, М оној истој мери у којој је био под утицајем идеја Светозара Марковића Николић је био и под утицајем идеја такозване „филолошке" школе. Његове анализе превода, анализе какве би и данас прево'диоци могли само да пожеле, његови разговори о језику српских писаца, садржале су у основи једну здраву идеју. Питање књижевности је у последњој линији питање језика. Какав је језик, таква ће бити и књижевност. Добрим језиком могу се написати рђава књижевна дела, али се добра књижевна дела не могу написати рђавим језиком. У суштини човек који није волео крајности, Николић је успео да из мири и класичну естетику са учењима Светозара Марковића. За разлику Од меких претерано ревносних Марковићевих ученика који су сматрали да је сам предмет једног уметничког дела довољан разлог за прихватање или одбацивање тог дела, Николић је склон да тврди да се о једном књижевном делу може озбиљно говорити тек када оно задовољава извесне формалне стандарде. У једној духовној клими У којој су подједнако присутна три екстрема, Николић изграђује своју поетику мирећи те кстреме. Он никада није дошао до оног комичног пуризма до кога су дошли

"неки исувише ревносни Даничићеви след-

беници. Али он никада није губио из вида да Даничићеви следбеници умногоме имају право. Исто тако, Николић никада није долазио у ситуацију у коју су долазили Матија Бан или Борђе Малетић да од правила теорије књижевности и поетике не виде суштину књижевног дела. Али ако се пажљивије прочитају његове анализе прве верзије Глиитићеве „Подвале". песама Љубомира П. Ненадовића, „Калуђера" Тована Суботића и „Ивкове славе" Стевана

Оремца, није тешко уочити да та сколас-

тична књижевна теорија, код Николића интелигентно, примењена, има неке вредности које се код Матије Бана или Борђа Малетића, који су је исувише догматично примењивали, тешко могу уочити, То исто важи и за идеје Светозара Марковића које су у Николићевој интерпретацији доживеле једну значајну трансформацију. У основи антилитерарне идеје о књижевности Светозара Марковића у Николићевој интерпретацији постале су књижевне идеје.

Николићево схватање књижевне критике било је у извесном смислу двоструко педагошко. По његовом мишљењу критичар је ту да васпитава у подједнакој мери и публику и писца. Анализирајући Глишићеву „Подвалу", Николић, указујући на њене недостатке, даје и сугестије како би те недостатке требало отклонити. Павле Поповић је у својој студији о Николићу скренуо пажњу на прву и другу верзију Глишићевг „Подвале", које се знатно разликују, и указао на то да је Глишић приликом прераде „Подвале" прихватио многа Николићева решења и усвојио доста његових сугестија. То је, уз онај познати савет Косте Руварца Стојану Новаковићу да остави поезију и да почне да се бави науком, савет који је Новаковић послушао, колико ја знам једини случај у ср: ској књижевности да је писац послушао свога критичара. У оквир тог педагошког схватања књижевне критике иду и Николићеви покушаји за увођењем европских мерила у српску књижевну критику. Та заслуга, са много разлога, приписује се Богдану Поповићу и Љубомиру Недићу. На известан начин та заслуга се приписује и Лази Костићу. Николић је, међутим, први или бар један од првих који је поређењем добрих дела страних књижевности са производима домаћих писаца, када је одбацивао романтичарску литературу, посредно уводио те европске критеријуме у нашу литературу.

М време када је Николић водио КњЊИжевну хронику у „Отаџбини“ њен позоришни критичар био је Светислав Вуловић. Вуловић је имао једну идеју која је била проблематична, али која је била прилично прихваћена. Он је сматрао да наш друштвени живот не даје грађу за друштвени роман. Вуловић је говорио о роману, а под тим подразумевао и осталу прозну књижевност која би према друштву имала. одређени однос. Николић, насупрот Вуховићу, мисли да наш друштвени живот даје грађу за уметничку књижевност, али да наши писци нису увек у стању да ту грађу уобличе. Анализирајући приповетке Милована Глиштића са темама из сеоског живота, Николић је оспорио да је оно што Глишић у својим приповеткама открива сеоски живот. То је живот који се види из сеоске канцеларије, а не живот који се одвија на селу. Наравно, овде је Николић применио извесна схватања својих политичких сумишљеника који су били под утицајем Светозара Марковића, али, иако неспретно изнета, Николићева теза садржи једну, у основи, подстицајну мисао; идеју да наша сеоска приповетка за коју се везује појава реализма. у српској књижевности у својој суштини није реалисти- . чка.

· Онога тренутка када је политика одвојила Николића од књижевности, нестао је из српске литературе један од најдаровитијих њених критичара. Његови дарови нису могли у потпуности да се остваре. Његове краће критике говоре о једном лепом осећању за књижевност, целовитом схватању литературе, пространој култури, свестраној обавештености и одликују се лепим језиком и изврсним стилом, У исти мах оне изгледају као скица, као претекст за озбиљније захвате, као увод у једно дело које тек има да настане и да јасније испољи све своје вредности. У подједнакој мери обдарен смислом за литературу и смислом за критичко мишљење, Николић је кроз прецизне логичке анализе, настојећи увек да његова мисао буде увек до краја јасна, продирао до онога што би се могло назвати суштином дела, изрицао пра вилан и прецизан суд. Шта је тачан суд одиста је тешко дефинисати; Али ако се под тачним судом подразумева констатова-

ње онога што је у делу добро и онога што _

у делу није добро, онда се Николић као књижевни критичар између осталог одликовао и тачним судом. Ми можемо друкчије приступити делима о којима је говорио Андра Николић, ми их можемо на друге начине анализирати, али оно што је Николић истакао као недостатак дела, остаје као недостатак дела и после наших накнадних читања. Одлазећи у политику и растајући се од књижевности, Николић није умео, како би рекао Иполит Тен,

да у довољној мери влада својом структуром. Уместо значајног критичног дела, ми данас имамо један занимљив торзо. Ипак, довољно занимљив да не заслужује да буде заборављен.

засетавштина Луја Војновића

Радивоје Пешић

АУБРОВАЧКА ПОРОДИЦА Војновић је представљала изузетно културну породину свога доба и дала чувеног песника Иву Војновића (1867—1929), Луја (1864 до 1951), историчара и књижевника, Катарину (1866—1928), професора музике, и Евгенију (1866—1956), књижевницу. Лујо се посветио писању још у раној младости, што је карактеристично и за остале чланове породице Војновић. Међутим, док су се остали чланови породице оријентисали искључиво на област уметности, Лујо Војновић, је био претежно окупиран радом на историји и историографији. Као један од најбољих познавалаца историје Дубровника и у овој области дао запажене резултате, а за дела »Ба Мопагсће Гтапсајзе _ Чап5 _ 2 Адланаџе – 1667—1798« (Рам, 1918) и »Шзопе де Рајтаџе« (Рат]8, 1934) награђен је наградама Француске академије наука.

Упоредо са историографијом, Лујо Војновић је радио и на књижевности. Неговао је претежно књижевни есеј и монотрафију. Јављао се и преводима књижевних дела са нашег језика на италијански и француски, и обрнуто. Већи број есеја, фељтона пи чланака штампао је у часописима и листовима. Објавио је уз то и посебне књиге, које та сврставају у ред књижевних стваралаца чије је дело вредно пажње. Године 1889. објавио је на Цетињу књигу „Бранко Радичевић", следеће тодине, такође на Цетињу, објављује књигу „Ава дана на острву Лопуду“, 1898, и 1924. „Дубровачке елегије" у Дубровнику, 1912. „Књижевне часове" у Загребу, а 1916. у Катанији излази његов превод са историјскокритичким уводом књиге »бетп е« Николе Томазеа.

Као што се види, за разлику од дела које је посветио нашој историографији, књижевно дело му није тако обимно и разноврсно. Али оно носи у себи све оне квалитете којима се одсликава и његово стваралаштво у области историографије. Лујо Војновић је имао истанчани осећај за лепо и велику љубав према књижевности и уметности и то му је омогућило да и своје стваралаштво из области историографије често протка тананим нитима приповедачког израза.

Стваралачки надахнути и оријентисани, историчар и књижевник код Луја Војновића увек су се међусобно допуњавали. Али у целокупном његовом ствалалаштву могу се разликовати чисто научно-историјска и историјско-књижевна од ис кључиво књижевних дела. То најбоље потврђују његове „Аубровачке елегије" и „Књижевни часови", у којима је његов књижевни дар дошао до потпуног изражаја. Али оно што је за живота штампао представља само један део његовог стваралаштва из области књижевности. Да би се.:сагледао прави лик Луја Војновића-књижевника, неопходно је узети у обзир и она његова дела која за живота није стигао да изда. |

Књижевна заоставштина Луја Војновића садржи већи број његових радова. М њој се налазе и целовити рукописи које је Војновић средио у посебне књите готово спремне за штампање. Између осталих, ту се налазе и следећи рукописи: „Загребачка Академија и Матица Хрватска пред словенским научним светом", „Писмо Петра Прерадовића Вуку Караџићу у Беч", „Живот Биролама Савонароле" с преводом његовог дела »П Тпопго адеПа Стосе« им одломака из његових бесела, „Нови књижевни часови", „Мисли Марка Аурелија" с коментарима и „Бенедето Кроче: Дантеова поезија", превод са италијанског. Поред ових рукописа, у заоставштини Луја Војновића налазе се и рукописи из области историографије. Поменимо само важније: „Гез Упгозјауез е! ја Рараш!е", „Дубровник и Османско парство" (1 књига), „Никола Макијавели, секретар дубровачки" и „Историја Дубровачке Републике", која представља највиши домет његовог рада у области историотрафије. Својим тестаментом од, 2. септембра 1950. године Лујо Војновић је бригу о својим рукописима после смрти поверио одбору пријатеља, који су сачињавали: председник проф. Јован Радоњић и чланови проф. Радослав Грујић, др Бранко Матараштевић, др Марко Видаковић и проф. му зиколог Густав Брили. Касније је овај одбор допунио и двојицом нових чланова: проф. др Љубомиром Дурковићем им Бартулом Змајићем. Задатак овог одбора, према жељи Луја Војновића, био је да чува његову заоставштину и да брине о публиковању појединих дела из ње. У тестаменту је. Војновић дао и конкретна упутства коме би поједина дела требало предложити за штампу. ;

Колико је одбор код појединих институдија нашшао на разумевање у реализовању свог племенитог задатка, није нам познато, али зна се да рукопис „Историја Дубровачке Републике" већ годинама лу та из руке у руку издавача да ни до ланас не буде издат нити предвиђен за излавање. Да ли ће и остале рукописе снаЋи слична судбина неизвесно је. Неки чланови одбора нису више међу живима што, разумљиво, отежава лаљу бриту о заоставштини Луја Војновића. Све то условљава даљу неизвесност судбине културног блага које је оставио овај наш неуморни стваралац. А да је то благо са мо још јелна тековина наше културне историје којој тпеба посветити дужну пажњу, не би требало посебно истицати. Ово неколико података ловољно речито говори у прилог томе.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ | 7